Ljuba Retrovizor Zivkov

[halloween]

Hvala Uliks.Baš volim ova intermeca kad ne piše o politici, a naročito one tekstove šta mu se dešava i o čemu razmišlja kad ode u Farkaždin.

[halloween]

O Ćosić Dobrici* i preslobodnim umetnicima**:

Ćosić Dobrica je naivni umetnik, čista duša: ono što je Flober radio promišljeno, metodično, zgađeno i zlurado, naš najveći pisac radi najčistijeg srca, zapisuje neumorno opšta mesta, plitke i očigledne stvari oduševljavaju ga, za njega su to sve otkrića, što naučna, što umetnička, što filozofska! Kao što Čičikovljev sluga uživa u samom procesu čitanja, i svejedno mu je da li čita udžbenik hemije ili čita jelovnik, tako naš najveći pisac uživa u pukom ispisivanju rečenica o Srbima, što bi od jednoga sada već veterana bilo i simpatično da nije bulumente koja kuje u zvezde priručna piščeva otkrovenja (ja na primer imam prisilnu radnju da pevam i sviram, ali društvo oličeno u mom komšiluku i porodici to naprosto podnosi, doklen šira zajednica ne daje na to pet para i ni jednim gestom ne podstiče taj moj privatni odušak, tu terapiju koju sam sam sebi prepisao: ne dolazi mi „Službeni glasnik“ ni PGP sa ponudom koju ne bih imao srca da odbijem).

* Što volim kad ih ovako nazove prvo prezimenom pa imenom, kao da ih uzima za analizu sa nekog spiska.** Preslobodni umetnik na fruli, stacioniran tokom prepodneva u podzemnom prolazu kod TC Ušće, prognozira kakav će mi biti dan. Dok prolazim pored njega idući na posao, ako je tužna melodija- ceo dan mi bude bez veze. Edited March 14, 2012 by halloween

[uliks]

