Kolumnistička lupetanja

[bergasa19]

Rubrika | Igor Perišić Igor Perišić: Vučić se osmehuje Basari, i obratnoSpremajući se za posao u sredu 5. juna – nešto me omete: Aleksandar Vučić u poslednjem izdanju Kažiprsta za ovu sezonu na TV B92, i to u emisiji duplirane dužine. Nije to za propuštanje. I kad se Tito obraćao naciji, radni narod je obustavljao radne aktivnosti. Blažen u grehu kašnjenja na posao, šta sam novo čuo i video. Pored nagoveštenog stezanja kaiša i prelaska na čvršći liberalni ekonomski koncept i ostalih velikih ‘kosovolikih’ tema, videh i sramežljivo osmehnutog Vučića koji u jednom trenutku priznade da čita Basarine kolumne, iako ga ovaj kritikuje, te da su one duhovite. Ovaj intermezzo od visoke politike učini mi se kao još jedan od znakova nove epohe i svedočanstvo da je srpsko društvo nepovratno prešlo u stanje ‘posle’ velikih narativa. Jer, kad vlast počne da se osmehuje na Basaru to nešto nalik dobrom govori o samoj toj vlasti. Najpre, dobro po nju samu, jer je shvatila ne-opasnost smeha. Samo sekularno totalitarni ili religiozno fundamentalni režimi se najpre mršte, zatim potiskuju pa najposle zabranjuju i progone sopstvene karnevalske slike u ogledalu. I tu ne treba mnogo tragati za primerima, od staljinističkih čistki nepodobne smehovno-kritičke umetnosti do islamske histerije izazvane karikaturama proroka Muhameda. I u režimu Slobodana Miloševića postojala je tolerancija spram kritičko smehovnih oblika izražavanja (Indeksovo radio pozorište, Corax, „Ćorava kutija“ Petra Lukovića…), što govori da je reč bila o labavoj diktaturi, odnosno o autoritarnom ali ne i diktatorskom režimu. Tek kad je stvar postala ozbiljnija, pred svoj pad, Milošević je krenuo sa ozbiljnim progonima političkih protivnika. Ali i u protivnicima je tada skoro presušila karnevalska inspiracija, koja je bila karakteristična za studentske proteste 1996/7, a u prvi plan su izašle pseudomilitantne strategije Otpora. Razlika, dakle, između autoritarnog i demokratskog režima jeste, ako se tako može reći, u interiorizaciji oblika smeha u sopstveni diskurs. Prvi ga toleriše, što znači ostavlja ‘spolja’ kao diskurs koji smatra neopasnim ali ne i poželjnim sopstvenim Drugim (opozicionim) likom. Drugi ima samosvest, ironijski otklon od sebe samog, i u tom smislu smeh je njegov prirodni deo, kao nešto što zapravo pomaže sistemu – akcijom epistemološke provokacije – da se duže promišlja i time održava. Stoga je Vučićev osmeh upućen Basari ne samo potencijalni početak jednog divnog prijateljstva, već i osmeh kojim se vlastita pozicija demistifikuje kao drugorefleksivo samosvesna. Ako je jedna od karakteristika postmodernog doba bila sposobnost druge refleksije, samorefleksije ili metarefleksije, sa smehom kao ‘prirodnim’ pratiocem takvog epistemološkog skepticizma, onda se upravo ovim samosvesnim osmehom ukazuje da su te postmoderne strategije usvojene, kako bi se oslobodio prostor za nove politike i nove poetičko-ideološke transformacije. Osmeh se tako pojavljuje kao telesno blag ali razumski jak signal da je i njegov protagonista duboko svestan sopstvene prve refleksije, onog još-ne-osvešćenog pred-filozofskog stanja u kojem je bilo itekako prostora za grehove izazvane nedostatkom samorefleksije a viškom volje za pred-demokratskom moći. Upravo duboka umešanost u ta pred-politička mnjenja pruža ovoj drugoj refleksiji mogućnost da u sopstvenim tajnim područjima nađe zrno samosvesnog smeha čime se otvara put za javno samoiskupljenje, zapravo za opravdanje da takvom (post)subjektu (građanska) javnost pruži drugu šansu da novi, Drugi pogled pragmatički transponuje u javno delo. S druge strane, nije da i Basara nije namigivao Vučiću. Jedan od retkih preživelih velikih srpskih pisaca u svojim političkim kolumnama – koje su samo na prvi pogled izvan njegove književnosti – u najplemenitijem je smislu ‘ideološki konfuzan’. Ova naizgled diskvalifikacija ukazuje na to da Basara ima hrabrosti da menja mišljenje, tj. da govori ono što misli ne obazirući se na krutu ideološku doslednost kao karakteristiku totalitarnog uma (videti pod: Koštunica). Ako je nekada Vučić pripadao onom arhivu likova koji služe za prosto podsmehivanje, u samoj vrsti smeha kojoj je sada inspiracija vidi se da su evoluirali i sam predmet i čitava smehovna relacija. U Basarinim satiričkim žaokama usmerenim prema Vučiću, uvek ispod površine – kao dokaz da postoji i vrsta nezlobivog smeha – preostaje simpatije prema predmetu, tj. satiričkim razobličavanjem ukazuje se na onu pozitivnu stranu smeha, njegov utopijski pol u kojem se čita, in negativo, slika onog kako bi trebalo da bude. A Basarin „Overlord“ Vučić nije baš da nema čime da se pohvali u smislu ‘preduzimanja mera’ usmeravanja Srbije ka utopiji najmanje lošeg od svih mogućih svetova. Svojim samosvesnim osmehom uzvratio je na Basarina namigivanja, a time i pučanstvu, koje zna da čita, rekao da vrlo dobro zna šta (dobro) radi.

