Ravnogorski pokret

[bigvlada]

Bore se protiv predaka vojinog nevidljivog. -_-

[pere urban x]

Zašto je Tito, nezavisno od interpretacije Dušana Bibera, Pera Morače, Branka Petranovića, Venceslava Glišića, izjavio, prema zagrebačkom Vjesniku od 24. maja 1972, da je borba između partizana i četnika bila građanski rat, "ali mi nismo želeli da o tome govorimo", jer bi to nama štetilo kod saveznika?http://www.republika.co.rs/374-375/29.html

[hazard]

Tosic je sve rekao. Valja preneti ceo tekst.Uostalom eno Tosic prica ono sto ja ponavljam ovde ko papagaj:

Niko me nikada nije pitao o ratu, te nisam mogao da verujem da će ta rasprava da se razbukti u poslednjim godinama. Jedan od razloga za nju bilo je svakogodišnje vašarište na Ravnoj gori, koje je davalo više sliku iz Bulajićevih filmova o četnicima nego o samom četničkom pokretu.

i jos

Treba li da kažemo da nijedna naučna analiza od stranih pisaca ne tretira Mihailovića i njegov pokret kao fašistički ili prookupatorski, bez obzira što niko ne poriče značaj partizanske borbe protiv okupatora.

i za kraj

Da, danas nije ni 1944, ni 1951, ni 1964. godina, ali je baš zbog toga vreme da javni radnici i istoričari prekinu sa paušalnim ocenama, sa strogim osudama i presudama. Danas je vreme za sagledavanje naše opšte nacionalne drame. Mnogo je krvi palo, mnogo je zabluda najzad otkriveno, nije ni vreme za "pomirenje", nego je vreme za sagledavanja svega što se zbilo i svega što smo doživeli. Mihailovićev pokret je bio poražen 1946. godine, i vojnički i politički i spoljnopolitički. Ali, pitam se da li iskreni preživeli partizani veruju da oni, i pored pobeda 1945, i pored neograničene vlasti u toku 45 godina, ne osećaju sebe poraženima danas 2005. godine? Šta je ostalo od tekovina iz 1941. i 1987. godine kad se iz kruga vladajućih partizana u Savezu komunista iščilio Slobodan Milošević i doveo Srbiju u stanje od pre skoro jednog veka?

Ostatak:

O četnicima i partizanima

Suočavanje sa nacionalnom dramom

Posleratni revolucionarni, policijski i jednopartijski režim od prvog dana preuzimanja vlasti već krajem 1944. u Srbiji vodi razne kampanje, prava verbalna ratovanja, protiv niza neprijatelja partizanskih boraca i revolucije, protiv okupatora i "njegovih slugu", ali je bilo i drugih kampanja: kao protiv ustaškog režima u NDH, protiv Zapada i posebno Sjedinjenih Država, kampanja za Sovjetski Savez i svetsku revoluciju, potom kampanja protiv Sovjeta i njihovih satelita posle 1948, kampanja za radničke savete, kampanja za Trst, kampanja za seljačke zadruge, kampanja za prvi Petogodišnji plan, potom kampanja za opšte društveno samoupravljanje itd. Partija na vlasti bila je vrlo radna, ali se brinula i da stanovništvo bude uvek zauzeto u nekoj kampanji, da stalno goni nekog neprijatelja. Imao se utisak da se ni Partija ni stanovništvo nisu umorili u toku nekih četrdeset pet godina.Mnoge kampanje su nestale, samo se istorijski pominju, dok je jedna ostala do današnjeg dana, kampanja protiv Draže Mihailovića. To sada ne čini nekadašnja Komunistička partija na vlasti od 1945. već Društvo za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1945. Trebalo je očekivati, u nekim sređenim sredinama, da se problem četnika i partizana jednom svede na istoriju, ali u mnogim pitanjima nismo uspeli, pa ni po tom pitanju građanskog rata.U ovom tekstu, u kojem ja želim da dam neka objašnjenja i da postavljam pitanja, treba da kažem i nešto što će ličiti na političku ličnu kartu, a mislim da je to potrebno.Pre rata 1941. bio sam regrutovan, ali vojsku nisam služio. Sa svojim drugovima u toku kratkog i neuspešnog rata prijavio sam se kao dobrovoljac i bio razvrstan u Prekobrojni puk kod Blažuja (Sarajevo), ali do oružanog sukoba nije došlo. Čak nam ni puške nisu dali. Sve se rasturilo! Vrativši se u Beograd krajem maja, počeli smo, predratna omladinska organizacija Demokratske stranke i ja u njoj, da se prikupljamo i da delamo politički. Neki su bili za to da se odmah ode u jedinice Mihailovića. Ja sam na Mihailovićev pokret od prvog dana gledao kritički, negativno, ali sam bio idejno protiv partizanskog pokreta. Bio sam na strani londonske vlade, i kao čovek i kao član Demokratske stranke od 1938. godine. Na Univerzitetu, Pravnom fakultetu, upoznao sam ljude iz Komunističke partije Jugoslavije. Bili su borci i nosili ideju socijalne revolucije, ali bih, posmatrajući ih, mogao da kažem kao Prudon Marksu - da parafraziram: plašim se za slobodu kad komunisti dođu na vlast. Oni su pokazivali već tada, kao studenti, jednu opštu tendenciju i ka fizičkoj represiji, i to na Univerzitetu, protiv svojih političkih protivnika.Međutim, ja sam sa petoricom svojih drugova bio uhapšen od Gestapoa februara 1943, transportovan potom u logor na Starom sajmištu i najzad na prinudni rad u ondašnju nacističku Nemačku, u stvari u Austriju. Sad se pitam da li ja pripadam "antifašističkom" frontu ili sam saradnik okupatora, s obzirom da sam bio protivnik partizana? Nije bilo nemačkog zatvora i logora u Jugoslaviji i izvan Jugoslavije u kojem nije bilo protivnika partizana, većinom su bile pristalice Draže Mihailovića. Veliki je broj ljudi bio hapšen (za vreme nacističke okupacije Srbije) zbog slušanja Radio Londona. Publika ih je posmatrala kao Mihailovićeve pristalice. U beogradskom zatvoru Gestapoa, u ćeliji 5, bilo nas je trinaestorica, samo je jedan bio pripadnik partizana, dr Čeda Rajačić iz Gline, posle rata profesor Sveučilišta i predsednik Srpskog kulturnog društva u Hrvatskoj. Većina zatvorenika bili su "slušaoci" Radio Londona. Dvojica su bila streljana iz naše ćelije: jedan dok sam ja bio u njoj (zajedno sa svojim drugom sa Pravnog fakulteta, Miodragom Jevremovićem). To je bio ekonom Vojo Vojislav Petrović, koji je bio civilni komandant četničke Ivanjice 1941. Drugi streljani, nešto docnije, iz moje ćelije bio je Mića Hadži-Pavlović iz Sokobanje. I on je bio Mihailovićev čovek.U zemunskom logoru, kako se tada zvao, a sada se zove Staro sajmište, nije bilo vidno raspoznavanje četnika i partizana, ali ja bih rekao da su partizani, za to moje vreme 1943, bili u manjini, iako su držali personal koji je ostao još iz kruga prvih logoraša 1942, posle slamanja takozvane Užičke republike. Personal: to su logoraši lekari, bolničari, kuvari, pekari, električari, pisari, baštovandžije itd. Potom pamtim pet masovnijih grupa koje su bile sastavljene od više stotina. Prva je bila grupa Krajišnika "partizana", druga grupa Vlaha homoljaca "četnika", treća grupa iz Niša od stotinak ljudi, koja je bila obeležena kao četnička i svi su streljani izuzev apotekara Slobodana Jelića; potom četvrta grupa, šabačka, koja je bila partizanska i brojala je stotinak ljudi kao i prethodna i takođe je kolektivno streljana. Peta velika grupa brojala je možda hiljadu staraca i mlađih žena koji su pokupljeni u jednoj opštoj nemačkoj "raciji" po Sremu, i bila je otpuštena posle mog transportovanja na prinudni rad u Nemačku. Da dodam, u logoru nije bilo nikakve rasprave između partizana i četnika. Logoraši u takvom stanju ne raspravljaju mnogo jer svi, u "principu", očekuju da budu pobijeni.U mestu mog prinudnog rada, na Semeringu u Austriji, bilo nas je desetak, više ratnih zarobljenika, seljaka, samo sam ja bio "politički". Bio je i jedan Slovenac - Štober Lukas - nisam ga nikad pitao zašto je bio na tom mestu. On nije bio mnogo razgovoran čovek, iako smo obojica mesecima spavali u jednoj sobi i radili isti posao: ložili smo centralno grejanje za malu vojnu bolnicu, odmaralište, "lazaret".Prvi moj susret, posle rata, sa literaturom o građanskom ratu je debela knjiga o suđenju Draži Mihailoviću 1946. godine. Čitali smo je pomno, desetak studenata-emigranata, i bili smo iznenađeni svačim što smo pročitali. Sećam se da smo bili užasnuti rezolucijom četničke omladine u Šahovićima 1. decembra 1942; ocenjivali smo je, tu rezoluciju, kao fašistoidnu. Predosećali smo da su mnoge Mihailovićeve izjave na sudu bile tačne, verovatno mnoge iznuđene, ali dokaza nismo imali. I onda je nastala, pedesetih godina, pomama od propagande, s jedne strane partizanske propagande koja je stizala iz Jugoslavije, a s druge strane luda i neozbiljna četnička propaganda u emigraciji. Mi smo, jedna malobrojnija grupa mladih, na obe propagande reagovali negativno. Tako se rodilo Oslobođenje, jedna organizacija koja je bila protiv-komunistička, ali isto tako i protiv kontrarevolucije i protiv restauracije starog stanja pre 1941. O tome ima obilje dokaza u časopisu Naša reč, koji je izlazio redovno pune četrdeset tri godine. Moja osnovna ideja je bila da treba bežati od naše bliske prošlosti - ukoliko želimo poredak slobode za budućnost. Izbegavali smo, posebno ja lično, da raspravljamo o građanskom ratu, iako su bile četiri publikacije koje smo objavili, a koje su se vraćale u prošlost. Pisci su bili Evgenije Jurišić, o suđenju Mihailoviću, uspomene četničkog komandanta Zvonimira Vučkovića, istraživanja profesora Ivana Avakomovića "Mihailović prema nemačkim dokumentima" i značajna knjiga Živka Topalovića Kako su komunisti dograbili vlast u Jugoslaviji.Bio sam zadovoljan što po povratku u Srbiju septembra 1990. godine nije bilo, u prvo vreme, rasprave između preživelih četnika i nekada vladajućih partizana. Niko me nikada nije pitao o ratu, te nisam mogao da verujem da će ta rasprava da se razbukti u poslednjim godinama. Jedan od razloga za nju bilo je svakogodišnje vašarište na Ravnoj gori, koje je davalo više sliku iz Bulajićevih filmova o četnicima nego o samom četničkom pokretu.Ovaj tekst, koji sada objavljujem, je moje prvo izlaganje kako sam ja video rat i okupaciju, kao i, pored borbe protiv okupatora, građanski rat između partizana i četnika. U međuvremenu, pojavila se dosta značajna literatura o Mihailovićevom pokretu. Prvi su branili Mihailovića. Pre značajne knjige profesora Dimitrija Đorđevića Ožiljci i opomene, objavljene su knjige Davida Martina i Michaela Leesa, jednog Kanađanina, a drugog Engleza koji je bio na terenu u Južnoj Srbiji sa Mihailovićevim jedinicama. Potom je bio Jasper Rootham, Miss Fire: The Chronicle of a British Mission to Mihailovich 1943-1944, 1946, zatim Albert B. Seitz Mihailovich, Hoax or Hero, 1953, i najzad The Mansfield Report, 1974. Ko je te knjige poznavao u našoj javnosti i ko je te knjige uzeo u ozbiljnu kritičku analizu od strane partizanskih istoričara u toku više decenija?Međutim, pored sve te navedene i nenavedene literature javili su se naučnici i naučne knjige koje se ne mogu svrstati ni u četničku ni u partizansku literaturu. Da ih navedemo:Matteo J. Milazzo, The Chetnik Movement and Yugoslav Resistance, Johns Hopkins University Press, Baltimore (Maryland) & London 1975,Jozo Tomasevich, The Chetniks, Stanford University Press, Stanford (California), 1975,Marc C. Weeler, Britain and the War for Yugoslavia 1940-1943, Columbia University Press, New York, 1980,Lucien Karchmar, Draža Mihailović and The Raise of the Chetnik Movement 1941-1942, 1987,Walter Roberts, Tito, Mihailović and the Allies, 1973, i drugo izdanje 1987,Simon Trew, Britain, Mihailović and the Chetniks, 1941-1942, 1998,Michael Stenton, Radio London and Resistance in Occupied Europe, 2000,Heather Williams, Parachutes, Patriots and Partisans, The Special Operations Executif and Yugoslavia 1941-1945 (britanska Služba za izuzetne zadatke), 2003.Treba li da kažemo da nijedna naučna analiza od stranih pisaca ne tretira Mihailovića i njegov pokret kao fašistički ili prookupatorski, bez obzira što niko ne poriče značaj

