Polemike

[notenoughreasonsforclaire]

Samo mali dodatak: Mirnes je dečkić... :) Btw, i sam htedoh da postavim ovo. A, ne boj se da se Vladušić neće javiti. Već ti on šilji pisaljku...

[Turnbull]

Samo mali dodatak: Mirnes je dečkić... :) Btw, i sam htedoh da postavim ovo. A, ne boj se da se Vladušić neće javiti. Već ti on šilji pisaljku...

Koji sam kreten :(A za Vladušića - da, da, nije taj za džabe Kecmanov drugar, taj ulazi u polemike k'o Čanak u kafanske tuče. Mada... mada... kad vidi da je slabiji ume da se pizdanski povuče, a onda podjebava na sitno u kasnijim tekstovima, fusnotama, onako usput itd. Konkretno ovde, slutim da neće odgovarati direktno, nego će u nekakvom intervjuu, za Pečat na primer, da pomene kako ga napadaju bošnjački nacionalisti, kako ga proglašavaju fašistom jer brani nacionalnu kulturu, ili već tako nešto.Inače, nikad ne pročitah gluplju i neduhovitiju stvar od njegovog odgovora Čoloviću. Kako je ta ekipa oko P-70 operisana od smisla za humor, pa to je strašno.

[bergasa19]

