Ljuba Retrovizor Zivkov

[uliks]

Lelek sebraSpeci i naci penzije protivustavne su, jer se bezočno i iz razloga kalkulanstko-snobovskih gazi načelo ravnopravnosti! Zhili-byli kriket i muravei, živeli tako cvrčak i mrav, ne kao cimeri, ni kao kumovi, ali kao savremenici koji su udarili svak svojim putem, mrav se posvetio spremanju zimnice, cvrčak je jurio sa svirke na svirku, učestvovao na takmičenju za prvi glas šume, snimio dva spota, pevao uz matricu, nastupao uživo, pevao na dve dobrotvorne priredbe, gde nije on bio dobrotvor nego šumska uprava koja je njemu i njegovom bendu diskretno isplatila honorar dok je sa kompletnu faunu ulaz bio slobodan: "Nisi bio na mom koncertu u Jaruzi?" – pita mrava koji jedva da je usporio sa strahom pogledujuć uvis da mu se mrva veća od njega samog ne izvrne: "Nemam ja vremena za te zajebancije, koristim ove lepe dane da spremim još nešto ogreva, majstori mi završavaju sušaru..." – "Nema te ni u kladionici? Ja pukao zbog Mančestera, ali ne žalim, kako došlo tako očlo..."Sretnu se opet u oktobru koji se pokazao kao lep, mrav vuče hranu u svoj špajz, cvrčak pa priredio rođendansku žurku za dvesto duša, ori se muzika, miriše roštilj,: "Svrati da popiješ jednu! Vidi ko je ovde, Nataša sa sestrom, Mili, Boža! Samo ti nemaš vremena..." – "Poslao sam ti SMS, vidiš da žurim, biće oštra zima..."Tako i bi! Vetar i vejavica bili su kao kod Puškina (to kak zver ona zavoet/to zaplachet kak ditia), od mraza bi malo pa pukla neka grana, posao cvrčkov potpuno je zamro, prozore mu mraz okovao srebrnim lepezama i simetričnim peruškama, voda u bokalu smrzla se, cvrčak je kroz fortochku izišao pravo na smet, odatle kud će šta će, daj on kod mrava: izdaleka vidi dim iz odžaka, isped mravinjaka očišćen sneg, napravljen Sneško i osvetljen odozdo, kuc-kuc, ko je, đavo s neba, ja sam, ko bi bio po ovom minusu, da se malo ogrejem i da te samo pitam nešto..." – "Uđi", reče crvčak, "nije ti ovo basna, ovo je život! Moj narod je oklevetan u hiljadama čitanki, mi smo metafora osvetoljubivosti i zluradosti, šta si letos radio, svirao, a ti sad igraj!, koji je bolesni um zamislio takav dijalog! Nadaš se da ću ti dati u zajam sto pedeset evra, bošču sa hranom i naramak drva, ali to bi bila jednokratna pomoć, palijativa, zamazivanje očiju – zar da pukom pozajmicom ili milostinjom umirim savest i da se zbog toga neznatnog dobročinstva nadam rajskom naselju?! Ne, Savez mrava je ne samo za tebe nego za sve cvrčke pripremio nacionalne penzije, mi jesmo radili i šparali, jesmo planirali i držali se plana, ali mi mravi smo nule, jasno je to nama, mi bismo sve ovo što imamo dali za jedan zvezdani trenutak koji donosi umetnosti, mi gorimo od želje da vam odamo počast i priznanje, da damo oduška našem divljenju, vaše penzije dva i po puta su veće od prosečne penzije, radimo na tome da vam ih isplatimo i retroaktivno: kad si ti prvi put zapevao ‘leptiriću šareniću’?..."