Afrika za pocetnike

[dare...]

Zemaljski dani teku u dalekom Cotonou... Elem prošle nedelje, odosmo do aerodroma da završimo neki pregled i ja se zavukoh u gondolu stajnog trapa aviona... Utrčah sa sunca u hlad i polumrak, kad odjednom nešto mrdnu pored mene... Usrah se od straha... :o A malo crnče od jedno 10-tak godina, koje se zavuklo u gondolu i spavalo u ladovini, takođe se otseče, uplaši, skoči pored mene na zemlju i pobeže... U gondoli osta torba sa flašom vode, 2-3 voćke, par kovanica lokalnog novca i makazice za nokte... To po završetku posla, ostavismo pored točka, ako se mališa vrati i još kolega ubaci siću koju je imao po džepovima... Medjutim ne završi se tu priča, jer se detetu svidela hladovina pa ponovo sledeće nedelje nađosmo flašu vode i tragove sa druge strane... E sad, cela ta zona je pomalo isprskana hidrouljima, koja nisu nimalo zdrava za kožu, a obaška je, okolo-naokolo, cela gomila žica i tankih cevki, koje se mogu oštetiti u penjanju dotičnog mališana. Naravno, sve proverismo, a obezbeđenje nam obeća, da će "obratiti pažnju" i tako se priča završi. Za sad.Prođe mi film, o svim onim slučajevima, o kojima sam čitao u novinama, o crncima izbeglicama, koji pokušavaju da se prošvercuju, tako što se sakriju u stajni trap aviona... Naravno nađu ih smrznute, a skoro sam čitao, da je jedan preživeo sat-dva leta, kada su ga našli sa promrzlinama, ali živog. Strašno... <_< Inače, već sam pričao o zemijanijima-taxi motociklima kojima se prevozi većina naroda...Danas je neki budža-političar dolazio sa aerodroma i prisustvovali smo sceni, u kojoj je milicioner koji reguliše raskrsnicu, em naoružan (što obično nije slučaj), em u desnoj ruči drži višežilni korbač, kojim razmahuje na sred raskrsnice, a bogami ume i da potkači nekog motociklistu i po leđima...Saobraćajac sa korbačem... Pomenuti motocikli, su sada noviji nego na fotografiji... Ovako nešto, samo novo iz radnje...I uglavnom su u pitanju Suzukiji ili Kawasakiji od 125cc u verovatno nekoj licencnoj kineskoj ili afričkoj proizvodnji jer je cena novog motocikla negde oko 500-600evra, a isto toliko u istoj robnoj kući košta šarpov TV 72ekran... Znači televizori su dva-tri puta skuplji nego kod nas, ali su zato motocikli 2-3 puta jeftiniji... Valjao bi ovim mojim Surčincima samo tako... Elem, pre dve nedelje, brazilsko kulturno-umetničko društvo u hotelu, zamenili su nabildovani i tetovirani belgijski NATO padobranci, koji ovde u lokalnoj bazi i na aerodromu vežbaju i njihovi Herkulesi C-130 čuda prave, nad nebom Cotonou-a...A NATO Liberatori su stoka jedna, koja nam sve pojede sa švedskog stola, a vikendom dokoni uspeli su čak i da se pobiju na bazenu, pa sam i tu morao glavu da čuvam, kad je jedna grupa jurnula na drugu... Nikad se ne zna... Opšte je poznato da su Srbi uvek krivi za sve, pa makar bili i neutralni i pravili se blesavi... ;) Sutra, kažu završavaju i fala dragom bogu, idu iz hotela...Izvinjavam se Paculli što ovo moje pisanije, više liči na blog, nego na putopis, ali sve su to "opasnosti" sa kojima se realno suočavam na dnevnoj bazi... A neću valjda da lažem... ;)

[paculla]

Izvinjavam se Paculli što ovo moje pisanije, više liči na blog, nego na putopis, ali sve su to "opasnosti" sa kojima se realno suočavam na dnevnoj bazi... A neću valjda da lažem... ;)

sjajan ti je blog/putopis. ja uzivam citajuci.

[Mr.Smith]

mi mozemo da s vremena na vreme ubacimo dva-tri reda komentara, cisto da ne izgleda kao blog nego diskusija ;) ... eto, recimo, hlorokin koji se dugo koristio u prevenciji i lecenju malarije postaje sve beskorisniji zbog razvijanja rezistentnosti kod parazita - i to prvenstveno tamo gde se vise koristio (jugo-istocna azija), dok je afrika relativno ok za sada

[dare...]

