Da li je trebalo stvarati Jugoslaviju, iz raznih perspektiva

[MancMellow]

Ma kakav interes Beograda, to su fantazmagorije o Dušanovom carstvu, prestonom Skoplju i zaposedanju Soluna. :D Čista megalomanija. Blokirali smo politiku saradnje sa dve vrlo važne balkanske zemlje zbog nerealnih očekivanja i istorijskih bajki. A sasvim druga opasnost se nanela nad svima, opasnost ponovo narasle Turske i narastajuće Velike Albanije. Srbija, Grčka i Bugarska će se kuvati u istom loncu vrlo brzo, i biće potreban dogovor za taj veliki izazov. Ako se Makedonija uklopi u taj dogovor biće dobro, ako se ne uklopi postoje važnije stvari od njenog neuklapanja.

 

Čekaj, ja ti ličim na tako nekog?

 

Koja se "albanska opasnost" nadnela nad 1 Bugarskom? Kakva? Koja se "albanska opasnost" nadnela nad 1 Grčkom? To je samo dizanje galame, Grcima ne mogu apsolutno ništa. Grčka je mnogo važnija od Albanaca, bilo kome, i to svi znaju. Projektuješ srpsku poziciju, u koju smo dobrim delom sami sebe doveli, na nekoga ko sa tim nema veze. 

[Lord Protector]

Čekaj, ja ti ličim na tako nekog?

 

Koja se "albanska opasnost" nadnela nad 1 Bugarskom? Kakva? Koja se "albanska opasnost" nadnela nad 1 Grčkom? To je samo dizanje galame, Grcima ne mogu apsolutno ništa. Grčka je mnogo važnija od Albanaca, bilo kome, i to svi znaju. Projektuješ srpsku poziciju, u koju smo dobrim delom sami sebe doveli, na nekoga ko sa tim nema veze. 

 

naravno da ne ličiš, liči mi nerealna srpska politika

 

Za ovo drugo, koliko Albanija i Turska deluju sinhrono? Ako deluju sinhrono onda njihovo dejstvo nije ograničeno samo na zemlje sa kojima se direktno graniče, imaće to dejstvo kumulativan efekat. Na sve.

 

Mislim, može Vučić da se iščuđava otkud turski prsti u Tirani i okolnim albanskim prostorima, ali to nikako ne može da se pripiše samo Erdoganovom hiru. Mislim da će to biti turski dugoročni cilj.

Edited May 16, 2017 by slow

[MancMellow]

naravno da ne ličiš, liči mi nerealna srpska politika

 

Za ovo drugo, koliko Albanija i Turska deluju sinhrono? Ako deluju sinhrono onda njihovo dejstvo nije ograničeno samo na zemlje sa kojima se direktno graniče, imaće to dejstvo kumulativan efekat. Na sve.

 

Mislim, može Vučić da se iščuđava otkud turski prsti u Tirani i okolnim albanskim prostorima, ali to nikako ne može da se pripiše samo Erdoganovom hiru. Mislim da će to biti turski dugoročni cilj.

 

Misliš osećaju se ugroženo od Turske? Pa to je potpuno druga stvar. Oni su svi članovi NATO pa neka to tamo rešavaju. Ako slučajno mi trebamo (mada ja stvarno ne znam kome mi ovakvi možemo da trebamo, ali ok - ako), onda ih pustiš da dođu kod tebe da ti traže nešto i nešto ponude. A ne mi u ovakvoj bednoj situaciji u kojoj smo da se dernjmo "preemptive" nešto, nudimo neke "Balkanske saveze" i čuda. Ali sve i da se to desi, a neće, koji je srpski rezon iza napuštanja podršci celovitosti i samostalnosti Makedonije? Ja to ne vidim uopšte.

Edited May 16, 2017 by MancMellow

[Jozef K.]