partizanske borbe protiv okupatora. Međutim, u svetlosti svih tih sećanja, utisaka, komentara, analiza, dakle činjenica i kontračinjenica, svako dobronameran mora da postavi sebi neka pitanja.Zašto ustaške vlasti, odnosno "Zapovjedništvo prvog zbornog područja Petrinje" objavljuje još 15. decembra 1941. ucenu (u sumi od 200 000 kuna ili dinara) za Dražu Mihailovića ako ovaj pobegne u NDH, pošto je "stožer Draže Mihailovića zarobljen od Nemaca" posle slamanja zajedničkog fronta partizana i četnika u leto i jesen 1941?Zašto su Nemci kao okupatori već decembra 1941. raspisali ucenu za Dražu Mihailovića u visini od 200 000 dinara?Zašto Mihailović, preko Radio Londona, od 25. 05. do 16. 09. 1942, objavljuje 75 imena samo u Srbiji, koje treba staviti pod slovo "Z", a na tom spisku nema nikoga sem okupatorovih saradnika u Srbiji, među kojima se nalaze Nedić, ministar Aćimović, dr Velmar Janković, Pećančeve vojvode i skoro svi ministri Nedićeve vlade pod okupacijom?Zašto Adolf Hitler piše Musoliniju 16. februara 1943. i traži da se pored partizana gone i četnici koji predstavljaju "posebnu opasnost u dugoročnim planovima koje grade Mihailovićeve pristalice". Hitler dodaje: "U svakom slučaju, likvidiranje Mihailovićevog pokreta neće više biti lak posao, s obzirom na snage kojima raspolaže i na veliki broj naoružanih četnika".Zašto je italijanski okupator raspisao ucenu za Dražu Mihailovića maja 1943, u visini od pola miliona lira, i u isti mah za Tita u visini od jednog miliona lira?Zašto je sovjetska Vrhovna komanda želela krajem 1943. da šalje svoju vojnu misiju kod Mihailovića, pa ih je od toga odvraćao britanski ministar spoljnih poslova Antoni Idn 30. novembra 1943. godine?Zašto Mihailovićeve jedinice u Srbiji, prilikom dolaska sovjetske vojske septembra 1944, ne vode nigde borbe protiv Sovjeta, odnosno "protiv komunizma"?Zašto pojedini četnički komandanti, kao Keserović, Raković, Vasić iz Deligradskog korpusa i Dušan Smiljanić iz Kragujevačkog, pokušavaju saradnju sa sovjetskom vojskom?Zašto nema logora u Jugoslaviji i izvan Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata u kojem nisu bile Mihailovićeve pristalice? Sofija Sonja Vukanović, preživela logorašica, nedavno u Danasu, od 31. januara 2005, izjavljuje da "zbog istorijske istine dužna sam da kažem da je u Aušvicu bilo četnika i njihovih simpatizera"?Zašto je Tito, nezavisno od interpretacije Dušana Bibera, Pera Morače, Branka Petranovića, Venceslava Glišića, izjavio, prema zagrebačkom Vjesniku od 24. maja 1972, da je borba između partizana i četnika bila građanski rat, "ali mi nismo želeli da o tome govorimo", jer bi to nama štetilo kod saveznika?Sigurno je da ovakvih pitanja ima još mnogo desetina. Ali ja bih želeo na kraju samo da dodam još dve pojedinosti o drami koja je obuhvatila naše srpsko društvo od 1941. Nije reč samo o okupatoru i "njegovim slugama", nego i o našoj unutrašnjoj drami međusobnih sukoba i klanja. Da li da pomenem četnička klanja u Vraniću i u Foči? Da li da se osvrćemo na ubijanja u procesu "levih skretanja" 1941-1942. u Hercegovini i o Kordunaškom procesu 1944. godine u Hrvatskoj?Prva pojedinost, to su dve priče u drami Milovana Đilasa koja je objavljena u Novoj zori prošle godine u broju 3/4. Jedna priča odnosi se na dramu partizana koga ubijaju četnici i jedna drama sa sveštenikom koga ubijaju partizani. Druga pojedinost je jedna misao Marka Ristića, književnika nadrealiste, prvog ambasadora SFRJ u Parizu: "... priznajem da sam danas, krajem 1951, mnogo manje strog sudija no što sam bio krajem 1944, kad sam tek izišao bio užasnut iz zagušljivog paklenog tunela okupacije" (Hacer Tiempo, 1964). Da, danas nije ni 1944, ni 1951, ni 1964. godina, ali je baš zbog toga vreme da javni radnici i istoričari prekinu sa paušalnim ocenama, sa strogim osudama i presudama. Danas je vreme za sagledavanje naše opšte nacionalne drame. Mnogo je krvi palo, mnogo je zabluda najzad otkriveno, nije ni vreme za "pomirenje", nego je vreme za sagledavanja svega što se zbilo i svega što smo doživeli. Mihailovićev pokret je bio poražen 1946. godine, i vojnički i politički i spoljnopolitički. Ali, pitam se da li iskreni preživeli partizani veruju da oni, i pored pobeda 1945, i pored neograničene vlasti u toku 45 godina, ne osećaju sebe poraženima danas 2005. godine? Šta je ostalo od tekovina iz 1941. i 1987. godine kad se iz kruga vladajućih partizana u Savezu komunista iščilio Slobodan Milošević i doveo Srbiju u stanje od pre skoro jednog veka?Desimir Tošić

[hazard]

