SPC i njeni rituali u doba Korone

[Taihoskopija]

A kod katolika, prvi put u istoriji™: 

 

[Skyhighatrist]

14 minutes ago, InvisibleLight said:

kad je uskrs ove godine

Kod komšija 12. kod nas 19. aprila.

[Jozef K.]

 

Edited March 28, 2020 by Jozef K.

[Lord Protector]

11 hours ago, Taihoskopija said:

 

 

Pa da, profesor Rodoljub Kubat (teologija) je zgranut i podelio je na tviteru jedan od tekstova koji objašnjava besmisao lizanja kašičice sa teol. perspektive i uz teološku argumentaciju i to baš taksativno navedeno i analizirani verski tekstovi i argumenti protiv, tako da apsolutno nikakav razlog ne postoji, pa ni sa vernici i teologija strane, potpuna bezobrazna, ignorantska, zatucana i opasna budalaština. 

 

Spoiler

 

Зоран Ђуровић: Догматско разматрање могућности добијања вируса преко причешћа

26. марта 2020.

 

Поделите:

FacebookTwitterEmailViberFacebook MessengerCopy Link

Зоран Ђуровић: Догматско разматрање могућности добијања вируса преко причешћа

 

Увод

 

Артемијев хорепископ Наум рече оно што и многи у СПЦ мисле и говоре, причестили смо се самим Богом и причешће је против свих вируса и душевних и телесних. Бог, који је допустио овај вирус, ушао је у вашу душу и лечи вас од свих телесних и душевних болести. Ово је једноставно глупост, јер би сви болесни, а и здрави, полетели да се причесте у православној Цркви, или Артемијевој. Овакве ставове деле и рашчињени и размонашени архимандрит др Никодим, као и прави православац Акакије. Кажем, нажалост, то се чује и у Великој Цркви.

Дигла се велика прашина око свега овога, а они који мисле да се преко причешћа може заразити се представљају неверницима или безбожницима, или да као неки радикални протестанти сматрају да је причешће неки симбол. Дезинфекција светих сасуда и инструмената је позната у православној традицији, а сада је подржава и руски патријарх Кирило, а имамо и теолога који то оправдавају, као и оних који се буне.

Да је Христос реално присутан у причешћу сам јасно писао у 2 наврата и овде. Међутим, да ли је могуће заразити се преко причешћа, многима остаје нејасно јер немамо никакву догму о томе. Догмат пак постоји, иако не у облику формуле или креда, јер су неки разумели да су догме само формуле. У пак реалном животу, Црква се руководи помало Писмом, помало Предањем, помало здравим смислом, а помало и мешетарством, оним што је Исус назвао „људским предањима“, да не кажем глупостима. И то је Црква, јер је она смешана (permixta) у историји од доброг и лошег. Догматска мисао се, према томе, изводи из Предања које пролази кроз теолошку верификацију. Око овог проблема имамо доста показатеља, тако да се у догматском смислу могу наслутити 2 неправославна учења, а то су 1) афтартодокетизам и 2) трансубстанцијација (поломите језик). Говорићу о овоме и после о етичком учењу у православљу.

1) Јерес афтартодокета

Ова јерес је везана са нашим проблемом зато што не разликује пропадљиво у Христу од непропадљивог. Та јерес је научавала да је тело Христово од почетка било непропадљиво, односно, да када се он зачео у пропадљивом телу, та ћелија се у милионитом делу секунде претворила у непропадљиву (о томе у Леонтије Византијски, Contra Nestorianos et Eutychianos, II, и то је књига Дијалог против афтардокета, PG 86, 1325А, 1329А). Име јереси долази од ἀϕϑαρσία „непропадљивост“ и δοκέω „чини ми се“. Јерерсијарх је био епископ Јулијан Халикарнаски. Како су лепо приметили Meyendorff и R. Draguet (Cf. J. Meyendorff, Byzantine Theology: Historical Trends and Doctrinal Themes, London & Oxford: Mowbrays 1975, pp.157-158.), јерес није толико христолошка колико се тицала проблема људске природе. Основна теза аф. је била да човек Исус поседује непропадљиву природу, јер је сједињен са Богом Логосом, и то би значило да су страдања и телесне потребе биле у њему превазилажене чудом, односно вољом Христовом. То би подразумевало даље да кад Ис нема природно тело као наше, оно би нама било страно и привидно. Зато су аф. називали и фантазерима, јер би тело Ис било нека фантазма, утвара. Аф. су постављали проблем aut–aut: да ли је месо патило не по вољи Логоса, већ зато што је било подложно законима природе? Ако се каже да тело умрло по вољи Логоса, подразумева се да је по својој природи непропадљиво. Ако се каже да умире по својој природној конституцији, то значи да Ис није умро ради греха (PG 86, 1331).

