Ljuba Retrovizor Zivkov

[gospa buba]

moj car sa sela

[Sludge Factory]

Novaku Đokoviću dodeljena je nacionalna penzija, stan i premija za životno delo! Vekovna nepravda prema našem najuspešnijem sportisti svih vremena barem je unekoliko ublažena; za nemerljivi doprinos u propagiranju dečijeg sporta g. Noletu namenjeno je 389.934.845 dinara, u porodičnoj arhivi sačuvani su snimci gde se svetski broj jedan u svojstvu tada budućeg učenika prvog razreda zariče da će osvojiti Vimbldon, hiljade ambicioznih roditelja upisale su svoj porod u školu tenisa, triput nedeljno voze decu na trening, upravitelji škola poručuju šljaku levo i desno, pletu se teniske mreže... Odlučeno je da se nacionalna penzija prvom reketu vasione isplati đuture: od njegove pete godine, kad se latio reketa, do njegove stote godine, s tim što će u slučaju još dublje dugovečnosti koju šampionu svako želi država nastaviti da mu plaća svakog desetog u mesecu.Stan od 1300 kvadrata, penziju i dečji dodatak dobitnik je odmah poklonio Svetoj materi, imam i stan i pare, dodaću ja pet miliona evra i dva stana – zar nije sevap dati onome ko oskudeva, jede u mraku i mnogi komad hleba suzom topi! Patrijarh je, izvinivši se prisutnom predsedniku Republike zbog pauze u razmenjivanju vizija i saveta, poslao SMS članovima Sinoda, i gle, odlučeno je da se poklon, uz zahvalnost i blagoslov rabu Đokoviću, prosledi Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Crkva, slava Bogu, ima i više no što joj treba, barem sto godina nikome ništa nije dala, nek za SANU lepši dani svanu, te Crkva dodade osamdeset hektara pod vinogradima i silne hrastove šume, avaj, SANU je samokritički kazala kako nema društvo od nje nikakove vajde, a da su njeni članovi finansijski zbrinuti, svemu dosad nakupljenom akademici će dometnuti po jednu mesečnu apanažu i neka sve to pripadne policiji, neka se ova osavremeni da ruši divlju gradnju po Svetoj zemlji... Policija pak ne htede da se primi poklona, šta dobijemo iz budžeta dobijemo, oskudica nas čini čvršćim, neka novac, stanovi, vinogradi i dubrave pripadnu vojnoj industriji: isto kao Novak na šljaci, travi i betonu, i naše fabrike pronose slavu srpskog oružja i džebane među narodima koji još nisu dospeli na naš nivo razvitka (tj. diplomatije), nego probleme još rešavaju putem krvoprolića; fabrike oružja ni da čuju za milodar, mi smo uz klađevinu i Parking-servis jedina privredna grana, evo, prilažemo desetinu naše lanjske zarade! Te ti se novac uvećan i oplemenjen fino vratio u budžet, zajedno sa nekretninama, odakle biće trošen na najugroženije, a javnost ništa nije ni znala.E, pa sad zna!

Ovo da se ekranizuje!

[Skyhighatrist]

Divan dan

Nakon sedamdeset dve godine u Srbiju se vratio njen kralj! Plači Avnoju koji si mu zabranio da se ovamo vraća, tvoji pravnici propustili su da napišu “ni živ ni mrtav”, i kralj se, evo, vratio, premda je pre 43 godine sahranjen u Libertivilu (gde sam bio kod tetke i ne znajući da mi tu počiva Kralj). Ja kao neki knjigovođa čim se desi nešto svečano i dirljivo pitam “ko to plaća?”. Ko je eskhumaciju, podvoz i doček platio – pokojnikova porodica ili ja zajedno sa čitaocima? Novinarima dok pišu “nakon sedamdeset dve godine” mora biti naviru suze na oči. Naslov zvuči nostalgično i žalostivno kao da smo sedamdeset dve godine svi samo to čekali. Svečanom dočeku svečano su prisustvovali Njegova svetost patrijarh Irinej i Njegova svetovnost Ivica (Dačić) dok je predsednikov besmrtni duh predstavljao tajanstveno osmehnuti sir Oliver Antić, pravni i svaki drugi savetnik g. Nikolića.Očito nadahnut Svetim pismom koje vrvi od careva i drugih samodržaca patrijarh je zavapio da Srbiji treba kralj ili car. Nemoj mi to dvoje razdvajat, zašto da nemamo dvovlašće – kralja i cara? BIA treba da nađe potomke cara Dušana, makar bili po ženskoj liniji. NJKV Aleksandar je već tu, kao zapeta puška. ...Spomenik palim borcima OVK uklonjen je sa preševskog platoa. Predstavnici većinskog naroda na Kosovu za uzvrat su porušili ne zna se koliko nadgrobnih spomenika sprskim civilima. Zoran Stanković, jedan od naših poverenika za Kosovo, umiruje ogorčene, razdražljive i od iskona osveti sklone Albance. Spomenik je samo uklonjen, ali se čuva u odgovarajućim uslovima, o monumentu će biti još razgovora i još za njega, sudeći po rečima patologa, ima nade: veliko je Kosovo, premda kad razmislim – celo je naše, i gde god spomenik postavili vređaće nas! Možda bi spomenik trebalo da kruži Kosovom, na kamionetu kojim bi upravljala mešovita policija, albansko-srpsko-međunarodna, ali bi pokretni i takoreći lutajući spomenik većinu podsećao da nezavisnost nije kompletna unatoč herojima kojima je spomenik i pogidnut. Nisam pametan…