$Na reč "kultura" potežem pištolj koji nemam, na "nacionalna penzija" ruka se sama maša drvene sablje kojom bih da lupam po stolu dok se neko ne trgne! Jao, nemoj samo opet da štediš državne pare i da otkidaš ostarelim umetnicima od usta, to si već pokušavao, jesam, ali ne da nisam imao uspeha nego su mi nedavno naneseni novi buboci! Država je opet obelodanila svoju opsednutost elitom i svoju veru da će joj se dodvoravanje slavnima na neki neobjašnjiv način isplatiti, opet je objavljen spisak ljudi koji će za svoju umetnost dobiti ne nagradu nego debelu penziju, zašto neki vikiliks ne objavi sve te molbe: "Molim gore navedeni naslov da se spomene, mada ne shvatam ni kako je mogao zaboraviti, svega što sam stanovništvu dao i svega što sam za dobrobiti roda našega otrpeo i izdurao, ah, koliko sam samo u pisaću mašinu i u pelir uložio, koliko sam mamuzao i cedio svoju maštu samo da bi čitaocima bilo što lepše i da moj izdavač ne bi bio na gubitku, na koliko sam književnih večeri čitao svoja dela u nezagrejanim domovima kulture po selendrama protiv kojih, naravno, nemam ništa i koje takođe sa ljubavlju i talentom opisujem! Sada je starost zakucala na moja vrata, kao doduše i na vrata mojih netalentovanih ispisnika, i gle, društvo kome sam toliko dao setilo me se, ta me pažnja dira u srce i više nego novac koji jeste znatan, ali koji je za umetnika samo podstrek da i u poodmakloj dobi svojim testamentarnim delom još jedared zadivi svetinu koja umire po godišnjim dobima i nada se običnoj, nenacionalnoj penziji, proistekloj iz pukog dirinčenja, rada u dolapu života..."Ili da vidimo molbu broj 417: "Molim Vladu Srbije da se seti mog životnog dela: pevam od svoje četvrte godine, nastupila sam na hiljadama koncerata, raznim prevoznim sredstvima prevalila sam desetine hiljada kilometara, ruskih vrsta, milja i nautičkih milja, prodala sam milione ploča, kaseta, dobila plakete od gradonačelnika na svim kontinentima, avaj, inflacija devesetih, sankcije i piramidalne banke pojele su svu moju ušteđevinu, kasetna bomba NATO pakta pala je na kokošinjac ispod kojeg sam čuvala pare za crne dane..."Dobrotvornoj Vladi obratilo se, avaj, previše umetničkih dušica te je ministar Marković,izdavač, i sam dakle itekakav poslenik kulture, morao da im kaže ne, ne i ne, zakon kaže pedeset, prekobrojnici neka vide šta će, neka konkurišu dogodine, kad neko od povlašćenih ode Bogu na istinu, baš lepo od ovoga gesedamnaestnika, ali bi zakon morao reći – nula! Nema specijalne penzije ni za koga, umetnošću se bavite na vlastitu odgovornost, kulturni ste radnik, baš lepo, ali kultura su i medicina, i zanati...Au, daleko ti ode, nemoj sutra ti da išteš istu takvu penziju! Pa mogu ja da je ištem, mogu da poližem ono što sam pisao, mogu da podlegnem pohlepi ili komforu, ali država treba čim se primaknem njezinim dverima i jaslama da mi podvikne: sikter!Ljubomir Živkov~+ Neda (28.12.2011. Istinomer )http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=dbgpOxFFzcg#!ed. tagovanje mi ne ide danas za yt