Ову јерес је антиципирао св. Августин. Какву људску природу је поседовао Ис? У делу De peccatorum meritis et remissione et de baptismo parvulorum ad Marcellinum, 1, 2, 2 (411/12) он наглашава 3 момента у вези тела, односно начина постојања тела: corpus mortale, moriturum, mortuum: 1) смртно (mortale), које је Адам имао пре пада, 2) смртоносно (moriturum), које нужно умире и 3) мртво (mortuum) због греха. Сви људи имају тело mortale, moriturum, mortuum.  Пре греха, Адам није имао смртоносно тело. Спаситељ није имао мртво тело, јер није имао греха, али је имао смртно. Са васкрсењем искључиће се не само смрт, већ и смртност коју је душевно тело имало пре греха. То тело ће се подићи као духовно тело и ово смртно ће се обући у бесмртност (cf. pecc. mer. 1, 5, 5).

Августин је јасан: „Међутим Исус, будући да је у њему било месо (=тело) налик греху, желео је да претрпи промене у расту почевши од самог детињства и чини се да је његово тело могло достићи смрт и због старости, да није убијен као млад. Али ево разлике: у телу греха смрт се плаћа због непослушности, уместо тога, у телу које је слично телу греха, смрт је прихваћена вољно“ (pecc. mer. 2, 29, 48).

Изгледа парадоксално, али Ис смрт би била једнако спаситељна у кревету или на крсту. Овде је Августин у складу са св. Атанасијем Великим. Ис је имао тело које је по природи било смртно. И по сједињењем са Логосом остало је таквим, и иако не би умро нужно, као ни Адам, допустио је да се све у његовом телу развија као и у нашем. Зато смо ми са Ис једносушни по човештву. Атанасије пише: „Дакле, тело Христово, које је било исте природе као и сва друга тела (јер беше човечанско тело), иако је невиђеним чудом саздано само од Дјеве, ипак је, пошто беше смртно, умрло као и сва слична човечанска тела“ (De Incarnatione, 20). По Атанасију, да је Ис умро у кревету то не би било добро за пропаганду, али се не негира једнако спасењски ефекат: „Но, да је Господ, дакле, телом умро негде на некаквом лежају, као што то обично са људима бива, мислило би се да је и Он до смрти допао по слабости човечанске природе, и да Он нема ништа више него што имају други људи“  (De Incarnatione, 21). Опет: „ Да је Господ без икакве болести и без икакве патње, негде насамо и у каквом кутку, или на каквом усамљеном месту… или било где другде, умро сакривши Своје тело, а после се опет изненада појавио и рекао како је из мртвих устао, сви би помислили да некакве бајке говори; штавише, не би му ни поверовали кад говори о васкрсењу јер не би било никога ко би Његову смрт посведочио“ (ib. 23).