[aram]

Šta bi bilo kad nijednom bivšem predsedniku republike ne bismo ništa više dali?Predlažem da se Borisu Tadiću ne da nikakva kancelarija, nikakav kancelarijski nameštaj, nikakva sekretarica i pogotovo da mu se ne dodeli šofer i službena limuzina: ne osećam potrebu za njegovim uslugama i štaviše ne želim da na događaje utiče više nego bilo koji građanin. Čekaj, zakon o bivšim predsednicima određuje pedantno šta sve istorijskim ličnostima pripada, sve je to uveliko dodeljeno Liliću, Milutinoviću, već i time je počasni predsednik ds doveden u neravnopravan i nepočastan položaj! – Pa ne mora biti diskriminisan: Milan i Zoran neka fi no vrate državi sve što duže i neka budu zadovoljni što im više neću spočitavati da su bili na usluzi štetočini: bilo pa prošlo!Davanje dodatnih privilegija demobilisanim vladarima stvar je posve feudalna, samo što benefi cije koje se nude bivšim predsednicima razlikuju nisu, eto, nasledne. Ne bi li država morala političarima staviti do znanja da je njihovo zlatno doba samo epizoda u njihovom radnom stažu: biti narodni poslanik, ministar, premijer ili predsednik isto je što i biti redar u školi! Na izvesno vreme zajednica ti poverava da vodiš računa o nekim stvarima, iz zbornice donosiš još dve krede, brišeš tablu, ostavljaš čist i propisno nakvašen sunđer i vsjo! U svemu drugome ti si đak, nemaš imunitet ako nastavnik propituje, diktira ili ako se odluči za pismenu vežbu, test i sl.Ako se usporedba sa redarima ne drži, možda se predsednikovanje može shvatiti kao požarstvo: dok tvoji drugovi i tvoje starešine spavaju (“odmaraju”, vojska nikad ne spava! kod nje nema ni onoga “se” u “odmarati se”! odmara se sebični pojedinac, doklen narodna armija odmara, ne zna se koga: na magičan način prikuplja ona snagu da sačuva ustavni poredak i teritorijalni integritet), ti sa onim plehanim, u mom slučaju dobrano istanjenim šlemom o boku tumaraš po kasarnskome kak se veli krugu i paziš da se nije što god podmuklo zapalilo. Kad ti se požarstvo završi, evo šta ti je plata: narodna imovina sačuvana, brojno stanje u kasarni nepromenjeno, opet si redov kao pre požarstva, opet si kao i svi drugi, nisi čak ni pomoćnik vojnog sveštenika kao što je bio Švejk!Šta, ni dužnost požarnog ne smatraju bivši predsednici dovoljno uzvišenom? Evo, neka na svoju bivšu ulogu u podeli rada gledaju kao da su bili kapiteni sportske ekipe: davali su predloge, posredovali između tima i trenera, obraćali sesudiji bez straha da će dobiti žuti karton, podizali su moral i borbenu gotovost posade, pa šta onda?! Kad mu se završi i karijera i kapitenstvo neće Nemanja Vidić na Old Trafordu imati doživotnu svlačionicu, tuš kabinu, masera, šofera, službenibentli...Daj, čoveče, posao predsednika republike uzvišen je, kakvo crno požarstvo, kakav kapitenluk, zašto onda najmoćnija država najvišim izabranicima ukazuje i najviše počasti dokle god su ovi živi?! Neka ukazuje, mi smo zajednica mala i nadasve siromašna, drugo, ili prvo, nema u vođenju države, pogotovo naše, nikakove veličine niti slave! Kad ćemo na predsednika gledati kao na doduše visokog, ali privremenog i ograničenog (i Ustavom i ličnim sposobnostima) činovnika! Vodio si pet godina računa o interesima Srbije, hvala ti, šta, dva mandata si imao, dvaput ti hvala, dobri čoveče, ali nećemo ti zbog toga dati dve kancelarije, dva šofera, dvoja kola sa onim ogavnim crnim staklima, nego se sad lepo vrati svome životu od kojeg su te birači otrgli u nadi da će im za vreme tvoje šihte biti dobro!Ma zašto predsednički kandidat ne bi pre izbora potpisao ugovor sa svojom ro (u slučaju Borisa Tadića sa gimnazijom tom i tom) da će se vratiti na svoje radno mesto čim mu istekne mandat? Škola bi se takođe obavezala da će člana kolektivaprimiti, iako će ovaj kao predsednik možda učiniti i nešto što nije za podičiti se i što pozivu pedagoga i samoj školi ne služi na čast. Čoveku koji je želeo da bude svetioničar (šta ćeš anonimnije od toga?) sad kao da je mrska pomisao na zbornicu, dnevnik, raspored časova, roditeljski sastanak, pa i na ekskurziju! Škola bi za njega bila opaka vremenska mašina čiji bi ga zupčanici i poluge vratili na prethodni, neprihvatljivi stadijum razvoja!Na političara se kod nas gleda kao na poslednju reč evolucije, na njezinom vrtoglavom vršku su dakako bogataši, slavni umetnici, poneki naučnik (ako je Srbin) i vrhunski sportisti, ali za izuzetan uspeh u sportu ili umetnosti potreban ti je dar, rad i sreća, čak i za bogaćenje je potreban izvestan talenat, kao i za isticanje u nauci, jedino se na političara gleda kao na nekog ko je nalik nama, a opet nas je toliko nadvisio i opravdano zaboravio, ta mi smo tek mutna i nadasve neugodnauspomena na njegov prethodni život.Nije Boris Tadić neka posebno pohlepna i bolesno samoljubiva osoba, dapače, čovek je slika i prilika prosečnosti, samim tim je žrtva društvene inercije, blaženo nesvestan da traženjem kancelarije svojim bivšim kolegama sa Dorćola poručuje: “Niste se potrudili da iskoračite iz sumorne učiteljske rutine, slušajte to zvono i taj sve u svemu istovetni žagor za vreme velikog odmora, slušajte bubnjanje lopte i uvek iste uzrečice upravitelja, nišči ste bili i ostali, ja vam se tu ukazati neću!”

