Mediji u Srbiji

[Аврам Гојић]

Alal vera domaćine

[freakns]

ne znam da li je ovo bilo, niti gde da stavim, pa sam odlucio ovde...

 

http://javno.rs/istrazivanja/oglasavanje-kao-privatni-posao-vlasti/

 

 

bruka i sramota srpskog medijskog prostora, pokrenuta od strane Djilasa i Sapera pa nastavljena sa Veselinovicem i Saperom... pa to sve treba [zbog onoga sto moze da se desi zbog naseg sudstva koje je jos gore od medija, autocenzurisacu se, ali znate dobro sta bih radio sa njima]

[Turnbull]

MILOŠ VASIĆ: Objavljotina Ištvana Kajića

apr 14 2014

Studija slučaja

 

 

 

 

Od nekih stvari čovek da se spase ne može. Pokušao sam da me mimoiđe ta svinjarija, ama nisam uspeo. Zainteresovan i privatno i profesionalno za Slavka Ćuruviju i njegovo mučko ubistvo, morao sam da podlegnem. Papirnu verziju Politike nisam uzeo u ruke, jer mi je rečeno da ja tamo izašla skraćena verzija, a da se to pismeno u punom obimu (pisalo je ispod) može naći u internetskom izdanju. Zanimljivo. Potpisani se predstavio kao „saradnik Instituta za javnu politiku“, što je još zanimljivije, kao što ćemo videti. 

Duboko sam uzdahnuo, sipao lozu, zapalio cigaretu i seo pred računar. Probao sam prvo Tanju da nagovorim da mi prepriča svojim rečima i s razumevanjem, ali me je odbila jer da se „TO prepričati ne dade“. Preseli su mi i loza i cigarete (dve-tri). To se, dakle, zove „Treći metak Branke Prpe“, a napisao je Ištvan Kajić, na dobrih 15 hiljada slovnih znakova. Moj glavni urednik Žarković posle je napisao da bi od njega moglo nešto biti, ako nauči da piše kraće; uz dužno poštovanje za Žareta, ja bih izbacio ono „kraće“. Ištvan Kajić, naime, ne ume da piše. Taj nedostatak uveliko pokušava da nadoknadi pakošću i pasjalukom; kanda mu se čini da javnost traži skandal i gadosti, a da su pamet, stil i organizacija teksta, kao i elementarna pristojnost tu suvišni. Treba ga razumeti: takva je moda, šta zna dete…

G. Kajića primetio sam pre nekoliko godina dok se trsio da se po svaku cenu ugura u pisane medije. Bio je podjednako pakostan, polupismen i konfuzan kao i sada – i dosadan do bola. Sada se pojavio ni manje ni više nego u Politici, što ja ne bih pripisao onome što se u pravu zove „doselost“, a u švaleraciji (da citiram jednu moju drugu): dala sam mu samo da mi se više skine s vrata. Nije to, naime, bez neke da je gđa Ljilja Smajlović odlučila da objavi tu gadost. Čujem da se posle vadila: da, kao, glavna urednica ne mora da deli mišljenje svojih saradnika i već da je o slobodi govora reč. To je sve tačno, ali urednike je Bog u svojoj premudrosti stvorio upravo zato da u novinama ne bi izlazile gluposti i gadosti. Normalan urednik pročitao bi to (ne više od prve dve-tri hiljade znakova), zgužvao i bacio u koš, tj. Recycle Bin, je li. Naime, ta je objavljotina niska, pakosna, glupa, klevetnička i, da, polupismena. G. Kajić tu ulazi u privatne i porodične stvari; on pronalazi švalerke pokojnog Slavka (sa estrade, naravno, ali su fine cure, pa neće to da pominju); on – što je glavno – zamera Branki Prpi to što se nije oduševila genijalnom idejom Ace Vučića i Verana Matića osnuju jednu nepotrebnu komisiju koja će rasvetliti ono što država, kao, ne može. Delim te Brankine rezerve iz dva razloga: prvi je da je svaka komisija, kako lepo kažu Kinezi, životinja sa četiri zadnje noge; drugi je da mi to mnogo smrdi na zajedničku, joint venture, marketinšku operaciju Ace Vučića i Verana Matića. Isti je slučaj i sa ovom novonajavljenom komisijom koja da će rasvetliti čuvenu političku pozadinu atentata na Zorana Đinđića. Koga zanima, neka nađe tekst g. Kajića na sajtu Politike, nemam živaca da ga dalje prepričavam; pametni ste ljudi, videćete i sami.