Jedini predsednik opštine iz redova SDSM organizuje autobuse za Beograd da gledaju Partizan, održava odlične odnose sa brojnim opštinama i gradovima iz Srbije, privatno svako ko ga je upoznao zna kakav sentiment ima prema Srbiji. Još važnije on nije incident u svojoj partiji. Ali ne Vučiću je najvažnije da diže tenzije zbog svoje koristi kako bi svoje podanike držao pod kontrolisanim stresom. Bitno je da bude na strani VMRO jer su braća po korupciji i autoritarnosti.

Trebalo je ovo na topic o Makedoniji, ali hajde ovde kada je diskusija stigla do ove teme.

 

Sent from my Redmi 4 using Tapatalk

Edited May 17, 2017 by Jozef K.

[Lord Protector]

Misliš osećaju se ugroženo od Turske? Pa to je potpuno druga stvar. Oni su svi članovi NATO pa neka to tamo rešavaju. Ako slučajno mi trebamo (mada ja stvarno ne znam kome mi ovakvi možemo da trebamo, ali ok - ako), onda ih pustiš da dođu kod tebe da ti traže nešto i nešto ponude. A ne mi u ovakvoj bednoj situaciji u kojoj smo da se dernjmo "preemptive" nešto, nudimo neke "Balkanske saveze" i čuda. Ali sve i da se to desi, a neće, koji je srpski rezon iza napuštanja podršci celovitosti i samostalnosti Makedonije? Ja to ne vidim uopšte.

 

Treba iz fioka izvaditi ideje našeg najboljeg diplomate Milovana Đ. Milovanovića, tvorca projekta Balkanskog saveza. Milovan je jedan od retkih koji je ovde umeo, što bi rekao Tribun, tragedija što je ova zemlja prerano izgubila takvog državnika, političara i stručnjaka.

Da se razumemo, ne mislim da treba aktivno raditi na bilo čemu što bi naškodilo celovitosti Makedonije, ali to pitanje ne bi smelo više da opterećuje poboljšanje odnosa sa Bugarskom i Grčkom. Moraju da se znaju prioriteti. Ako Makedonija može da se uklopi u tu viziju onda odlično. Svi zadovoljni, svi srećni. To bi važilo i za postmilovsku Crnu Goru.

Ovo što ja pričam neće biti aktuelno sledećih pet godina, ali će biti vrlo aktuelno za deset. Srbija je inicirala gomilu saveza i bila u velikom broju koalicija, Balkanski je bio jedan od najuspešnijih. Zašto ne koristiti uspešna rešenja u vrlo sličnoj poziciji u kojoj se našla skoro 100. godina kasnije?

 

Pitanje za Tonija: imali na vidiku u Bugarskoj neke ličnosti formata Ivana Gešova, neke političke opcije koja inklinira ovim rešenjima?  :D

Edited May 17, 2017 by slow

[Toni Sumaher]

Heh, da, taj trougao sa Makedonijom i Bugarskom... Mislim, Manch je u pravu, srpski interes jeste u postojanju nezavisne Makedonije. Nas problem je u tome sto mi nemamo nikakvu politiku, ponekad mi se cini da je Milosevic vise pokusavao (iako pogresno) da organizuje neku politiku nego vlast od 2000. godine gde jednostavno ne vidim ni naznake strategije, kao i danas. Milosevic je opipavao mogucnost podele Makedonije sto je u to vreme zapravo bio grcki projekat, kad su ih Bugari odbili to se vremenom ohladilo, pa je uslo u fazu priznanja Makedonije pod realnom grckom ucenom i uticajem. Sredinom devedesetih, Milosevic je sa Bugarima i Grcima radio na nekoj verziji balkanskog pravoslavnog saveza, koji je trebalo da suzbije uticaj Turaka, ali to nije bilo na ozbiljnijim osnovama, jer je bio vise projekat partijskih socijalistickih rukovodstava (SPS, BSP, PASOK) nego drzavna politika.

