Procesi sudskih rehabilitacija

[Roger Sanchez]

+1Danasnjim i buducim generacijama to sto je bilo bolje u poznim danima SFRJ nista ne znaci. Taj "kapital" je uglavnom protracen.

Osim megatone stambenog fonda u kojim žive nekad slavni paori & domaćini.

[hazard]

Osim megatone stambenog fonda u kojim žive nekad slavni paori & domaćini.

To jeste, htedoh to da spomenem nego nisam hteo preterano da detaljisem. Fakat je izgradjeno dosta infrastrukture i stanova i tako to, no ja sam mislio na generalnu privrednu i drustvenu situaciju. Npr. skoro celokupna ta ekonomija koja je nesto radila i stvarala za taj stambeni fond je nestala, otisla u nepovrat.

[henrik larsson]

Možda je bilo bolje onima koji su svoje najbolje godine proživeli krajem šezdesetih i sedamdesetih, kad se naveliko tovarilo i zaduživalo, uz postepeno smanjivanje represije i otvaranje ka spolja (u svakom smislu). Ali, s obzirom da se periodi ne mogu random čupati iz istorije i posmatrati nezavisno od onih pre i posle (pošto smo, je l te, povezani sa svojim precima i potomcima), tu stvar bih najbliže mogao da opišem kao da ja sad imam neku zajebanu hroničnu bolest koja me smara, pa onda odvojim 7 dana da gutam eside, rokam se pajdom, šmrčem koks, duvam i pijem alkohol, pa osmi dan umrem od srčke, šloga i eksplozije mozga odjednom. Ali tih 7 dana mi je svakako bilo do jaja.

[Roger Sanchez]

A na osnovu koeg iskustva uspoređuješ (Laron-četniče), npr. 50te sa, npr., 30tima?

[henrik larsson]

Ne razumem.

[fonTelefon]

To u suštini malo ima veze sa režimom na lokalu. To je period opšte ekonomske konjukture (negde do naftnih kriza) u kojem je (za neki ekonomski prosperitet) malo bilo bitno da li si staljinista, torijevac, demohrišćanin ili socdemokrata. Gotovo svaka zemlja Evrope je tada imala svoj najveći napredak u savremenom dobu.edit: ekonomski prosperitet je ključ jer donosi i lovu za ostale usluge, jasno.

U tim uslovima su idioti uspeli da naprave privrednu reformu koja je dovela do sloma pa su morali da puste kulake i proletere na arbajt po olandiji franchiji i dojclandu sve osim nepostene intelegencije njima nisu davali pasose. Taj period je ostao zabelezen kao Crni Talas.

[Roger Sanchez]

Ne razumem.

U smislu da su ovo bile i ostale siromašne zemlje, osim kada se ukeba neku lovu (na kvarno) sa strane pa se brže bolje sagradi (i ugradi) nešto.

[Filipenko]

Možda je bilo bolje onima koji su svoje najbolje godine proživeli krajem šezdesetih i sedamdesetih, kad se naveliko tovarilo i zaduživalo

Najveći deo dugova je zapravo načinjen nakon 75. uz eksploziju zaduživanja u osamdesetim, a i od toga danas sve skupa ne čini 10% zaduženja ove (i okolnih bivših SFRJ) zemalja, jer je ili vraćeno ili otpisano. Dakle, nikakva cena se ne plaća danas, u smislu kredita. A to plaćanje je žestoka naknadna pamet. Vidim ja da treba Beograd spustiti na 400k stanovnika i koncentrisati krem™ u njega, po bogougodnom monarho-receptu, a ostatak raseliti po selima, da se vozdigne srpsko selo, a srbad složi, oboži i omnoži, kao pre tih zloća koje su samo razvile gradove i industriju, po ceni koju mi danas plaćamo

Sve tačno, samo ne vidim onda čemu kukanje za tim vremenom, koje je predstavljalo samo jednu stepenicu i fazu nedemokratije u određenom obliku.