Tu smo sad došli do suštine stvari. Neformalna, da ne kažem podzemna, ekipa Vučićevih spin-doktora i marketingaša zaključila je da sada treba opljunuti svakoga ko se ne raduje uspesima njihovih projekata poput Veranove komisije. Ti spin-doktori našli su – u nedostatku boljih – čoveka najsličnijeg sebi po karakteru: pakosnika, svađalicu, strasnog čovekomrsca i drkadžiju, da prosti vaše lice. Takva vrsta „neslanih budala“ (Dostojevski) pre ili kasnije nađe poslodavca. Ovoga puta nije bilo lako. Naime, ta je svinjarija bila prvo ponuđena Peri Lukoviću i e-novinama; čak je i Pera odbio da to objavi, uprkos pritiscima iz izvesnih krugova kojima je blizak (ili obrnuto: koji su njemu bliski; to nije isto). Sama okolnost da Pera nije hteo to da objavi trebalo bi da bude upozorenje majstorima; Pera voli svašta da objavi, kao što znamo, ali ovo je bilo previše čak i za njega. Onda je nađena gđa Smajlović. Dobro: svi znamo da je stara dama Politika izgubila devičanstvo još 1987, otprilike, putem silovanja; ali smo se svi nadali da se od te traume oporavila u međuvremenu; bilo je takvih naznaka. Desilo se, međutim, da gđa Smajlović tu gadost objavi, pa da se zatim ukaže i održi govoranciju 11. aprila, na petnaestogodišnjicu Slavkovog ubistva. Tako je povredi dodata i uvreda. Neko ko ima osećanje stida ne bi se usudio da svoju facu pokaže tamo, tog 11. aprila, pred časnim ljudima i lepim ženama; ali izgleda da sam ja konzervativni matorac, da ne pratim trendove i da sam uopšte matora budala. Neka sam, više volim tako.

E, sad: pošto se dotični g. Kajić izvoleo potpisati kao „saradnik Instituta za javnu politiku“, neko je pozvao Bebu Popovića da ga pita jel’ to istina. Beba se uredno ogradio, izjavio da on pojma nema i da ovaj Kajić za njih ne radi. Indikativno je da taj Institut nije osetio potrebu da kraćom noticom u Poilitici demantuje tvrdnju g. Kajića; otprilike ovako: ne, taj gospodin ne sarađuje s nama; i tačka, dalje ne treba. Taj Institut je operacija Bebe Popovića, koju je on zasejao u Podgorici, pa presadio i ovamo. Znajući čoveka, operacija je svakako komercijalno-marketinška i to je u redu: takav im je posao i molim. Znajući, opet, čoveka, ne mogu da poverujem da je spao na Ištvana Kajića; radio je Beba sa jačim, mnogo jačim, likovima. Bolje da se ogradi od njega što pre.

(Autonomija)

[Аврам Гојић]

e tako. 

 

momenat sa Perom je neverovatan, nisam mislio da čovek ima ikakve crvene linije, no eto :)

Edited April 14, 2014 by Грешни Василије

[Turnbull]

 

Da, ko bi rek'o.

[MayDay]

Nije to bez neke. Super tekstić.

[beatakeshi]

A što Kajić?

[Аврам Гојић]

pogrešio, a niko mu nije preleteo preko teksta. jebi ga. suština teksta je ipak mnogo važnija.

Edited April 14, 2014 by Грешни Василије

[beatakeshi]

Neće Vasić ni ime da mu zna.

A Kaić je negde na razmeđi između "Politike" i "Večernjih novosti".

