gone girl

[kobni zelaya]

I da, usput, ako ima neki moderator ovde, dajte split za Gone Girl, da ne moramo da čitamo spoilere, a kapiram da će to svi živi gledati, tako da je ok da ima topik.

[Hippie]

(knjigu nisam čitao, ali koliko razumem, to je mnogo elaboriranije, kao i cool girl segmnent)

 

hel jea..... evo bas prelistavan knjigu ponovo citavo po podne pa dodzoh i do toga [samo malog dela]

 

 

 

[Apdajk]

hel jea..... evo bas prelistavan knjigu ponovo citavo po podne pa dodzoh i do toga [samo malog dela]

 

 

Gone Girl: 5 Differences Between the Book And Movie And How It Affected the Story

 

http://www.usmagazine.com/entertainment/news/gone-girl-5-differences-book-and-movie-spoilers-2014510

[Hippie]

kako god, Flynn je takodze pisala scenario za film..... misim da je sve na gledaocu/citatelju i njegovom ukusu.. ako izuzmemo to sto je Fincher malko zabrljao, Pajkova sto se nije malo vise potrudila i jos pride kojecega.. kao npr kako je neiskorischen 1 briljantan sauntrek -- moglo je to bolje cak i za pesmice koje su namerno pravljene da ne budu catchy.......

 

http://youtu.be/j8Vy9MmINh0

[mustang]

pajkova ko emily blunt i amy adams..pa one nisu ni za rom-com. 

[Ariel]

Meni i supruzi se film dopao, a čitao sam knjigu. Možda je bilo do lepog dana na kraju kojega je došlo gledanje filma u bionji, ali ima film dobru meru neopterećujućosti (znam da to nije reč) s kojom pristupa temama koje u mnogome definišu američko društvo danas: šta je brak, gde je granica privatnog i javnog života i "ličnosti", kako nas okruženje definiše i naravno tu definišu odliku post-modernosti koju živimo - to da je gotovo nemoguće iskopati šta je "istina". U teoriji književnosti to je nepouzdani narator, u knjizi Gone Girl je i nešto više od toga, navlaka, prevara čitaoca u cilju sjajnog tvista - i to je na dobar način prevedeno u film, gde je mnogo teže da efektno navučeš pubčliku na to da čita poglavlja iz Amynog dnevnika da bi posle otkrio da su izmišljena.

I film uspeva sve te teme da sabije i dotakne tako da su relevantne za priču a i tako da gledalac porazmisli o njima (ako mu se još razmišlja o tome pošto odgleda film). A ima sasvim dovoljno trilera da se prepustiš i uživaš u vožnji i posle ga se sećaš samo kao amalgam trilera i drame (gde reč "drama" koristim u onom žanrovskom smislu, u ovom slučaju to je priča o braku između dvoje ljudi i o tome kako je ljubav zamenjena nečim drugim). Nemam problem sa navodnim nedostatkom motivacije Amy, iako sam saglasan da je Rosamund to odigrala previše hladno, pomalo robotski, što se lako pomeša sa lošom tj. pogrešno usmerenom glumom, toliko lako da se u praksi zapravo često i ne razlikuje od nje. "Nedostatak motivacije" je fenomen koji je neodvojivi deo suočavanja sa stvarima koje ne razumemo - zašto bi koji kurac žena namestila muža tako elaborirano, zašto bi neko ušao s mašinkom u bionju, zašto obljubljivati pastuva noću i snimati to? Pa eto, ne može to uvek da se skapira, i tu nepojmljivost socio/psihopatije za nas "normalne" mislim da je Finčer kroz Rosamundin lik želeo da dočara, i po meni je uspeo. Sad, moglo bi se reći da je to dramaturški fejl, jer jebiga, film nije život i likovi moraju da imaju određeni "početak i kraj" tj. motivaciju, ali opet jebiga, pa i ne moraju, bar ne u filmu koji obiluje sadržajem i uspeva nekako da dovede do kraja prilično kompleksnu priču sa jednim do dva tvista... OK, Syme, tebi je to možda bilo predvidljivo šta se dogoditi ali ti garantujem da 82 ljudi od 100 u bioskopu nisu predvideli sve tvistove.