 

Svakako je laksa komunikacija™ ka jugu ako je tamo samobitna Makedonija, a ne bugarofilska Makedonija ili Bugarska. Sa Bugarima treba resavati bilateralne probleme, mislim, mi se mirimo sa Madjarima sa kojima smo uvek bili u sukobu, dizemo Nemcima spomenike, sa Bugarima smo imali uglavnom sukobe, ali i  faze saradnje, ne samo u ratovima, bliski smo jezicki, kulturno, srpski kulturni i pre svega subukulturni uticaj tamo i dalje je prisutan i solidno snazan. Meni je generalno neverovatno da se mi ne bavimo ozbiljno ovim delom Balkana, a tu imamo strateske i dalekosezne interese. Ne da ne postoji kreativnost i ofanziva u spoljnoj politici, nego caruje ogromno neznanje i instrumentalizacija istorijskih neistina i poluistina u funkciji odrzanja na vlasti.

 

edit: Da, naravno, u Bugarskoj postoje strukture™ koji su za blisku saradnju sa Srbijom, bas kao i one koje nas nikako ne vole. Obican narod nas svakako simpatise. Iskoristimo to.

Edited May 17, 2017 by Toni Sumaher

[Lord Protector]

Malo podsećanje:

 

 

Rodom iz ugledne porodice, Milovan Đ. Milovanović bio je u prilici da za ono doba, kako primećuje i profesor Mekenzi, stekne uistinu elitno obrazovanje. Posle završene gimnazije i stupanja na Veliku školu, Milovanović nastavlja studije prava u Parizu, gde ga je primio srpski izaslanik Jovan Marinović, dugogodišnji prijatelj njegovog oca Đorđa. U Parizu će Milovanović doktorirati na garantnim ugovorima iz 19. stoleća, pobravši najviše pohvale za svoj rad iz oblasti međunarodnog prava. Mekenzi navodi da je u svom mladalačkom razdoblju Milovanović pretrpeo veliki uticaj Nikole Makijavelija i Fridriha Velikog, dva velika teoretičara i praktičara, o čemu su pisali i neki domaći autori, što je svakako zanimljiv podatak za sagledavanje njegovog odnosa prema politici. Vrativši se u Beograd sa superiornim pravničkim znanjem stečenim u inostranstvu, Milovanović će u srpsku politiku, prema Mekenzijevom mišljenju, uleteti kao meteor.

Iako će po povratku u Beograd postati profesor državnog prava na Velikoj školi, politika će u Milovanovićevom slučaju, kako primećuje Mekenzi, biti „njegova životna vokacija“. Formiran pod uticajem francuske pravne škole i idealističkih teza građanske ideologije, Milovanović će održati niz značajnih predavanja na svojoj katedri. Njegovi studenti bili su u prilici da slušaju predavača čija su izlaganja bila jasna, govornička veština zavidna, dok su mu u isto vreme tekstovi bili napisani u duhu najboljih predstavnika beogradskog stila. No, usled spoljnih okolnosti i potrebe da svojim znanjem popravi diplomatski položaj Srbije, Milovanović se nije duže zadržao na odseku za državno pravo Velike škole.

Posle velikih problema i udaljavanja iz službe koje je na samom početku političke karijere doživeo, on 1889. godine raskida sa naprednjačkom tradicijom svoje porodice i prilazi Radikalnoj stranci. U svojim javnim nastupima kritikovaće Jovana Ristića i liberalnu vladu, a taj sukob potrajaće sve do Ristićeve smrti. Mekenzi smatra da je omalovažavanje Ristićeve „Diplomatske istorije“ u časopisu „Delo“, pre bilo motivisano Milovanovićevom ličnom netrpeljivošću prema Ristiću, nego stručnom kritikom jedne prilično utemeljene i značajne knjige. Iz tog vremena datira i Milovanovićevo trvenje sa Nikolom Pašićem, obavijeno neprestanim sumnjama, obostranim nepoverenjem i političkim rivalitetom koji je samo na momente splašnjavao i ustupao mesta državničkoj saradnji.