Današnji tekst "Sigurna kuća" je dostupan u online izdanju. Iz prošlog brojaPrimenjena umetnostljubomir živkovVečeras ću biti Sirano de Beržerak, veseo, dovitljiv, harizmatičan, brzorek, samo što ću se držati proznog izraza i što ću biti lepši od njegaDanas ću da budem stidljiva, rekla je u to doba dvoipogodišnja Miriam Z. dok je sa majkom dolazila da nas poseti u Modern Languages College House gde sam u svojstvu doduše pekara, kamiondžije i glumca, a ne gostujućeg profesora slavistike, provodio poslednju deceniju XX veka; danas ću biti neodoljiva, kazala je Zorica Brunclik spremajući se da gostuje na televiziji; paziću da ne ponavljam "svakačast, svakačast" kad već imam mnogo bogatiji rečnik, preslišavala se voditeljka Alimpić-Bačić (prezimena navedena azbučnim redom); večeras ću biti nasmejan, žovijalan i pun životne radosti, odlučio je samoinicijativno, ne čekajući ovog puta odluku Otadžbinske uprave, Aleksandar Vučić dok se pripremao za susret sa živom, premda večito neispavanom legendom zvanom Amidža: sad kad više ne oplakujemo mili Karlovac, Viroviticu, Karlobag, pa ni Ogulin, sad kad kao naprednjaci više ne mislimo da je pripajanje tih gradova matici smisao našeg života, danas, kad više ni Kosovo nije svrha našeg postojanja (predsednik nas srpskih naprednjaka zar nije Srbima na Kosovu dao odrešene ruke da rade ono što je njima na srcu!), nema znači nikakve potrebe da mi oči budu pune suza, a oko usana da mi stalno titra neki zametak plača, manuli smo se korenitosti koja kao što joj samo ime kaže vodi sve dublje u humus, daleko mu lepa kuća, i okrenuli smo se napretku, boljitku svih naših građana koji su pregrmeli pohlepu ove vlasti; naravno da se plačevne faze mog dijalektičkog razvoja ni sad ne odričem, ali hoćemo da se pre izbora u svačije sećanje urežemo kao ljudi žiznjeradostni i prijatni, pa i prodavci kirbi aparata i Jehovini svedoci sa osmehom oslove onog ko im odškrine vrata, taj domaćin ima, gle, onaj lančić koji još stoji zakačen i ne znaš hoće li ga skinuti, ili će uz izošljareni izgovor da se nalegne na vrata i da te ostavi u hodniku gde se baš u taj mah gasi i svetlo, taj lančić će za par meseci imati svaki birač, i ne bih da me se iza paravana seti kao osobe turobne i sve u svemu nazadne, kod Amidže je stalni karneval, vatromet takoreći duha, šale, muzike, plesa, mode, ne zna se šta je srcu milije, mi srpski naprednjaci nismo stranka krvne osvete, ah, koliko sam samo puta kao radikal imao da izgovorim ono "ubijali našu decu", pa čak i u sadašnjem vremenu, "dok ubijaju našu decu", kao kad u Šovinističkoj farsi Tale, zaplićući srpskim jezikom, kaže Ejdusu koji igra Hrvata: "A što si me klao kad god si me stigao!?..."; ondašnja uloga bombardovanog rodoljuba i takoreći pesnika koga sve rane njegovog roda bole nalagala mi je određenu mimiku i dikciju, novo vreme traži vedrinu, i mi srpski naprednjaci ne smemo na tako jednostavnoj disciplini da se ugruvamo, ono predsednikovo mučeništvo, onaj srećom neuspeli post do smrti, nije nam doneo ništa dobro, predsedniku sam zahvalan za njegov eksperiment in vivo, sam svoj Mengele, gde su granice ljudskih mogućnosti i sve to, ali smo sada barem svesni da birači vole ljude pune života, Obama je zapevao i možda sa ta tri takta osvojio još jedan mandat, zašto da se ja ne pokažem kao šahista, ne zanosim se da ću time Krkobabiću preoteti baš trećinu birača, ali znate ono: similis simili gaudet...&Ogledalo, ogledalce, čije je lice bez bora, čiji je glas umireniji, zreliji i dublji nego što je bio u vreme rane mene, a?! I o onome što me je tištalo govoriću kao osoba koja zna da Bog sve vidi i da svakome daje po zasluzi, otvoriću prema tome dušu pred ovom Alimpićkom i pred publikom, ali biću bez gorčine, biću Mendela u helankama, šta sam propatila propatila, sve ću ispričati uz osmeh koji sa svoje strane biće neodoljiv, anegdote imam neke spremne i testirane, nešto će mi valjda i pred kamerama pasti na pamet…I stvarno, bila je gotova da svaki čas prsne u smeh, gimnazijalka na ekskurziji gde je ceo autobus uveliko rasmejan, voditeljka se takođe smejala, ali ne više negdašnjim rafalnim smehom koji je podsećao na đeram, na rodu i na još nešto čega ne mogu da se setim; gošću je, kako sama ona reče, sa državne televizije svojevremeno bila prognala estradna suparnica zloupotrebiv bliskost sa lično rukovodiocem te ustanove, oterana ti ni levo ni desno nego pravac u carske dvore (kupljene za par hiljada rajhs maraka), carica ju fino primi, kojim dobrom čak kod nas, takva i takva stvar, moje ustavno i ljudsko pravo da radim ugroženo je, biste li pripretili toj i toj, a mene snagom vašeg ličnog i bračnog autoriteta vratili tamo gde mi je mesto, kad će njojzi mat’ serbskoi demokratii i osoba priblizhennaia k imperatoru: sada možeš sama da se boriš protiv socijalne nepravde čija si kako kažeš žrtva, osnivamo partiju koja će da se bori baš protiv eksploatacije čoveka po čoveku i protiv teranja čoveka po čoveku, tako se drugarica Zorica našla rame uz rame sa komunistima, da bi organizovano, u okviru Narodnog fronta, savladala svog ličnog dušmanina, kad smo kod dušmana, vučićevski nasmejana i dodatno ozarena dobrim utiskom koji je već ostavila, pozvala je Miloša Bojanića da se vine već jedared do suda i da na način svečan i zakonit dokaže svoju nevinost, čistotu i isitnoljubivost, zašto ovo pišem, pa zato što tvrdim da svaki inteligentan čovek može biti šarmantan ako to poželi i kad to sam odluči.Protiv te moje teze ustaje cela moja porodica, daj molim te, šarm imaš ili nemaš, šarm je urođen, a još češće je neurođen, ja onda kažem da je Slobodan Milošević imao šarma kad je u retkim trenucima to ushteo, uh, Sloba šarmer, šta sve neće čovek od tebe čuti, onda je i Tuđman bio šarmantan, a?! Tu ja ćutim, nisam rad da uvredim šefa susedne države, njegove birače, ili sina zvanog kao i Krleža Miroslav.