Edited January 14, 2012 by uliks

[Alphons]

@ uliks : hvala :)

da, jesu. ja znam za dve, groblje slonova i pikardijsku tercu (imam). to je fenomenalno stivo. nema nikakve veze sto su prosle godine...jedva cekam novu zbirku.

hvala, našao sam ( i naručio) pikardijsku tercu na internetu. Groblje slonova je svuda rasprodato.

[Sludge Factory]

Hvala uliks! Cika Ljuba razbio!

[Venom]

@ uliks : hvala :)hvala, našao sam ( i naručio) pikardijsku tercu na internetu. Groblje slonova je svuda rasprodato.

http://www.knjizara.com/antikvarnica/knjiga436371o118/GROBLJE+SLONOVA+-+Izbor+tekstova+objavljenih+u+ned.Vreme+od+1991-2001Polovna.

[uliks]

Most bez povratkaljubomir živkovU nemogućnosti da drukčije popravim utisak (premda je njen utisak možda baš i tačan!) na ovaj se način izvinjavam stoperki kojoj dakako ne znam ni ime ni adresu1. Jednom se u "Argumentu", SUR-u kome sam nekoć pružao tamburaške usluge, pojavio Rade Šerbedžija, susret se ponovio pre dve godine kad smo mu nas četvorica iz "Stare kolibe" svirali u novosadskom pozorištu, ali ima još jedna nit koja me ozbiljnije i dugoročnije vezuje za našijenca na ne već tako baš ni privremenom radu u S.Š.A. – sestra moje drugarice zaova je ženi Radovoj, zavrtelo vam se u glavi, a?Uglavnom, ćerka te sestre, u to doba tinejdžerka iz Bostona došla bila u Beograd, a bio je doputovao i teča-Radeka, jednom odu umetnik i njegova po ženi niece zajedno u varoš, kad su se vratili pita K. tetku (ovu koja je moja drugarica): "Je li, je li teča famous ovde?!" – "Bogami jeste!" – "Kao Dastin Hofman, ili Al Paćino?!!" – "Pa da, barem tako..." – "Wow! Vidim ja niko mu ne da da plati, ni u kafani ni taksiju, teča hoće da plati, a oni svi – ‘taman posla’, ‘ne dolazi u obzir’…"Istovetna stvar se desila i meni na negdašnjem Kalenića gumnu danas znanom kao Vračarski plato, patrolirao sam noću neighborhoodom, i ne sluteći da će šetnja biti stručno preporučena mome krvotoku, usput bih obišao i s mukom parkirani auto (zamena za poslednji paorov obilazak štale, obora i tora uoči odlaska na zasluž. počinak), svratim u "Taliju", šta ćeš da popiješ, ništa, daj uzmi nešto, neću, hvala ti, samo marširam, nisam poneo ni novčanik, ih, novčanik, i da si ga poneo ne treba ti ovde, popih na Acin račun dve čaše rozea, to mi probudi želju da pozdravim noćnu posadu obližnje picerije "Botako", jeste zatvorili, iskreno jesmo, ali za vas nismo, sedite, šta ćete da popijete, neću ništa, pio sam vino, dajte mi neku minimalnu, rakijsku čašicu, imamo samo flašice...Kao u crnogorskoj pesmi popih jednu, popih drugu/treća mi je razgovor, dođem kući, promenut, oho, prijala šetnja, pa jeste, premda se dosta i sedelo, ali nisi imao para, piješ na veresiju, nije na veresiju, Sofija, mamo Sofija, bez pari vino da piješ, tako znači, dobro došao kući, mali Šerbedžijo!