Crtice o prvom svetskom ratu

[Halvard]

Fora je u tome sto je Srbija istrajavanjem u borbi imala sansu da na kraju bude na strani pobednika i da kao pobednica ucestvuje u podeli teritorija. Da je kapitulirala umesto povlacenja kroz Albaniju oslabila bi svoju ambiciju da bude balkanski Pijemont.

Pa da. Ali tu imamo i primer Rumunije koja u jednom trenutku jeste kapitulirala, pa je onda ušla u rat kada je već sve bilo gotovo, i na kraju se proširila na sve strane.Možda smo ih našim odbijanjem kapitulacije sprečili da dobiju ceo Banat do Tise kao što su planirali. :ss1:U svakom slučaju, 1914. nije se znalo da će se rat završiti potpunim slomom Centralnih sila i, najbitnije, raspadom Austro-Ugarske. Za Srbiju bi najgori scenario (osim poraza Antante, naravno) bio da ostane nekakav status quo u kom je A-U još uvek dovoljno jaka da može da vrši pritisak na Srbiju, zato je bilo potrebno imati što jalu poziciju u mirovnim pregovorima.

[kapetanm]

Дај да се ово закључа док је време

[radisa]

Ono sto je bitno shvatiti je da opstanak Srbije kao drzave u obe varijante ne zavisi od nje same, vec od ishoda rata na koji je ona mogla da ima samo marginalni uticaj. Jedino o cemu je Srbija odlucivala je da li da zrtvuje deo stanovnistva za mogucnost da dobije teritorije u slucaju da se nadje na pobednickoj strani. Ta opklada je uspela. Da li je vredela je nesto o cemu se moze raspravljati - Bakemono i ja, kao i mnogi drugi Evropljani, smatramo da je taj rat predstavljao uzaludno trosenje ljudskih zivota, i da, ako bi vec bilo anahronicno primenjivati savremena merila na odluke iz tog perioda, isto tako anahronicno ponositi se tim preskupim "uspesima".

Vidi, meni svejedno, ja se ne ponosim, nego pričam o tom periodu, ono što mi je ostalo u glavi iz knjiga, kad me to interesovalo.Inače, svaki rat je uzaludno trošenje života, bilo da si na kraju kao pobedio ili izgubio, svaki izgubljeni život je :cry:Ustalom, Srbija je u trenutku napada AU (hvala Filipe) na nju imala jaču vojsku od te dve armije koje su je napale, i to se znalo da će posle ulaska Rusije u rat, biti prednost Srbije. Bugari su ušli tek 1915, i Srbija je mogla, da je obećana pomoć stigla na vreme da sasvim fino drži front još neko vreme uz mnogo manje žrtve, da nije bilo Bugara. NIje taj ulazak u rat bio totalno nerezonski.

[radisa]

Samo jos radisi da odgovorim: mislim da je nevidjeno mesanje baba i zaba poredjenje spoljne politike i mog ili tvog zivota. I nije fer da ucitavas sta bih ja uradio ili ne bih uradio u rl.

OK, izvini ako ti to smeta, obrisano. Edited January 18, 2013 by radisa

[Yoda]

Дај да се ово закључа док је време

Od sada krecemo sa splitovanjem na PZD i brisanjem postova ukoliko rasprava krene van teme.

[Yoda]

Pavle Miljukov, Istorija Rusije:

Аустро-српски сукоб и објава рата (јули-август 1914). — Јуна 1914, над-војвода Франц-Фердинанд, наследник круне Аустро-Угарске, дошао је на маневре у Босну, чије је становништво огорчено на аустријски режим. 28 јуна, он је убијен на улици у Сарајеву од босанског студента Принципа.Петнаест дана раније Виљем Други и надвојвода били су се састали у Конопишту и дискутовали, између других ствари, и о балканском питању. После тога разговора, аустро-угарска влада саставила је један детаљан меморандум, у коме излаже пројект савеза са Бугарима и Турцима, намењен да се бори са балканском политиком Русије која, говорило се ту, циља, преко Аустро-Угарске, на Немачку. Тај меморандум није још био ни одаслан кад се догодило убиство у Сарајеву, који Аустро-Угарска решава да искористи да би „пречистила рачуне” са Србијом. 5 јула, гроф Хајош га носи у Берлин, са личним потписом Фрање-Јосифа, који изјављује да, од сада, његова влада „мора да тражи начина да усами и умањи Србију”, да неће бити могуће да се формира један нови савез између Турске, Бугарске, Румуније и Грчке пре но што Србија „не буде уклоњена као политички фактор на Балкану”. Виљем Други, наљућен због убиства надвојводе, не одобрава Аустро-Угарској што хоће да поведе само „ратну акцију” противу Србије, већ жели да, ако је решена, боље то да чини одмах, „док још Русија, далеко од тога да буде спремна за рат, оклева да ступи у оружану акцију”. Канцелар Бетман-Холвег исто тако тврди „да би најбоље решење било неодложна акција”. По наређењу Виљема Другог, амбасадор Немачке у Бечу истиче нарочито чињеницу да се у Берлину „очекује да Аустро-Угарска поступи противу Србије и да се неће разумети ако Аустријанци пропусте прилику да Србији зададу удар”. Граф Хајош резимирајући своје утиске из Берлина, изјављује: „Немачки водећи кругови и сам цар скоро нас приморавају да предузмемо акцију противу Србије”.7/19 јула Аустро-Угарски Крунски савет, под упливом графа Берхтолда, министра спољних послова, и у пркос протестима мађарског министра претседника графа Тисе, решава да припреми л да оправда почетак непријатељства, упутивши Србији неприхватљив ултиматум. Имао је намеру, с почетка правећи се да поштује територијални интегритет Србије, да њене покрајине раздели после између Бугарске, Грчке, Румуније и Албаније, да наметне Србији исправљање граница у корист Аустро-Угарске и да стави под војну окупацију покрајине које би јој остале, да свргне династију, да јој наметне војни споразум и да је стави „под зависност” Аустро-Угарске. Како су претседник Француске републике Поенкаре и претседник владе Вивијани тада били у гостима код Николе Другог, Аустро-Угарска — под изговором да би „ратоборни” Поенкаре могао да утиче на „мирољубивог” Сазонова— чека њихов одлазак, чији је датум њима јавила немачка амбасада, да би упутила свој ултиматум Србији. 23 јула, у 6 сати по подне, непосредно после одласка оклопњаче „Француска”, која односи Поенкареа и Вивијанија, Аустро-Угарска доставља ултиматум српској влади. И ако је истрагом, коју је водио аустријски претставник, установљено да српска влада није била ни у каквој вези са атентатом у Сарајеву, „неприхватљиви” ултиматум изискује да Србија прекрши све своје законе и жртвује свој суверенитет да би обезбедила на својој сопственој територији, а уз помоћ Аустро-Угарских чиновника „угушивање превратничког покрета” и тражење Принципових саучесника, и да дâ на то одговор у року од 48 сати.Пред таквим захтевима није остајало више много европској дипломацији да уради. У пркос свему, за шест страшних дана, дипломати чине све напоре да осујете последице аустро-угарског плана, коме Немачка даје у целости своју подршку и не познавајући све појединости. Русија стварно није спремна за рат и према речима Виљема Другог само може да „оклева прибегавању оружја”. Министар спољних послова Сазонов испочетка предлаже Бечу да продужи рок ултиматуму; после, он саветује српској влади, преко српског посланика у Петрограду, да прихвати захтеве Аустро-Угарске, изузев онога којим се повређује суверенитет Србије. Поступивши по овоме савету, српска влада 25 јула у 6 сати у вече предаје барону Гизлу аустро-угарском посланику у Београду, одговор пун понизности. Она одбија само један захтев, учествовање аустро-угарских чиновника у судској истрази у Србији; а поред тога, она предлаже да ако Аустро-Угарска не би тиме била задовољна, да се спор упути међународном суду у Хагу. Барон Гизл, према инструкцијама своје владе, једва је прочитао српски одговор и већ га је означио као недовољног; пола сата доцније, са целим особљем посланства, напушта Београд. 