Edited March 22, 2012 by uliks

[Skyhighatrist]

Današnji tekst "Sigurna kuća" je dostupan u online izdanju.

Hara korupcija i drugde, ali se na naše pleme baš navrzla. Kako su se ono na Milana Čakulju obrecnule komšinice zatečene usred svađe: "Šta je, Milane, šta gledaš, zaigraće mečka i pred tvojom kućom!", a Milan im kazao: "A, ona kod mene stanuje...!" Tako i korupcija, ima pipke i ćerke-firme po celom svetu, ali ovde kao da joj je rodno mesto, sigurna kuća... &Zvanice se u početku skanjeraju, niko ne bi da ispadne proždrljiv, ali kad se led probije, apetit čini svoje, licemerni i glupi stid pokupi svoje odurne prnje i na delu bude radost života...

Car.

[bergasa19]

Meni je ovo apsolutno fenomenalno.

Kako je smišljen jelovnik? Metalni sudovi u kojima su na švedskom stolu topla jela otpadaju, kao i ona vedra puna leda za šampanjac, moralo se ići na srednje hladna jela, na salate, pastu, na suši, ili na sendviče – gde je šta bilo servirano, šta se našlo na devojačkoj periferiji, a šta u samom geometr. središtu? Jesu li kuvari i posuđe stvar prethodno vežbali, ili je premijera prošla bez generalne probe? Istuširaćeš se, naravno, da sanitarno bude sve cakum-pakum, ali ne stavljaj nikakav parfem ni dezodorans, da ne bi hrana to odmah povukla... Kako je gozba počela? Zvanice se u početku skanjeraju, niko ne bi da ispadne proždrljiv, ali kad se led probije, apetit čini svoje, licemerni i glupi stid pokupi svoje odurne prnje i na delu bude radost života... Ko se prvi poslužio, ko je pak pokupio poslednji kanape, sa koje geografske širine i sa kojeg podnevka, koja su jela imala čast da prekriju polutar, šta se desilo kad su devojke ostale prekrivene samo mrvicama, parčićima povrća (kao pijaca u kasno poslepodne) i uljima iz dresinga, je li pisalo "birajte očima, ne rukama", ili je, naoborot, svak mogao da pipa i sam porculan dok uzima i vraća đakonije? Ipak te ovaj poslužavnik gleda, i kako onda da mu kao član sindikata ne pomiluješ makar obod, nadlakticu ili kuk: ako se maslinka koju si nameračio ispod ključne kosti otkotrlja ka pupku, nećeš od nje dići ruke... –I ko je pospremio sto?Hajde sada da te kupamo, pogledaj se kakva si, pa idemo s tobom u džakuzi, mora da si ozebla dok su se svi poslužili... Ili: sve smo sa tebe pojeli, sav zeleniš bio nam je predjelo, uvod u tebe, ali ne boj se, mi smo borci za prava radničke klase, a ne ljudožderi, tebe ćemo samo da liznemo, da te gricnemo i da te njušimo, jer mirišeš i na cimet sa jabuka, ali i na sebe...Kako li je tekao poslovni razgovor: "Slušaj, imaš sto pedeset evra da nam budeš sofra, samo ležiš ispod svega što će ketering da donese, bićete vas dve, a ona koju budu prvu obrstili dobiće dvadeset evra bonus."

[uliks]