[Аврам Гојић]

Neće Vasić ni ime da mu zna.

 

 

:)  odlično.

[Frank Pembleton]

E tako se odgovara na ono smeće!

 

Послато са WЦ шоље усинг БВК

[kud u maglu Simoviću]

Nemci, SAD i bitka za srpske medije

 

 

Kada je bivši američki ambasador u Beogradu Kameron Manter pre godinu dana postao savetnik borda direktora SBB-a, izbegao je da odgovori na pitanje „Politike” da li je njegov plan da na Balkan dovede Si-En-En. Ograničio se na to da kaže kako „Junajted grupa”, čiji je SBB deo, „stalno razvija novu ponudu programa”.

 

Sve je spremno za početak rada televizije N1, koja je u vlasništvu „Junajted grupe” i čiji je partner Si-En-En. Ona će imati tri regionalna centra – u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu – a za direktora je postavljen Brent Sadler, bivši dopisnik Si-En-Ena iz Beograda za vreme bombardovanja NATO-a i beogradski zet.

 

Manter nije jedini bivši američki zvaničnik čije se ime pominje u vezi s poslovima SBB-a i „Junajted grupe”. Na čelu Globalnog instituta američke investicione kompanije KKR, koja je u oktobru prošle godine kupila većinski deo SBB-a, nalazi se Dejvid Petreus, bivši šef američke CIA. On se pre dva dana susreo s Aleksandrom Vučićem kako bi razgovarali o investiranju u Srbiju. Kako „Politika” saznaje, to nije njihov prvi susret, a pre nekoliko dana su i večerali zajedno, mada tabloidi već neko vreme spekulišu kako se nova televizija N1 otvara da bi rušila Vučića i kako je procena američkih moćnika da s tako jakim političarem na sceni više neće moći da kontrolišu Srbiju na način kako su to radili u prethodnih petnaestak godina.

 

I pre pisanja tabloida, Vučić je jednom prilikom novinarima poverio kako veruje da američka televizija dolazi kako bi ga „rušila”.

 

Televizija N1 još nije ni počela s radom, a ne zna se ni kakva će biti njena programska šema, pa je prerano da se zaključi da li je to istina ili spin.

 

Budući stav ove televizije prema vlastima mnogi projektuju na osnovu toga što je njen programski direktor za Srbiju Jugoslav Ćosić, bivši novinar B92, za koga se ne može reći da je naklonjen Srpskoj naprednoj stranci.

 

Istovremeno s Petreusovom posetom Beogradu, ozbiljan nemački poslovni list „Handelsblat” objavio je tekst u kojem se navodi da je „na Balkanu, zaboravljenom delu Evrope, sloboda medija zaista ugrožena, a poseban primer je Srbija”.

 

U ovom tekstu, oni to objašnjavaju time što Dejan Jocić, nekadašnji direktor televizije Prva, ne uspeva da dobije nacionalnu frekvenciju za svoju televiziju Nova.

 

"Nova ima nezavisne informativne emisije, u kojima često postavlja pitanje: „Ima li Srbija opoziciju?” Ova televizija govori i o cenzuri medija u toj zemlji i napada politički establišment. Ali, ne dobija dozvolu da svoj program emituje i preko antenskog sistema i za sada može da se gleda samo u kablovskoj mreži", otvoreno ovaj nemački list drži stranu televiziji Nova i zaključuje da Nemačka ne bi trebalo da gleda u stranu, jer su „nezavisno i kritično novinarstvo preduslov za demokratiju”.

 

I dok se N1 zadovoljila distribucijom signala preko kablovske mreže, Nova, sada potpomognuta i tekstovima u nemačkoj štampi, želi nacionalnu frekvenciju koju ne uspeva da dobije i za koju konkuriše i televizija Kopernikus.

 

"Za razliku od Nove, televiziji N1 nacionalna frekvencija i ne treba jer će biti regionalna televizija i već ima obezbeđeno mesto u ponudi operatera u sastavu „Junajted grupe”", kaže sagovornik "Politike" iz sveta telekomunikacija.