Naime, ono što je on predložio Nemcima 11. novembra 1941. u Divcima je klasična igra dvostrukog agenta. Naime, dok rat traje, njihovi ciljevi su kompatibilni, i DM je spreman da široko sarađuje. Ali, da bi to uspešno funkcionisalo, mora ostati tajna, pred narodom i pred saveznicima. Odnosno, moraju ostati u nominalnom neprijateljstvu.Ovo je jedna izvanredna ideja, i uvek sam se čudio zašto to poštovaoci DM neće da priznaju :s_c:Naravno, kao i u svakoj priči o dvostrukom agentu, Nemci su u početku bili nepoverljivi, pa je DM morao da razvije celu stvar i bez njihove saradnje - da krene u široku bespoštednu akciju protiv komunista, i u tom cilju da legalizuje svoje delove u Srbiji, NDH i kod Italijana, i počne da donosi korist - a sve to uz istovremeno ostajanje u senci, u stavu međusobnog deklarativnog neprijateljstva.Naravno, sve ovo ne bi se razvilo do svog punog oblika, i Nemci nikad ne bi ni pomislili da zagruzu, da nije bilo još jednog faktora - rastuće opasnosti od partizana.Ova se opasnost dramatično zaoštrila tokom jeseni 1943. Onda su Nemci u novembru 1943. uhvatili Dražine depeše u kojima naređuje svojim ljudima (npr Đujiću, Vukadinoviću) saradnju sa Nemcima, uz istovremeno objašnjenje da se on lično ne može eksponirati u tom smislu - zbog toga što bi narod to loše primio.Znači, saradnja može, ali tako da uvek izgleda kao parcijalna i samovoljna, i nepovezana sa centrom.I to sve - naređeno iz centra.Ssistemska saradnja - ali tako da uvek izgleda kao lokalna, kao incident. Naravno, uz neke kontraincidente kao alibi.

To meni previse zvuci kao teorija zavere, jednostavno.Kao sto rekoh ranije: i partizani su tokom martovskih pregovora nudili svasta i pricali svasta Nemcima, veoma slicno ovome sto ti navodis (onaj deo kako je partizanima najvaznije da pobede cetnike jer im je najvaznije posleratno uredjenje Jugoslavije i da nema potrebe da trenutno ratuju sa Vermahtom), pa su onda isle Titove naredbe da se Nemci zaobilaze i da se ne udara na njih nego da je najvaznije razbiti cetnike, no to se uvek interpretira kako eto partizani su bili u teskoj situaciji, hteli su da zamajavaju Nemce da bi dobili razmenu zarobljenika i mali predah, nisu oni stvarno tako hteli™, itd., dok s druge strane slicni Mihailovicevi potezi su deo cunning plan-a za duplu agenturu, tajnu saradnju sa Nemcima putem stanja koordiniranog haosa i tako dalje. A ovi Divci su upravo pokusaj "vadjenja" iz teske situacije, imas domace protivnike koji dizu revoluciju i gradjanski rat, imas Nemce koji sigurno slamaju ustanak u Srbiji uz teske represalije, dakle ovo je bio pokusaj da se kratkorocno izvuce sta se izvuci moze. Isto kao i martovski pregovori, dakle nije nikakav dalekosezan plan za delovanje tokom celog rata, vise drzi vodu dok majstori odu.No, ne znam cemu toliko potenciranje tih Divaca, kada su- Nemci odbili saradnju i trazili su bezuslovnu predaju- cetnici sklopili primirje sa partizanima 20. novembra- Nemci odmah nakon toga lansirali "operaciju Mihailovic" i prepeglali Ravnu Goru- stvari takve da je tokom cele '42. Mihailovicev pokret u ilegali a Nemci vrse streljanja njihovih pristalica zbog sabotazi i sl.Ili hoces reci da je to sve vec bilo deo igre dvostrukog agenta, gde su Nemci i cetnici medjusobno sibali da bi sve to bilo uverljivo?

[hazard]

Uostalom, po izvestajima Nemaca posle tog sastanka u Divcima vidi se da je njihova procena da Mihailovic samo pokusava od njih nekako da izmami oruzije, i da je to samo "igra", i da cinjenica da Mihalovicevi ljude energicno napadaju komuniste ne menja stav nemacke komande da je jedino sto se ima ponuditi Mihailovicu bezuslovna kapitulacija.Mislim, reci da Mihailovic od novembra 1941. igra duplu igru sa Nemcima jednostavno nije tacno. Moze se reci eventualno jedino da je pokusao, ali da su ga tada odjebali.

[hazard]

Evo šta kaže Neubacher - inače veliki poštovalac DM:Behrends na pomenutom sastanku u Beogradu kaže "da je on u četnike ugradio dovoljno jake SD-sastave koji tamo imaju i ostati". Zanimljivo da nikad niko nije istražio ko su i šta su te Sicherheitdienst-strukture ugrađene u četnike.

Nojbaher je imao tu ideju "sirokog antikomunistickog fronta" i bio je pobornik toga da se sa Srbima mnogo blaze postupa. Nije sporno da je odrzavao kontatke sa Mihailovicem, no, niti su njegove ideje prihvacene (uvek je odbijan) od strane nemacke komande, niti su prihvacene od Mihailovica - ovaj je tu uglavnom gledao da li moze preko Nedica nesto da izvuce za sebe i svoje (oruzije i sl.).Mene zanima konkretno na koje se cetnike odnosi ovo (gde, kad, koja formacija pod cijom komandom) i sta tacno znaci "ugradjivanje SD sastava". Najozbiljnije pitam.

[Filipenko]

Tosic je sve rekao. Valja preneti ceo tekst.Uostalom eno Tosic prica ono sto ja ponavljam ovde ko papagaj:i josi za krajOstatak:

O četnicima i partizanima

Suočavanje sa nacionalnom dramom

Posleratni revolucionarni, policijski i jednopartijski režim od prvog dana preuzimanja vlasti već krajem 1944. u Srbiji vodi razne kampanje, prava verbalna ratovanja, protiv niza neprijatelja partizanskih boraca i revolucije, protiv okupatora i "njegovih slugu", ali je bilo i drugih kampanja: kao protiv ustaškog režima u NDH, protiv Zapada i posebno Sjedinjenih Država, kampanja za Sovjetski Savez i svetsku revoluciju, potom kampanja protiv Sovjeta i njihovih satelita posle 1948, kampanja za radničke savete, kampanja za Trst, kampanja za seljačke zadruge, kampanja za prvi Petogodišnji plan, potom kampanja za opšte društveno samoupravljanje itd. Partija na vlasti bila je vrlo radna, ali se brinula i da stanovništvo bude uvek zauzeto u nekoj kampanji, da stalno goni nekog neprijatelja. Imao se utisak da se ni Partija ni stanovništvo nisu umorili u toku nekih četrdeset pet godina.Mnoge kampanje su nestale, samo se istorijski pominju, dok je jedna ostala do današnjeg dana, kampanja protiv Draže Mihailovića. To sada ne čini nekadašnja Komunistička partija na vlasti od 1945. već Društvo za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1945. Trebalo je očekivati, u nekim sređenim sredinama, da se problem četnika i partizana jednom svede na istoriju, ali u mnogim pitanjima nismo uspeli, pa ni po tom pitanju građanskog rata.U ovom tekstu, u kojem ja želim da dam neka objašnjenja i da postavljam pitanja, treba da kažem i nešto što će ličiti na političku ličnu kartu, a mislim da je to potrebno.Pre rata 1941. bio sam regrutovan, ali vojsku nisam služio. Sa svojim drugovima u toku kratkog i neuspešnog rata prijavio sam se kao dobrovoljac i bio razvrstan u Prekobrojni puk kod Blažuja (Sarajevo), ali do oružanog sukoba nije došlo. Čak nam ni puške nisu dali. Sve se rasturilo! Vrativši se u Beograd krajem maja, počeli smo, predratna omladinska organizacija Demokratske stranke i ja u njoj, da se prikupljamo i da delamo politički. Neki su bili za to da se odmah ode u jedinice Mihailovića. Ja sam na Mihailovićev pokret od prvog dana gledao kritički, negativno, ali sam bio idejno protiv partizanskog pokreta. Bio sam na strani londonske vlade, i kao čovek i kao član Demokratske stranke od 1938. godine. Na Univerzitetu, Pravnom fakultetu, upoznao sam ljude iz Komunističke partije Jugoslavije. Bili su borci i nosili ideju socijalne revolucije, ali bih, posmatrajući ih, mogao da kažem kao Prudon Marksu - da parafraziram: plašim se za slobodu kad komunisti dođu na vlast. Oni su pokazivali već tada, kao studenti, jednu opštu tendenciju i ka fizičkoj represiji, i to na Univerzitetu, protiv svojih političkih protivnika.Međutim, ja sam sa petoricom svojih drugova bio uhapšen od Gestapoa februara 1943, transportovan potom u logor na Starom sajmištu i najzad na prinudni rad u ondašnju nacističku Nemačku, u stvari u Austriju. Sad se pitam da li ja pripadam "antifašističkom" frontu ili sam saradnik okupatora, s obzirom da sam bio protivnik partizana? Nije bilo nemačkog zatvora i logora u Jugoslaviji i izvan Jugoslavije u kojem nije bilo protivnika partizana, većinom su bile pristalice Draže Mihailovića. Veliki je broj ljudi bio hapšen (za vreme nacističke okupacije Srbije) zbog slušanja Radio Londona. Publika ih je posmatrala kao Mihailovićeve pristalice. U beogradskom zatvoru Gestapoa, u ćeliji 5, bilo nas je trinaestorica, samo je jedan bio pripadnik partizana, dr Čeda Rajačić iz Gline, posle rata profesor Sveučilišta i predsednik Srpskog kulturnog društva u Hrvatskoj. Većina zatvorenika bili su "slušaoci" Radio Londona. Dvojica su bila streljana iz naše ćelije: jedan dok sam ja bio u njoj (zajedno sa svojim drugom sa Pravnog fakulteta, Miodragom Jevremovićem). To je bio ekonom Vojo Vojislav Petrović, koji je bio civilni komandant četničke Ivanjice 1941. Drugi streljani, nešto docnije, iz moje ćelije bio je Mića Hadži-Pavlović iz Sokobanje. I on je bio Mihailovićev čovek.U zemunskom logoru, kako se tada zvao, a sada se zove Staro sajmište, nije bilo vidno raspoznavanje četnika i partizana, ali ja bih rekao da su partizani, za to moje vreme 1943, bili u manjini, iako su držali personal koji je ostao još iz kruga prvih logoraša 1942, posle slamanja takozvane Užičke republike. Personal: to su logoraši lekari, bolničari, kuvari, pekari, električari, pisari, baštovandžije itd. Potom pamtim pet masovnijih grupa koje su bile sastavljene od više stotina. Prva je bila grupa Krajišnika "partizana", druga grupa Vlaha homoljaca "četnika", treća grupa iz Niša od stotinak ljudi, koja je bila obeležena kao četnička i svi su streljani izuzev apotekara Slobodana Jelića; potom četvrta grupa, šabačka, koja je bila partizanska i brojala je stotinak ljudi kao i prethodna i takođe je kolektivno streljana. Peta velika grupa brojala je možda hiljadu staraca i mlađih žena koji su pokupljeni u jednoj opštoj nemačkoj "raciji" po Sremu, i bila je otpuštena posle mog transportovanja na prinudni rad u Nemačku. Da dodam, u logoru nije bilo nikakve rasprave između partizana i četnika. Logoraši u takvom stanju ne raspravljaju mnogo jer svi, u "principu", očekuju da budu pobijeni.U mestu mog prinudnog rada, na Semeringu u Austriji, bilo nas je desetak, više ratnih zarobljenika, seljaka, samo sam ja bio "politički". Bio je i jedan Slovenac - Štober Lukas - nisam ga nikad pitao zašto je bio na tom mestu. On nije bio mnogo razgovoran čovek, iako smo obojica mesecima spavali u jednoj sobi i radili isti posao: ložili smo centralno grejanje za malu vojnu bolnicu, odmaralište, "lazaret".Prvi moj susret, posle rata, sa literaturom o građanskom ratu je debela knjiga o suđenju Draži Mihailoviću 1946. godine. Čitali smo je pomno, desetak studenata-emigranata, i bili smo iznenađeni svačim što smo pročitali. Sećam se da smo bili užasnuti rezolucijom četničke omladine u Šahovićima 1. decembra 1942; ocenjivali smo je, tu rezoluciju, kao fašistoidnu. Predosećali smo da su mnoge Mihailovićeve izjave na sudu bile tačne, verovatno mnoge iznuđene, ali dokaza nismo imali. I onda je nastala, pedesetih godina, pomama od propagande, s jedne strane partizanske propagande koja je stizala iz Jugoslavije, a s druge strane luda i neozbiljna četnička propaganda u emigraciji. Mi smo, jedna malobrojnija grupa mladih, na obe propagande reagovali negativno. Tako se rodilo Oslobođenje, jedna organizacija koja je bila protiv-komunistička, ali isto tako i protiv kontrarevolucije i protiv restauracije starog stanja pre 1941. O tome ima obilje dokaza u časopisu Naša reč, koji je izlazio redovno pune četrdeset tri godine. Moja osnovna ideja je bila da treba bežati od naše bliske prošlosti - ukoliko želimo poredak slobode za budućnost. Izbegavali smo, posebno ja lično, da raspravljamo o građanskom ratu, iako su bile četiri publikacije koje smo objavili, a koje su se vraćale u prošlost. Pisci su bili Evgenije Jurišić, o suđenju Mihailoviću, uspomene četničkog komandanta Zvonimira Vučkovića, istraživanja profesora Ivana Avakomovića "Mihailović prema nemačkim dokumentima" i značajna knjiga Živka Topalovića Kako su komunisti dograbili vlast u Jugoslaviji.Bio sam zadovoljan što po povratku u Srbiju septembra 1990. godine nije bilo, u prvo vreme, rasprave između preživelih četnika i nekada vladajućih partizana. Niko me nikada nije pitao o ratu, te nisam mogao da verujem da će ta rasprava da se razbukti u poslednjim godinama. Jedan od razloga za nju bilo je svakogodišnje vašarište na Ravnoj gori, koje je davalo više sliku iz Bulajićevih filmova o četnicima nego o samom četničkom pokretu.Ovaj tekst, koji sada objavljujem, je moje prvo izlaganje kako sam ja video rat i okupaciju, kao i, pored borbe protiv okupatora, građanski rat između partizana i četnika. U međuvremenu, pojavila se dosta značajna literatura o Mihailovićevom pokretu. Prvi su branili Mihailovića. Pre značajne knjige profesora Dimitrija Đorđevića Ožiljci i opomene, objavljene su knjige Davida Martina i Michaela Leesa, jednog Kanađanina, a drugog Engleza koji je bio na terenu u Južnoj Srbiji sa Mihailovićevim jedinicama. Potom je bio Jasper Rootham, Miss Fire: The Chronicle of a British Mission to Mihailovich 1943-1944, 1946, zatim Albert B. Seitz Mihailovich, Hoax or Hero, 1953, i najzad The Mansfield Report, 1974. Ko je te knjige poznavao u našoj javnosti i ko je te knjige uzeo u ozbiljnu kritičku analizu od strane partizanskih istoričara u toku više decenija?Međutim, pored sve te navedene i nenavedene literature javili su se naučnici i naučne knjige koje se ne mogu svrstati ni u četničku ni u partizansku literaturu. Da ih navedemo:Matteo J. Milazzo, The Chetnik Movement and Yugoslav Resistance, Johns Hopkins University Press, Baltimore (Maryland) & London 1975,Jozo Tomasevich, The Chetniks, Stanford University Press, Stanford (California), 1975,Marc C. Weeler, Britain and the War for Yugoslavia 1940-1943, Columbia University Press, New York, 1980,Lucien Karchmar, Draža Mihailović and The Raise of the Chetnik Movement 1941-1942, 1987,Walter Roberts, Tito, Mihailović and the Allies, 1973, i drugo izdanje 1987,Simon Trew, Britain, Mihailović and the Chetniks, 1941-1942, 1998,Michael Stenton, Radio London and Resistance in Occupied Europe, 2000,Heather Williams, Parachutes, Patriots and Partisans, The Special Operations Executif and Yugoslavia 1941-1945 (britanska Služba za izuzetne zadatke), 2003.Treba li da kažemo da nijedna naučna analiza od stranih pisaca ne tretira Mihailovića i njegov pokret kao fašistički ili prookupatorski, bez obzira što niko ne poriče značaj