&E, u nedelju sam opet šerbedžijao u Idvoru, došao na rezance s makom i na espreso, Vlasta nije dozvolio da platim kafu, upoznao me sa konferansijeom (beše promocija nekoje zdrave ako ne i lekovite posteljine ne znam kog proizvođača), konferansije mi poklonio spravu za masažu vlasišta, liči na bućkalicu za šlag, samo je malo šira i ima manje pipaka, naiđe utom Đurica iz Sakula, pita imam li "Banatsku čitanku" Radivoja Šajtinca, nemam, nisam čitao, a sa Stankom, njegovim bratom, ocem dramskog pisca, išao sam u gimnaziju, dobih odmah knjigu, a monografiju Sakula isto nemaš, nemam, ali čekaj, vi to ovde prodajete, ili šta, šta te to zanima, tebi ne prodajemo, dobih sve to i dve flaše piva pri tom, da ih probam tek kad stignem kući: ovo je pivo proizvedeno u Banatu i mi smo ga u istom podneblju pili pre nedelju dana, ukusno je srce veseli, zasmejava zapravo kao nijedno drugo piće, u stvari, do treće flaše ide smejanje, od treće do pete prelazi u cerekanje, vidićeš...Uglavnom ja sa poklonima da ne kažem plenom (dve knjige, temena bockalica, dve buteljke mesn. smejavca) krenem u Beograd preko Pančeva i tako dospem do drugog poglavlja tj. do Kovačice.2. Kako su se dok sam upravljao motornim vozilom dobro i zlo sukobili u meni, kao da sam ruska književnost, i kako je zlo pobedilo u taj-brejkuKroz Kovačicu milim, sit sam već i ja bezobzirne vožnje koja je uza sve drugo i skupa, vidim građanku koja više stopira nego što čeka autobus, otvorim zadnja vrata jer je sve što sam podobijao na prednjem sicu, da li idem do Pančeva, idem, seda pozadi i kaže: "Još bolje je ovako..." – "Što je još bolje? – pitam, pa ne mora da se vezuje, kaže, ali nastavi da priča, prepriča skretanje za Debeljaču, prepriča Crepaju, Jabuku, ne zameri joj, postoji inače putna logoreja, koja je u stopiranju možda još pojačana, povezeni bi da se predstavi pa da unekoliko i zabavi svog dobrotvora, primaknemo se Pančevu, da ne idem ja možda za Beograd, tja, idem, tamo štaviše živim (premda ne zna se dokle ću), ali bih imao u Pančevu jedan poslić te bih ju ako ne zamera ostavio gde je njoj zgodno, dobro, može kod hotela "Tamiš", rečeno-učinjeno, svako dobro, hvala, nema na čemu, volim pančevački "Borneo" gde mi su mi u dva navrata pileću džigericu ispekli kako sam ih zamolio, a ne kao što jelovnik veli i nalaže, ali nisam još uspeo da ogladnim posle Idvora, kockaću se v takom sluchae malko i ja koji sam tolike redove napisao protiv ovoga poroka i najrazvijenije privr. grane u Srbiji: ako otprve nađem parking idem u "Borneo", u protivnom, nalevo krug i pravac Beograd.Desi se ovo drugo, skrećem levo ka mostu preko Tamiša, stoji moja stoperka, u sekundi odlučim da je ovog puta ne povezem i presečem se da je i ona mene prepoznala, još je dan i kroz pančevački smog proleću retke pahulje, ma ima iz Pančeva milion autobusa, otpočnem svoju beznadežnu odbranu, ima i drugih hrišćana za volanom, ne moram ja jedini da činim dobro dela, au, ali šta će žena misliti ako me je prepoznala, da je bila dosadna i da sam je sad kaznio?!Bolje da sam prvi put, u Kovačici, projurio pored nje, da, to je ta moja tzv. dobrota, prevezem nekoga dvadeset kilometara i onda mu razbijem samopouzdanje u dve naredne godine, za pola sata će da se smrkne kad će moja saputnica postati zagonetna i potencijalno opasna silueta koju oprezni i samoživi vozači ima elegantno da zaobiđu, možda i nema novaca za kartu, a u ovaj mah još prekoreva sebe što je ispala dosadna, avaj, već sam na mostu okićenom cvećem u visećim saksijama, zašto se kaže reka bez povratka, a ne most bez povratka, da nije njega napravio bih propisan U-turn i izvrdao barem jedan greh.