Od samog početka svog političkog delovanja, Milovanoviću je bilo jasno da Rusija i Austro-Ugarska nastoje da podele Otomansko carstvo, s tim što je posle Berlinskog kongresa ova druga nastupala kao najveći neprijatelj Srbije i nepomirljivi protivnik njenih težnji za ujedinjenjem vaskolikog srpstva. Znajući, međutim, da Srbija ne poseduje sredstva da putem sile reši svoje odnose sa Bečom, Milovanović je preporučivao izbegavanje sukoba i strpljivo čekanje pravog trenutka za konačan obračun sa ovom imperijalističkom silom. S druge strane, uviđao je potrebu intenzivne saradnje sa Rusijom, jer je napredovanje Srbije umnogome zavisilo od ruske politike na Balkanu. Slovensko stanovništvo u Makedoniji bilo je, prema njegovoj oceni, podjednako blisko i Bugarima i Srbima, pa je otuda predlagao sklapanje časnog sporazuma o razgraničenju spornih teritorija sa Bugarima. Za vreme grčko-turskog rata, Milovanović je 1897. godine, kao ministar pravde u vladi Đorđa S. Simića, postigao nagodbu sa Bugarskom oko dogovornog rada i zajedničke akcije u Makedoniji.

Mekenzi opširno piše o Milovanovićevom braku sa Rumunkom Marijom Germani i njegovom držanju u periodu 1898-1903, kada se ozbiljno računalo sa mogućnošću da Milovanović nasledi Pašića na čelu Radikalne stranke. Diplomatski uspeh Milovanović postiže na Drugoj svetskoj haškoj konferenciji 1907. u Holandiji, na kojoj se zalagao za arbitražu u međunarodnim sporovima i predlog da i trgovinski ugovori budu njen sastavni deo. Mada njegove ideje nisu ušle u završni dokument konferencije, on je na tom skupu ostavio utisak briljantnog pravnika i staloženog državnika. Haška konferencija učvrstiće ga u stavu da Srbija mora imati dovoljnu vojnu snagu da odvrati Austro-Ugarsku od agresije i da je njena druga dužnost da radi na oslobođenju svojih ugnjetenih sunarodnika pod turskom vlašću.

Godina 1908. imala je, prema Mekenzijevom utisku, sudbonosan značaj kako za karijeru Milovana Đ. Milovanovića, tako i za Srbiju i Balkan. Bez obzira na to što je i ranije bio ministar u pojedinim vladama, Milovanović postaje ministar inostranih dela u koalicionoj vladi Pere Velimirovića, koju su 7/20. jula 1908. formirale Radikalna i Samostalna radikalna stranka. Suočen sa aneksijom Bosne i Hercegovine, 22. septembra/5. oktobra 1908, Milovanović se zalagao da se taj problem prevaziđe teritorijalnim, političkim i ekonomskim kompenzacijama za Srbiju. On je pre same aneksije već bio obavešten od ruskog ministra Izvoljskog da je to svršena stvar i da Rusija tu ništa ne može učiniti. Osim toga, izveštaj generala Stepe Stepanovića o vojnoj snazi Srbije bio je krajnje obespokojavajući i tu treba tražiti razloge za Milovanovićevu taktiku da putem kompenzacija proba da nešto više izvuče za Srbiju. Za razliku od njega, Pašić se zalagao za tajnu mobilizaciju i davanje pune autonomije prisvojenim oblastima pod punom vlašću Porte, iako ni sam nije bio za rat. Naime, Pašić je bio uveren da bi pretnja sukobom mogla da natera Beč na ustupke, ali je prilikom posete Petrogradu i sam bio obavešten da u tom trenutku Srbija ne može računati na rusku vojnu i političku podršku.