Не улазећи у проблем теопасхизма, и Атанасија кога су једнако наводили аф. и православни, закључићемо да је Ис имао исто тело као и ми, и да би умро као и сваки други човек. Све ово лепо сажима св. Дамаскин: „Реч пропадивост има двојако значење. Знаменује, наиме, ове човечанске страсти: глад, жеђ… смрт… и томе слично. Сходно томе значењу, тело Господње називамо пропадивим: јер све то je својевољно узео на себе. Пропадивост, међутим, значи и потпуно растављење тела на елементе из којих је састављено, као и његово ишчезавање… Такве пропадивости тело Господње није искусило, као што вели пророк Давид: Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трухлост (Пс 16,10). Нечастиво је, дакле, говорити да је тело Господње и пре васкрсења непропадиво, у оном првом значењу те речи, као што кажу безумни Јулијан и Гаијан. Јер ако је непропадиво, онда није једносуштно са нама; онда се и све оно о чему Јеванђеље говори, као што су глад, жеђ… смрт збило по уобразиљи а не истински. Но ако се то све збило у уобразиљи, тада је тајна божанске икономије прелест и обмана, a Он je у уобразиљи а не истински постао човек, те ћемо ми у уобразиљи, а не истински, бити спашени. Али даље од нас таква хула, а они који тако кажу нека немају удела у спасењу… Међутим, према оном другом значењу речи пропадивост, исповедамо да је тело Господње непропадиво, односно нетрулежно, како су нам то богоносни Оци и предали. А сагласно са првим значењем речи пропадивост, после васкрсења Спаситељевог из мртвих, тело Господње називамо непропадивим; јер својим телом Господ је и нашему телу даровао и васкрсење и непропадивост која том васкрсењу следује, је Он сам је постао првина и нашег васкрсења и непропадивости и бестрадалности: Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост (1 Кор 15, 53)“ (De fide ortodoxa, 72).

Тумачећи овај Павлов стих, Августин пише: „Тело и крв ће се променити и постаће небеско и анђеоско тело (corpus coeleste et angelicum). И мртви ће устати непропадљивима и ми ћемо се тако променити (1 Кор 15, 52), тако да је истина чињеница да ће тело васкрснути, а истина је и чињеница да месо и крв неће наследити Царство Божије“ (De agone christiano, 32, 34). Не треба схватити Павла у смислу да више неће бити суштине тела, јер је Апостол изразима тела и крви означио пропадљивост тела и крви, које више неће бити у будућем животу у коме ће тело бити нераспадљиво. Можда је, додаје Августин, Апостол назвао телом и крвљу њихова дела (Retractationes, 2, 3). Зашто цела ова прича, видећемо после разматрања проблема

2) Трансубстанцијације

Коме је тешко да изговори овај латински термин, нека проба на словенском: пресуштаствљење. Израз transsubstantiatio појављује се у латинској теологији у 9. веку. На IV Латеранском сабору 1215 изнесена је доктрина о претвaрaњу хлеба и вина у Христово тело и крв, тј. да се током евхаристије суштина (супстанца) хлеба и вина се претварају у супстанцу тела и крви Христове, док својства (акциденције) хлеба и вина, које су доступне чулима, остају непромењена. Базирајући се на учењу св. Томе Аквинског, Тридентински сабор доноси 1551 догму: „А будући да је Христос, Искупитељ наш, о оном што је пружао под формом хлеба рекао да је заиста његово Тело, зато је увијек у Цркви Божјој било уверење, и то овај свети Сабор сада поновно изјављује: по освећењу хлеба и вина збива се претварање све суштине (супстанције) хлеба у суштину Тела Христа, нашега Господа, и читаве суштине вина у суштину његове Крви. То је претварање прикладно и у правом смислу католичка Црква назвала трансубстанцијацијом (Катихизам католичке Цркве – 1376)”. Аквински је пак био рекао: „Присутност истинског Тела и истинске Крви Христове у овом сакраменту не може се спознати чулима, него само вером која се темељи на Божјем ауторитету” (Катихизам католичке Цркве – 1381).

Израз тр. (μετουσίωσις) никада није коришћен код Св. Отаца у Православној Цркви све до средине 15. века у односу на освећење Светих Дарова. Но, било је сличних термина који су блиски овоме (μεταποίησις, μεταστοιχείωσις, μετασκευή, μεταρρύθμισις, transelementatio, mutatio, permutatio, transmutatio, immutatio, conversio, transitio…). Први пут га преноси из католичке литературе Генадије Схоларис, патријарх Константинопољски, служећи се промишљањима Томе Аквинског и Псеудо Томе (овде), користећи га као синоним за патристичке термине појмове измењење (μεταβολή, преложение слов.) и претварање (μεταποίησις). На Истоку су мишљења била подељена, како међу православним ауторима тако и на помесним саборима. Тако 1672 године у Константинопољу, а и у Јерусалиму, термин тр. је прихваћен, док је 1691 на собору у Константинопољу био анатемисан. У оваквој ситуацији не вреди да се набрајају гласови за једну или другу тезу, него да погледамо у срж проблема, а то је са киме се ми причешћујемо?