partizanske borbe protiv okupatora. Međutim, u svetlosti svih tih sećanja, utisaka, komentara, analiza, dakle činjenica i kontračinjenica, svako dobronameran mora da postavi sebi neka pitanja.Zašto ustaške vlasti, odnosno "Zapovjedništvo prvog zbornog područja Petrinje" objavljuje još 15. decembra 1941. ucenu (u sumi od 200 000 kuna ili dinara) za Dražu Mihailovića ako ovaj pobegne u NDH, pošto je "stožer Draže Mihailovića zarobljen od Nemaca" posle slamanja zajedničkog fronta partizana i četnika u leto i jesen 1941?Zašto su Nemci kao okupatori već decembra 1941. raspisali ucenu za Dražu Mihailovića u visini od 200 000 dinara?Zašto Mihailović, preko Radio Londona, od 25. 05. do 16. 09. 1942, objavljuje 75 imena samo u Srbiji, koje treba staviti pod slovo "Z", a na tom spisku nema nikoga sem okupatorovih saradnika u Srbiji, među kojima se nalaze Nedić, ministar Aćimović, dr Velmar Janković, Pećančeve vojvode i skoro svi ministri Nedićeve vlade pod okupacijom?Zašto Adolf Hitler piše Musoliniju 16. februara 1943. i traži da se pored partizana gone i četnici koji predstavljaju "posebnu opasnost u dugoročnim planovima koje grade Mihailovićeve pristalice". Hitler dodaje: "U svakom slučaju, likvidiranje Mihailovićevog pokreta neće više biti lak posao, s obzirom na snage kojima raspolaže i na veliki broj naoružanih četnika".Zašto je italijanski okupator raspisao ucenu za Dražu Mihailovića maja 1943, u visini od pola miliona lira, i u isti mah za Tita u visini od jednog miliona lira?Zašto je sovjetska Vrhovna komanda želela krajem 1943. da šalje svoju vojnu misiju kod Mihailovića, pa ih je od toga odvraćao britanski ministar spoljnih poslova Antoni Idn 30. novembra 1943. godine?Zašto Mihailovićeve jedinice u Srbiji, prilikom dolaska sovjetske vojske septembra 1944, ne vode nigde borbe protiv Sovjeta, odnosno "protiv komunizma"?Zašto pojedini četnički komandanti, kao Keserović, Raković, Vasić iz Deligradskog korpusa i Dušan Smiljanić iz Kragujevačkog, pokušavaju saradnju sa sovjetskom vojskom?Zašto nema logora u Jugoslaviji i izvan Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata u kojem nisu bile Mihailovićeve pristalice? Sofija Sonja Vukanović, preživela logorašica, nedavno u Danasu, od 31. januara 2005, izjavljuje da "zbog istorijske istine dužna sam da kažem da je u Aušvicu bilo četnika i njihovih simpatizera"?Zašto je Tito, nezavisno od interpretacije Dušana Bibera, Pera Morače, Branka Petranovića, Venceslava Glišića, izjavio, prema zagrebačkom Vjesniku od 24. maja 1972, da je borba između partizana i četnika bila građanski rat, "ali mi nismo želeli da o tome govorimo", jer bi to nama štetilo kod saveznika?Sigurno je da ovakvih pitanja ima još mnogo desetina. Ali ja bih želeo na kraju samo da dodam još dve pojedinosti o drami koja je obuhvatila naše srpsko društvo od 1941. Nije reč samo o okupatoru i "njegovim slugama", nego i o našoj unutrašnjoj drami međusobnih sukoba i klanja. Da li da pomenem četnička klanja u Vraniću i u Foči? Da li da se osvrćemo na ubijanja u procesu "levih skretanja" 1941-1942. u Hercegovini i o Kordunaškom procesu 1944. godine u Hrvatskoj?Prva pojedinost, to su dve priče u drami Milovana Đilasa koja je objavljena u Novoj zori prošle godine u broju 3/4. Jedna priča odnosi se na dramu partizana koga ubijaju četnici i jedna drama sa sveštenikom koga ubijaju partizani. Druga pojedinost je jedna misao Marka Ristića, književnika nadrealiste, prvog ambasadora SFRJ u Parizu: "... priznajem da sam danas, krajem 1951, mnogo manje strog sudija no što sam bio krajem 1944, kad sam tek izišao bio užasnut iz zagušljivog paklenog tunela okupacije" (Hacer Tiempo, 1964). Da, danas nije ni 1944, ni 1951, ni 1964. godina, ali je baš zbog toga vreme da javni radnici i istoričari prekinu sa paušalnim ocenama, sa strogim osudama i presudama. Danas je vreme za sagledavanje naše opšte nacionalne drame. Mnogo je krvi palo, mnogo je zabluda najzad otkriveno, nije ni vreme za "pomirenje", nego je vreme za sagledavanja svega što se zbilo i svega što smo doživeli. Mihailovićev pokret je bio poražen 1946. godine, i vojnički i politički i spoljnopolitički. Ali, pitam se da li iskreni preživeli partizani veruju da oni, i pored pobeda 1945, i pored neograničene vlasti u toku 45 godina, ne osećaju sebe poraženima danas 2005. godine? Šta je ostalo od tekovina iz 1941. i 1987. godine kad se iz kruga vladajućih partizana u Savezu komunista iščilio Slobodan Milošević i doveo Srbiju u stanje od pre skoro jednog veka?Desimir Tošić