Kako je propala čovečija ribicaljubomir živkovSve su porodice zaposlene na isti način, a nezaposlene svaka na svoj. Boris TadićJesam li ove reči čuo od predsednika, ili su mi se same naturile kao kruna svega što je potonji u svega nekoliko nedelja iznedrio obilazeći podanike: na porodicu sam gledao kao na zlatnu rezervu ili na poslednje utočište, roditelji će me primiti u Farkaždin kad moj novinarski biznis propadne i kad se stanovništvo zasiti mog glasa i mojih bravura na basprimu, tek zahvaljujući predsedniku Tadiću shvatio sam da nema jake porodice bez uspešnog biznisa te da nema iskrenog i dugoročnog biznisa izvan porodice: vi samo stvorite porodicu, ostalo je naša briga, hm, da toliki obol i toliki hvalospevi porodicama ne dovode u neravnopravan položaj građane koji nemaju obitelj?!Porodica je najzad pronađeni organizacioni oblik ekonomskih odnosa među krvnim srodnicima i bračnim drugovima, svaka kapitalistička tvrtka bi da se njeni zaposleni osećaju kao članovi porodice, čitav jedan kapitalistički kontinent (ili barem njegov najnapredniji deo) rado se predstavlja kao porodica: i vi ćete, o Srbi, jednog lepog dana biti primljeni u porodicu evropskih naroda! (Književnici su svi jedna porodica: kad umre Solženjicin, drugi pisci koji ga nikad nisu upoznali okupe se u svojim udruženjima ili u skupštinskoj sali gde javno, kolektivno, kolegijalno i takoreći stručno tuguju za njim, doklen na primer kovači ili vulkanizeri i ne znaju kad neki njihov kolega na drugom kontinentu premine; književnici tuguju zbog odlaska velikana, a tim svojim tugovankama poručuju nam da su i oni pisci, možda ne u rangu pokojnika, ali da su posvećeni u svetu tajne reči i da su tog dana najtužniji primerci homo sapiensa – nisu imali tu sreću da iz prve ruke pišu o Staljinovim logorima, ali su sve podredili pisanju i od države očekuju da i u narednoj petoljetki potpomogne kulturu tj. pisanu reč čiji su oni prvosveštenici...)Demokratska stranka je jedna porodica. I poprište porodičnog biznisa. Njezin starosta brine da poslovni elan rodbine nigde ne splasne, bezmalo svakodnevno, da li u svojstvu vođe partije da li šefa države obilazi zabačenu, zaboravljenu i štaviše neupoznatu svojtu: "Pa ljudi moji, vi stvarno kao da ste svi izronili iz ‘Selo gori, a baba se češlja’, vi ste moj saborni deja vu, kao da je sve ovo već bivalo i bivalo – kad sam na setu, na selu posetio glumce i Radoša nisam ni znao da sam bio u celoj Srbiji odjednom!"I kao kad molitve Noletovih idolopoklonika sa B92 urode plodom i kad prvi reket kosmosa opusti ruku, tako je predsednik od silnog susretanja sa običnim svetom opustio govorni aparat i bilo koga da mu protokol ili sudbina dovedu u susret predsednik ima spremnu paralelu, dijagonalu, drop shot, return, smash, pasing shot, lob, stopball, volley: "Čujem da se bavite pravljem krčaga od ilovače, gline, grnčarstvom, bravo, nastavite sa tim, iako je zbog svetske krize i domaće skorojevićske uzoholjenosti prodaja tih vaših posuda gotovo zamrla, ali doći će, verujte mi, sve na svoje mesto, ti krčazi su kruna naše domaće radinosti, našeg folklora, one su dragoceni deo našeg identiteta, vaše je da radite i da ostanete ovako zdravi i čili, a država će vam na evropskom tržištu zasigurno naći kupca!" Ili: "Majko, čuo sam da mesite beskvasni hleb, proizvodite zdravu hranu, koristite komlov, to je budućnost pekarske industrije, a vi to držite u malom prstu, niste razmišljali o porodičnom biznisu, a, tako, sami ste već dvadeset godina, dobro sam učinio što sam posetio vas, napraviće ovi moji plan oporavka i preporoda jednočlanih domaćinstava." U katunu spontano sreće čobanina: "Milina je videti ovako krepkog starinu, ovaj vazduh koji je vama ovde kao dobar dan bogati Evropljani mogu samo da sanjaju, da li ste razmišljali o seoskom turizmu, vidim da imate tranzistor, mora da ste čuli moje reči o porodičnom biznisu, čuli ste, ali ste samac, valjda udovac?... A tako, niste se ni ženili, nije bilo Palme kad ste vi bili fertilni, ha, ha, ha, dobro, tako je kako je, mora da i samoća ima dobrih strana, jedete samo sir od nepelcovanih ovaca i pijete surutku, znate da zbog vas i vama sličnih Srbija ima najstarije stanovništvo, šalim se, mi vam to ne zameramo, Krkobababići se svakom novom penzioneru raduju kao roditelji prinovi, šta kažete, nemate godine za penziju, kako to, imate trideset sedam godina, ko bi rekao, delujete zrelije, iskusnije…"Na suprotnom obronku istog planinskog venca Koštunica, Samardžić i nekolicina vernih sledbenika većaju o budućem simbolu stranke, Vladetin zamysel da se uzme biće iz grčke mitologije odbačen je: grčka mitologija postala je sastavni deo evropske mitologije, daleko joj lepa kuća, uzećemo nešto domaće, a što ne liči na jednu drugu vrstu: "Čovečja ribica! Živi u pećini, izvan varljivog sunčevog sjaja i atmosferskih prilika, što simbolizuje naše opiranje da nas Evropa proguta kao kit Jonu, drugo, izgled joj je jedinstven, prozirna je, davno oslepela, šta kažete, braćo i sestro Ljiljo, jedini je vodozemac koji nosi ljudsko ime, kao što smo mi jedina partija sa ljudskim likom, ko je za čovečju ribicu neka digne dva čovečja peraja, hoću reći prsta!" – "Ne dolazi u obzir. Čovečja ribica živi i ispod Republike Srpske, ali je svojataju Hrvati i Slovenci, treba nam nešto čisto srpsko, lepi čovek dobro zvuči i lepo bi bilo išao uz moju fotografiju, Ko osim lepog čoveka sme da vas gleda u oči, ali ne želim kult ličnosti, želim ime koje će obuhvati svih nas dvadesetoro, celu našu stranku, zato predlažem različak, ne znam ni ja kako izgleda, ali nama treba reč, dan i noć je suviše dijalektički, vuče na marksizam, noćna frajla otpada i lepa kata su za sindikat pravosuđa, različak je naša reč i naša zastava, rimuje se sa kamičak, jadničak, sve skrušeno, smerno, pokunjito i smanjeno, ovo smesta prijavite RIK-u i dajte da vidim različkovu sliku!"