3) Ко је у причешћу?

Радикална протестантска теза да је причешће неки пуки симбол или комеморација на Исусова геста, је неприхватљива како за православне, тако и за католике. Остаје само за ове друге питање како је Ис присутан у причешћу? Да ли ми конзумирамо неко индивидуално тело (крв и месо) Оваплоћеног, или пак тело Васкрслог? Имамо одличан текст, ерудите прот. Владимира Шарапова, Что находится в Чаше Причастия?, али са којим се не слажем у суштини, и код кога налазимо управо ово да ми се хранимо Оваплоћеним: „В контексте евхаристическом термин «преложение» не может мыслиться исключительно в духовно-нравственном смысле, но требует признания сущностногоизменения хлеба и вина в Плоть и Кровь Воплощённого Бога Слова… Только пресуществление обеспечивает действительное освящение всей полноты нашего естества полнотой Человечества Христова, делает нас «сотелесными» и «скровными» Воплощённому Богу“.

Проблем је што се ми не причешћујемо са Оваплоћеним него Васкрслим. Иако имамо различита стања постојања тела Христовог, који је на један начин постојао као историјски, а на други по васкрсењу и вазнесењу. Када бисмо се причешћивали Оваплоћеним, били бисмо канибали. Неко замишља да једемо тело и пијемо крв историјског Ис. Као да би то било неко свето тело са којим се и ми освећујемо, али је месо и крв. Не причешћујемо се конзумирањем неког материјалног тела, макар и освећеног, јер би оно било распадљиво, како видесмо у полемици отаца са афтартодокетима. Како пак знамо да је Ис тело постало бесмртним тек по васкрсењу, то значи да нам се такво тело даје.

То нам сведочи и литургијски текст. Читамо у анамнези: „Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка…“ Можемо се сећати другог доласка само ако смо на Небу, тамо где се тај долазак већ збио. Опет: „Чуј, Господе Ис Хр Боже наш, из светог обитавалишта cвог и са престола славе Царства cвог, и дођи да нас освешташ, Ти, који са Оцем седиш гope, и oвдe си невидљиво са нама… Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћују“. Да је тело било природно, нестало би још прве године по Ис смрти. Затим, по причешћу говоримо: „Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме“. Видели смо васкрсење јер смо и саваскрсли са Ис. Кратко каза св. Јован Шангајски: „Причешћивање Телом и Крвљу Христовом је примање у себе васкрслог Христа“.

Христово васкрсење обухвата све светове и времена, свете који су живели пре и свете који ће се тек родити. Сви се налазе у Телу његовом које је Црква а чија је он Глава, како нас учи Павле (Кол. 1, 18; Ефес. 1, 23). Једно историјско тело не може да у себи садржи све свете, али може оно бесконачно, тј. есатолошко тело Хр. Наиме, зато смо се у епиклези и молили: „… ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове…“ Нису само Дарови то тело Хр, него смо сви сабрани у њима, „претворени“ у те Дарове.

Писа Георгије Флоровски у Бесмртност Душе, 6: „Евхаристија јесте сама тајна вечера, која се врши, да тако кажемо опет и опет, а да се ипак не понавља. Јер свако ново служење не само да представља већ заиста јесте иста тајна вечера која је први пут (и за увек) служена од стране самог божанског Првосвештеника, као добровољна антиципација и посвећење у тајну крсне жртве. Истински Служитељ сваке евхаристије је увек сам Христос. Св. Јован Златоусти је ово посебно наглашавао. ‘Верујте стога да је чак и данас то та иста Вечера, за којом седи Он Сам. Јер ова вечера ни у ком смислу није различита од оне прве (In Matt., hom. 50, 3)… Он који је тада учинио оне ствари за том Вечером чини их и данас. Ми имамо улогу служитеља. Он који их је освећивао и претварао је исти. Ова трпеза је иста као и она трпеза, и ни по чему није мања и неважнија. Ствар није у томе да је Христос чинио оно онда, а да човек чини ово данас, већ Христос дела такође и ово данашње. To је та горња одаја, у којој су они тада били’“ (Ibid., hom. 82, 5).