Usled toga, vlada i Milovanović morali su da odustanu od traženja kompenzacija, jer ta ideja nije naišla ni na podršku velikih sila, ni na prijem prilično ratoborne srpske javnosti. Otuda je u januaru 1909. vlada počela da traži autonomiju Bosne i Hercegovine i nepriznavanje aneksije. Posle njenog pada, Milovanović će zadržati isto ministarsko mesto i u vladi Stojana Novakovića, vladi „četvorne“ kaolicije koju su oformile Radikalna, Samostalna radikalna, Liberalna i Naprednjačka stranka. Bez ruske pomoći, suočena sa opasnošću od austrougarske invazije, ona je 18/31. marta 1909. priznala aneksiju Bosne i Hercegovine. Bilo je to neminovno, pošto je austrougarski ministar inostranih poslova Erental sklopio sporazum sa Turskom, tako da je na meti ostala samo Srbija. Nezavisno od kolektivne razočaranosti priznanjem aneksije, može se zaključiti da je za Srbiju bilo bolje što nije ušla u rat sa Dvojnom monarhijom, jer je više nego jasno da bi pretrpela težak poraz u njemu.

Naravno, sagledavanje tadašnjih odnosa sa Austro-Ugarskom nezamislivo je bez uzimanja u obzir Carinskog rata, tzv. topovskog pitanja i novčanog zajma koji je Srbija uzela od Francuske, čemu treba dodati česte promene kabineta, opstrukciju opozicije i neprestane političke trzavice između samostalaca i starih radikala na unutrašnjem planu.

Posle pada Novakovićeve vlade, Milovanović je bio ministar inostranih poslova i u koalicionom kabinetu Nikole Pašića. Nakon Pašićevog povlačenja, on postaje predsednik vlade u periodu 25. jun/7. jul 1911-16/29. januar 1912. godine. U Milovanovićevoj prvoj vladi nije bilo ministarskog mesta za Pašića, jer su svoju tajnu podršku vladi samostalci uslovili zahtevom da se na listi kabineta ne nađe njegvo ime. Milovanovićevom nastojanju da postigne hitan politički sporazum sa Bugarskom, u njegovoj bogatoj diplomatskoj karijeri pripada posebno mesto. On je Bugarima ponudio podelu interesnih sfera i velike teritorijalne ustupke u Makedoniji, sve u cilju vojnog savezništva kojim je hteo da se osigura u slučaju rata sa Austro-Ugarskom, ali i političkog i vojnog potiskivanja Otomanske imperije sa Balkana. Mora se priznati da na njegovu sklonost da kompromisom rešava stvari nisu svi gledali sa simpatijama. Štaviše, jedan deo političke javnosti je takav pristup žestoko osuđivao. Ali i pored toga što je „Pijemont“ osuđivao vladu da je kukavička, Dragutin Dimitrijević Apis je sarađivao sa Milovanovićem i čak mu stavljao na raspolaganje neke članove Crne ruke u pregovorima sa Bugarima. „Sarađujući sa Crnom rukom, Milovanović je na izvestan način imitirao Kavura koji je sarađivao sa Garibaldijem, Macinijem i drugim vođama italijanskog Risorđimenta“, piše Mekenzi.

Pritisnut sa svih strana, pa i zbog saradnje sa Crnom rukom, Milovanović daje ostavku, ali onda opet formira svoju drugu vladu koja je trajala u vremenu od 27. januara/9. februara-18. juna/1. jula 1912. godine, s tim što je formalanu granicu između te dve vlade predstavljala samo Milovanovićeva ostavka. Najveći uspeh njegove druge vlade bio je završetak pregovora sa Kneževinom Bugarskom i sklapanje vojno-političkog saveza, potpisanog 29. februara/14. marta 1912. u Sofiji. Ugovorom o prijateljstvu i savezu linija razgraničenja u Makedoniji uspostavljena je protivno decenijskom zalaganju prethodnih srpskih vlada u pogledu teritorija na koje Srbija polaže pravo, što će kasnije biti i razlog za izbijanje Drugog balkanskog rata. Ugovor je takođe predviđao da će u slučaju napada Austro-Ugarske 200.000 bugarskih vojnika pomoći odbrani Srbije. Da uživa rezultate tog saveza, Milovanović nažalost nije dočekao. Umro je iznenada od uremije, 18. juna/1. jula 1912, u 49 godini života, a da nije ni znao od čega boluje. Sinovljeva smrt sigurno mu je u najvećoj meri narušila zdravlje, iako je velike posledice za nestabilno stanje organizma mogao imati i od hedonističkog odnosa prema životu. Opšti zaključak istoričara o Milovanoviću najbolje odslikava mišljenje da njegova ličnost predstavlja jednu „nezavršenu simfoniju“, jer je preminuo u naponu političke snage koja je impresionirala sve oko sebe.