Dečak, o kome sam pisao, koji je voleo da spava u hladovini stajnog trapa našeg aviona, tokom vikenda je poginuo. Poželeo je da poleti, sa nekim od aviona (ne našim), ostao sakriven u stajnom trapu tokom punjenja i startovanja aviona, da bi ga tokom samog poletanja, vazdušna strujnica izbacila iz stajnog trapa, kada se avion odlepio od zemlje. Pao je sa stotinak metara na kraju piste. Imao je 9-10 godina.

[lostfanforever]

uzas... RIP :(

[borris_]

:( Tuzna africka pricaRIP :(

[Indy]

... da bi ga tokom samog poletanja, vazdušna strujnica izbacila iz stajnog trapa...

Ne razumem kako je ovo moguce... Doduse, nista ne znam o avionima. Mada to ovde i nije bitno. :(

[uros_s78]

:( Tuzna africka pricaRIP :(

:(RIP.:(

[pcelica]

Dečak, o kome sam pisao, koji je voleo da spava u hladovini stajnog trapa našeg aviona, tokom vikenda je poginuo. Poželeo je da poleti, sa nekim od aviona (ne našim), ostao sakriven u stajnom trapu tokom punjenja i startovanja aviona, da bi ga tokom samog poletanja, vazdušna strujnica izbacila iz stajnog trapa, kada se avion odlepio od zemlje. Pao je sa stotinak metara na kraju piste. Imao je 9-10 godina.

:(uzas.

[jms_uk]

desava se cesce nego sto se cuje o tome.u Londonu postoji park u koji je vec par puta palo telo smrznutog skrivenog putnika iz nekog aviona [valjda tu negde uvek spustaju stajni trap]

[Parsons]

jel vadio neko skoro juznoafricku vizu?zakomplikovalo se zestoko.prosle godine sam rutinski dobio poslovnu vizu, a ove mi treba jos hiljadu novih papira

[dare...]

Vratili se iz Afrike... Lokalni crnac koji je iznajmio avion, sa karakterom lokalnog građevinskog preduzimača, jajario je za novce i izbegavao plaćanje dok nam iz Beograda nije stigla naredba za pakovanje pinkli, mesec -dva pre roka...Odjavili se u vecernjim satima iz hotela, natovarili avion, sipali goriva za sve pare... I nekako se dovezli do Tripolija, a zatim do BGD. Jednom rečju pobegli brzo i efikasno... <_< šta reći...Pocrnelo se... I borilo se sa okeanskim talasima i bazenskim talasićima... :P Učile su se narodne pesme i igre prijateljskih nam naroda i narodnosti... ;) Jelo se i pilo u lokalu i pored upozorenja ovdašnjih lekara... Vidi samo kako izgleda dotični roštilj... Srećom u mraku je... Evo i crnog akrobate u jednoj od svojih minijatura u Cotonou Kadjo kafani na lokanom trgu gde se sedelo uz roštilj odozgore (mi smo ga zvali Slavija ;) )Ukoliko se crnci na fotografijama slabo vide u mraku... To je samo zbog toga što su jako brate crni... U duhu najboljih dana bratstva nam i jedinstva sa nesvrstanim narodima Afrike... Sadile su se palme u lokalnom "Parku prijateljstva"Gospođu dare... smo uverili da je to sve što je na dalekom putu zasađeno...I to je u glavnom to... Dvojica od nas su zakačila malariju, jedan je slomio domali prst na nozi, a svi su imali povremene stomačne probleme, koji su se lečili flonivinima, koka kolom i wiskijem... A danas smo obišli i infektivnu kliniku u Beogradu, dali krv i ostale izlučevine na analizu, u cilju konačnog obračuna sa Afričkom florom i faunom...Čiča, miča i gotova priča... :)

Edited May 13, 2008 by dare...

[Kudravi Gaucos]

Čiča, miča i gotova priča... :)

Neeeeee! Jooooooos!

[Marathonman]