Pescanik

Trijumf volje “naroda”Saša Ilić | 28/09/2012 Politika u vojvođanskoj olujiDana 24. septembra 2012, Politika je objavila dve vesti, jednu u rubrici „Svet“ a drugu u udarnoj „Temi dana“. Naizgled, ove dve vesti nemaju nikakve veze. Izolovane su prostorno, rubrikama, jedna pripada prošlosti a druga sadašnjosti. Jedna je problem Nemačke, a druga Srbije. Radi se o vestima „Nacistička prošlost sustigla Špigl“ i “Čanak sa telohraniteljima učestvovao u prebijanju?”, jedna je iz sveta a druga sa domaćeg terena. Verujem da će se mnogi složiti, baš kao i redakcija Politike, da prva, tj. nemačka tema pripada prošlosti, dok druga, srpska, proističe iz sadašnjosti. Moja je teza obrnuta, rekao bih da nemačko suočavanje sa prošlošću lista Špigl više pripada aktuelnom vremenu, dok Politikina akcija kriminalizacije poslanika i lidera LSV Nenada Čanka pripada konzerviranoj prošlosti s kraja osamdesetih i početka devedesetih. Stoga ću se pozabaviti jednom uporednom analizom pisanja Politike nekad i sad, oba puta u vezi sa previranjima u Vojvodini. Radi se o danima ranog oktobra 1988. i ovima sada, nakon isto tako nasilničkog preuzimanja vlasti u Novom Sadu, kao što se to u Pokrajini radilo davnih, za Politiku i njene urednike, zaboravljenih dana.Kako Politika obrađuje sadašnjost“Redakcija hamburškog Špigla”, piše Politika, “vodećeg političkog magazina Nemačke i najtiražnijeg nedeljnika Evrope, suočila se minulog vikenda sa nemilom prošlošću”. Naime, naglašava naš list još u anterfileu: “Esesovci su vodili uređivačku politiku u prestižnom nemačkom nedeljniku sve do osamdesetih godina prošlog veka”. To je, međutim, upravo ono vreme kada je Politika počela da otvara prostor najtvrđoj nacionalističkoj propagandi, te bi ovaj tekst u Politici morao da ima posve drugačiji ton, tj. morao bi da pokazuje neko prisustvo svesti o sopstvenoj nemiloj prošlosti, kako bi se uopšte moglo govoriti o tuđoj. Međutim, toga u Politici nema, naprotiv, ona je u istom broju napravila perpetuiranje svog diskursa iz osamdesetih, koji je sada dobio “novo ruho” ali su ideološke direkcije ostale iste. Možda to ima veze sa Vučićevim otkrivanjem traga izvesnog Bogićevića i famoznog “Tadićevog kabineta”, koji je do Vučića imao neprikosnoveni upliv na uređivanje ovog lista. A možda se samo radi o nemiloj prošlosti s kojom Politika još nije ni pokušala da se izbori, odnosno da ovlada njome. No da se vratim bazičnim tekstovima u uređivačkom radu. Tog 24. septembra objavljen je prvi od serije tekstova o aktivnostima Nenada Čanka u noći između petka i subote, u novosadskoj kafani “Tako je suđeno” i ispred nje, dva sata posle ponoći. U tom prvom tekstu, Politika je objavila sve elemente optužnice: ispod zumiranog oteklog lica Pavla Lešanovića (za kog će se kasnije saznati da spada u provokatore i incidentne tipove, bliske aktuelnom ministru kulture Bratislavu Petkoviću), slede informacije o sukobu, priznanje Nenada Čanka da je sa dotičnim u kafani “imao javnu raspravu” te da “neće davati izjave za medije”. Onda sledi međunaslov, u kojem je izjava novog gradonačelnika Novog Sada (da je P. L. prebijen jer ima “vannovosadsko poreklo”) efektno preinačena u “Lešanović prebijen jer nije Novosađanin”, zatim sledi međunaslov o brisanju natpisa “Ujvidek” sa table Novog Sada, da bi se poentiralo Lešanovićevim iskazom o tome kako ga je “Čanak tukao štapom preko lica”. Pritom, Lešanović se ne seća ničeg lošeg iz kafane, ali se do detalja seća svega što se desilo pred kafanom, ko je šta rekao, kada su ga Nenad Čanak i njegovi telohranitelji prebili na pravdi boga, jer je on “beogradski ološ”. Zaista, ovako posložene informacije navode samo na jedno: “Uhapsite Čanka!”/”Uhapsite Vlasija!”