Edited October 6, 2014 by Ariel

[Turnbull]

Nije stvar u tome, nego nije jasno šta je motiviše. Jasno mi je šta motiviše Brejvika, iako to ne motiviše mene. Štaviše, nakon gledanja Silence of the Lambs, jasno mi je i šta motiviše Buffalo Bill-a. Ali šta motiviše Amazing Amy? Nikom nije jasno, pa ni autorki scenarija. Ne zato što se radi o sociopatiji, nego zato što se radi o lošem pisanju. Osveta? Za šta? Za prevaru? Ubiće se da bi mu se osvetila za prevaru? Ajde.

 

Zapravo, njena nemotivisanost je mnogo veći problem filma nego što se to na prvi pogled može činiti - taj mnogohvaljeni tvist sa njenim dnevnikom zasniva se upravo na ovom nedostatku kredibilne motivacije. Naravno, sve se može premostiti pričom o ludilu, ali to je prosto loše pisnje i nedostatak imaginacije. Amazing Amy nije osoba, nego loše osmišljen deus ex machina.

[Apdajk]

Samo da prebacim ovamo zanimljivu recenziju Vuka Boškovića http://beforeafter.rs/art/gone-girl/

[goofs]

Gone Girl

 

Iznenadjujuće i zabrinjavajuće dobar. Ne čitajte ništa vezano za film, samo gledajte, pravljen je samo za jedno gledanje.

[ducca]

Hvala qrcu i neki pozitivan rivju. Pravac bioskop 

[copkillah]

Gone Girl

 

Iznenadjujuće i zabrinjavajuće dobar. Ne čitajte ništa vezano za film, samo gledajte, pravljen je samo za jedno gledanje.

 

fe-no-me-na-lan!

[belch]

Gone Girl

 

Iznenadjujuće i zabrinjavajuće dobar. Ne čitajte ništa vezano za film, samo gledajte, pravljen je samo za jedno gledanje.

i meni super

bizaran, malo nema smisla kraj al nema veze, vrlo je interesantan, drži pažnju sve vreme

[ToniAdams]

e jepte se jepte cetnici.

ja se primio da gledam, onda ovde iscito da je bulja pa odusto od biska.

sad ispada da nije bulja a ne znam kolko ce jos da igra.

[Lancia]

e jepte se jepte cetnici.

ja se primio da gledam, onda ovde iscito da je bulja pa odusto od biska.

sad ispada da nije bulja a ne znam kolko ce jos da igra.

cekaj dok ga ja pogledam

 

biska. xexe, koji si ti gej, Toncek.

Edited October 8, 2014 by Lancia

[Hippie]

evo, ja bih se s ovim slozila; http://www.newyorker.com/books/joshua-rothman/gone-girl-really?utm_source=tny&utm_campaign=generalsocial&utm_medium=facebook&mbid=social_facebook

 

posebno s ovim delom;

 

The book version of “Gone Girl,” so I’ve heard, is a crime novel: an absorbing, ingenious thriller in which, halfway through, a big twist upends everything. (Spoiler alert: I plan to discuss that twist below.) Among the book’s many virtues, I’m told, is its concreteness. It’s not that the book is plausible, exactly, but that it’s full of texture and detail, both forensic and psychological. The events in the book make sense; the voices, thoughts, and actions of Nick and Amy seem like they could belong to real people.

 

None of that is true of David Fincher’s “Gone Girl.” Gillian Flynn may have written the screenplay, but the film is not interested in being convincing as a crime story. The movie crosses the thin line that divides genre fiction from postmodern fiction; it is decisively unreal, in the manner of “Fight Club”—a movie in which the actual and the symbolic occupied the same slice of reality. Its characters are ciphers, its setting is perfunctory, and its violence is stylized. “Gone Girl” is what the critic Ted Gioia calls a “postmodern mystery”: it lets us luxuriate in the “reassuring heritage” of the traditional mystery, which feels like it’s building towards a tidy solution, even while we enjoy “the fun of toppling it over and watching the pieces fall where they may.”