Deo je MP40 odgovorio, mada je suštinsko kukanje zapravo fokusirano na to što se onda znao red (manjim delom, a narodne mase to vole, ili makar poštuju, jebiga) i što su se sanirale posledice rata i nemaštine, što predratne što posleratne (većim delom) da bi se nakon toga krenulo u progres, makar i sa tim famoznim kreditima. Jebiga, odnos uloženo-dobijeno-luksuz je bio neuporedivo kvalitetniji u ono vreme, imajući u vidu od čega se krenulo. Imala se zadužena država u problemima i u osamdesetim i sada, sa tom razlikom što je onda bila veća, snažnija, bogatija, perspektivnija od sadašnje, a stvorena je iz ratnog pakla. Sa druge strane, danas imamo govno od države, a i to malo što radi tavori na onom ostatku ostataka bogatstava generisanih u tim vremenima "tovarenja i zaduživanja", koje se ispostavilo neuporedivo promućurnijim nego danas. Živo me zanima da li bi se sadašnja država mogla okarakterisati "održivom" kada se kroz par godina budemo osvrtali na ovaj smehotres i pričali o stepenu korupcije, zaduženosti kreditima i odlivu svih bogovetnih ljudi odavde. A to se prodaje kao budućnost.edit: a naravno, uvek je sevdah zakukati za vremenima kada tvoj ideološki protivnik nije smeo da pisne. Onima koji gotive Obraze, Dveri, SNP1389 i voskresnuće 1 đenerala (i naknadno 2 đenerala) naravno da to vreme nije po meri, već će uvek naći način da izraze poštovanje prema demokratskim slobodama kojima su tobože oduvek težili i prezir prema diktaturi koju tobože mrze iz dubine duše. Edited March 21, 2012 by Filipenko

[Prospero]

U tim uslovima su idioti uspeli da naprave privrednu reformu koja je dovela do sloma pa su morali da puste kulake i proletere na arbajt po olandiji franchiji i dojclandu sve osim nepostene intelegencije njima nisu davali pasose. Taj period je ostao zabelezen kao Crni Talas.

Bilo je više privrednih reformi, valjda misliš na onu iz 1965.Nije bio problem u reformi. Svedeno na to vreme i polit-ekonomske okolnosti ona je bila OK način za korak napred. No, ona je praktično napuštena jer je politički vrh strahovao za svoj partijski monopol, usled 1 ekonomske pojave koju nisu mogli da kontrolišu, a to je bio ekonomski interes. Sistem u celini je bio ograničavajući faktor; njegov idejni toolbox je za modernu ekonomiju jednostavno bio suviše krut i siromašan; suviše je težio kontroli i veštačkoj preraspodeli. Zbog toga je sam generisao probleme koje je onda naknadno pokušavao da rešava.Cela istočna Evropa je tokom '60-ih bila u ekonomskim reformama; nismo mi bili nikakav izuzetak. I sve su do početka '70-ih napuštene od političkog vrha.Da ne bude zabune, mi se i danas, kao i onda suočavamo sa nižom produktivnošću, velikom nezaposlenišću, prezaposlenošću u državnom aparatu. To pokazuje da su naši problemi u pogrešnim dugoročnim procesima, da se rešenja moraju planirati za par decenija unapred; da dobra volja & lepe želje nisu dovoljni; da mora postojati politički sistem koji će da ventilira stalno akumulirano nezadovoljstvo. Rigidnost komunizma je na tu situaciju legla ko ulje na vatru.

[Mp40]

od toga danas sve skupa ne čini 10% zaduženja ove (i okolnih bivših SFRJ) zemalja, jer je ili vraćeno ili otpisano. Dakle, nikakva cena se ne plaća danas, u smislu kredita. A to plaćanje je žestoka naknadna pamet.

'nuff said!kenja mi se kad cujem to "danas je lose jer je tad bilo dobro". Kako to nema smisla!Ma, samo vidi: rat koji je bio najgori u istoriji je zavrsen 1945. Kako je izgledala zemlja 1958.? Kako izgleda Srbija 13 godina posle neuporedivo manje pickaze, samo iz vazduha u 21. veku kad bi obnova i izgradnja trebalo da su brze i lakse???@ Buffalo BillNe znam bas da je svuda bilo lepo tih godina. Ne bih voleo da sam ziveo u SSSR interesnoj zoni...

[fonTelefon]

Bilo je više privrednih reformi, valjda misliš na onu iz 1965.Nije bio problem u reformi. Svedeno na to vreme i polit-ekonomske okolnosti ona je bila OK način za korak napred. No, ona je praktično napuštena jer je politički vrh strahovao za svoj partijski monopol, usled 1 ekonomske pojave koju nisu mogli da kontrolišu, a to je bio ekonomski interes. Sistem u celini je bio ograničavajući faktor; njegov idejni toolbox je za modernu ekonomiju jednostavno bio suviše krut i siromašan; suviše je težio kontroli i veštačkoj preraspodeli. Zbog toga je sam generisao probleme koje je onda naknadno pokušavao da rešava.Cela istočna Evropa je tokom '60-ih bila u ekonomskim reformama; nismo mi bili nikakav izuzetak. I sve su do početka '70-ih napuštene od političkog vrha.Da ne bude zabune, mi se i danas, kao i onda suočavamo sa nižom produktivnošću, velikom nezaposlenišću, prezaposlenošću u državnom aparatu. To pokazuje da su naši problemi u pogrešnim dugoročnim procesima, da se rešenja moraju planirati za par decenija unapred; da dobra volja & lepe želje nisu dovoljni; da mora postojati politički sistem koji će da ventilira stalno akumulirano nezadovoljstvo. Rigidnost komunizma je na tu situaciju legla ko ulje na vatru.