. Već sledećeg dana, Politika je u “Temi dana” objavila tekst “Nenad Čanak juče nije saslušan”, kao i prigodno podsećanje na “Sve nestašluke lidera Lige socijaldemokrata” – od vožnje motora do Velikog brata. Već 26. septembra, Politika je nakon teatralnog priznanja Nenada Čanka o učestvovanju u tuči, ovu vest razvrstala u rubrike “Hronika” i “Tema dana”. U prvoj je objavljena vest “Tukao sam ga, vraćam poslanički mandat”, a u drugoj “Tukli su me zbog Miljacke”. Zapravo, ono na čemu Politika insistira je sukob na “nacionalnoj osnovi”, tj. autonomaška eskalacija nasilja nad čednim Srbijancem iz Beograda, koji je ni kriv ni dužan u kafani bivšeg vaterpoliste Danila Ikodinovića samo hteo da čuje omiljenu pesmu svog premijera Ivice Dačića, tj. Miljacku Halida Bešlića. Ovo je omiljen siže radikala, transformisanih u naprednjake, ali i osvetoljubivih SPS-ovaca (u transkripciji Politike – Espeesovaca), za koje je samo dan pre isprovociranog sukoba u kafani, poslanica LSV Aleksandra Jerkov rekla da su bili pod strahovitim pritiskom kako bi se priklonili naprednjacima. Uglavnom, to je kontekst čitavog događaja. Da, tu je i jedna skinuta tabla sa imenom Ulice Dr Zorana Đinđića sa zgrade Filozofskog fakulteta, što se dogodilo u vreme brutalnih napada na bivšu vlast u tom gradu. Uglavnom, “odnarođeno” rukovodstvo Novog Sada je slomljeno i sada je na sceni eskalacija Vučićeve volje.Bumerang iz nemile prošlostiTalas spontanog “narodnog bunta” nakon Osme sednice, zahvatio je sve delove zemlje nastanjene Srbima. Vojvodina je bila jedno od bitnih manevarskih polja za demonstraciju „volje naroda“ koja se, kako je Politika pisala, spontano prelivala na ulice, tj. mitinge, legitimna okupljanja kojima “niko nije upravljao” do “sam narod” oličen u rudimentima radničkih saveta i drugih socijalističkih institucija koje će biti aktuelne još samo u vreme tzv. Antibirokratske revolucije. Tog 5. oktobra 1988, preci današnjih Espeesovaca i Esenesovaca krenuli su iz Bačke Palanke put Novog Sada da zadaju poslednji udarac pokrajinskom rukovodstvu koje nije umelo da pruži odgovor pred stihijom političkog nasilja nad institucijama Pokrajine i Republike. Pojava Milovana Šogorova, predsednika Predsedništva PK SK Vojvodine, izazvala je talas “radničkog” nezadovoljstva. Pre nego što su počeli da ga psuju i gađaju, mitingaši su podigli Mihalja Kertesa (veliku nadu promena) na ruke, skandirajući: “Ne damo Kertesa!” i “Hoćemo Kertesa”. Onda se iz mase izdvojio neko koga Politika imenuje kao glas naroda (predsednik Radničkog saveta “Jugoalata”) koji pokrajinskom rukovodstvu daje sat vremena da podnese kolektivnu ostavku. Takođe, masa u tom trenutku zahteva i da Slobodan Milošević, predsednik CK SK Srbije, dođe u Novi Sad. (Jedan vođa, jedan Ustav, jedna Republika!) Nakon šesnaest sati opsade, pada pokrajinsko rukovodstvo, što Politika sutradan objavljuje na naslovnoj strani uz veliki natpis: “Krah jedne pogrešne politike”. Usledila je prava eksplozija zadovoljstva na stranicama najstarijeg dnevnika na Balkanu: “Vojvodina je rekla ne autonomaštvu”, “Nepoverenje su izrazili narod i članstvo SK” (Milošević), “Zahtevi na mitinzima su okosnica našeg političkog programa”. Način uređivanja vesti iz “jeseni radničkog nezadovoljstva” u Vojvodini nije bilo samo puko izveštavanje sa terena, kao što ni kampanja obaranja Nenada Čanka nije samo objektivno izveštavanje. Tu se najpre radi o produžetku starih metoda oblikovanja medijske stvarnosti, koja pre svega nastaje na fonu tzv. narodne volje. Taj kontinuitet u Politici jasno se može videti i u pakovanju vesti povodom slučaja Nikolaidis/Ugričić iz januara ove godine. Bila je to jedinstvena šansa da zvanična vlast u Srbiji (Tadić&kabinet) preko svog centralnog glasila pokaže Crnoj Gori šta zaista misli o njenoj nezavisnosti, kao što sada nova vlast (Dačić&Vučić) demonstrira svoju miloševićevsku viziju Vojvodine. Ispostavlja se da istraga o događaju pred kafanom “Tako je suđeno” nije ni bitna za Politku, jer je ona iz tog događaja izvukla esenciju prošlosti i ubrizgala je u medijski prostor. Čanak i Lešanović će tavoriti još neko vreme u “Hronici” sve dok im se kao Božidaru Stanišljeviću, odnosno Nikolaidisu i Ugričiću, ne izgubi trag u poplavi novih zahteva “narodne volje”. Međutim, ne bi trebalo zaboraviti rečenicu Georga Maskola, glavnog urednika Špigla, koji je na kraju konferencije o prošlosti ovog nedeljnika rekao da “neprijatne činjenice iz prošlosti ne treba zapostavljati, jer bi to moglo dovesti u pitanje današnju objektivnost tog lista”. A to se Politici upravo događa.

