naucni vocap - kad necete da smarate posten svet

[Notorious]

Nekoliko crtica o amaterskom Pravilniku

 

Po svoj prilici su odlučili da se ne pridržavaju pravila AHCi zato što nisu znali kako da vrednuju časopise, odnosno kako da transponuju kriterijume u vrednosti koje su korespondentne kategorijama zasnovanim na IF, što svakako nije dovoljan razlog da se dohvate prve liste koja im dođe pod ruku i preslikaju je. Svrstavanje svih humanističkih časopisa u M23 i M24 je tek ordinarna budalaština za koju nisam uspela da domislim razlog. 

 

Ono u šta sam sigurna je da TR lista  treba da bude osnovni (ne bih se usudila da kažem i jedini, imajući u vidu objektivna ograničenja u nekim oblastima nauke) parametar vrednovanja, zato što je to višestruko korisno. Da nisam poslala rad u jedan časopis sa liste, glavni urednik ne bi ni znao da postojim pa ne bih ni dobila poziv za učešće u međunarodnom projektu i sigurno ne bih bila birana za recenzenta u  nekim TR časopisima (posebno ne u onima u kojima ništa nisam objavila) kad me ne bi bilo na listi, malo li je. 

[gospa buba]

nene, benefiti™ ukljuchivanja nefizichara u objavljivanje u ozbiljnim isi chasopisima su nemerljivi, to je mnogo dobro. samo shto koncept treba da bude okrenut ka nagradjivanju boljih, a ne beskonachnom mrcvarenju svih, sa posebnim akcentom na divljanju nad masom ljudi koji vrte pedale. to je neka moja ideja. nauka se pravi u miru, ne u histeriji. dobro, moze u privatnoj histeriji, to je drugo :d

[Notorious]

  Naravno da je drugo, ne umem da se fokusiram bez histerije, sita se izdžilitam, isprosipam adrenalin po tehnikalijama i dedlajnovima i onda moš na leba da me mažeš do sledeće prilike. 

Divljanje i pedalanje su obrasci kojih ni mnogi od onih koji pedalaju ne bi da se oslobode, pomno vrte čekajući neko bolje sutra kad će za njih pedalati drugi, a kad dočekaju, divljačnije divljaju od prethodnika. 

[Prospero]

... zato što nisu znali kako da vrednuju časopise, odnosno kako da transponuju kriterijume u vrednosti koje su korespondentne kategorijama zasnovanim na IF

...

Edited March 4, 2016 by Prospero

[gospa buba]

izashla strategija.

 

institucionalno finansiranje tek od 2019. shto bi reko jedan (ne lipshi magarche), a i jedan drugi (nije se ukenjao samo onaj koji je krenuo na vreme)

 

 

 

edip. strategija ima misliju i viziju. jel to uobichajeni format?

Edited March 4, 2016 by gospa buba

[Notorious]

 

 

Ne bi moglo ilustrativnije  :D

 

izashla strategija.

 

institucionalno finansiranje tek od 2019. shto bi reko jedan (ne lipshi magarche), a i jedan drugi (nije se ukenjao samo onaj koji je krenuo na vreme)

edip. strategija ima misliju i viziju. jel to uobichajeni format?

 

Znači, i dalje će se svakom isprdku iz vrha MNPTR moći da zateže, pritiska i razvlači institute po potrebi. Ovaj aktuelni smrad je u pravedničkom gnevu prema neposlušnim institutlijama  probao da ode i korak dalje, vitlajući preuranjenim rokovima i neizvenostima, pa je napravio opštu zbrku u kojoj se i dalje batrgamo. Javlja mi se da većina strateških vizionara i misionara nikada nije na taj način zavisila od veštine i volje galerije podobnih likova iz ministarstva. 

 

Ne znam ni da li da čitam strategiju, i bez toga sam sva mrgodna zbog predprojekatskih kampanja na poslu. Ima ljudi koji ne prihvataju NE kao odgovor, moraću da obogatim rečnik. 

 

Misija i vizija su uvezene preko stranjskih projekata, koriste se kao pompeznija (i maglovitija, dakako) verzija zadataka i ciljeva opštijeg tipa.  