[uliks]

Ruski zulumljubomir živkovPrva nepravda sa kojom sam se suočio na samom početku moga živovanja u klet. kapitalizmuPrva moja javna i komercijalna svirka bila je u restoranu "Russia House", u starom jezgru Filadelfije, Ivan Sljepica i ja, domra i gitara, on nosi stalak za note, svira izvrsno, ali, gle, ne zna nijednu stvar napamet, ja pak znam sve svoje naizust’ – đače koje je nabubalo sve bez razumevanja, gazda Oleg nam plaća po 40 dolara, obukao ja crninu (crne služb. pantalone i prsluk kakve istrajno nose još samo kelneri u hotelu "Park": manekeni ugostiteljstva XX veka), sa gitarom u futroli približavam se mom novom radnom mestu i čujem muziku uživo, ali dobru kao da je sa radija, šta je bilo, osoba, tamnoputa, da se izrazim kao sportski komentator, na ulici peva i svira bluz, fali samo Venders da ga otkrije, proslavi i da mu malo ublaži tu neimaštinu sa kojom se ovaj odavno srodio, a da ti, prijatelju, odeš malo u "Russia House", da pratiš ovoga vojnog muzičara, a ja da ostanem ovde na pločniku, jer bolji si od mene mnogo (u Americi je ta spoznaja pa neću reći bezbolna, ali čoveku pada lakše nego kod nas; fenomen zavređuje zasebnu naučnu obradu): ja samo zato što sam Sloven, i što su me ovi Rusi prihvatili kao siromašnog rođaka iz unutrašnjosti, idem po siguricu od četrdeset dolara, a tebe ovde biju vetar, slana, tonja... S druge strane, nisi ti biće zadatka, ne bi ti dolazio na probe sa Ivanom, baš te briga i za "Larinu pesmu" i za Montijev "Čardaš", pa opet, ti bi u "Russia House" mogao da preživiš, lakše nego ja na ulici, uostalom, možda će ti ovo jesenje veče doneti i više nego četrdeset dolara, ne bih imao ništa protiv.Moje veze sa ruskom braćom kod koje nisam zakasnio ni onda kad sam se posve izgubio vozeći Stivovu fiestu ka Rova-farmi, NJZa vaskoliku moju muzičku prekomorsku karijeru koja je – for now – kulminirala mojim prisustviem na jednoj uglednoj kompilaciji muzike Ist. Evrope zaslužan je Serge Rogosin, Rus iz Bronksa, kome je u Filadelfiji bilo milije da pomaže Slovenima (od kojih, na čelu sa mnom, nije imao nikakve koristi) nego da postigne neki uspeh na PENN univerzitetu. Upoznao me je sa Stivom, Alanom i Džudi, koji su svirali rusku cigansku muziku i koji su me ubacili kao četvrtog, povezao me sa Aljošom Sinjavskim, balalajačnjikom prvoga reda, čak i po mom neslavnom povratku u domaju dao je moj e-mail producentkinji Michal Shapiro, vodio me u Nju Džersi na audiciju posle koje ću zaista biti pozvan na svirku...Od Stiva sam pozajmio kola, ali sam promašio izlaz sa autoputa i izgubio se toliko da je moje zakašnjenje premašilo dva sata, koliko je ruska zabava trebalo da traje. Kad sam se opasuljio i našao na mapi i gde sam ja i gde je Rova-farma, odlučio sam da se ne izvinjavam telefonom nego da se odvezem tamo i da se uživo izvinim onome koga budem tamo zatekao, pa bio to i hauzmajstor, neka sinovima stepe rekne kako sam dolazio i kako sam bio neveseo zbog svoga