[Turnbull]

Au, kakav komad budaletine!

Још је амерички политиколог Самуел Хантингтон у књизи „Сукоб цивилизација“, која је објављена 1994, предвидео да ће се у епохи која долази главни сукоби водити између различитих цивилизација. Иако је његово дело дочекано с великом скепсом и критиком академске јавности, која је тврдила да је немогуће дефинисати појмове попут „цивилизације“ и „западне вредности“, Хантингтон је интуитивно предосетио растући значај идентитета и културе у међународним односима. Да ли Србија препознаје овај тренд?Како време више одмиче, то са све већом сигурношћу можемо тврдити да ће 21. век бити век борбе појединаца и народа за властити идентитет; биће то век у коме ћемо присуствовати утакмици између различитих националних карактера и видети позорницу на којој се више не одмеравају војске, него културе.

[pacey defender]

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Homicid-ili-femicid-kakva-je-razlika.sr.html

[Lezilebovich]

ništa nisam razumeo do pred sam kraj, a onda ide poenta

Малтретирање жена и деце, „по систему права алфа мужјака” је, према свему, културолошки феномен и на његовој корекцији је разумно радити и нормативно. Међутим, добро је познато да новоуспостављени нормативи, односно закони, никада не „проходају” ако су у великој супротности са културним, религиозним и обичајним нормама једне друштвене заједнице. Насилно наметање туђих норми као правних транспланата је, према томе, само академска ароганција заступника тих норми, односно, њихово непознавање суштине друштвених појава.

znači™, tabanje žena je deo kulture i razumno je to pomalo korigovati, ali ne treba lomiti preko kolena i verovatno je najbolje da sačekamo da te malo korekcije mic po mic dovedu do željenog rezultata ? nećemo valjda praviti zakone u suprotnosti sa običajnim normama 1 zajednice.inače, ko je ovaj čovek ?

[Аврам Гојић]

ja sam razumeo. prevedeno na srpski jezik i u emotivno nabijenu analogiju, on je rekao da, ako ima samo jedan slucaj u kome je Jevrejin ubio nevinog Nemca, da se ne moze govoriti o genocidu nad Jevreijma vec o genocidu nad Jevrejima i Nemcima. Sve ostalo je manipulacija.

„Заштитници” родне равноправности су у томе у праву, али у тој борби за једнак третман не смеју да запоставе и друге жртве, јер су осим жена у свим културама жртве и мушкарци, а за такав однос довољно је да постоји само један случај. Тиме би се избегло закључивање по аналогији, по коме су „сви лабудови бели”, а сви знамо да има и црних лабудова.

[Turnbull]

ništa nisam razumeo do pred sam kraj, a onda ide poentaznači™, tabanje žena je deo kulture i razumno je to pomalo korigovati, ali ne treba lomiti preko kolena i verovatno je najbolje da sačekamo da te malo korekcije mic po mic dovedu do željenog rezultata ? nećemo valjda praviti zakone u suprotnosti sa običajnim normama 1 zajednice.inače, ko je ovaj čovek ?

Виши научни сарадник^tm

[Turnbull]

Ne proputiti ni ovaj biser:

Тако нам правобраниоци ЛГБТ популације као жртве наводе само чланове те популације, правозаступници неких мањина или правозаступници тзв. родне равноправности само чланове тих популација. Нема, дакле, никаквог отклона, у виктимолошком смислу, да су те стварне жртве из тих популација, бар у неким случајевима, саме допринеле да буду предиспониране жртве. Тако нам, као „поглед кроз шпијунку”, ови правозаступници своје не баш часне намере представљају као целу слику једног феномена званог убиство, иако је убиство увек и према сваком члану заједнице злочин.

[pacey defender]

Meni se najviše dopada onaj Ejb Simpson momenat, kada potpuno niotkuda napravi digresiju ka smrtnoj kazni., Valjda je željan pojavljivanja u javnom prostoru, pa je hteo mnogo tema da obuhvati textom.

Edited June 26, 2013 by pacey defender

[Turnbull]

Hoće da bude Zoća umesto Zoće!

[Turnbull]

Inače, super je što na kraju on sam pokazuje da ne postoji neutralni jezik, jezik koji imamo je već maskulinizovan:

Хомицид или фемицид је, како се види, увек само злочин према човеку, ма ког пола или узраста он био и зато га треба сузбијати на све могуће превентивне начине.

Na stranu što zbog neismenosti ispada da čoveka treba suzbijati na sve načine, sama reč čovek je muškog roda, i uzimati ga oznaku za ceo ljudski rod pokazuje da jezik zapravo polazi od pretpostavke da je čovek egzemplarni primer ljudskog bića.

[Hella]

sama reč čovek je muškog roda, i uzimati ga oznaku za ceo ljudski rod pokazuje da jezik zapravo polazi od pretpostavke da je čovek egzemplarni primer ljudskog bića.

a jel? pa kako se "human" kaže na ženacističkom? Edited June 26, 2013 by Hella

[Turnbull]

Kad budeš čuo pesmu jedan čovek i jedan čovek, a da se ne radi o gej romansi, onda se javi.http://www.youtube.com/watch?v=DybcvC8MZ5U

Edited June 26, 2013 by Syme

[Vapad]

a osoba?

Хомицид или фемицид је, како се види, увек само злочин према особи, ма ког пола или узраста она била и зато га треба сузбијати на све могуће превентивне начине.

[Turnbull]

To je već okej, naravno, ali na kraju nije mogao da mu se ne otme čovek.

[Hella]

ej, syme, ajde reci crimes against personality ili osobizam i renesansa, da čujemo da li zvuči dobro.