[gospa buba]

hocesh da kazesh da su mizija i vizija - ciljevi i zadaci odeveni u elegantno kapitalistichko ruho? :o :

 

lukavo -_-

 

nece mntr da razvlachi institute, razvlachice ih univerzitet, posredovano. u tome je fora. ko ce drugi da puni onaj shangaj? <_<

[Notorious]

Aha, baš nekako otmeno i načitano zvuči kad umesto zadatak kažeš misija -_-

 

Da, to je sprega univerziteta i MNPTR na polzu obe strane. Fakultetima odgovara modus finansiranja projekata koji im omogućava bezbrižno šlepanje uz institute (ukidanje dodatnih sredstava nama/fakultetima značilo bi i ukidanje osnovnih sredstava vama/institutima, što je malo teže izvodljivo), šangajski apetiti namireni, sve je da bolje biti ne može, zato sam i napisala da autori strategije verovatno ne jedu instituski hleb. 

[Prospero]

Mijat Lakićević  04/03/2016 | 

 

Mnogo buke oko malo nauke

Vidim da rasprava (s)kreće u ozbiljne vode pa se nadam da takav razvoj događaja neću poremetiti. Što ne znači da neću pokušati da na njega utičem.

Ne mislim da Pravilnik o kategorizaciji i rangiranju naučnih časopisa za naučne radnike nije važan i ne osporavam im pravo da se protiv njega bune. Ali onda, rezonujem ja, treba da se bune i protiv pogrešnih tumačenja. Konkretno, Vesna Miletić kaže da sam se ja poveo za jednim pogrešnim tumačenjem tog pravilnika u javnosti, tj. Politici. Ali, nisam primetio – a čekao sam nekoliko dana da vidim hoće li, pre nego što ću ja reagovati – da su se naučni radnici pobunili protiv tog pogrešnog tumačenja. Iz čega sam zaključio da njima to tumačenje i ne smeta. A nisam, da budem iskren, primetio ni da je tumačenje mnogo pogrešno, jer u peticiji piše, kao što Miletić navodi u svojoj reakciji, da Ministarstvo ne shvata „specifičnosti cele jedne naučne grupacije… koja se bavi proučavanjem društva, kulture i identiteta stanovnika ove države“, odnosno „nacionalne nauke na srpskom jeziku“. Iz čega nije bilo teško izvući zaključak da „osuda“ naših naučnika da objavljuju što više u vodećim stranim (a posebno su apostrofirani američki) časopisima ugrožava „nacionalnu samobitnost srpske nauke“, šta god to značilo.

Uzgred, Miloš Ivanović i Neven Isailović mi prebacuju da ne pravim razliku između „instituta“ i „odeljenja“ SANU. Ali, vidim da ni Vesna Miletić, koja mene naziva nekompetentnim, takođe ne pravi tu razliku i govori o odeljenjima. Dvojac Ivanović-Isailović, međutim, preko toga ćutke prelazi. A uvredio sam ih, kažu, „insinuacijom“ o „ruka ruku mije“ odnosima u srpskim visokoobrazovnim institucijama.