Запазите и Златоустово инсистирање на Горњој одаји, која управо сугерише тог Исуса Христа који је одозго, али је и овде. Да није из Горње одаје, тј. са Небеса, не би ни овде могао бити присутан као један те исти.

Кад већ помињем ово саборно Тело Христов, осврнућу се и на омиљене стихове из апостола Павла (1 Кор 11, 27-30), којима фанатици плаше неискусне хришћане: „Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“. Павле свакако није саветовао да станемо пре причешће и да се концентришемо као Шелдон Купер, па да замишљамо какво је то сада Тело Господње; одлично тумачење имамо у прот. Николаја Афанасијева: „Недостојност се састоји у томе што „свако своју вечеру пре других једе, те један гладује а други се опија (стих 21). Одвајајући се од других, он осуђује себе, јер се одваја од тела. Јединство са Христом је јединство са свим вернима, а јединство са свим вернима је јединство са Њим. Кршењем једног, ми нарушавамо и друго“. Дакле, тај егоизам и себичлук је грех према Телу. Јер и тај сиромах је део тог Тела.

Дакле, Писма, Предања и Литургијска пракса нам потврђују да се причешћујемо Васкрслим Христом. У светлу догме о тр. тешко је замислити да Свети Дарови могу да се укваре, или да се преко њих може пренети зараза. Наиме, кварењем би они постали нешто друго, и тешко је рећи да се кваре само акциденције, као да би оне постојале одвојено од суштине или природе. Иако нема неког већег објашњења, чини ми се сасвим прихватљивим став доминиканског свештеника Thomas Michelet: „Сакрамент је благодат у чулном облику знака. Све док постоји знак, све док потпуно није уништен, он остаје сакраменталним знаком. Хостија уроњена у отров може истовремено бити освећена хостија, то јест души донети благодат, и отрована, то јест способна убити тело. Уско физичко поимање освећеног хлеба доводи до нетачних закључка да се материја хостије не може изменити (на пример, упљеснивити). То је искуствено вишеструко доказано. Бог нам је даровао и изванредне знакове свога деловања у којима видимо да се та материја не понаша по очекиваним законима физике. Но, то проматрамо као изнимку, изванредно Божје дело које води према поштивању од Бога створене стварности и њене редовитости“.

Овде остаје проблем што је хлеб променио супстанцу, тако да не би требало да се поквари. Из тог разлога бих избегао да говорим о промени природе и био резервисан према термину тр. Заступници тр. имају фиксацију на свети објекат, а причешће је процес. Процес обожења. Зато ми се више допада тетмин transitio (прелазак) који се среће у латинских отаца. То је далеко срећнији термин јер указује на динамични однос Бога и човека. У Василијевој пак литургији немамо никакво претварање дарова, а опет нико од верујућих не сумња да је Ис Хс ту једнако присутан као и на Златоустовој. У Василија: „… предложивши предобрасце (ἀντίτυπα) светог Тела и Крви Христа твога, Теби се молимо и Тебе призивамо, Свети над светима, да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове и да их благослови, и освети и покаже: Хлеб овај самим пречасним Телом Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, а Чашу ову самом пречасном Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, проливеном за живот света“. Како је пак Ис Хс тачно присутан у Даровима, то питати неког мудријег и образованијег.