Edited September 30, 2012 by bergasa19

[bergasa19]

Pescanik

Zavere prošlosti: ko ruši Nenada Čanka?Vladimir Pavićević | 30/09/2012 U tekstu Trijumf volje „naroda“, koji je 28. septembra 2012. godine objavljen na portalu Peščanika, Saša Ilić analizira i sledeće dve stvari. Usmerivši se na komentar autora dnevnog lista Politika o nacističkoj prošlosti nemačkog magazina Špigl koja je, prema autorovim saznanjima, zahvatila period i do osamdesetih godina 20. veka, gospodin Ilić propituje prošlost i sadašnjost same Politike. On evidentira da Politikini novinari ne nailaze na prepreke kada se bave drugima, ali da pokazuju potpuno odsustvo ideje da se bave sobom i svojim listom, što se u ovom slučaju odnosi na sadržinu Politikinih dnevnih novina od pre dvadeset godina, ali i danas. Druga važna teza u tekstu Saše Ilića tiče se slučaja Nenada Čanka, preko kojeg pokušava da dokaže da se prošlost Politike ponavlja i to ilustruje tekstovima kojima se, prema njegovom viđenju, Nenad Čanak ruši sličnim mehanizmima kojima je rušeno vojvođansko rukovodstvo 1988. godine.Sašu Ilića smatram doslednim i hvale vrednim autorom i nosiocem važnosti suočavanja s prošlošću u Srbiji. Smatram, ipak, da je ovom prilikom pogrešio. Dok je teza o odsustvu suočavanja sa sopstvenom prošlošću u dnevnom listu Politika čvrsto argumentovana, druga teza o obaranju Nenada Čanka je, po mom sudu, klimava. Da bismo mogli da prihvatimo tezu o tome da je pisanje dnevnog lista Politika tendeciozno, neophodno je da se pruži uvid u ceo slučaj, što je Saša Ilić izbegao da uradi. Čitajući Ilićev tekst, moguće je zaključiti to da je Nenad Čanak žrtva kampanje u kojoj je, kao i u slučaju Ugričić učestvovala Politika. Moje mišljenje je da uloga Politike u slučaju Nenada Čanka nije ni velika ni tendeciozna, već da je svojim delanjem Nenad Čanak srušio sebe i da mu pomoć Politike u tom poslu nije ni bila potrebna. Ponudiću tri argumenta za ovu tezu.Prvi argument čine neistiniti iskazi Nenada Čanka koje je dao neposredno nakon tuče ispred novosadske kafane, za koje je sam kasnije potvrdio da nisu bili tačni. Poigravajući se asocijacijama na priču o kori od banane na koju se, uz pomoć Vojislava Šešelja, pre dvadeset godina navodno okliznuo advokat Nikola Barović, Nenad Čanak je najpre negirao da je učestvovao u bilo kakvoj tuči. Opisivao je kako je bilo neprijatno gledati pijanog čoveka dok pred njim pada na zemlju od pijanstva. Samo dan kasnije, Čanak je podvikivao (kao da mu je žao što tuča ne može da se nastavi) kako je sam tukao tog pijanog čoveka zbog odbrane svoje porodice, svoje dece i bratanice, i kako bi ga ponovo tukao jer je njegovo ponašanje u kafani bilo ne samo nedolično, nego je predstavljalo nasrtaj na visoke porodične vrednosti i dužnosti samoga Nenada Čanka. On će uvek, i po cenu da nekoga tuče, braniti svoju porodicu i decu. Čanak je ceo događaj prikazao lažno, a onda se odjednom uzvisio u pravedničkom gnevu prema pijanom mangupu koji je nasrnuo na bratanicu i psovao mu decu. Ne treba mnogo dokazivati da upravo ovaj slučaj pokazuje da Nenad Čanak nije ljubitelj istine, što njegov politički portret čini prljavim.Drugi argument odnosi se na mehanizam fizičkih obračuna i nasilja koje koristi Nenad Čanak. Pretukavši čoveka, on je poručio da u slučajevima u kojima je akter, on sam odlučuje o kazni i pravdi. Njegova poruka je da ne vrede ni policija, ni sud, kad i jedno i drugo on sam najbolje može da radi. Pretpostavimo da je pretučeni čovek zaista provokator i incidentni tip. Zar to može da bude opravdanje da se upotreba sile i nasilja smatra legitimnom? Šta će, ako sledimo Čankovu argumentaciju da je svako arbitar u sopstvenom slučaju, sprečiti nasilnike da 6. oktobra 2012. istim sredstvima koje on koristi, pokušaju da spreče održavanje Šetnje ponosa?Treći argument tiče se moralnog aspekta slučaja. Ni u jednom trenutku ne pokazujući kajanje zbog svojih postupaka (što bi bilo razumno za civilizovanu osobu), Nenad Čanak je pokušao sebe da predstavi kao žrtvu, identičnu ili sličnu žrtvi Ratka Mladića, ratnih profitera i drugih kriminalaca koje je domaćinski primala Skupština Srbije. I upravo je to predstavio kao razlog za ostavku koju je podneo. Ova namera Nenada Čanka da svoju razgoropađenost i bahatost zameni prizorom sebe kao žrtve je slika moralnog kraha političara koji se predstavlja kao nosilac ideje modernizacije Srbije.Moje je mišljanje da je Saša Ilić promašio i do krajnosti nategao tezu da se u slučaju Nenada Čanka radi o medijskoj hajci koja za cilj ima obračun sa nosiocem određene ideje u Vojvodini i Srbiji kao što je to zaista bio slučaj velikog broja Politikinih tekstova u obračunu sa vojvođanskim rukovodstvom 1988. godine. Kada se uzmu u obzir širi aspekti slučaja, moglo bi se tvrditi da su ovog puta novinari Politike bili nežni prema Čanku. Naročito mi izgledaju neodgovarajaući uputi na poređenje slučaja Sretena Ugričića i Nenada Čanka. Radi se o dva potpuno različita primera bez ikakve mogućnosti za analogije. Moj je utisak da su zavere prošlosti toliko zasenile autora da on delom makar zanemaruje realnost.Slučaj prebijanja čoveka ispred kafane je samo momenat potpunog sklanjanja vela sa slike Nenada Čanka. Umesto pokušaja da se odbrani neodbranjivo, ceo slučaj je prava prilika da se suočimo sa teškim felerima onih koji se predstavljaju kao nosioci modernizacijskih promena u Srbiji. Svojim ponašanjem i delovanjem u prethodnim godinama, Čanak je, kao i mnogi drugi prepoznatljivi protivnici ratova, zločina i režima Slobodana Miloševića doprinosio i kompromitaciji ideja i vrednosti koje su činile njegovu politiku. Učestvujući aktivno u procesu pranja istorije TV Pink odmah nakon petooktobarske revolucije, angažujući se u sada već nebrojenim show programima nekulture, ponašajući se bahato u Novom Sadu i Vojvodini sledeći tako rukovodstvo DS koje je na kraju platilo cenu porazom na izborima, Čanak nam je sam u kontinuitetu otkrivao da je pogrešan čovek za mesto nosioca ideja i vrednosti s kojim je identifikovan.