No, priznajem, nisam se u prvom tekstu mnogo, štaviše gotovo uopšte, bavio „Pravilnikom“. Što ne znači da se prethodno o celoj stvari nisam obavestio, samo nisam odmah hteo da ispucam sve argumente. Lukavo, a? Rukovodim se i inače devizom: novinar ne mora sve da zna, ali mora da zna ko zna. Nije tačno, rekli su mi moji sagovornici, da se, kao što tvrde „peticionaši“, na „prokazanoj“ SSCI, tj. Tomson Rojtersovoj listi nalaze pretežno časopisi koje ne zanimaju naše „nacionalne“ teme, pa je nemoguće objavljivati u njima. Evo, na primer, edukuju me – a ako oni lažu mene, onda i ja lažem vas – američki časopis Eastern European Countryside objavio je rad „Vlaška magija u ruralnim sredinama Srbije na početku 21. veka“. I takvih primera, kažu, ima ogroman broj. Već pomenuta lista samo iz istorije ima 87 časopisa. Prvi među njima je American Historical Review. A kad se taj časopis prelista, postaje jasno da se bavi raznim temama, ne samo „američkim“, i da je u njemu objavljeno oko 40 tekstova koji samo u naslovu imaju pojmove Jugoslavija i Srbija. A ako nekoga ne mrzi pa pogleda o čemu se sve piše u oblasti društveno-humanističkih nauka u svetu i kakvi su to časopisi, lako može da vidi sve suprotno od onoga o čemu piše, recimo, Vesna Miletić. Jer, ti „opaki časopisi objavljuju radove koji se bave najspecifičnijim mogućim temama iz svih krajeva sveta“. Ni moja opaska o „burazerskim naučnim časopisima“ nije tek obična figura. Pokazuje to članak profesora novosadskog Filozofskog fakulteta Pera Šipke „Vruća retorika i hladna realnost“ u kome raskrinkava „citatnu mafiju“, odnosno pokazuje, sve sa imenima, kako se grupe naučnika organizuju (uz unutrašnju podelu na zaštitni omotač, jezgro i čvrsto jezgro) i međusobno citiraju da bi sakupili potrebne poene. Iako većina časopisa, kaže dalje ova tužna priča sa neizvesnim krajem, sprovodi anonimne recenzije, one u tako maloj zajednici kao što je naša teško mogu biti sasvim anonimne. Radove redovno međusobno recenziraju istraživači koji se bave sličnim temama, tako da se lako desi da autor i recenzent jedan drugom ne ostanu anonimni. To onda narušava smisao recenzije u dva pravca: ili prorade lične omraze ili, što je češće, konformizam pa recenzenti ’puštaju’ i radove koji ne zaslužuju objavljivanje.

Jedan od mojih sagovornika bio je naročito ljut. Citiram: „Kada bi neki ‘prosečan građanin’ zavirio u te baze podataka video bi da predstavnici društveno-humanističkih nauka, svi na budžetu ove države, ne uspevaju, pored svih doktorskih titula, istraživanja, stipendija i sabatikuma, da urade ama baš ništa na međunarodnoj promociji njihove nauke, odnosno kulture i identiteta svog naciona. I s pravom može da se pita ‘građanin pokorni’ za šta primaju novac od države naši naučnici, a raspon primanja najviše pozicioniranih u naučnoj hijerarhiji je od 100 do 200 hiljada dinara, ponegde i više“. Ima još, ali da ne zamaram skup.

Srpski polemičarski Iljif i Petrov – nadam se da moji cenjeni oponenti ovo neće shvatiti kao uvredu, ja ovaj autorski tandem prosto obožavam – u svojoj „forenzičkoj“ analizi mog teksta s neverovatnom preciznošću drži se sve samih sporednih stvari. Kako se to kaže u logici: od drveća ne vide šumu.

Nije svrha mog teksta bila – to je čini mi se očigledno – da prosuđuje i presuđuje o sadržini Pravilnika. Tema je nešto što mnogo više zanima (i treba da zanima) ovdašnju javnost – zdravstveno stanje nauke u Srbiji. Jer, ima mnogo simptoma koji govore da je njeno zdravlje opasno ugroženo.

Uzmimo, recimo, najnoviji primer: slučaj profesorke beogradskog Pravnog fakulteta Jasminke Hasanbegović koja je prošla kroz „malog toplog zeca“ zato što se usudila da ukaže na elemente plagijata u naučnim radovima nekih svojih kolega. Ili, drugi primer, Dušan Pavlović, profesor Fakulteta političkih nauka, skoro da je izbačen s posla zato što je pokušao da u izbor naučničkog podmlatka uvede makar neke minimalne kriterijume. Akademik Vladimir Glišin je pre izvesnog vremena rekao da „na državnom Beogradskom univerzitetu polovina redovnih profesora nema objavljen nijedan naučni rad“. „Pa, kako su onda doktorirali“, upitao je stari profesor.