Sumirajući svoje stavove o istaknutom srpskom političaru, diplomati i državniku, Dejvid Mekenzi naglašava da je Milovanović prvi srpski političar koji je bio priznat u Evropi, da je njegovu diplomatsku karijeru ispunilo traganje za srednjim putem, te da je za razliku od unutrašnje politike u kojoj nije bio dovoljno moćan i snalažljiv, Milovanović „bio istinski majstor u spoljnoj politici“. Mada je Klemanso 1909. rekao da nijedan evropski državnik nije Milovanovićevog kalibra, Mekenzi dodaje da se Milovanović često i zanosio, tako da nije bio „kompletan državnik“. Ali i pored toga, on je učinio mnogo za Srbiju, izvukavši je nepovređenu iz jedne gotovo bezizlazne situacije. Zbog toga je Milovan Đ. Milovanović sigurno jedan od najznačajnijih državnika naše moderne istorije. Mišljenje da je u osnovi njegove ličnosti ležalo veliksrpstvo, kao što je kod Kavura bio pijemontizam, odgovara istini i stanju onog vremena, što je u krajnjem slučaju bila odlika i drugih naših velikana. U tome treba videti višedecenijski politički cilj i najpozitivniju nacionalnu vrednost za koju su se do Prvog svetskog rata borile brojne generacije srpskog naroda, predvođene na tom putu svojom političkom i kulturnom elitom.

 

Edited May 17, 2017 by slow

[Toni Sumaher]

Slow, nesporno da je Milovanovic bio veliki politicar i da je Srbija puno izgbubila njegovom preranom smrcu. Ono sto je vrlo vazno za razumevanje srpske politike u to vreme jeste da ona po pravilu trazi podelu interesnih sfera u Makedoniji (jeste Srbija pokazivala da ima interese decenijima u MKD, ali je u pregovorima nudila podele), dok je kod Bugara ta politika vise incident, gde je Gesov pristao na podelu interesnih sfera, ali mi vrlo cesto, a posebno u medijima pogresno citamo taj sporazum. Bugari su pristali podelu po liniji Kriva Palanka - Ohrid, cime su dobili kao bespornu zonu oko 60% danasnje Vardarske Makedonije, dok je srpska zona u Makedoniji zapravo ostala sporna, odnosno ona je trazila arbitrazu ruskog cara. Situacija u ratu, vece angazovanje srpske vojske u Makedoniji od predvodjenog, stvaranje Albanije i velika pomoc Bugarima u Trakiji na turskom ratistu dovela je do redefinicije srpskog stava, Bugari su svakako zajebali stvar, ne mislim sve, ali su najodgovorniji za Drugi balkanski rat. Gesov je inace bio svestan da ce bugarski tvrd stav dovesti do katastrofe i zato se povukao, videvsi da Ferdninad, generali i pronemacke strukture nemaju nameru da se dogovoraju pre svega sa Srbijom.

Edited May 17, 2017 by Toni Sumaher

[Lord Protector]

Svakako je laksa komunikacija™ ka jugu ako je tamo samobitna Makedonija, a ne bugarofilska Makedonija ili Bugarska. Sa Bugarima treba resavati bilateralne probleme, mislim, mi se mirimo sa Madjarima sa kojima smo uvek bili u sukobu, dizemo Nemcima spomenike, sa Bugarima smo imali uglavnom sukobe, ali i  faze saradnje, ne samo u ratovima, bliski smo jezicki, kulturno, srpski kulturni i pre svega subukulturni uticaj tamo i dalje je prisutan i solidno snazan. Meni je generalno neverovatno da se mi ne bavimo ozbiljno ovim delom Balkana, a tu imamo strateske i dalekosezne interese. Ne da ne postoji kreativnost i ofanziva u spoljnoj politici, nego caruje ogromno neznanje i instrumentalizacija istorijskih neistina i poluistina u funkciji odrzanja na vlasti.