[darling]

[Mp40]

@ uliks : hvala :)hvala, našao sam ( i naručio) pikardijsku tercu na internetu. Groblje slonova je svuda rasprodato.

Dam ti da procitas i huredno vratis...

[halloween]

Kako volim kad ponekad ni ne pomene političare.

[Skyhighatrist]

Prećutani jubilej

Avaj, javio se, sam od sebe, kad je čuo kakva se fertutma digla, izvesni Bole, radnik inkriminisanog „Borika“ koji je priznao da arsenal pripada njemu, tu ga je pre nekog vakta privremeno sklonio pa na njega takoreći i zaboravio, a čuvao ga jeste, mada ne sa nakanom da poubija tako fini i nadasve naš živalj. Nije nikog hteo da usmrti niti osakati, ali nije imao baš ni uslove da toliku ratnu zaostavštinu propisno a diskretno uništi, uglavnom je iz Srbije otpremljen konvoj inspektora, pedesetoro naših najboljih detektiva i islednika na smenu će saslušavati Boleta dok se ovome, neispavanome, ne potkrade greška i dok ne izlane ko je sve sa njim u zaveri…

[Sludge Factory]

Sto Ljuba dobro imitira Marsala!

[halloween]

Ljubitelji (baš odgovarajuća reč, je l' da?) mogu i da anticipiraju teme o kojima bi pisao Ljuba Živkov.

Neka slabi osete punu gorčinu poraza, netalentovani neka gladuju, oni koji zimu dočekaju sa manjkom ukućana, ogreva i odeće – neka se smrznu.&Zaista, kako bi predsednik poslao telegram saučešća rodbini nekoga ko se smrzao, kad su naši podsnezhniki sve neki da ne kažem slučajevi, ljudi koji žive sami, koje je mraz zatekao na nezgodnom mestu, koji se nisu postarali oko ogreva, bundi, pa ni oko mobilnih sa kojih bi ipak mogli dozvati pomoć… Da pošalje depešu nekome iz mesne zajednice, taj bi se tamo sekretar presekao da mu predsednik Republike maltene spočitava što u okrugu ima smrtni slučaj usred zlatnog doba srpskog sporta. Zaista, svakog se dana neko smrzne i baci senku na uspeh orlova, šajkača, nosioca Ordena Sv. Save, mraz i sneg postali su već i serijske ubice, ali to je viša sila, ima smrznutih i u drugim državama, nećemo valjda zbog petoro ili šestoro smrznutih, pa neka ih bude i desetoro do kraja ove zverske zime, da proglasimo dan žalosti, da cele večeri ne gledamo naše talente, zvezde i parove, da bude otkazan koncert nekog inostranog penzionera koji još jedino u Beogradu ima publiku, i ima li tome smrzavanju kraja, gde je tu mera? Taman ožalimo nekoliko naših smrznutih sugrađana, ono se smrzne neko nov, i šta onda, jovo-nanovo, žali, ćuti – šalji, predsedniče, telegrame da ti je žao, a ljude pre toga nisi nikad video niti si čuo za njih…&Nego da donesemo mi fino Zakon o zimi: „Ako se u periodu kraćem od dve nedelje smrzne više od četrdeset ljudi Vlada Srbije proglasiće jednodnevnu žalost. U slučaju da se smrzne trideset ili manje duša Vlada Srbije će na telefonskoj sednici proglasiti minut ćutanja. Smrzavanje je individualni ili ređe grupni čin koji se ne može predvideti, preduprediti niti sprečiti, ono je izvan delokruga i odgovornosti države, ali će potonja po službenoj dužnosti da ožali i te slučajeve, naravno ako dosegnu zakonom propisanu kvotu, a RIK će pokojnike izbrisati sa biračkih spiskova.“

Nepotrebna senka

[Skyhighatrist]

http://www.youtube.com/watch?v=KtTnt2SPXEA

Ionako jedinstvena Vlada još se više ujedinila, njeni pripadnici telefonski su sakupili sto američkih centi i kupljena je železara u Smederevu iz koje su se strani kapitalisti navrat-nanos evakuisali. Svi ćemo da dajemo pare za čeličanu koja pravi gubitak, sve će se to na izborima vladajućoj koaliciji dobrim vratiti, a posle toga možda ćemo gigantu i staviti katanac na kapiju, svoji smo na svome! Ako dosad nismo imali povoda da Cvetković Mirka zovemo čelični mister, sad vala imamo!

[bergasa19]

Olja je izgradila lik male slatkice koja za naše dobro ne razume ništa pod milim bogom (a samo zato da sagovornike privede jasnom i jednostavnom izražavanju!), svoju je omiljenu tehniku primenila i na kraju emisije, nesretni Sreten reče da ima civilizacija koje kažnjavaju posledice mišljenja, a da smo mi još društvo koje kažnjava i sam čin mišljenja tj. razmišljanja:“Ubio me bog ako sam išta od ovoga ukapirala, možda neko od gledalaca jeste, hvalavamlakunoć!“

[Skyhighatrist]