Prema jednom ne tako skorašnjem istraživanju – ali nema naznaka da se u tom pogledu bilo šta promenilo – od svih prijava za patente podnetih u razdoblju od pet godina, svega 2-3 odsto poteklo je sa univerziteta, 3-4 odsto je došlo iz kompanija, a sve ostalo, dakle gotovo 95 odsto – od pojedinaca. Prema Indeksu globalne konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma Srbija najnižu ocenu ima baš za ono što čini okosnicu naučničkog rada – inovativnost, po čemu je svrstana na 129. mesto među 140 zemalja.

Ivanović i Isailović kažu kako kvalitet naše nauke dokazuje „odliv mozgova“. To, međutim, po mom mišljenju više pokazuje njenu slabost, jer ljudi da bi se bavili naukom moraju da beže iz Srbije. I beže, naravno najkreativniji. O tome na svoj način govori i najnovija vest. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu za asistenta nije izabran kandidat koji je imao ubedljivo najbolje reference. Nisam video reakciju naučne zajednice. To je valjda normalno. Mislim – i to što najbolji ne prolaze, i to što na to nema reakcije. Da to nije usamljen slučaj pokazuje već pomenuti IGK: po kapacitetu zemlje za vraćanje talenata Srbija se nalazi na 141, a po kapacitetu za privlačenje talenata na pretposlednjem, 143. mestu u svetu.

 

Da li će iz toga naša nauka izvući neki nauk – ne znam, nisam siguran. To je ključni problem.

 

Peščanik.net, 04.03.2016.

 

 

 

Malo uvreda ("Srpski polemičarski Iljif i Petrov") malo "reče mi jedan čoek", malo citiranja trivijalnih zaključaka ("u tako maloj zajednici kao što je naša" - da uvezemo 5 miliona ljudi i pripadajući kontingent naučnika, da prošaramo malo?) i odokativnih ocena (" da urade ama baš ništa na međunarodnoj promociji njihove nauke").

 

Na ovo se može lako, i takođe trivijalno, odgovoriti - koliko si (140M€, grubo rečeno 0,3% BDPa) i kako (preko JUPa) platio nauku, toliko si i dobio.

 

Dobrodošli na mesto koje na sve liči, samo ne na Institut za multidisciplinarna istraživanja. Dobrodošli u Srbiju gde je nauka prioritet, gde naučnik nije na ulici, već u laboratoriji i gde eksperiment zavisi od umeća naučnika, a ne, recimo, od tendera.

N1: Je l vaš posao da se bavite tenderima?

"Ne. Zapravo ne, na to smo naterani", kaže naučni istraživač Strahinja Križak.

Oni čiji je posao da opremu i potrošni materijal za eksperiment nabavljaju preko tendera sede u tzv. Jedinici za upravljanje projektima Vlade Srbije i ovako "upravljaju".

"Bio nam je potreban jedan specifični mikroskop koji je poručen još 2011. Sad je kraj 2015. mikroskop još nismo dobili. Za moj svakodnevni rad potrebna su mi takozvana stakla sa filamentom, od kojih pravim mikroelektrode, pomoću kojih se vrši registracija aktivnosti jonskih kanala, takođe, tender za njih nikada nije raspisan", žali se Križak.

Strahinja Križak istražuje aktivnosti jonskih kanala pomoću transmembranskih proteina - ako ništa od ovoga niste razumeli, ono što sledi ćete svakako.

...

 

 

[Budja]

Malo uvreda ("Srpski polemičarski Iljif i Petrov") malo "reče mi jedan čoek", malo citiranja trivijalnih zaključaka ("u tako maloj zajednici kao što je naša" - da uvezemo 5 miliona ljudi i pripadajući kontingent naučnika, da prošaramo malo?) i odokativnih ocena (" da urade ama baš ništa na međunarodnoj promociji njihove nauke").

 

Na ovo se može lako, i takođe trivijalno, odgovoriti - koliko si (140M€, grubo rečeno 0,3% BDPa) i kako (preko JUPa) platio nauku, toliko si i dobio.

 

Ne razumem, Nisi li pre nekoliko strana bas rekao da je anonimna recenzija problem jer se svi znaju i da tu treba staviti teziste promene?