[atajlo]

<< VREME | BR 1192 | 7. NOVEMBAR 2013. lisicaiždral Zapiski zluradnogoljubomir živkovBabo, šta su to idioti? – Ljudi, ko i ja i ti!Prolazeći kraj zgrade „Borbe" pokušavam da se setim ranog sebe i radosti što ulazim u tu zgradu. Na početku studija dobijali smo savete da odemo u neku redakciju, da se predstavimo i da ponudimo svoje šegrtske usluge, Jusuf i ja smo po izlasku iz „Kinoteke" (gde nadoknađivasmo staro gradivo propušteno u Bijeljini i Farkaždinu) došetali do „Borbe", koliko da osmotrimo glavni ulaz, uh, portirnica ozbiljna, dvojica uniformisanih čuvara, ne pompeznih kao što je bio portir u ondašnjem „Metropolu" (potonji kao da je utekao sa bala u Sankt Peterburgu, sa kićankama i epoletama), ovi „Borbini" bili su više kao kondukteri koji su dužili lično naoružanje umesto metalne bušilice za karte, pa kako ćemo mi u našim crnim kaputima, dva Rodiona Romanovicha, da premostimo ovaj ne bez razloga izgrađeni bedem?Radio Beograd bio je još strašniji (i sad je u priličnoj meri): svaki izvršilac državnog udara osvojio bi čim prije radio-stanicu i iste bi večeri izvestio stanovništvo da je dobilo nove gospodare, tako se sedamdesetih godina još razmišljalo, u zdanje „Politike" isto nisi mogao banuti sa ubogim indeksom Fakulteta političkih nauka, tja, naši ljubazni savetodavci, naši profesori ne poznavahu našu zbilju usled čega ponavljahu jednu te istu bedastoću.Bio sam na sedmoj godini studija kad me uvedoše u zgradu „Borbe" (koja je iznutra još veća nego spolja), negdašnji ilegalac iz studentskog doma na Voždovcu Roki odužio mi se kraljevski za nužni smeštaj: doveo me je u „Ekonomsku politiku".U domu je navijao budilnik kako bi stigao da pere prozore, jednom prilikom i na samoj zgradi CK, budilnik je bio retkost u domu, s mene na uštap u nekoj od soba začula bi se njegova kratka i nepoželjna zvonjava, e, perač prozora nije hitao na dužnost, ućutkao bi budilnik i nastavio da spava; ja koji nisam morao rano da ustanem pa ni da se probudim podizao sam jastuk da bih, poduprt, u polusedećem stavu, svakih pet ili deset minuta podsećao trudbenika nevoljnog da mu je zvonio sat, on bi svaki put rekao „još samo deset minuta" i ja bih usredotočen kao snajperist motrio na sat, dok mu jednog jutra nisam rekao: „Slušaj, nisam ti ja mati da te budim sedamnaest puta, ako hoćeš ustani, ako nećeš krepaj od gladi i nemaštine..." Roki, koji će u Crnoj Gori postati ambasador i ministar, nasmejao se: „Pitao sam se dokle ćeš!"Kako je on dospeo u uglednu, a široj javnosti posve nepoznatu redakciju EP ne znam, možda je prao prozore i vešto, a domišljat beše prirodno, u zgodnome momentu natuknuo da je apsolvent na studijama marksizma: ostalo je istorija, i moja i njegova, i srpska i crnogorska.