Borislav Pekić o tuđini

[Amos]

Oni za koje nam je stalo da nas razumiju su ljudi s kojima smo proživjeli formativne godine i koji su nam jedini intimni prijatelji do kraja života. Ljudi s kojima smo otkrivali svijet i naučili ga gledati ovim očima. Prijatelji koje steknemo kao odrasli ljudi ne mogu više biti takvi. Zato je zavičaj zakon.

Iako se slažem sa većinom stvari iz Pekićevog navoda, ovo mi je totalna besmislica. Ti ne možeš da biraš ljude sa kojima ćeš da oktrivaš svet, igrom slučaja si primoran da žive ulaz do tebe, upišu istu školu, druže se sa tvojim roditeljima. Uđeš u društvenu mašinu i tu si dok te ne izbaci u nekim kasnijim godinama kada kreneš da misliš svojom glavom i da kreiraš svoje poglede na svet. Neko ranije, neko kasnije. Zato se tako često ljudi i ne druže sa onima sa kojima su odrasli, kad ste klinci vezuje vas upravo to otkrivanje sveta, a kasnije se formirate u ličnosti, pa i različito vaspitanje, opredeljenje, ambicije, ukusi, pravci, odluke i putanje dovode do razilaženja i to je skroz normalno i očekivano. Zato mislim da baš u kasnijim godinama tek možeš da shvatiš/upoznaš sebe, šta želiš i kakve ljude zaista želiš pored i oko sebe. Većina ljudi sa kojima sam otkrivao svet apsolutno nema veze sa tim gde sam i šta sam sada. Bliži mi je kolega Belgijanac koji ne zna reč srpskog od malog Cvikija koji živi dve ulice od mene i sa kim sam ćoškario većinu puberteta. Po nekom mom iskustvu, upravo prijatelji koje stekneš kao zrelo ljudsko biće mogu da budu pravi prijatelji, jer su i sami formirane ličnosti za koje se vezuješ na bazi sličnosti ili različitosti koje imaš mogućnost da sam prepoznaš i odabereš. Ne potcenjujem i naravno ne odbacujem da možeš biti jako blizak i da su bitni ljudi sa kojima si odrastao, ali generalizacija da nam je stalo da nas razumeju samo ljudi sa kojima smo proživeli godine u kojima smo formirani kao ličnosti, daleko od toga. Nope, sorry, not me.Zavičaj jeste zakon u smislu da probudi jako puno lepih osećanja, veza i sećanja iz nekih magarećih godina kad se jurišalo na vetrenjače sa drugarom iz klupe ili za pegavom Anom što nosi karirane bermude na tregere i ima pocepana kolena, ali to upravo treba i da ostane to, lepo proživljena prošlost. Ljudi troše svoje sada i ovde misleći na nekada i tamo. A svaki potrošen trenutak je samo to, potrošen trenutak za neke druge životne uživancije. Make love to the present, fuck the past..

[Joshua]

Bas mi se u poslednje vreme motaju ovakve stvari po glavi, plus prelistavam i Pisma iz tudjine.S jedne strane mislim da shvatam sta Indi prica, jer se i sama drugacije osecam kad se vratim ?kuci?, nekako se osecam ?na svome? (bez ikakve kabadahijske implikacije tipa ?ovde mogu raditi sta hocu?, da se razumemo). Onda pocnem da analiziram to svoje osecanje i shvatim da je ono najverovatnije uslovljeno cinjenicom da mi je porodica, za sada jedina koju imam, jos uvek tamo. Valjda je i Rasejani o tome pricao, osim sto se on odnosi na SAD. Mislim da ce se moj stav i poimanje zavicaja*, svoga i tudjine drasticno promeniti kad vise nikog ne budem imala tamo gde sam odrasla. Ostace samo ljudi koje ne poznajem, bas kao sto i u Australiji, Kanadi ili Francuskoj, zemljama u kojima nikad nisam bila, zive ljudi koje ne poznajem. Na kraju se sve svodi na ljude. Zavicaj bez dragih ljudi postaje parce zemlje isto kao i bilo koje drugo. Znam da zvuci pateticno, al? sta da se radi...Verovatno toj mistifikaciji svoga znatno doprinosi i maternji jezik, jezik koji smo prvi naucili i na kome se najbolje i najlakse izrazavamo, ma koliko dobro znali strane jezike. I ovo opet vazi za ljude koji su u inostranstvo otisli manje-vise zreli.Osim porodice, u rodnom gradu/zemlji ostaju i prijatelji. Okej postoji internet, telefoni itd, ali je pitanje koliko i (cisto hipoteticki) svakodnevni telefonski razgovor moze da utice na cinjenicu da ja i moji prijatelji zivimo u drugacijim okolnostima, da su nam prioriteti sticajem tih okolnosti razliciti i da i pored tog svakodnevnog dopisivanja i/ili telefoniranja, kako vreme odmice, imamo sve manje dodirnih tacaka i tema o kojima mozemo razgovarati.S druge strane, ne verujem ni u tu pricu ?ja sam dete sveta? i tome slicno. To je najobicnija apstrakcija. Naravno da sve zavisi od karaktera- neko se lakse navikava na novu okolinu a neko teze, ali mislim da se svako pre ili kasnije umori od lutanja i ima potrebu da negde pusti korene, procenivsi da mu bas tu najvise odgovaraju i klima i ljudi i posao i klopa i vino ili sta vec ne. Meni licno postaje po malo tesko da svakih 5 godina menjam mesto i pocinjem od nule, iako mi adaptacija i integracija u drustvo xy nikada nisu bile posebno problematicne.*Prosim zavicaj shvatiti kao mesto na kome je covek rodjen i koliko-toliko odrastao, a ne u narodnjacko-radovanskotrecem kljucu.