Elem, na inicijativu nekoliko forumasa iznosim svoja iskustva sa cetvoromesecnog putesestvija po Botswani. Prica pocinje kada me je u martu (nakon 40-og rodjendana) kvalitetno ispizdila najpre pripravnica, a potom i nacelnik sluzbe. Uzmem dve nedelje odmora, a onda me drugar iz Novog Sada Aca V. obavesti kako ide preko UN programa za obuku ugrozenih podrucja da osam meseci pomaze novopecenom zdravstvenom osoblju u zemljama Juzne Afrike. Ponudi i mene, a kada je rekao da je plata 3.000 dolara plus placeni svi tekuci troskovi za potrepstine - proveo sam dugu noc ubedjujuci zenu da me pusti. Uglavnom, pitam direktora da mi da pola godine neplacenog - on presrecan! Kako nisam znao nikoga ko je tamo boravio, setim se u zlo doba da je sin moje gazdarice iz studentskih BG dana bio u JAR pocetkom devedesetih. Nekako ga pronadjem i on mi sugerise da je dole sada haos od kako su crnci dobili sva prava i prakticno upravljaju Juznoafrickom republikom, Rodezijom i Botswanom. Hobi-drugar Vesko Crnogorac me takodje odgovarao jer je bio na jugu Afrike u lovu negde 2002-3. godine i kaze da mi odavde ne mozemo izdrzati duze od par dana.Malo se pokolebam, ali Aca Lala uporan kako je tamo raj na zemlji, on planira da vodi porodicu i slicno...Prelomim i krenemo zajedno, sa jos jednom koleginicom Sanjom iz Banja Luke (takodje spec. ortopedije vilice) na razgovore u Beograd. U agenciji nas zbrze da sto pre odlucimo i krenemo jer ce angazovati Indijce ako ne bude dovoljno Evropljana. Sve je to delovalo malo vacaroski, ali posto su ostalo dvoje bili do koske napaljeni - udjem u proceduru. Nakon dve nedelje, pozovu me da dodjem u Beograd i posalju mi poduzu listu sta mi sve treba od papirologije i licnih stvari da ponesem. Opis posla krajnje jednostavan - prakticno obucavanje njihovih medicinara, prenosenje iskustava i nadzor nad samostalnim radom. Potrpase nas u vrlo ruzan i star avion ATR76 francuske proizvodnje (nema cak ni mlazne motore vec propelere :o ) i uz dva dotakanja goriva koja sam prespavao, stigosmo u grad Maun. Tokom leta sam uglavnom kunjao jer je krajolik bio okean-gomila nicega-pustinja-jezera-pustinja-stencine-gomila nicega...Kako sam sisao niz stepenice aviona na pistu, cipele su mi uronile u omeksali asfalt jedno 1,5cm, a oci ukrstile od vrelog vazduha i neverovatnog slatkastog smrada koji dize dijafragmu. Nabio sam glavu nanize i hodao za ostalima, jedva vukuci dve torbe. Ispred aerodromske zgrade nas je postariji gospodin slican Rasi Popovu uputio da u obliznjoj prodavnici kupimo sorceve, kosulje s kratkim rukavima i kozne papuce "Caterpillar" jer se na svima nama odeca zalepila od znoja. Dadose nam po dve flase mineralne vode na kojima su nalepljene tablete minerala, soli i filteri kroz koje se pije. Sve u svemu - prvobitni sok par ekselans! Wow, Africa, here I come... Gospodin "domacin" Kenneth Flat nas posadi u terenac Land Cruiser i krenusmo iz Mauna ka Kaney-eu. Put zemljani, temperatura oko 50 stepeni, duva vetar i siba mikronskom prasinom po licu. Nas troje se scucurili kao pokisle kokosi - setih se one recenice: gledamo se pa se zaplacemo... Pitamo Kena da li idemo u neki veci grad, on kaze da je Kaney veliko selo, najvece naselje u Juznom distriktu. "Tu smo svi, a Batswane okolo u njihovim selima". Leleeeee...Trebalo je da budete sa nama tih 8,5 sati putovanja po africkoj dzadi, pa da shvatite kakva je to pripizdina i zasto savatavaju medicinare po jebenoj Srbiji da dodju i rade! Nas domacin i vozac Kenneth je starosedelac, tvrdokoran polu-Bur tvrd na recima. Kaze kako vec trideset godina razvozi znatizeljne turiste, zaludjene lovce i kojekakve evropske inzenjere na ovoj relaciji. Pita da li je kod nas jos uvek rat, pa smo pobegli ovde. Uglavnom, popio sam dva litra odvratne mineralne vode sa sve tabletama kako bih spirao pesak iz grla tokom puta. Stizemo u Kaney u kasno popodne - ogroman montazni kamp poput vojnih baza demontaznog tipa. Raspitujemo se kako mozemo da se javimo kuci da smo srecno stigli, Ken se smeje i kaze da imaju satelitski telefon u upravi i jedan racunar sa netom kod gospodje D'or, pa da je veceras zamolimo. Sve mislim da nas zajebava - jedan racunar na oko 1.200 ljudi! Vec me hvata osecaj da sam se gadno izjebao, ali Sanja samo skljoca fotoaparatom i trtlja kako je predeo divan. Aca me ubedjuje da ce sve biti OK, tako mu rekli u agenciji a Britanci (jelte) ne lazu... ;) Ce se nastavi, ako hocete. P.S. Pretpostavljam da je zamorno citati ovakvo blogovanje i kenjanje, pa recite ako je besmislenoEdit: Dobro vidite - nosim JNA "poligonku", odnosno SMB kosulju!

Edited August 12, 2009 by Marathonman

[Tihajeza]

Jooooos! Jos! Nastavi!