nespretluka; dovezem se ja na lice mesta – Rusi svi na broju, privet Ljubamir, uh, zar niste svi otišli još pre dvadeset minuta, ne volnuisia, prvo votka da se oporavim od puta, kao da sam sad, prašnjav, izišao iz bričke Čičikova, pa da se okrepim nekim pirogom, uglavnom se ja popeh na binu, odsvirah svoje, dobih honorar, nisam zakasnio, jer nisu ni zvanice došle na vreme: Rusi.Sinjavski će me upoznati sa Viktorom, violinistom kijevske filharmonije koji je za naše estradno-kafanske potrebe svirao harmoniku, a koji bi, pošto mi se i docnije događalo da stignem knap na svirku, priskakao u pomoć glede štimovanja gitare: ne uzimajući nijedan ton sa harmonike, Viktor bi hitro zategao jednu po jednu strunu, ne vraćajući nijednu čiviju unazad i ne kolebajući se nimalo, pružio bi mi gitaru bez onog kontrolnog arpeđa – besprekorno naštimovanu, molodec, spasibo i neću više da mi pomažeš, umem ja sam da naštimujem gitaru, ne tako brzo i možda ne baš toliko tačno, možda mi treba i neki ton sa harmonike koji bi me povezao sa savremenom zapadnom skalom, da ne kažem skalamerijom, ali zar mi treba stres uoči nastupa, gde će Aljoša ionako da svira zastrašujuće brzo, samouvereno i čisto, dosta mi je vašeg ruskog zuluma.Kako sam, ulazeći u petu deceniju, na tuđem govornom području bio precenjenIako sam u Philadelphia Caravan Theater svirao i pevao, uprava me je knjižila i shvatala kao glumca, na sceni nisam govorio ništa, ama sam predstavu pre kraja druge sezone znao napamet, iz nje su mi preostali idiomi kojima i danas iznenadim bolje od mene govoreću engleski Srbadiju*.Finansijski nisam bio precenjen, ali sam se ugledav plakate štrecnuo: Music: Ljubomir Zivkov.Drucie beše naložila da predstavu preplavim kakvom mi je drago muzikom, da ju napirlitam i nagizdam gde god mislim da muzika dolazi u obzir, dobro, de, napravićemo nešto kao "Cigani lete u nebo", samo opatuljeno i osiromašeno, neće marširati lepotice, neće pevati hor i veliki orkestar, nego će svirati i pevati ubogi pojedinac, belac, pripadnik kako vi velite kavkaske rase...Ljudi, muzika nije moja, skrenuo sam pažnju veleupravi, zaista, na jednu sam rumunsku temu smislio stihotvorenie takvo da ga se ni sam ne sećam (na srpskom behu te izgubljene rime), svirao sam delove mađarskih čardaša, pevao makedonske, dalmatinske, srpske pesme, rediteljka je htela i višeglas, opredelio sam se za pesmu V. Kostića "Razapela sam ljuljku pod šljivom" ("I detetu je dobro/Mnogo dobro"...), potkrao sam možda i tekstopisca, kažem da nijednu melodiju nisam ja komponovao, ma dobro, kažu oni, svaki medly tvoje je maslo, aranžmani su tvoji, ti pevaš, obučio si glumce..Dobro onda: u otadžbini koliko sam puta bio puta potcenjen, šta sad mogu ako me usled jezičke barijere i kulturoloških kojekakovih razlika ovi ovde unekoliko precenjuju!*Srdžbu, boginjo, pjevaj, Ahileja, Peleju sina... Vežbajmo inverziju sa Ljubom, ne dopustimo da jezik medija bude baš toliko siromašniji od pok. lektire!