[bergasa19]

Pescanik

Pod dugom senkom prošlostiSaša Ilić | 01/10/2012 Odgovor Vladimiru Pavićeviću Pretpostavio sam da će moj tekst Trijumf volje “naroda” verovatno isprovocirati rekacije čitalaca, ali zapravo ne u domenu koji se tiče stvari kojima se nisam bavio već u onima koje su predstavljale predmet analize, a to je prošlost dnevnog lista Politika kao i mehanizmi medijske reprezentacije političke stvarnosti danas. Dakle, u tekstu se nisam bavio opravdanjem nasilja Nenada Čanka nad Pavlom Lešanovićem, kako to u svom tekstu tvrdi Vladimir Pavićević, niti pokušajem legitimisanja takvog akta u obračunu sa provokatorima ili političkim neistomišljenicima. Mislim da u pogledu istrage i sankcionisanja lidera LSV i njegovih telohranitelja nema ni razloga raspravljati. Nema medija koji se nije podrobno bavio ovim slučajem, a zahvaljujući takvoj zdušnoj reakciji Srbije nema ni pojedinca koji bi valjda mogao da pomisli drugačije. Stoga i ne nameravam da odgovaram na taj segment Pavićevićevog teksta kojim mi spočitava i to da su me “zavere prošlosti toliko zasenile” da “delom makar zanemarujem realnost”. Postoji, međutim, jedan momenat u Pavićevićevom tekstu koji me zanima i koji bi mogao biti važan u temi kojom sam se bavio, a tiče se opet Politike i njene obrade stvarnosti pod dugom senkom prošlosti, koja očigledno uznemirava još samo mene.Reč je o Pavićevićevom negiranju sličnosti uloge Politike u slučaju Ugričić (ispravnije bi bilo reći Nikolaidis/Forum pisaca/Ugričić) i obračuna Nenada Čanka sa Pavlom Lešanovićem. Najpre, ja nisam pravio analogiju između tih događaja već uloga koje je Politika imala u njihovom posredovanju. Dakle, ne događaji sami, već njihova slika u medijima. I tada i danas, Pavićević i ja smo se nalazili na različitim pozicijama posmatranja problema. On je u svom tekstu Jad i beda, objavljenom 21.1.2012. na sajtu Peščanika upravo razmatrao moralne ponore samog Nikolaidisa, dok sam ja sa Forumom pisaca i pomenutim Sretenom Ugričićem smatrao da je Politika prekoračila medijsku upotrebu sile. Sećam se da sam tih dana, dok smo pokušavali da pronađemo bilo kakvu pomoć usled obrušavanja države na nas, video Pavićevićev tekst ali u toj situaciji nisam bio u prilici da repliciram. Ubrzo potom, raspisana peticija za povratak Ugričića na mesto direktora Narodne biblioteke Srbije dodatno mi je objasnila neke činjenice. U tih hiljadu potpisnika bilo je najmanje intelektualaca iz Srbije (u promilima se merio broj profesora Beogradskog univerziteta). Zbog čega je to bilo tako? Odgovor na to pitanje ostavljam nekome drugom, a verovatno i nekom drugom vremenu. Uglavnom, Politika je tog januara višestruko poentirala, učvrstivši svoju programsku orijentaciju u skladu sa aktuelnom politikom i nedodirljivom prošlošću, za šta je dobila legitimitet od apsolutne većine intelektualne zajednice u Srbiji. Zaista, respektabilna ali zabrinjavajuća podrška. Zanimljivo je bilo tada čuti i Ljiljanu Smajlović u ulozi veštaka, koja je pozdravila uredničku strategiju svog naslednika, naglasivši da bi i sama isto tako uradila.Protekle nedelje je Politika ponovo prepoznala svoju temu i reagovala u skladu sa svojom uređivačkom strategijom. U svemu tome, Politika je htela da se pokaže kao izrazito senzibilan medij koji prokazuje očiglednu nepravdu, odnosno krivično delo koje je počinio poslanik i političar Nenad Čanak. Istovremeno je objasnila čitaocima kako stvari stoje u Špiglu, sugerišući s jedne strane, da je prošlost važna, a s druge, da ona s njom, za razliku od nemačkog nedeljnika, nema problema. Jer, zaboga, evo kako slobodarski staje na put (ovog puta fizičkom) nasilju političara nad građanima. To je isti mehanizam koji je Politika koristila i u januaru, samo je smer bio obrnut; građani su onda hteli da naude političarima. Trebalo bi, ipak, uvideti nekoliko stvari. Ovaj list nikada nije reagovao izvan okvira zvanične politike koja je trasirala smer i žestinu reakcije, kao i krajnju intenciju ovog medija. Zbog toga sam pokušao da pokažem kako se to očigledno radilo krajem osamdesetih godina, kada je medijska upotreba sile bila neograničena, i kada je ovaj list mogao po nahođenju da koristi zapaljiva retorička sredstva i medijski prostor. Takođe, hteo sam da pokažem kako je reprezentovan prvi sukob sa pokrajinskim rukovodstvom, te kako je to izvedeno danas, koliko ima sličnosti u medijskom narativu i gde se on generiše. Međutim, iako Politika sebi pripisuje kredibilitet da se može slobodno i neograničeno baviti svojim omiljenim temama (Kosovo, Republika srpska, Crna Gora, autonomaštvo u Vojvodini), ona ga nažalost još uvek nema. I neće ga imati još dugo, upravo zbog odsustva bilo kakve potrebe da ovlada sopstvenom prošlošću. Stoga je i obrada nasilja Nenada Čanka nad Pavlom Lešanovićem samo još jedan signal paktiranja (a ne zaštite građana!) sa aktuelnom politikom koja sa ovim listom deli jednu veoma važnu komponentu: zajedničku nacionalističku prošlost. Da je ovo tačno pokazuje i njena naslovna strana objavljena danas (30. septembra). Na njoj dve trećine zaprema vest da je Aleksandar Vučić jednoglasno izabran za predsednika SNS-a. Novo simboličko jedinstvo predstavljeno je i fotografijom na kojoj su u prvom planu listići sa napisanim “ZA” podignuti uvis. U drugim novinama, ta vest je svedena na desetak redova (Danas) i nalazi se na dnu druge strane. Dugo pratim rad Politike i možda je najeklatantniji primer strogo kontrolisanog disbalansa u izveštavanju nedavna 17. godišnjica genocida u Srebrenici, malo nakon pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, kada o sećanju na 8.000 smrti Politika nije objavila nijedno slovo.