 

edit: Da, naravno, u Bugarskoj postoje strukture™ koji su za blisku saradnju sa Srbijom, bas kao i one koje nas nikako ne vole. Obican narod nas svakako simpatise. Iskoristimo to.

 

Upravo tako, trebalo bi to iskoristiti, ali na žalost nisam čuo da se neko ovde zalaže za tešnje veze na Jugu. Da li je u pitanju samo neznanje ili tu ima i starih predrasuda, ne znam.

[Toni Sumaher]

Upravo tako, trebalo bi to iskoristiti, ali na žalost nisam čuo da se neko ovde zalaže za tešnje veze na Jugu. Da li je u pitanju samo neznanje ili tu ima i starih predrasuda, ne znam.

 

Pa eto, i to je pokazatelj stanja tzv. elite. Ako negde moze da se i racionalizuje cinjenica da Bugari  bolje poznaju nas nego mi njih, onda je prilicno frustrirajuce da to isto vazi i za Makedonce.

Edited May 17, 2017 by Toni Sumaher

[laser lotus]

Kad već spomenu simpatije običnog naroda - kako običan narod u Bugarskoj generalno gleda na Makedonce? Prije 10tak godina sam upoznao jednu Bugarku i po njoj se u Bugarskoj na Makedonce gleda slično kao kod nas na Rome/eventualno Albance (ona je već duže vremena živjela u Beogradu pa je pohvatala lokalni sentiment). Meni je to čudno zvučalo tako da me zanima ima li istine u tome il' sam samo slušao budalaštine?

[Toni Sumaher]

Pa, mozda je tako negde u proseku, pogled na siromasnog komsiju, tj. brata. Takodje, veci je senzibilitet za Makedoniju i Makdonce kod ljudi ciji su preci poreklom iz Makedonije. Ta prica o migracijama iz Makedonije, posebno nakon Prvog svetskog rata je opste poznata tema i u Makedoniji i u Bugarskoj (naravno, sa drugcijim nacionalnim predznakom), mi o tome uglavnom malo sta znamo, a vrlo je bitno da se razumeju i danasnji makedonsko-bugarski odnosi. Kad je makedonski predsednik Ivanov pre pola godine bio u Sofiji nekoliko puta je pomenuo da se lepo oseca u Bugarskoj, da u njoj zivo mnogo ljudi iz Makedonije koji su nekada emigrirali zbog ratova.

[MancMellow]

Upravo tako, trebalo bi to iskoristiti, ali na žalost nisam čuo da se neko ovde zalaže za tešnje veze na Jugu. Da li je u pitanju samo neznanje ili tu ima i starih predrasuda, ne znam.

 

kako, pa ja se prvi zalazem za tesnnje veze na Jugu   

 

Btw, ja naravno postujem Milovanovica kao drzavnika, al o tome teritorijalnom dogovoru sa Bugarskom u vezi Makedonije (i Albanije) nemam lepo misljenje. Takodje, u tekstu je preskoceno par detalja, al ko ce sad to...

Edited May 17, 2017 by MancMellow

[Hamlet Strašni]

У ком смислу? Јел мислиш да није требало тражити ништа јужно од данашње границе или...

[MancMellow]

У ком смислу? Јел мислиш да није требало тражити ништа јужно од данашње границе или...

 

Neam pojma, ali ideja da Srbija u sebe treba da uzme 2/3 svih Albanaca je malo je reci sumanuta. Pri tom, Milovanovic je morao da zna sta ce se desiti kada to pokusamo - ono sto se, naravno, i desilo. 

 

Mislim, ono sto u tekstu ne pise, a cime ovakvi tekstovi savrseno idu na ruku revizionistima je da je vojni pokret Srbije prema jugu bio skoro pa iznudjen. 1909 je Srbija prvo pokusala da se nekako dogovori sa Turskom i cak nudila savez.