„Kao što sam ja najbolji u svom fahu, tako ste i vi bez premca u vašem fahu, zbog čega ste i dobili medalje, samo što vi radite timski, ja sam možda najsličniji Novaku, jer je njegov sport individualan, kao i funkcija predsednika Republike, Noletu sam poslao telegram, a vas evo gledam uživo i klanjam vam se, klanjam.”&Zaista, svakog se dana neko smrzne i baci senku na uspeh orlova, šajkača, nosioca Ordena Sv. Save, mraz i sneg postali su već i serijske ubice, ali to je viša sila, ima smrznutih i u drugim državama, nećemo valjda zbog petoro ili šestoro smrznutih, pa neka ih bude i desetoro do kraja ove zverske zime, da proglasimo dan žalosti, da cele večeri ne gledamo naše talente, zvezde i parove, da bude otkazan koncert nekog inostranog penzionera koji još jedino u Beogradu ima publiku, i ima li tome smrzavanju kraja, gde je tu mera?Nego da donesemo mi fino Zakon o zimi: „Ako se u periodu kraćem od dve nedelje smrzne više od četrdeset ljudi Vlada Srbije proglasiće jednodnevnu žalost. U slučaju da se smrzne trideset ili manje duša Vlada Srbije će na telefonskoj sednici proglasiti minut ćutanja. Smrzavanje je individualni ili ređe grupni čin koji se ne može predvideti, preduprediti niti sprečiti, ono je izvan delokruga i odgovornosti države, ali će potonja po službenoj dužnosti da ožali i te slučajeve, naravno ako dosegnu zakonom propisanu kvotu, a RIK će pokojnike izbrisati sa biračkih spiskova.“

Nepotrebna senka

[uliks]