Meni je sve to jednostavno kenjanje. Što bi se partizani osećali poraženima? Razočaranima svakako, ali najveći broj njih je krenuo u borbu za gole živote, a potom za stvaranje jedne bolje, srećnije i pravednije države, za koju su verovali da će doći posle rata. Oni su to i ostvarili. A to što su neki njihovi naslednici i posleratne generacije rešili da to raspizde, što bi to išlo njima na dušu?Najzad, koliko je to besmisleno, pokazuje i kontrapirmer koji mogu da dam. Šta je ostalo od tekovina npr. 1. svetskog rata i da li je Mišić zapravo bio gubitnik? Šta je ostalo od tekovina balkanskih ratova i da li Putniku treba posthumno suditi zbog silnih izgubljenih života po Makedoniji i napraviti neku rehabilitaciju Obrenovića? Zašto se zadržati na 1945. ? Kako bi se pobornici demokratije i evropskog puta trebali osećati danas 2012. godine? Kako bi se Tošić osećao da vidi Srbiju u krizi sa Tomom kao predsednikom i koja je njegova odgovornost zbog toga?Ne vidim kako bi se to partizani trebali osećati poraženima, a da se isto ne odnosi i na Srbe iz vremena balkanskih ratova i prvog svetskog rata, na tekovine njihove borbe, na države koje su oni stvarali, i na institucije koje su gradili. I sve to da im imputira potomstvo koje nije uspelo ni da sačuva ono što su oni stvorili svojim pobedama, a kamoli da napreduje.Mislim, sviranje kurcu. Edited November 2, 2012 by Filipenko

[pere urban x]

Tosic je sve rekao. Valja preneti ceo tekst.

Da, zato sam i postavio link pa ko hoce neka procita, ko nece neka nastavi da se prepucava ovde sa nama ^_^

[kim_philby]

kako mi je milo sto nisam srbin vec iz mesanog braka. kako treba da vas bude sramota za ovo sto pisete.Sent from Bender's iPad using Tapatalk

[hazard]

Razočaranima svakako, ali najveći broj njih je krenuo u borbu za gole živote, a potom za stvaranje jedne bolje, srećnije i pravednije države, za koju su verovali da će doći posle rata. Oni su to i ostvarili.

Da, narocito je ta drzava u neposrednim posleratnim godinama (40ete i 50ete) kada se sprovodio revolucionarni teror bila bolja, srecnija i pravednija. Tek kada se odustalo od raznoraznih metoda i ciljeva kojima su se nadali komunisti tokom rata (kazem komunisti, ne svi koji su bili u partizanima) je ta drzava krenula da se krece u pravcu neceg boljeg. I najveca prepreka na putu ka necem boljem bili su upravo drugovi iz rata koji su drzali vlast, jedna grupa u Srbiji koja je mogla da povede polako zemlju u korak sa svetom smenjena je upravo odlukom Tita i ekipe, epilog koji smo dobili 20 godina kasnije uglavnom znamo.

[hazard]

kako mi je milo sto nisam srbin vec iz mesanog braka. kako treba da vas bude sramota za ovo sto pisete.Sent from Bender's iPad using Tapatalk

Cuj kime ja mislim da tebe treba da bude sramota za 99,9% stvari koje pises na politickim temama pa nista. :DInace, gornjom recenicom zvucis opasno kao...Tudjman. Edited November 2, 2012 by hazard

[kim_philby]

Da, narocito je ta drzava u neposrednim posleratnim godinama (40ete i 50ete) kada se sprovodio revolucionarni teror bila bolja, srecnija i pravednija. Tek kada se odustalo od raznoraznih metoda i ciljeva kojima su se nadali komunisti tokom rata (kazem komunisti, ne svi koji su bili u partizanima) je ta drzava krenula da se krece u pravcu neceg boljeg. I najveca prepreka na putu ka necem boljem bili su upravo drugovi iz rata koji su drzali vlast, jedna grupa u Srbiji koja je mogla da povede polako zemlju u korak sa svetom smenjena je upravo odlukom Tita i ekipe, epilog koji smo dobili 20 godina kasnije uglavnom znamo.

da li ti razumes da se o cetnicima moze da se prica kao antifasistima i slobodarima samo iz uske, plemenske, pozicije srbije i srba? da nijednom hrvatu ili bosnjaku ne pada tako nesto na um? da je u pitanju pokret koji je i zagovarao i sprovodio politiku etnicke mrznje i kolaboracije sa okupatorom.opet kako te nije sramota. meni su cetnici zaklali deo porodice zato sto su se lose zvali. sta tebi tu nije jasno? koji segment spo-ovskog ludila, antikomunistickog resentimana dozvoljava ljudima da budu na strani onih koji ubijaju ljude zbog porekla.kako vas nije sramota?Sent from Bender's iPad using Tapatalk

[Filipenko]

Da, narocito je ta drzava u neposrednim posleratnim godinama (40ete i 50ete) kada se sprovodio revolucionarni teror bila bolja, srecnija i pravednija. Tek kada se odustalo od raznoraznih metoda i ciljeva kojima su se nadali komunisti tokom rata (kazem komunisti, ne svi koji su bili u partizanima) je ta drzava krenula da se krece u pravcu neceg boljeg. I najveca prepreka na putu ka necem boljem bili su upravo drugovi iz rata koji su drzali vlast, jedna grupa u Srbiji koja je mogla da povede polako zemlju u korak sa svetom smenjena je upravo odlukom Tita i ekipe, epilog koji smo dobili 20 godina kasnije uglavnom znamo.