4) Пропадљиво у Светим Даровима

Видели смо да је историјски Ис имао једнаку природу нашој, а то значи пропадљиву. Тако је могао да оперише у историји, јер да је био неко духовно биће, са нама по природи не би имао ничег заједничког, а онда би било довољно да је Бог слао неке диктате и упуства људима са Неба преко неког пророка. Међутим, тајна спасења је свеобухватна, тиче се свих наших компоненти. Зато је његово васкрсење подигло сав људски род, а не да је био само квасац. Ми данас имамо тог истог Ис Хс преко причешћа. Да не би причешће било нека фантазија, или филозофска рефлексија, ми имамо антитипе (ἀντίτυπα), предобрасце Тела и Крви у хлебу и вину. То је карактеристичан израз за Кападокијце. Срећемо га у беседи 8, 7, 18 св. Григорија Богослова, коју сам наводио, и где се Горгонија маже антитипима – причешће као спољашња употреба! Ваља приметити да се ἀντίτυπος из Василијеве литургије не назива после другачије! Зато и Григорије назива освећене Дарове ἀντίτυπα. Српски превод гр. ἀντίτυπος (предобразац) је исправан, али на овом месту може да неупућене упути на погрешну стазу, јер би неко очекивао да после пред постоји после. Не, у Кападокијаца су Дарови и после освећења предобрасци (ἀντίτυπα). Тај израз ћемо наћи и у Јевр 9, 24: „Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац (ἀντίτυπα) истинске, него у само Небо…“ Латини су то превели са exsemplum, пример за Тело, док за вино рекоше similitudo, налик, слично крви (уп. Иполит, Tradit. ap. 23, 1). Хлеб и вино су оно преко чега долазимо до Хр мистичког тела. Али они и даље задржавају своју природу, иако се преко њих нама реално комуницира, даје Свети.

Да није тако, и када би Дарови били и сами по природи нераспадљиви, нема тога ко би их могао сварити, а после бисмо се питали где су завршили. Јер, ја нпр. бих имао сада сигуно око тону несварених дарова, али сам испод 90 кила. Зато су Дарови и подложни контаминацији, као и пропадању. И то је једнако познато и православнима и католицима. Када нешто крене по злу, па дође до тога да се Дарови не могу употребити, онда се по устаљеној канонској пракси спаљују. А могу да се спале зато што им је остала трулежна природа. Да су променили суштину, не би могли бити спаљени. Прах се сипао под Часну трпезу, или негде где се не гази, а такође имамо праксу да се после тога пепео покупи и баци у реку. О свакојаким недаћама које и освећене Дарове могу задесити, имамо у Настольная книга священнослужителя, том 1-8. Издание Московской Патриархии, М., 1977-1994, и то се наставља на списе прот. Сергија Булгакова. Код нас имамо, Епископ тимочки Мелентије, Правилник – помоћна богослужбена књига, Зајечар 1907. Већ сам наводио и канонску праксу посведочену у Пидалиону како се за време епидемије вршила дезинфекција светих инструмената за причешће, а што је потврђено и од Синода СПЦ 1928.

Један полу-добар текст је изашао данас, по благослову митр. Амфилохија Радовића: Ђакон Константин Дојић, О политичкој злоупотреби пандемије у циљу вјерске дискриминације. Текст је писан у контексту радикалне и тешко прихватљиве забране богослужења са стране Владе ЦГ. Аутор говори о спору који постоји на Западу о инфекцији путем причешћа од 1890-тих година у Америци, јер је у том веку медицина егзактно постала свесна да бактерије и вируси узрокују болести и епидемије. „Научна истраживања која су се бавила количином и врстом микроорганизама на евхаристијским сасудима у симулираним условима Евхаристијског обреда закључила су да у зависности од неколико фактора – алкохола у вину, антимикробног олигодинамског дјеловања бакра, месинга, сребра и злата која се користе као материјали, а посебно услед чина брисања прибора убрусом, микроби на овим предметима постоје, али је њихова количина врло мала. Утврђено је да само брисање Евхаристијске чаше између причасника ланеним убрусом смањује број микроба за 90%. Иако други наведени фактори (алкохол у вину, додир са металима) доприносе смањивању броја микроба, они нису довољни сами по себи да униште микроорганизме због прекратког временског интервала између причасника. Међутим, кроз дуже вријеме наведени метали, делују готово потпуно антисептички… Најновије студије указују на чињеницу да иако корона вирус може опстати на нерђајућем челику, стаклу или пластици данима, на чистом бакру нестаје већ после четири часа, док га месинг… уништава за неколико минута… Ова препорука између осталог понавља тврдњу Православне цркве: Никада није забиљежена епидемија која потиче из Евхаристијсе чаше. Додају да теоретски ризик од преноса постоји, али да је он вјероватно сувише мали да би могао бити детектован“. Аутор наглашава улогу самих материјала од којих су направљени инструменти за причешће, али да теоријски ризик контаминације ипак постоји, поготово кад се зна да причасници иду један за другим, а не након 4 сата или 5 минута. Мени је прихватљиво да се служи, али са минималним бројем верника, јер се ова зараза преноси преко људи, тако да свако ризикује и на путу до цркве, као и у самом храму да се зарази. Јер, причешће није антибиотик или некакав други лек, иако знамо за случајеве исцелења преко причешћа, а и сам сам сведок тога. Но, од изузетка се не може правити правило. Ми знамо да се св. Василије Велики причестио 3 пута на дан своје смрти, али ништа није помогло да оздрави, а умро је са причешћем у устима. Тако је умрла и преп. Меланија, јер је у Римљана био обичај да причешће буде у устима док се душа дели од тела (уп. Томислав Ј. Шаги-Бунић, Еухаристија у животу Цркве кроз повијест, Загреб 1984, стр. 42-43). Наравно да то причешће нико није вадио, па је трулило заједно са свечевим телом.