26 јула Србија и Аустро-Угарска почињу да мобилишу. Престолонаследник Србије Александар тражи телеграмом помоћ од Николе Другог. Решен да убрза ствари Берхтолд одбија покушај Русије која тражи начин да отпочне непосредне преговоре, док немачки канцелар одбија понуду Енглеске која прво тражи да се сазове конференција четири велике силе „неутралних у српској ствари”: Немачке, Енглеске, Француске и Италије, а затим да се организује обична конференција четири амбасадора ових сила. 28 јула Аустро-Угарска објављује рат Србији. Ова ужурбаност је тиме необичнија што је ђенерал Конрад фон Хецндорф обавестио своју владу да Аустро-Угарска војска није спремна, и не може преузети озбиљну офанзиву пре 12 августа. Поступак Аустро-Угарске променио је осећања Европе на штету Аустро-Угарске, а нарочито чини неизбежном руску интервенцију. Одмах после предаје аустро-угарског ултиматума, Сазонов је изјавио енглеском амбасадору сер Џ. Бјуканану да ако Немачка не задржи Аустро-угарску, Русија „неће устукнути пред ратним ризиком”. Сигурна у помоћ Француске, Русија је тражила од Енглеске да се одмах изјасни о свом ставу да би се осујетио светски сукоб. 27 јула Енглеска је избегла ово питање, али је била решила да не демобилише британску морнарицу, која је тек завршила своје маневре. 27 јула Никола II је одговорио престолонаследнику Србије да ако његови лични напори да се избегне катастрофа не успеју, Русија „неће остати равнодушна према судбини Србије”. На сам дан објаве рата Србији, Бетман-Холвег саветује Бечкој влади да објави како не мисли на територијална задобијања и да ће српску територију заузети само привремено. Непотпуност овакве изјаве, која очигледно само тежи да ослаби утисак агресивних аустро-угарских мера, није могла да умири Русију. Она је осетила да је рат са Аустро-угарском неизбежан и истога дана министарски савет, сазван под претседништвом цара, решава да мобилише четири војна округа на југу Русије, што значи 13 армијских корпуса од 37, са колико располаже Русија, наредба за мобилизацију објављена је идућег дана изјутра, 29 јула.За 24 часа који су следили објави рата, Аустро-Мађари пушкарају се са Србима. Положај је тиме погоршан. Виљем II, који је био отишао на крстарење по Северном мору, примио је по повратку у Берлин, 28 јула, телеграм од руског цара у коме га моли за његову пријатељску помоћ после „подле објаве рата аустро-угарске своме слабом суседу”. 29 јула, на захтев Русије сер Едвард Греј понавља британски предлог да се сазове конференција четири „незаинтересоване” силе. Он се није ограничио да предложи, као што је хтела Русија, обустављање војних операција, он чак пристаје да Аустро-Угарска окупира један део српске територије, док конференција не дође до неког закључка и бечкој влади не буде дато потпуно задовољење. Не само што су сви ти предлози били одбачени, него и на тражење Аустро-Угарске, Немачки амбасадор у Петрограду гроф Пурталес истога дана се појављује код Сазонова и изјављује сасвим јасно: да ако Русија не обустави своју мобилизацију, и Немачка ће са своје стране мобилисати. Овај корак потпуно је убедио Петроград даје сукоб са Немачком неизбежан; у једном комуникеу, упућеном силама, Сазонов закључује: „Пошто нам је немогуће да учинимо по жељи Немачке, не остаје нам ништа друго, него да убрзамо своје сопствено наоружање, с обзиром на чињеницу да рат изгледа неизбежан ” 29 јула Никола Други ипак још једанпут покушава да спречи оно што је неизбежно. Он телеграфише Виљему Другом: „Било би право да се Аустро-српски сукоб изнесе пред Хашки суд Ја се уздам у твоју мудрост и у твоје пријатељство.” Он је послао ову депешу без знања своје владе — сам Сазонов тек је после шест месеци сазнао за њено постојање, — а Немачка влада ју је испочетка прикривалаНемачки цар има сада само једну бригу: Спречити, као што је рекао у својој депеши од 28 јула свом амбасадору у Бечу, да непопустљивост Аустро-угарске „не узбуни против њега целокупно јавно мнење”, и зато да маневрише да „одговорност за проширење сукоба на странке које нису биле непосредно заинтересоване, падне по сваку цену на Русију”, јер „под таквим околностима не би се могао предузети срећни рат на три фронта”. Према томе 30 јула Пурталес је питао Сазонова да ли би се задовољио обећањем Аустро-угарске, да она неће повредити територијални интегритет Србије. Сазонов је одговорио да је дискусија добила европски карактер и да је такође потребно да се сачува суверенитет Србије, па ако Аустро-Угарска из свог ултиматума избрише клаузулу која повређује суверинет, Русија је спремна да прекине своје припреме за рат. Немачка је одбацила ову формулу као „неприхватљиву” за своју савезницу.