Tuzno je slusati sve te price, a gori nam pod nogama.Ako se saberu svi dugovi, za tačno tri i po godine aktuelne vlade pozajmili smo 5,7 milijardi evra, što je više nego u vreme svih premijera u poslednjih 20 godina zajedno.Vlade premijera Đinđića, Živkovića i Koštunice uspevale su javni dug i da smanje. Ukupan dug aktuelne vlasti na početku mandata 2008. iznosio je 8,7 milijardi evra. Danas je nešto više od 14,5 milijardi, a samo u prošloj godini u Nemanjinoj su zadužili građane Srbije za oko dve milijarde.

[Filipenko]

Opet, za ta smanjenja je ponajviše zaslužna taktika moljenja da nam otpišu dugove, a ne neka sjajna politika štednje, konverzacije, reformi ili sačuvaj me bože podizanja ekonomske snage države.

[Ryan Franco]

to sa rehabilitacijom draže je luđenje par dokonih seronja koje je naišlo na društveni zamajac i sad krenulo i neće da stane. elem, ako pomiluju bradonju, onda će i majku nedića, a nedaleko od toga i svetosavskog dimitrija. e onda smo u problemu. jerbo će onda svi srbski fašovi biti izdvojeni iz 3. rajha sa kojim naš narod poistivećuje fašističku ideologiju, pa će onda biti ohoho prostora da se marva predstavi kao autentični bezgrešni srbski nacionalizam koji nikakvo zlo nije napravio. nema veze što je suština ista, a i ko jebe kragujevaču decu. ali dobro, postoji i fina šansa da će narodu doći iz dupeta u glavu pa se spontano otvori i neka neofašistička.

[Prospero]

Opet, za ta smanjenja je ponajviše zaslužna taktika moljenja da nam otpišu dugove, a ne neka sjajna politika štednje, konverzacije, reformi ili sačuvaj me bože podizanja ekonomske snage države.

Ih, retko ko može da otplati dugove. Mogli su Rusi, sa naftom, i tsl. Nama običnima ostaje da molimo da nam daju a posle nekog vremena da molimo da nam otpišu. That's the name of the game.Blast from the past: Milka Planinc, noćna sednica, klub poverilaca "Prijatelji Jugoslavije"...

[casperbgd]

Za one koji imaju Facebook http://www.facebook.com/events/206834096089097/I za one koji nemaju:Pozivamo vas na projekciju dokumentarnog filma Ivana Mandića, Problem percepcije (2011), koja će se održati u Amfiteatru Filozofskog fakulteta u Beogradu u 20 časova. Film govori o dve suprotstavljene percepcije rehabilitacije ravnogorskog četničkog pokreta: jedna percepcija, koja osuđuje i problematizuje zvaničnu rehabilitaciju ovog kolaboracionističkog pokreta, proističe iz vizure potomaka žrtava četničkih zločina, dok druga percepcija, koja afirmiše i normalizuje zvaničnu rehabilitaciju ovog pokreta, dolazi iz vizure sledbenika i afirmatora istorijskog nasleđa ravnogorskog četničkog pokreta.Okosnicu filma čine rekonstrukcije dva masovna četnička pokolja nad seoskim stanovništvom u Vraniću pokraj Barajeva (21-22. decembar 1943) i Drugovcu pokraj Smedereva (29. april 1944). U filmu je moguće videti i deo razgovora autora sa Veselinom Kuzmanovićem, jednim od učesnika zločina u Vraniću, koji se pre 20 godina vratio u Srbiju iz emigracije. Kuzmanović nije sudski procesuiran, niti su istražni organi iskazali zanimanje za činjenicu da neposredan učesnik ratnog zločina već 20 godina nesmetano boravi u našoj zemlji, iako su potomci žrtava pokolja u Vraniću pokušavali da ukažu na ovu nedopustivu činjenicu.Takođe, pozivamo sve protivnike/ce rehabilitacije Draže Mihailovića na protest ispred zgrade Višeg suda u Timočkoj 15, u petak 23. marta, sa početkom u 10 časova.