Верујем да је на ову тему довољно речено, и верујем да у пастирском смислу нећу бити на саблазан слабима, јер је текст већ довољно дугачак да би се читао, а на моменте и компликован. Свакако ћу некима уздрмати сујеверје, где се подразумева да је причешће по себи лек или некакав магијски амулет, али ја верујем да је и у убуђалом причешћу Ис Хс, иако га не бих употребио, него спалио, како налажу црквена правила. Одбацио бих као наивне 2 тврдње: Да се преко причешћа нико није заразио – јер су микроби и вируси скоро откривени и нисмо имали никаквих евиденција, а тешко је утврдити и где је неко мога покупити болест; да се може заразити пре или после причешћа, на путу до храма, али онда није јасно како причешће не убија и вирус у нашем телу, ако га убија у Чаши? Причешће не можемо узети као замену за телесни лек, јер видесмо да су се 2 свештеника и владика Милутин ваљевски заразили короном, а свакако су служили литургије. Наравно да ће фанатици рећи да је то због њихове невере или због потапања Грачанице, као што је и један митрополит казао пре неку годину да су потопи у Србији били због Кончите. Таквима овај мој текст није намењен.

5) Не кушај Господа Бога свога

Духовни билдери или лажни мученици су стални феномен у Цркви, па иако је то њихово провоцирање Бога осуђено отачким консензусом, никну увек као печурке после кише у кризним ситуацијама. Црква је осудила насилно тражење мучеништва. Правило је било: Нико те не дира, не провоцирај, а ако те изведу да се одрекнеш Хр, онда сведочи и издржи до краја, по цену живота.

Некад су мученици тешко вређали гонитеље: Mart. Polic. 11, 2; Acta Carpi… 40; Passio Perp. et Fel. 17; 18, 4; Mart. Pinii 4.

Друго, некада су хришћани хтели да се хвале како су велики верници и да зараде Царство Небеско, па су били фанатици. То имамо не само у монтаниста (Тертулијан, De fuga 9, 4; Da anima 55, 5), него и у Великој Цркви (Teртулијан, Ad Scap. 5; Apolog. 50, 1).

Аполинарије Јерапољски осуђује мучеништво монтаниста, и наређује правовернима да не ступају у никакво општење са њима (у Јевсевије Кесаријски, Историја Цркве, V, 17,20-21). Лаодикијски сабор (око 343), канони 9: Верници који одлазе на молитве или службе код јеретика или на њихова мученичка места, нека се одлуче док се не покају; и 34: анатемише се онај ко оде лажним мученицима, тј. јеретицима-мученицима, јер су они туђи Богу. – Дакле, није битан сами факт мучеништва, него и мотив и начин.