Moje pesme, moji snoviljubomir živkovBio sam na dobrom putu da zaboravim bivšu guvernerku kad juče vidim njenu sliku i naslov da bi mogla biti premijerka – ty nasha sestra, chto tak dolgo my byli v razlukeZnadem da je Kori Udovički upamćena kao naša verzija Marije Antoanete, svima koji su jauknuli kako neće moći da plaćaju porez na višak stambenog prostorja tadašnja guvernerka preporučila je da prodaju te salonske stanove i presele se u garsonjere gde će i grejanje biti jeftinije, to se od vascele njezine karijere biračima najviše urezalo u sećanje, ali zato se baš i govori o položaju koji od birača najmanje zavisi.Iako je i Tomislav Nikolić čovek naočit, više bih voleo da se gospođa Udovički zapremijeri: kad bih snimao film o Liv Tajler (po mome scenariju nastalom zahvaljujući združenim medijima koji su mi dali sabbatical – plaćeno godišnje odsustvo u kojem mogu da radim što god mi se prohte: da putujem, da meditiram, da snimam muziku ili da napišem dva scenarija i jednu radio-dramu) Kori bi igrala njenu majku.&Kako sam samo olako bio digao ruke od nauke već na prvoj ili drugoj godini studija, a sad malo-malo pa zažalim što ne mogu da izvedem ovaj naučni eksperiment, pa ne mogu onaj. Dobro, možda bi opiti bili i nenaučni, ali doveli bi do nekih rezultata, zar ne?Čak i sa ovom naobrazbom, da sam samo vlasnik avio-kompanije naložio bih da se na jednom interkontinentalnom letu umesto sadašnjih pet ili šest posluži devetnaest obroka: jer koliko god puta stjuardese upale svetla i zazveckaju svojim kolicima toliko se puta svi putnici bude, svi se naprasno rasanjuju, uspravljaju sedišta, otklapaju one montažne držače i jedu, nanovo jedu, pa u vašoj domovini sad je četiri ujutro, da niste u avionu spavali biste najslađim snom, i ovde ste, evo, zaspali, iako je prostor među sedištima nezdravo i nepristojno skučen, i kako tek probuđeni možete toliko da jedete?!Naravno da putna groznica podstrekava apetit, sve što se poslužuje u avionu nastalo je i razvilo se iz onog pileta umotanog u masnu hartiju, a kome smo prvi batak otkidali dok se konture polazne stanice nisu čestito ni izgubile, ista ta putna groznica nagoni ljude da piju, čim se ukrca na brod i u najzadrtijeg trezvenjaka ulazi duh mornara, pred očima su mu burad sa rumom, grogom i vinom...U narednom eksperimentu bila bi poslužena dvadeset dva obroka, svaki obilniji od prethodnog, stjuardese bi nudile i najfinija pića ne upitavši nijednog putnika: "Pa zar vi svakog dana u pola deset pre podne pijete tri bočice vina?", i baš me kopka kad bi prvi putnik zavapio: "Aman-zaman, dobri ljudi, poslužite alka-selcer i negaziranu vodu i ne vovedite nas više ni vo jedno iskušenije!"&Kao i svaki eksperiment in vivo i ovaj bi bio etički problematičan i nosio bi izvesnu opasnost za zamorčad: maskirani u putnike, prisutni bi bili lekari spremni da pruže prvu pomoć svima kojima pozli, pripadnicima hitne pomoći bile bi servirane manje porcije i bili bi obučeni kako da posle dva ili tri zalogaja salvetom prekriju ostatke hrane, umesto viskija i votke dobijali bi čaj ili obojenu vodu, uglavnom bi pomoć putnicima bila ukazivana i u avionu i tamo gde se čeka prtljag, na izlasku sa aerodroma svakome bi bila uručena brošura: "Od Kalgarija do Amsterdama na vlastitu ste odgovornost i shodno vašem metabolizmu te raspoloženju konzumirali 27.389 kalorija, od Šipola do aerodroma ‘Nikola Tesla’ servirani su vam obroci sa 13.753 kalorije, nazdravlje vam bilo, premda se kod osoba naviknutih na manji unos kalorija mogu javiti zdravstvene smetnje zbog kojih savetujemo da se neodložno javite svome izabranom doktoru!"&Jedenje u avionu je zapravo domaćinsko ponašanje: jedni na posluženje gledaju kao na nešto besplatno, i to im otvara apetit, drugi su opet stalno i gorko svesni da je sve što im se nudi zapravo plaćeno i preplaćeno avionskom kartom: "Koliko god da je ova hrana ukusna i obilna, koliko god nas na ovome letu kljukali i pojili, još je avio-kompanija na dobitku i bio bi greh da ono što sam teško zarađenim novcem platio i preplatio sada odbijem, a da onda ogladnim na aerodromu gde sendvič košta četrnaest evra!"&Novine bi pitale gde su granice ljudskih mogućnosti, ali bi ogled bio odviše okrutan, a doveo bi do otkrića koje nije novo, so, možda bi trebalo sprovesti jedno skromnije i jeftinije istraživanje: stjuardesa gura kolica sa pićem i putnici govore šta se kome pije, dupli viski sa ledom, šardone, ovo, ono, ona svakome doda piće, ali svakome tutne i cedulju (ćutke, kao oni koji vam u kafiću priđu i bez reči ostave na stolu neku bezvrednu lopticu ili kalendar, što će uskoro dospeti za naplatu), a na cedulji piše: "Piće sami plaćate. Viski košta 25 evra, šardone 18. Ako niste žedni poručeno piće možete vratiti mojoj koleginici koja će se pojaviti iza mene za jedan i po minut!" Kamera bi snimala vrpoljenje, osvrtanje levo-desno, nelagodu i vraćku koja bi verujem bila masovna. Isto to moglo bi i sa hranom: "Dragi putnici, ukoliko ste uprkos svemu što vam je posluženo ostali gladni, uskoro će biti serviran dodatni obrok koji sami plaćate, cenovnik vam je na poleđini uputstva za prinudno iskrcavanje, a prijaviti se možete tako što ćete pritisnuti dugme na kome je ikonica, silueta vaše domaćice."&Iskreno, imam nešto građe koja prethodi i mom prvom letu avionom, svirao sam na Jedanaestom spratu, ugao Kumanovske i Bulevara, sedamdeset i možda druge ili treće, Aca, Branko i ja smo kao redovna večernja muzika bili angažovani za jednu svadbu; posluženom prasetinom založismo se ko više ko manje, kad se veselje završilo mladoženja je, prosto mu bilo, odbio da plati i našu hranu, te smo iz tananog bakšiša odvojili novac za taj neporučeni oval: "Bar da sam bio gladan!" – izrekao je Branko zajedničku misao. "Ne bi mi bilo ovoliko žao!"