[bergasa19]

Znam da nije u skladu sa temom, ali nije lose podsetiti se.

Grujica Spasović: Danas uprkos njima - prvih hiljadu danaGrujica Spasović prvi je glavni urednik lista Danas. Objavljujemo izabrane odlomke iz njegove knjige „Danas uprkos njima - prvih hiljadu dana“. To je izuzetno dokumentarno štivo. Govori o prvih hiljadu dana izlaženja našeg lista, od 1997. do 2000. Autor daje svoje viđenje, prožeto vrednim dokumentima, fotografijama i Koraksovim karikaturama o tome kako smo preživeli „olovne godine“ Miloševićevog režima.

[bergasa19]

Pescanik.

Nepotpune paralele i potpuna odgovornostVladimir Pavićević | 02/10/2012 Odgovor Saši Iliću na tekst: Pod dugom senkom prošlostiReagujući na tekst Saše Ilića Trijumf volje „naroda“ nisam nameravao da autoru nešto spočitavam niti da komentarišem ocene koje nije bilo moguće pronaći u domenu Ilićevog teksta. Moguće je da se namere u ovom slučaju ne podudaraju sa sadržinom, ali meni to ne deluje tako. U tekstu Zavere prošlosti: ko ruši Nenada Čanka? saglasio sam se sa tezom Saše Ilića o postojanju vrste instrumentalne uloge Politike kako pre dvadeset godina tako i danas. Usprotivio sam se, međutim, stavu da je način na koji su novinari Politike u svojim novinama predstavljali slučaj Nenada Čanka pravi primer za prethodno iznesenu tezu. Da je Saša Ilić umesto slučaja Čanak za primer uzeo slučaj Ugričić, u potpunosti bih se saglasio s autorom.Stvar je, po mom sudu, u sledećem. Dok Ilić smatra da je Politikino bavljenje Čankom „akcija kriminalizacije poslanika i lidera LSV koja pripada konzerviranoj prošlosti s kraja osamdesetih i početka devedestih“, ja smatram da to ne može biti istina s obzirom na činjenice koje su nam dostupne u slučaju Čanak. Akcija kriminalizacije jedne osobe postojala bi, po mom viđenju, kada bi ni kriva ni dužna ta osoba pročitala sopstvenu optužnicu za kriminalne radnje na stranicama dnevnog lista, recimo Politike. Pretpostavka za uspešno dokazivanje teze o instrumentalnoj ulozi Politike u slučaju Čanak je da je nevini Nenad Čanak suočen sa sopstvenim portrtetom kriminalca u dnevnom listu. Budući da je sam Čanak priznao da nije nevin, to znači da nije moguće govoriti o kriminalizaciji osobe pa ni instrumentalnoj ulozi Politike po modelu Miloševićevih novina od pre dvadeset godina. Smatrao sam da je važno predstaviti slučaj Nenada Čanka u celosti kako bismo upravo mogli da procenimo da li je čitav slučaj instrumentalizovan. Meni deluje da je jasno da su izveštaji Politike bili objektivni. Sledeći argumente Saše Ilića, pak, došli bismo do paradoksalnog zaključivanja da je Politika instrumentalizovala slučaj i kriminalizovala Nenada Čanka služeći se istinitim i objektivnim izveštavanjem.Ovaj paradoks je živ u tekstu Trijumf volje „naroda“ jer Ilić tvrdi da se radi ne samo o objektivnom izveštavanju, već o objektivnom izveštavanju koje je deo kampanje obaranja Nenada Čanka. U drugom tekstu, Ilić dodaje (ili pojačava) tezu da Politika nema pravo na takvo delanje kada se nikada do sada nije obračunala sa nasiljem koje je sama promovisala i podstrekivala. Izostanak te vrste suočavanja je činjenica, ali ne dovoljna da u potpunosti osporimo pravo novinara te kuće da pišu i daju sudove o nasilju.Upravo suprotan slučaj Čankovom nalazimo