Св. Августин вели да Црква није признавала мученицима оне који су га намерно изазвали (Collat. cum. Donatistis, 3, 25). Менсур Картагински забранио је свом стаду да у тамницама посећују оне који су тамо стигли због вређања пагана, а сабор у Елвири, прописује да они који су убијени током уништавања паганских храмова и идола не могу да се сматрају мученицима. Григорије Богослов: „Закон мучеништва: штедећи прогонитеље и слабе, не излазити на подвиг самовољно, али одлазећи – не одустати, јер је прво безобразлук, а друго кукавичлук“. Мучеништво је дар, а не наш избор, тако да и када преп. Антоније Велики пожеле да пострада, није му се дало промислом. Тако и Ориген није постао мученик, као његов отац, јер је имао само једну хаљину, а мајка му ју је сакрила. Како га је било срамота да изађе го, остао је без мучеништва. Пред крај живота су га заточили и од тога је, иако пуштен, највероватније умро. Верујем да му је то Господ у добро уписао. На крају, Црква у 11. веку није увела кашичицу да би кушала веру лаика. Сматрам да је време да се поразмисли о неком алтернативном решењу.

Свештеник Зоран Ђуровић

 

 

Edited March 28, 2020 by slow

[Taihoskopija]

Jebote. 

 

 

Ne znam koliki uticaj imaju ove Kim Kardašijan za siromašne govnarke, ali moguće je da nije mali, prati ih gomila ljudi i može da bude pot. opasno

 

 

[Bambula]

Pevaljka poziva na krstaski rat 

[čekmeže]

Jutros lokalni popa ubacio svima u sanduče letak dva lista a5 puno teksta pozadi molitva. 

[morgana]

fina je crkva, na terenu jos i vise nego kad blagoglagolja u saopstenjima, evo na litijama koje su tekle ne samo do zabrane okupljanja u vrijeme preporuke da se masovni skupovi ne odrze, nego i kasnije, znalo se desiti da srednji menadzment te humanitarne organizacije zapjeva bella ciao i podijeli koji paket pomoci sirotinji, ili ne, sad vise nisam sigurna

[Indy]

10 minutes ago, Taihoskopija said:

 

 

 

 

Lele

[Joe D]

Deus vult

[Ayatollah]

[Ravanelli]

24 minutes ago, Ayatollah said:

Odlican! 

[halloween]

Quote

čl.43. st.4 Ustava

Sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može se ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu, radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje.

 

 

Quote

čl.3. st. 2. Zakona o crkvama o verskim zajednicama

Verska sloboda se ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna ili rasna netrpeljivost.

 

Čl. 8. st. 4. Zakona o crkvama o verskim zajednicama

Quote

Sveštenici, odnosno verski službenici ne mogu biti pozvani na odgovornost pred državnim organima za svoje postupanje pri obavljanju bogoslužbene delatnosti koja se vrši u skladu sa stavom 3. ovog člana.

 

 

Ograničenja verskih sloboda propisana su i Ustavom i Zakonom. Kada je u pitanju zdravlje (a dodajem opreza radi i pravo na život), i ograničenja koja su u skladu sa ovim propisima primenjuju se nezavisno od vanrednog stanja, tj. i tokom vanrednog stanja i u redovnim okolnostima. Dakle, ako sveštenik ne vrši bogoslužbenu delatnost u skladu sa čl. 3. st. 2. Zakona tj. ako koristi verske slobode tako da ugrožava zdravlje, može biti pozvan na odgovornost pred državnim organima u skladu sa čl.  8. st. 4. Zakona.

 

Na kraju kao ultima ratio

 

Čl. 44. Ustava

Quote

Ustavni sud može zabraniti versku zajednicu samo ako njeno delovanje ugrožava pravo na život, pravo na psihičko i fizičko zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet, pravo na imovinu, javnu bezbednost i javni red ili ako izaziva i podstiče versku, nacionalnu ili rasnu netrpeljivost.

 

 

Na kraju, lično zapažanje- SPC jedva čeka ovakve situacije da pokaže kako za nju ne važi pravo koje propisuje država. Kroz ovakve situacije crkveni rukovodioci čeliče postojanje crkve.

 

Ovakve situacije se i ne rešavaju preko medija i javno, nego diskretno.

 

Edited March 28, 2020 by halloween

[dvb-t manijak]

Corax

 

https://www.danas.rs/corax/corax-za-27-mart-2020/

[kud u maglu Simoviću]

solomonski predlog spc, +65 vernici da ne dolaze, pričest će se vršiti od kuće