Obrati pažnju da se rasprava, tj. onaj bulšit Tošića, odnosio na partizane; hoćeš da kažeš da eto makar oni nisu živeli bolje? Pa ko je živeo bolje? Niko nije živeo bolje? Zar se ne polomiste da dokažete da su eto svi ti nesrećnici sišli sa planina u gradove, dobili priliku da uvale bulju u prestonicu i slično?Ne znam, moje dede partizani su živeli mnogo bolje u Jugoslaviji posle rata nego pre njega. Bili pošteni ljudi i pre i posle rata, koji su živeli od svog posla, od svoje plate, od svoje dužnosti. Na njih se valjda i odnose inicijalni navodi tzv. Tošića. Jesu li se oni osećali poraženim? Naravno da ne. Osećali su tugu jer je zemlja nestala, ali se poraženim nisu osećali. Uostalom, oni su pobednici i možete da im pljunete pod prozor, baš kao i vojsci iz 1. sv. rata koja je po vašim/Tošićevim kriterijumima takođe "poražena". Zato vas, uostalom, i smatram izdajnicima. :)

[kim_philby]

Cuj kime ja mislim da tebe treba da bude sramota za 99,9% stvari koje pises na politickim temama pa nista. :DInace, gornjom recenicom zvucis opasno kao...Tudjman.

ja sam zagovarao ubijanje? tvrdio da ga nekada nije bilo? kao tosic pravio se tosa pa se nisam zapitao zasto nemci pisu italijanima da ne tetose cetnike? ili zasto italijani to prihvataju tek kada se sve polako strmopizdjuje ka republici salo?opet: kako vas nije sramota? kao kad papa kukurice kako je oficiru JNA rekao da ce morati da nosi kokardu (grb srbije) pa se pod tim pobedinosnim znakom desila srebrenica.kako vas makar malo nije blam?Sent from Bender's iPad using Tapatalk Edited November 2, 2012 by kim_philby

[hazard]

da li ti razumes da se o cetnicima moze da se prica kao antifasistima i slobodarima samo iz uske, plemenske, pozicije srbije i srba? da nijednom hrvatu ili bosnjaku ne pada tako nesto na um? da je u pitanju pokret koji je i zagovarao i sprovodio politiku etnicke mrznje i kolaboracije sa okupatorom.

Da li ti razumes da se o partizanima tj. njihovim predvodnicima komunistima iz KPJ moze da se prica kao antifastistima i slobodarima samo iz uske, ideoloske, revolucionarne, ekstremno levicarske pozicije komunista koji zagovaraju diktaturu proleterijata? Da nijednom pravom slobodarskom liberalu ne pada tako nesto na um? Da je u pitanju pokret koji je zagovarao i sprovodio politiku klasne borbe, eliminacije klasnih neprijatelja, proglasavanje neduznih ljudi za izdajnike i zlocince jer su bili ideoloski protivnici, i koji nije libio od toga da okupatoru ponudi obustavu neprijateljstava i da ga zaobilazi da bi se fokusirao na svoje unutrasnje neprijatelje, i kome je cilj br. 1 od prvog dana bila revolucija, preuzimanje totalne vlasti u zemlji i uvodjenje diktature? Da su ga vodili ljudi ideolosko zaslepljeni, i to pogresnom i naopakom ideologijom?

opet kako te nije sramota. meni su cetnici zaklali deo porodice zato sto su se lose zvali. sta tebi tu nije jasno?

Cuj, saosecam i razumem gnev prema cetnicima (najozbiljnije), i (opet najiskrenije) se nadam da su ti koji su to uradili skoncali na najstrasniji nacin. No sta cemo sa levim skretanjima, partizanima koji pale "cetnicka sela" po istocnoj Bosni, te tonom neduznih ljudi koji su partizani tj. komunisti pobili tokom rata i posle rata?

koji segment spo-ovskog ludila, antikomunistickog resentimana dozvoljava ljudima da budu na strani onih koji ubijaju ljude zbog porekla.kako vas nije sramota?

Koji segment kpj-otovskog ludila, antinacionalistickog resentimana dozvoljava ljudima da budu na strani onih koji ubijaju ljude zbog drugacijeg politickog stava i misljenja? Zbog protivljenja diktaturi? Ili zbog imovinskog stanja?Vidis, ja gledam celu tu epizodu u drugom svetskom ratu kao jednu ruznu, mracnu stvar. Teoretski (ako gledamo '41.), moje su simpatije na cetnickoj tj. Mihailovicevskoj strani, no suvise su oni sranja napravili, zlocina pocinili, i jednostavno gresaka napravili da meni sad bude nesto zao sto su izgubili rat. Zasluzili su da ga izgube, po kom god oces osnovu. No opet cinjenica da je mnogo vise cetnickih zlocinaca platilo glavom za svoja nedela, nego komunistickih, od kojih su mnogi bili te narodni heroji, te visoki funkcioneri, a glavni zlocinac je bio dozivotni predsednik drzave oko koga se stvarao kult licnosti. I meni je fascinantno da i dalje postoje ljudi koji veruju u taj mit i tu propagandu, otuda moje naizgled "ravnogorsko" delovanje na forumu.Elem moj pogled drugog svetskog rata - imali smo sukob dve promasene ideologije, nacionalizma i komunizma. Ova druga je promasena od samog pocetka. Ova prva je mogla nesto korisnije da uradi ali je otisla na totalnu stranputicu, sto moralnu, sto operativnu. Ovi prvi su promasili sansu da naprave sebi poziciju da grade neku zemlju posle rata koja bi bila clanica "Zapada" i koja bi se razvijala u skladu sa nekim "evropskim" tokom svega toga. Promasili su debelo, a imali su ne lose startne pozicije. Ovi drugi su doneli samo ono sto su umeli da donesu, sa svim svojim posledicama 40 godina kasnije.