u slučaju Sretena Ugričića. Potpisavši proglas Foruma pisaca, Sreten Ugričić je zatražio slobodu da se tekstovi autora čitaju u originalu i da se obezbedi autonomno pravo interpretacije autorovog dela. U tom trenutku nastupa kriminalizacija Sretena Ugričića i u samoj Politici, pre svega pokušajima da se njegov potpis na proglas Foruma pisaca predstavi kao podrška drugom piscu „teroristi“. U delu koji se tiče hajke koja je pokrenuta protiv Ugričića, a prethodno i protiv Nikolaidisa, moj stav je ostao nepromenjen – radilo se o fabrikovanoj priči (u čemu je učestvovala i Politika) kojom se bivši predsednik Tadić obračunavao sa imaginarnim teroristima, pre svega sa Sretenom Ugričićem. Upravo je takav stav Borisa Tadića u slučaju Sretena Ugričića za mene bila ona linija u njegovoj vladavini preko koje se nije smelo preći. Slučaj Ugričić nam je do kraja osvetlio autoritarnu prirodu jedne vladavine čije je rušenje, za mene barem, počelo upravo onog dana kada je smenjen Sreten Ugričić. Jasno je, mislim, da slučaj Nenad Čanak i slučaj Sreten Ugričić ne mogu biti uzeti za primer slične ili identične slike instrumentalizacije ili kriminalizacije u štampi.Posebni aspekt slučaja Ugričić predstavlja moj kritički stav u odnosu na deo Nikolaidisovog teksta koji govori o fiktivnom civilizacijskom iskoraku preko atentata. I dalje mislim da taj deo jeste primer razobručenog i neodgovornog govora lošeg savetnika i kolumniste, kao što sam i napisao u tekstu Jad i beda. Ovako interpretirani deo Nikolaidisovog teksta ni na koji način nije povezan sa opravdanjem napada na Sretena Ugričića, već predstavlja upravo ono što su i gospodin Ilić i gospodin Ugričić tražili proglasom Foruma pisaca – slobodu i pravo da se tekst čita u originalu, kao i slobodu i pravo na sopstvenu interpretaciju teksta. Komentar o razobručenom govoru je deo moje slobode interpretacije teksta jednog pisca, dok je stav o smeni Sretena Ugričića postao deo motiva za borbu protiv autoritarizma Borisa Tadića i njegovog pomoćnika Dačića u kojoj sam učestvovao.Mislim da je pogrešna pretpostavka da kritički stav prema sadržini delova Nikolaidisovog teksta znači opravdavanje smene Sretena Ugričića. Moje je mišljenje da se Saša ilić i ja nalazimo na različitim pozicijama kada se se rasprava odnosi na interpretaciju Nikolaidisovog teksta, a da se pozicije ne razlikuju kada govorimo o odnosu prema smeni Sretena Ugričića. Ili, da postavimo sliku ovako – proglasom Foruma pisaca nije zadato jedno i jedino tumačenje Nikolaidisovog teksta, već se tražila sloboda tumačenja. Po mom mišljenju, Sreten Ugričić je smenjen zbog takvog zahteva i zbog toga sam smatrao da je smena bila čista sramota i vlasti i medija, uključujući i Politiku, koja se u tom slučaju našla na strani represije režima.Saša Ilić navodi na kraju svog odgovora da je Politikina uređivačka strategija primer kontrolisanog disbalansa i navodi neizveštavanje ove novine o sedamanestoj godišnjici genocida u Srebrenici. Ovaj primer je, po mom sudu, takođe dobar kao potpora tezi o senci prošlosti. Uporedimo li taj primer sa primerom Nenada Čanka, ponovo dolazimo do sličnih prepreka kao i u slučaju Ugričić. Otud se pitam zašto je uveličavanje slučaja Čanak do dimenzija koje on jednostavno nema uopšte potrebno.