[Skyhighatrist]

I kao kad molitve Noletovih idolopoklonika sa B92 urode plodom i kad prvi reket kosmosa opusti ruku, tako je predsednik od silnog susretanja sa običnim svetom opustio govorni aparat i bilo koga da mu protokol ili sudbina dovedu u susret predsednik ima spremnu paralelu, dijagonalu, drop shot, return, smash, pasing shot, lob, stopball, volley...

Car.

[uliks]

Tuđa kostljubomir živkovPonude da napišem biografiju takve su da sam se smesta bacio na prikupljanje građe – od savremenog mene pa do dolaska Slovena na našu praiskonsku teritoriju1. Živo me zanima vaše poimanje pravednosti"Oprostite, mlada građanko, živo me zanima vaše poimanje pravednosti" – bi li bilo prikladno da se tim rečima obratim jednoj od četiriju devojaka u tramvaju? Ušavši na početnoj stanici sele su i više im niko od sve brojnijeg putništva ni na sekundu ne može uhvatiti pogled, kao šalterskim službenicama ili konobarima kad odluče da privremeno oslepe i ogluve: pored njih stoje putnici stariji i od samog mene, dve devojke imaju slušalice na ušima, jedna kucka poruke, druga sluša glazbu ili saopštenja CESID-a, pored jedne od ovih dveju koje bi auditivno ili taktilno možda i bile dostupne stoji građanin od osamdeset pet ili devedeset godina, prav i suv, isti moj deda Gliša (Jeremić; pok. deda-teča iz Zemuna; Cara Dušana 115), drži se za pritku i ne pada mu na pamet da prekorno pogleda u pravcu ma koje od svojih nehajnih i nesvesnih okoline praunučica, ali ja nastavljam svoje: "Zar ne bi bilo na mestu, sve i kad bismo svi bili isto godište, da nakon nekoliko stanica oni koji su sedeli ustanu, da drugi sednu, pa i oni malo kasnije da ustupe mesto drugim svojim vršnjacima, svi smo kupili karte, zar ne?! Ili držite da se kosmička pravda ostvaruje tako što će nekog drugog dana deda Gliša imati ludu sreću da sedne, i onda neće morati da ustane makar na svakoj stanici ulazili neki ljudi koji imaju sto dvadeset godina ili sto trideset godina!"&Zimus sam nakon kraće prijateljske posete "PC Klinici" u Carice Milice presekao Knez Mihailovu i na Studentskom trgu ušao u autobus da se odvezem do Železničke bolnice, ali već u Takovskoj ustanem, autobus je uveliko krcat, i to je situacija gde se čovečanstvo pretpostavljam račva na dve grane (bifurkacija beše?!): jednima je gužva dodatni razlog da sede, drugima koji su takođe seli njihova sopstvena nezuslužena kao i sve druge privilegovanost nakon nekog vremena počinje da smeta.Ustao sam nikome posebno ne nudeći mesto, bilo je putnika moje životne dobi, možda i starijih, ali ako ustupam mesto nekoj građanki onda sam staromodni kavaljer, neprijatelj rodne ravnopravnosti, ako li pak ponudim sedište muškarcu to je kao da sam mu rekao: "Propaliji si od mene, prijatelju, dobrano mora da si stariji!", te ti ja gradeći se da ću uskoro sići pođem korak-dva ka vratima. Ako neko i primeti da ja ne silazim ni u Kneza Miloša, ni i Bulevaru mira, šta mi može: možda sam se predomislio i nastavio putovanje premda u uslovima koji jesu samootežani.2. Dokle sežu koreni moje građanske neposlušnostiRobijaško sam dete, otac mi kao i većina paora u Vojvodini beše razočarao mladu državu, potonja je kulacima zadavala olimpijsku normu zvanu obaveza koju ovi ne mogahu da ispune – od modernih agrotehn. mera delilo ih je barem dvadeset godina socijalističkog razvoja, ter su