[Indy]

 Radove redovno međusobno recenziraju istraživači koji se bave sličnim temama, tako da se lako desi da autor i recenzent jedan drugom ne ostanu anonimni.

 

 

 

Ovo je redovno slučaj "i u svetu" (u uskim specijalnostima)... Tako da tu nema nekog leka, osim da se ubaci poneki recenzent koji nije iz te oblasti, što opet pitanje koliko ima smisla.

[gospa buba]

puklo je kolko chujem i finansiranje onih... strateshkih... investicija... objekata... chegagod, kako god da se zove to. nisu povukli pare iz evrope, sad ce da se placaju penali.

 

a neshto mi govori da je cela igranka sa jupovima, tenderima i ostalim fantrazijama pravljena zbog toga

 

al eto.

 

 

edip. recenzije su npr meni javne, u smislu da ja vidim koji su oni (koji pishu), oni ne vide mene (koja chitam). mnogo korisno da se pogleda kakva je ekipa, shta imaju od opreme, kakav im je bekgraund, da ne ojadi chovek neke muchene vijetnamce za bezveze :). a kad ja pishem, po pravilu znam kome ce da shalju. malo ovaj mijat izmishlja toplu vodu, sve sedeci na avliji. u zidane objekte slabije zalazio ^_^

 

mada ne sumnjam da je to drushtvo sa filozofskog, sa sve izdancima i podanicima, 1 ozbiljan zmijarnik

Edited March 5, 2016 by gospa buba

[Budja]

 

 

Ovo je redovno slučaj "i u svetu" (u uskim specijalnostima)... Tako da tu nema nekog leka, osim da se ubaci poneki recenzent koji nije iz te oblasti, što opet pitanje koliko ima smisla.

 

+1

 

Svi radovi su uglavnom dostupni kao Working Papers pre nego sto se posalju. 

No, postoji asimetrija.

 

Recenzent zna ciji rad ocenjuje, dok je sa druge strane znacajno manja mogucnost da pisac zna o kom je recenzentu rec, osim ako se sam recenzent ne autuje na primer trazenjem metodoloskog pristupa koji sam sprovodi a koji nije standardan.

[gospa buba]

+1

 

Svi radovi su uglavnom dostupni kao Working Papers pre nego sto se posalju. 

No, postoji asimetrija.

 

Recenzent zna ciji rad ocenjuje, dok je sa druge strane znacajno manja mogucnost da pisac zna o kom je recenzentu rec, osim ako se sam recenzent ne autuje na primer trazenjem metodoloskog pristupa koji sam sprovodi a koji nije standardan.

ili pita da mu citiraju devojku :D

[Prospero]

Ne razumem, Nisi li pre nekoliko strana bas rekao da je anonimna recenzija problem jer se svi znaju i da tu treba staviti teziste promene?

Davati podsticaje i uslovljavanja za objavljivanje na SCI je OK, tu su fini bodovi, ubaci se u kvalitativne elemente za napredovanje itd itd. Ljudi sve više probaju (i ja sam na čekanju :D ) neko uspe, neko ne.

 

 

IMHO, a mislim da se i ponavljam, prva briga MinNauke bi trebalo biti sređivanje domaćih časopisa (tamo gde treba, a treba mnogo) i uopšte izdanja, pre svega jačanje procesa dvostruke slepe recenzije. Može se osmisliti i centralizovani registar po oblastima sa imenima recenzenata, gde bi urednici imali pravo da, kada pošalju nečiji rad na recenziju, samo štikliraju 1 ili 2 ercenzenta koja ne žele da učestvuju u nasumičnom odabiru recenzenta (nismo velika zajednica i ima ličnih odnosa, mislim pre svega na negativne), a recenzenti bi imali pravo da recimo 1 ili 2 puta godišnje odbiju da recenziraju, bez navođenja razloga. Pričam napamet, da se i tako nešto urediti ako se ne želi ostavljati uredništvima na čast i poštenje da rade.

 

Domaće publikacije su sastavni, a za DH oblasti kritično važan, element nauke, i ako fokus nije na tome mnoge druge stvari su besmislene.