[Indy]

*Prosim zavicaj shvatiti kao mesto na kome je covek rodjen i koliko-toliko odrastao, a ne u narodnjacko-radovanskotrecem kljucu.

Good point. Kužim da je neke Pekićev tekst zatekao nepripremljene, pa su ga dočekali na volej (bez da u stvari stvarno pročitaju šta je ovaj hteo da kaže), zato što im se nije dopala terminologija (posebno "tuđina"). Moguće je da takvi, da izvine ko god se prepozna, baš i nisu načitani, pošto nije srpski-hrvatski jezik samo ono što se priča danas po, ne znam, Velikom Bratu ili za skupštinskim govornicama.

[Otto Katz]

Po nekom mom iskustvu, upravo prijatelji koje stekneš kao zrelo ljudsko biće mogu da budu pravi prijatelji, jer su i sami formirane ličnosti za koje se vezuješ na bazi sličnosti ili različitosti koje imaš mogućnost da sam prepoznaš i odabereš. Ne potcenjujem i naravno ne odbacujem da možeš biti jako blizak i da su bitni ljudi sa kojima si odrastao, ali generalizacija da nam je stalo da nas razumeju samo ljudi sa kojima smo proživeli godine u kojima smo formirani kao ličnosti, daleko od toga. Nope, sorry, not me.

Iskustvo je ključna riječ. Lično, subjektivno iskustvo. Pitanje je šta je pravi prijatelj. Jacques Derrida begins the first chapter of his book The Politics of Friendship1 witha statement attributed to Aristotle by both Diogenes Laertes and the 16th Century Frenchphilosopher Michel de Montaigne. The statement is this:?O my friends, there is no friend.?Derrida points out the paradox and apparent contradication in such an impossibledeclaration. Who is Aristotle talking to, given that he is addressing friends to informthem that there are none? How can the statement be taken seriously?We might say that the paradox is a result of a bit of philosophical licence onAristotle?s part. Aristotle defines the friend as ?another self? and since it is logicallyimpossible that the friend could actually be another self, then this is simply a bit ofphilosophical hyperbole that Aristotle engages in, but about which he is not serious. Yetthe fact that Derrida has written three hundred pages of text on this subject suggeststhat this interpretation would be hard to sustain.Koga zanima neka čita dalje Derridu. Meni je ključno pitanje je li pravi prijatelj onaj ko te neće zajebati, ili onaj ko te razumije. Moji brđani iz zavičaja me slabo razumiju, ali lojalnost prema prijateljima su usisali valjda s majčinim mlijekom. Inače govorim ne o sredini odrastanja, već o ono nekoliko ljudi s kojima sam odrastao skupa, s istim iskustvima, problemima, zabludama, otkrivanjima. Prijatelji stečeni kasnije te znaju kao gotov proizvod, bez uvida u genezu. Kad počne karijera, porodica i ostalo toliko si socijalno usađen da više nema prostora za građenje intimnih odnosa. Kad dobiješ dijete lojalnost, obaveze i životni prioriteti definiraju socijalnu ćeliju u kojoj je malo mjesta za opcionalne ljudske odnose. Prijatelji prestaju biti referentnim mjestom u razvoju osobe. Upražnjavana razmjena nema više taj bitan razvojni momenat.

[Indy]

Po nekom mom iskustvu, upravo prijatelji koje stekneš kao zrelo ljudsko biće mogu da budu pravi prijatelji...

To je tačno obratno od mog iskustva.

[Amelija]

Pravi prijatelji se mogu steći bilo kada, jedna od najglupljih fora koje sam čula je upravo to "pravi su samo oni iz detinjstva, sve ostalo je sranje".Čak, ako išta, onda pre ovo da kao odrastao možeš bolje da biraš. Koliko samo ima slučajeva da se neko super "igra u pesku" al posle putevi odu na totalno različite strane.A što se toga tiče da ko i dalje voli Srbiju ustvari "žali za starim vremenima kojih više nema" - opet glupo.Tih vremena nema pa nema živela ja svo vreme u Beogradu ili u Australiji ili na Severnom Polu ili na 5 različitih mesta u međuvremenu.Hoću da kažem - svugde se sve konstantno menja i to je potpuno normalno, i totalno nezavisno od "tuđine" i "domovine".