Поред тога, истог 30 јула уз активност дипломата долази и активност ђенералштабова. Ови уверени да је рат неизбежан журе се да што пре све потребне мере буду предузете: са обе стране они тврде, да је противник први прибегао пре сваке званичне наредбе, предходним мерама мобилизације. Дипломате не попуштају одмах. Бетман-Холвег тражи од Виљема Другог да повуче декрет о мобилизацији чији је званични коминике објављен у „Локал-Анцајгеру” од 30 јула, већ обнародован; али он је могао само да постигне. званични деманти коминике-а јер су министар војни и шеф ђенералштаба одбили сваку одговорност за случај одлагања. Исто то се десило и у Русији. Већ 25 јула тамо су се бавили војним мерама, које се имају предузети противу Аустро-Угарске, чије су јединице већ стављене у ратну приправност. Идућег дана Савет, под претседништвом царевим, решава да објави стање „пре мобилизације”. Али делимична мобилизација показала је велике техничке тешкоће. Она се појављује не као мера проучена и припремна унапред, већ као нека врста импровизације, која може озбиљно да доведе у питање доцнију општу мобилизацију. Стога и војне власти држе да је немогуће одвојити делимичну мобилизацију од опште. 29 јула Никола Други пристаје да изврши општу мобилизацију, али пошто је упутио Виљему Другом депешу у којој му предлаже да се питање изнесе пред Хашки суд, он мења своју одлуку, и наређује да се мобилише само у четири војна округа, што ђенералштабу не изгледа довољно да се издржи рат, па макар и против саме Аустро-Угарске, која је била постала за последњих неколико година опасна војна сила. У две нове депеше цар даје Виљему Другом своју часну реч да се руска војска неће упустити у непријатељства док трају преговори са Аустро-Угарском, а тражи од њега да гарантује са своје стране да Немачка мобилизација не значи рат и да се преговарања могу наставити. Сазонов чини нове уступке, он пристаје да Аустро-угарска окупира Београд и да се измена текста Аустро-Угарског ултиматума стави пред европски суд. Али 30 јула, у један сат изјутра, цар је примио одговор од Виљема Другог који одбацује сву одговорност за рат на њега, ако Русија мобилише противу Аустро-Угарске. У току дана 30 јула, Руска влада је обавештена о немачком оружању и о декрету о мобилизацији, објављеном у „Локал-Анцајгеру”. У два часа по подне у току преговора између министра војног Сухомлинова, Сазонова и шефа ђенералшаба Јанушкевића, ђенерали упорно траже да се са делимичне мобилизације пређе на општу и моле Сазонова да убеди Николу Другог да је то потребно, Јанушкевић додаје да не би могао да предузме одговорност за последице које би повукло за собом свако закашњење. Сазонов је одмах добио ауденцију у Петерхофу, и у току једног рапорта који траје један сат, од три до четири по подне, он је изложио цару стварност немачке претње и потребу опште мобилизације. Цар, свестан одговорности којој се излаже, оклева, али попушта када му Сазонов предочи да ће Русија да изгуби „утицај који је стекла на Балкану у току своје историје” и да ће бити осуђена на бедно животарење, на милост и немилост централних сила.” После дугог ћутања он рече Сазонову: „Имате право . . . Упутите шефу ђенералштаба моју наредбу о мобилизацији”. Чим је примио ову наредбу преко телефона, Јанушкевић, бојећи се да цар не промени мишљење, изговара се да му је телефон покварен. 31 јула у 10 сати и 40 минута декрет о општој мобилизацији је објављен; истога дана у 12 часова и 30 минута Немачка објављује „Стање ратне опасности”, што одговара општој мобилизацији, затим неколико сати доцније она упућује двоструки ултиматум: Русији и Француској.”Немачки ултиматум предат је Сазонову у поноћ. Не узевши на себе никакву обавезу у име Немачке, он изискује да „у року од 12 сати, „Русија обустави сваку ратну меру не само према овој сили (Немачкој) већ према Аустро-Угарској, у недостатку чега „била би објављена немачка мобилизација”. Русија не одговара. Чудан случај, у тренутку када Немачка шаље свој дупли ултиматум, Аустро-Угарска изненада пристаје да обнови прекинуте преговоре. Њен циљ је очигледан: Да пребаци одговорност за рат на Русију. Али овај план би покварен; рат објављује Немачка. 1 августа у 7 часова у вече граф Д. Пурталес појављује се код Сазонова, у крајњем узбуђењу и предаје му објаву рата Немачке. Аустро-Угарска, свесна да није спремна да преузме офанзиву, не жури се да следује примеру свог савезника. Тек шест дана доцније на наваљивање Немачке, која је остала усамљена, она је такође објавила рат Русији. Велики светски рат отпочео је.