 

A da u borbi za medijski prostor nije reč samo o uticaju i promovisanju nečijih interesa, pokazuje i podatak da oglašivači u Srbiji na televizijske reklame potroše 90 miliona evra godišnje. Za deo tog kolača bore se nacionalne, regionalne i kablovske televizije.

 

Ko su Petreus, Jocić, KKR i "Junajted grupa"

Ko je Dejvid Petreus

 

Pre nego što je došao u KKR, Dejvid Petreus je bio šef CIA, od septembra 2011.

 

do novembra 2012. godine, a pre toga komandant međunarodnih snaga u Avganistanu. Ono po čemu je u javnosti ostao upamćen jeste i kampanja koji je protiv njega vodila antiratna nevladina organizacija „Muv on”, za koju se spekuliše da je finansira Džordž Soros. Slogan i naslov tekstova koje su objavljivali bio je „General Petreus ili general koji nas je izdao”. To je bio odgovor ove organizacije na njegov izveštaj u Kongresu o ratu u Iraku.

 

Ko je Dejan Jocić

 

Jocić je do pre godinu dana bio generalni direktor televizije Prva, a sada se nalazi na čelu televizije Nova, koja je počela da se emituje na kablovskoj mreži krajem prošle godine. Svojoj bivšoj kući preoteo je popularnu tursku seriju „Sulejman Veličanstveni”, koju je prestao na prikazuje na TV Nova kada nije uspeo da dobije frekvenciju nekadašnje nacionalne televizije Avala. Jocić se u Srbiji pojavio nakon što je 2008. pod okolnostima koje nisu do kraja rasvetljene dobio otkaz u nemačkoj firmi „Sirijus”, koja se bavila TV pravima za sportske događaje. Morao je pri tom da isplati veliku sumu novca bivšoj firmi, a vodeći nemački mediji naširoko su pisali o ovom slučaju, iznoseći sumnje da je Jocić, radeći za „Sirijus”, sklapao poslove i za sopstveni račun.

 

Šta je KKR, a šta „Junajted grupa”

 

„Kolberg Kravis Roberts” (KKR) je američka investiciona kompanija osnovana 1976. godine i jedna je od najvećih na svetu. Prema podacima iz juna prošle godine, imala je imovinu u vrednosti od 83,5 milijardi dolara. Od fonda „Mid Evropa partners” u drugoj polovini prošle godine kupila je većinski deo „Junajted grupe”, dok je manjinski ostao u vlasništvu Evropske banke za obnovu i razvoj. A članice „Junajted grupe” su SBB u Srbiji, „Telemah” u Sloveniji i Bosni i Hercegovini, kao i „Total TV”, koji posluje u svih šest zemalja bivše Jugoslavije. Time je američki KKR postao većinski vlasnik regionalnog biznisa, koji u zemljama bivše Jugoslavije ima oko 1,7 miliona korisnika kablovske televizije i pretplatnika za satelitsku televiziju, internet, fiksnu i mobilnu telefoniju. Koliko je ovaj posao koštao KKR, nije objavljeno, ali kako je pisao „Fajnenšel tajms”, to nije moglo da bude više od 1,73 milijarde dolara, koliko je KKR-u ostalo za investicije u 2013.

 

Što se SBB-a tiče, on je pre prodaje bio registrovan u Holandiji. SBB je u Srbiji jedan od 94 kablovska distributera koliko ih je, prema podacima Ratela, u Srbiji bilo na kraju 2012. godine. Od ukupno 1,44 miliona korisnika, SBB je imao tržišno učešće od 52,5 odsto, što je gotovo 750.000 korisnika kablovske televizije. Detalje za 2013. godinu Ratel će saopštiti polovinom ove godine.

 

[beatakeshi]

"Politika" i njeno istraživačko novinarstvo. Budibogsnama.

[Frank Pembleton]

 

Ovo je naručen tekst.U najboljoj tradiciji.

 

Послато са WЦ шоље усинг БВК

[kud u maglu Simoviću]

b92

-_-