[Indy]

Pravi prijatelji se mogu steći bilo kada, jedna od najglupljih fora koje sam čula je upravo to "pravi su samo oni iz detinjstva, sve ostalo je sranje".

Čekaj, ti kažeš da je moje iskustvo 1 "glupa fora"? Pa, to baš nije lepo od tebe.Kao ni neko tvoje bahato mahanje repom preko osnovne teme, kada je već ranije sasvim detaljno obrazloženo stanovište suprotno tvome.

[Amelija]

Čekaj, ti kažeš da je moje iskustvo 1 "glupa fora"?

Tvoje iskustvo ne, generalizacija da.

[Indy]

Tvoje iskustvo ne, generalizacija da.

Pri čemu je tvoja generalizacija, kao i tvoje beskonačne i nesnosne relativizacije svega čega se dovatiš, sama suština mudrosti.

[Aineko]

Mislim, estel, da između nas ipak stoji i neki (mali, malecni!) generacijski jaz. :)

pa ja rekoh u svom prvom postu nesto o starenju :) (eto, nije bio trol nego bas u sred srede ; ) )

[Indy]

pa ja rekoh u svom prvom postu nesto o starenju :) (eto, nije bio trol nego bas u sred srede ; ) )

Hm, to baš nikako nije isto. Ja bih tebe po istom osnovu mogao zvati premladom da neke stvari razumeš, ali to nisam uradio (dosad). Najbolje da ja ovaj topik prepustim mlađima i pametnijima, pošto vas već ima toliko.

[Aineko]

Verovatno toj mistifikaciji svoga znatno doprinosi i maternji jezik, jezik koji smo prvi naucili i na kome se najbolje i najlakse izrazavamo, ma koliko dobro znali strane jezike. I ovo opet vazi za ljude koji su u inostranstvo otisli manje-vise zreli.

pa tu delom i lezi odgovor na Indyjevo pitanje sta cemo i dalje na srpskim forumima - srpski je (jos uvek) jezik na kome se najbolje svadjam : ) (pardon, diskutujem : )

S druge strane, ne verujem ni u tu pricu ?ja sam dete sveta? i tome slicno. To je najobicnija apstrakcija. Naravno da sve zavisi od karaktera- neko se lakse navikava na novu okolinu a neko teze, ali mislim da se svako pre ili kasnije umori od lutanja i ima potrebu da negde pusti korene, procenivsi da mu bas tu najvise odgovaraju i klima i ljudi i posao i klopa i vino ili sta vec ne.

'negde' nije obavezno i za sve tamo gde si se rodio i odrastao - za neke jeste, za neke nije (i tu nema tacnog ili netacnog odgovora) i to je cela ograda koja je potrebna kod ovih diskusija (i svi srecni : ) )

[Aineko]

Ja bih tebe po istom osnovu mogao zvati premladom da neke stvari razumeš

pa to mu dodje na isto - mogu dakle da ih razumem samo kroz proces starenja?vidi, nigde ne tvrdim da znam sta ce mi se motati po glavi za 25 godina, ali znam sta mi se motalo ovih 25, a to je - i da je Srbija raj na zemlji, ja bih kad tad otisla odatle. meni je bukvalno od kada pamtim strana ideja da se zivot prozivi na jednom mestu. sa druge strane znam ljude koji potpuno suprotno razmisljaju - nikada ne bi otisli iz svoje zemlje ako je tamo zivot OK. dakle, dozvolices, neke razlike u samoj 'licnosti', karakteru, whatever, po ovom pitanju ipak postoje.

Najbolje da ja ovaj topik prepustim mlađima i pametnijima, pošto vas već ima toliko.

meni izgleda da je ovo ipak vrlo subjektivna tema, gde nema 'pametnijih'. samo licna iskustva...

[Indy]

Pa eto, ti u suštini tvrdiš baš da si pametnija od mene zato što sam ja "ostareo". Baš to tvrdiš u prvom postu, koji ja nisam dočekao na nož (a sad vidim da je trebalo). Zar to nije bila diskvalifikacija? Naravno da jeste.Ni drugi nisu bili mnogo finiji, čast izuzecima."Nisam dovoljno mlad da bih sve znao", lepo je rekao Oskar Vajld. On se ne bi ni smarao sa ovakvim sveznajućim sadiskutantima, a vala neću ni ja više. (Mada ono što mene satire je vaš nesnosni relativizam, "sve je to individualno, varira od slučaja do slučaja"... 'Ajde! Kako je to samo mudro.)

[Amelija]

"sve je to individualno, varira od slučaja do slučaja".

Naravno da ova rečenica veze nema sa realnim životom, čista folirancija samo da bi se pojedinci pravili mudri.A istina je jedna i jedina: svima je sve isto, svi se isto osećaju povodom svega, tačno onako kako piše u Knjizi Aksioma života.