Edited January 18, 2013 by Yoda

[Vapad]

Ja bi samo dodao sve odavde http://wwi.lib.byu.edu/index.php/1914_Documentsto sam čitao danima, davno, mislim da je dobro

[Vapad]

Belgijsko "skidanje gaća"

On the morning of August 3, 1914, the Belgian Minister for Foreign Affairs, M. Davignon, gave the following note to the German Minister in Brussels, Herr von Below Saleske. The German army invaded Belgium on the morning of August 4, 1914....This note [asking free passage] has made a deep and painful impression upon the Belgian Government. The intentions attributed to France by Germany are in contradiction to the formal declarations made to us on August 1, in the name of the French Government. Moreover, if, contrary to our expectation, Belgian neutrality should be violated by France, Belgium intends to fulfil her international obligations and the Belgian army would offer the most vigorous resistance to the invader. The treaties of 1839, confirmed by the treaties of 1870 vouch for the independence and neutrality of Belgium under the guarantee of the Powers, and notably of the Government of His Majesty the King of Prussia.Belgium has always been faithful to her international obligations, she has carried out her duties in a spirit of loyal impartiality, and she has left nothing undone to maintain and enforce respect for her neutrality.The attack upon her independence with which the German Government threaten her constitutes a flagrant violation of international law. No strategic interest justifies such a violation of law.The Belgian Government, if they were to accept the proposals submitted to them, would sacrifice the honour of the nation and betray their duty towards Europe.Conscious of the part which Belgium has played for more than eighty years in the civilisation of the world, they refuse to believe that the independence of Belgium can only be preserved at the price of the violation of her neutrality.If this hope is disappointed the Belgian Government are firmly resolved to repel, by all the means in their power, every attack upon their rights.

Kralj Albert I od Belgije:

In the name of the nation, I give it a brotherly greeting. Everywhere in Flanders and Wallonia, in the towns and in the countryside, one single feeling binds all hearts together: the sense of patriotism. One single vision fills all minds: that of our independence endangered. One single duty imposes itself upon our wills: the duty of stubborn resistance.In these solemn circumstances two virtues are indispensable: a calm but unshaken courage, and the close union of all Belgians.Both virtues have already asserted themselves, in a brilliant fashion, before the eyes of a nation full of enthusiasm.The irreproachable mobilization of our army, the multitude of voluntary enlistments, the devotion of the civil population, the abnegation of our soldiers' families, have revealed in an unquestionable manner the reassuring courage which inspires the Belgian people.It is the moment for action.I have called you together, gentlemen, in order to enable the Legislative Chambers to associate themselves with the impulse of the people in one and the same sentiment of sacrifice.You will understand, gentlemen, how to take all those immediate measures which the situation requires, in respect both of the war and of public order.No one in this country will fail in his duty.If the foreigner, in defiance of that neutrality whose demands we have always scrupulously observed, violates our territory, he will find all the Belgians gathered about their sovereign, who will never betray his constitutional oath, and their Government, invested with the absolute confidence of the entire nation.I have faith in our destinies; a country which is defending itself conquers the respect of all; such a country does not perish!

Edited January 18, 2013 by Vapad

[Dr Arslanagić]

evo jedne crtice

[ficfiric]

Kad smo vec kod slika, puskaralo se malo i po Sapcu pa evo par slika:Glavna ulica u prvim danima rataIste zgrade, pogled sa zadnje strane (izresetana zgrada je druga bliznakinja sa gornje slike, u pozadini se vidi ostatak crkvenog tornja)Snimak iz vazduha, pocetak rata (crkveni toranj je srusila srpska vojska posto su se tu nalazili austrijanci)

Edited January 19, 2013 by ficfiric

[Pontijak]

Pavle Miljukov, Istorija Rusije:

lepo, imali smo pogled ruskog istoricara a sada bi bilo lepo zbog objektivnosti dati pogled nekog nemackog ili austrijskog istoricara :P Edited January 19, 2013 by Pontijak

[Prospero]

ne pratiš fabulu radnje :)http://www.parapsiho...05#entry2030090http://www.parapsiho...05#entry2030119

Edited January 19, 2013 by buffalo bill

[Pontijak]

[Bane5]

Treba dodati jos samo par stvari, Srbija nije cak ni bezuslovno odbila sporne tacke Ultimatuma vec je bila spremna da prihvati tumacenje bilo suda u Hagu bilo da prihvati savet velikih sila u odnosu na isti. Druga stvar je analiza ponasanja austrijskih okupacionih vlasti u Srbiji od povlacenja srpske vojske do njenog pobednickog povratka. Niz je primera gde se sistematski radilo na zatiranju nekih nacionalnih postulata srpskog naroda, pocev od slavljenja Carevine i cara do zabrane koriscenja cirilice u javnoj upotrebi.

Edited January 20, 2013 by Bane5

[Radoye]

http://www.amazon.com/Europes-Last-Summer-Started-Great/dp/037572575XPreporuka svakome koga zanima tematika pocetka I svetskog.