svi osetili memlu apsane; dobro, otac je bio u zatvoru i kad sam se ja rodio, više ne kao klasni stradalnik nego zato što je sa svojim bratom od tetke zvanim Karči putovao vozom u Split gde je njihov najmlađi brat kao vojnik JNA bio blizu sloma živaca, pa su ratni veterani pošli da ga okuraže i u okv. svojih mogućnosti razvesele, putovali su sa zadružnim kartama, izvesna Nevena (poštarka, prim. aut.) prijavila ih je i nakon prvog susreta sa morem obojica su se 1952. godine obrela u knićaninskoj tamnici. Jer: nisu bili zadrugari.Iz kaznione koju sam shvatio više kao radno-vaspitni logor dalo se i uteći, pitomci su radili na njivama pored železničke pruge, noću u kaznioni za njih niko nije mario, ter su mogli uskočiti na teretni voz i za petnaest minuta noćne vožnje, ilegalne kao i ona što je bila do Splita i natrag, obreli bi se u rodnom Farkaždinu, bilo je važno samo da se vrate na jutarnju prozivku: "Šta je, nisu još stigli pjevači!" – rekao bi komandir (begunci se behu proslavili pevajući u duetu dalmatinske pesme koje su posle oslobođenja bile u modi bezmalo kao savremena muz. pošast čije je rodno mjesto i epicentar Split).Robijaško sam, velim, dete, ali sam robijaško i unuče. Trebalo bi u zrenjaninskom sudu, zatvoru ili arhivu proveriti je li deda u poslednjoj ili pretposlednjoj godini života zaradio prestupnički dosije. Šta je bilo? Ne znam više s kakvom nakanom, ali držali smo ciglu sadenutu na ulici, što se kosilo sa idejom preporođenog i nadasve ureditog sela rođenom u opštini (petnaestak godina pre toga naspelo je bilo rukovodstvu da poseče sve dudove, i iskorenjeni su dudovi diljem APV, tako da ću ja osamdeset i sedme u Hajdelbergu da se štrecnem: neko mi poznat u onoj univerzitetskoj lepoti, ko je, šta je, ono dud, star, razgranat, veličanstven: nasred pošljunčane bašte restorana okružene kamenim kulama i prepune studentarije! pa što se čudim, u istom smo klimatskom pojasu, a Nemci još nisu na našem stupnju razvoja, da iskorene ružnu i u svakome pogledu nepoželjnu, škodljivu i reakcionarnu biljku), uglavnom, bude deda kao vlasnik sviju naših nekretnina pa i te ciglje pismeno opomenut da ruglo u zakonskome roku ukloni, baš neću, tu nek stoji dok mi ne ustreba, stigne presuda, toliko i toliko dinara ili tri dana zatvora, daj mi da platimo, makar koliko preko volje, ni da čuje deda, te pravna država posla po njega maricu i bi deda odvezen na izdržavanje kazne, pa kako je bilo, pitali smo ga kad se prevaspitan vratio, od drugih Farkaždinaca koji su odležali svoje ili behu pušteni na uslovnu slobodu čuli smo da je deda tamo ribao hodnik, ništa to nije, kazao je – šta je to za nekoga ko je bio full time logoraš u Trećem rajhu!U sled. poglavlju3. Kako sam unatoč mome kršćanskom tj. pravoslavnom odgoju osetio zavist4. Kad god sam rad da proberem od svojte neke osobine za podičiti se, redovno naletim na tuđu kost

[Mp40]

Kako je bre divan!Prosto ne znam sta vise volim. Kad pise politicki pa se slazemo 104% ili ove autobiografske pa mi dodje da ga zagrlim i poljubim!

[cmrlj]

www.ljubomirzivkov.com

[Sludge Factory]

Recite mi da to nije necija zajebancija!

[cmrlj]

glavom i bradom :)

[Sludge Factory]

Carski! Hvala :)

[halloween]

Odavde se vidi bolje sadržajhttp://www.ljubomirzivkov.com/moja-muzika/Obratiti pažnju na Miroslava za pomorce.Kakav divan čovek!