&Popustio sam u veronauci, nisam načisto je li zluradost u katalogu smrtnih grehova, na mome ličnom spisku jest greh, što opet ne znači da mu uspešno uvek baš odolevam. Ispod moje prve redakcije bila je, i još je, „Prešernova klet", ama sam ja još u ono doba bio udario sumornom stazom trezvenja­štva, prolazio sam pored nje kao što danas marširam pored kazina, ili sportske igraone, i bila je knjižara koja je pripadala „Komunistu", ne znam da li se tako i zvala. Odem ja mislim devedeset prve na neplaćeno jednogodišnje odsustvo koje traje i danas (6 mes. spustia* uručiše putem PTT-a moji drugovi i moji urednici mojoj bivšoj ženi moju radnu knjižicu), četiri godine docnije vidim da je odzvonilo i komunizmu, i Savezu komunista, i njegovome kako se govorilo organu („Borba" je isto bila organ, valjda SSRNJ, kakva skraćenica, a, omladino, koja možda čitaš ovo!): izlog knjižare sav obradatio, sa ukrštenim redenicima i šubarama, sve do jedne knjige su o Srbima, „Srbi narod najstariji", tu vladike, njihova dela, meni nepoznati hudoznik izvajao šrinka Karadžića koji se raščuo u Bosni, pa se bista nad knjigama blista, nisam nigde na svetu video etnički prečistu knjižaru kao što je ova, i šta bi? Juče prolazim Trgom Marksa, Engelsa i N. Pašića, kad tamo – LILLY, apoteka i kozmetika na mestu veličanstvenog eksperimenta: opalo je, nakonec, interesovanje za dela napisana srpskim perom o Srbima kao jedinoj temi književnosti i nauke; na poprištu bolesnog po moemu poduhvata niče ustanova puna lekova te preparata za podmlađivanje i ulepšavanje.&Dobro je što nisam sudija, pa ni porotnik, jer bih obeshrabrivao građane da dodijavaju sudu tužbama za klevetu, uvredu i sl.. Hrvatskoga žurnalistu g. Kuljiša bije glas, glasina ako hoćete, da je oveštali kosovac, nije ovo prvi put, reče oklevetani da mi se ovako šta prišiva, već sam zbog te uvrede dobio odštetu, pedeset hiljada kuna. Presuda dakako skida i svaku sumnju sa trudbenika tiska da je radio za tajnu službu, ali šta je zaboga uvredljivo u takvoj aluziji, pa bila ova i posve neutemeljena? Kako bi mi bilo da radim u KOS-u, a vidim da i pomisao na moj posao moje sugrađane izbezumljuje te traže da im se novcem ublaže duševni bolovi što su dovedeni u vezu sa mojom radnom organizacijom?I da neki funkcioner tuži građanina koji ga je nazvao kretenom ja bih tuženoga oslobodio, ne bih tražio da svoju tvrdnju uopšte dokazuje: ako uvređeni nije kreten, to treba da mu bude dovoljno, i šta je to kreten? Slabouman čovek? Pa šta?! To je naš sugrađanin, a zar nije i naš brat?

[notenoughreasonsforclaire]

Odavle:"...Mnogi odlaze, a mi ih ne zadržavamo, kaže Breht, a i istina je to, sretnem našeg zajedničkog znanca iz "Priče", svi smo mi na vi, iako smo svi vršnjaci i komšije, niste čuli da nam je Dragan umro, kako umro, tako i tako... Pa nisam naučio još nijednu pesmu iz knjige koju mi je doneo, kad je to bilo, tad i tad, nisam ni znao, dođem kući i ponovo pogledam posvetu: "Za gospodina Lj. Živkova, a da se ne ljuti". Ispod stilizovanih inicijala darodavca piše "prvi svibnja 2013. g", sve je tu, i ćirilica i hrvaština, pa ja ne znam dovoljno o svom znancu, nismo li svi u prećutnoj nenametljivosti i povučenosti možda prekardašili, iz Sarajeva je došao u Beograd, verovatno pre dvadeset godina, naknadno saznajem da je radio u sudu, da je bio možda tužilac, advokat, sigurno sam mogao štošta čuti od njega, ali nisam čuo, imam knjigu kupljenu umesto šargije i u njoj rečenicu na koju nisam stigao usmeno da odgovorim: ne ljutim se.Dapače.Ukazali ste mi počast koju ne znam više kako ni da opravdam."Ovaj čovek je blago, jezičko i svako drugo.

[koksy]

intervju

 

 

Petar ima svoj jezik, da ne kažem jezičinu, i to je dar, ali tome daru prethodi, ili ide s njim naporedo, dar da se logički misli: onaj ko zna šta misli i zašto tako misli, umeće to i da kaže tj. da napiše. Drugo, ili prvo, Pera ima nepogrešivo čulo za dobro i zlo, za istinu i laž, za iskrenost i za licemerje, uvek je bio najmanje dva ili tri koraka ispred sviju nas, kad god se neko od naših iskvario i suštinski izneverio naš dobrovoljni i tek prećutno definisani pokret.

 

[John Coltrane]

Smesno i tuzno kao i uvek u njegovim tekstovima. Btw gde se denula tema e-novine?

[Аврам Гојић]

Na jugu je.

Inace meni nije jasno sta Zivkov trazi sa tim olosem iz enovina.

[koksy]

osim Ljube, ja ne mogu da setim bilo koga ko nešto znači a da nije izgubio strpljenje.

valjda neki dugovi iz prošlosti, drugačije ne mogu objasniti. 

[Аврам Гојић]

pa to, ili je covek koji ostaje uz prijatelje i kada potpuno zabrazde.

[Skyhighatrist]

 

[ima prosjaka raznih], ali prosjaci koji dobiju milostinju osim reči zahvalnosti upute i rutinski blagoslov: "Da ti da Bog zdravlja, i tebi i tvojoj deci..."

 

Neću reći većina, ali barem 43% darodavaca ne zastane i ne uzvrati ravnom merom: blagoslov prime kao protivvrednost za ono što su udelili i udalje se ćutke, što će reći da stalno zarađuju na prosjacima: dobijaju mnogo više nego što su dali. Pa nismo iskusurani ako smo ubacili sitninu u kutiju od cipela, nego smo dužni da kažemo: "Hvala, neka i vama isto Bog da zdravlja i sreće, i vašim najbližima"; tek ako to izgovorimo prosjak je u izvesnom plusu, a četvrtina vekne koju smo mi donirali može uparena sa onim što su dali drugi da preraste u obrok, u opstanak i u nadu.

 

Ako već/još primećujete others, ako zastanete da biste dvadeseticu dali prosjaku – zašto škrtarite sa neophodnim?

[Kayser]

http://www.istinomer.rs/retrovizor2/sazvezde-grifona/

 

Odlican 5

[Skyhighatrist]

Kad smo kod Evrope, Berluskoni će kaznu služiti tako što će godinu dana negovati stare i bolesne, sudija drži da će zhiizneradostnomu Silviju ovo razdoblje pomoći da svet vidi u njegovoj uzbudljivoj raznolikosti, jer je bogati političar godinama bio usredotočen samo na zdravu mladež jednog te istog pola.

[Skyhighatrist]

Dete ujelo prase

 

Podgorička „Pobjeda“ koju smo u raskalašno vreme pre političke korektnosti zvali „Glas divljine“ nahodi se pred bankrotstvom, naši se mediji drže, čak i oni koji kubure sa pismenošću. Evo naslova iz dičnog medija za koji sam i sam argatovao: „Sistem koči odnos sa lokalom“. Sistem koči odnos, odnos koči sistem, ko tu koči, a ko je kočen i ukočen, Bog sveti zna: mladi i dragi novinarski naraštaju, novo medijsko pokolenje naše, ovo je naslov poput onog „dete ujelo prase“, ako ste se već zaputili novinarskom stranputicom, gledajte da vam se ovo što ređe dešava.