Edited October 2, 2012 by bergasa19

[bergasa19]

Meni je u ovo polemici zanimljivo sto niko ne pominje fotografiju kojom je Politika ilustrovala tekst o Canku. Ta fotografija, koje nema u internet izdanju, govori vise od hiljadu reci. Ukratko na fotografiji je Canak kako izlazi iz crne mocne limuzine sav u crnom. Kao sef podzemlja.

[ajgor]

Mnogo ste vas dvojica neobavešteni za svoje godine. Btw bio je i drugo oko u Sačiju (prvo je za neupućene pokojni Sakan). Nego, volim kad se žene rvu u blatu.http://www.vreme.com....php?id=1074641Treća runda, koliko ja brojim.

Naravno, evo i četvrte runde, zar ste pomislili da će šorka prestati?

[bergasa19]

Sonja L. je totalno prolupala Politika.

Манипулације, чињенице и моралПоводом текста ,,Морални стубови Србије”Питам се зашто се професорка Даница Поповић неочекивано укључила у дебату о теми коју, очигледно, нe познаје то јест о томе да ли је и колико Управни одбор Акционарског друштва Политика (мајка фирма) био упознат и могао да утиче на целокупни процес продаје дела власништва ВАЦ-а над компанијом Политика новине и магазини (ћерка фирма). Можда је на то подстакао њен колега Зоран Вацић, некадашњи директор Политике АД. Јер, заиста је изненађујуће да професорка Универзитета у Београду, угледна чланица Центра за либерално-демократске студије, председница владе у сенци (изабране у анкети „Блица”), у својој колумни у „Политици”, 26. септембра, пише о одговорности УО, чијег сам ја била председница, а да не познаје или игнорише основне чињенице о деловању тог одбора. А најважнија чињеница је да је мандат Управног одбора Политике АД престао, по сили закона, три месеца пре но што је „Политика” продата.Кад смо већ код важних чињеница: чим је сазнао да ВАЦ има намеру да изађе из „Политике”, Управни одбор је покушао, и пре него што је званично обавештен о тој намери, а у време када је пословодство ВАЦ-а и преко медија негирало да напушта „Политику”, да нађе средства којима би, евентуално, могао да се откупи удео ВАЦ-а. Стога смо ступили у контакт с представницима Владе Србије да видимо да ли би кредит за медије, који је планирала да узме од Европске банке за инвестиције, било могуће искористити за ту намену. Испоставило се да то није могуће. Зашто нисмо покушали да узмемо кредит од пословних банака? Одговор је једноставан: Политика АД је већ била презадужена. Наиме, наш Управни одбор је јула 2008. године, када је започео свој мандат, затекао катастрофалну ситуацију не само у Политици НМ већ и у Политици АД. Затекли смо огромне дугове, увећане и куповином штампарске машине Комори 3 за 6,5 милиона евра. Ова је машина, иначе, купљена иако ни постојећи капацитети штампарије нису били довољно упослени. Уз то су и дугови из текућег пословања расли из дана у дан. Добар део задуживања, укључив и куповину Комори 3 се десио за време директоровања поменутог Зорана Вацића, блиског сарадника Данице Поповић и суоснивача Центра за либерално-демократске студије.Управни одбор је у току четири године мандата и скоро четири године деловања уложио огромне напоре да помогне у консолидацији фирме, настојао да одржи бар она издања која имају симболично значење за кућу Политика, као што су: Политикин забавник, Илустрована политика, Вива, Свет компјутера, онемогући даље расипање „породичног сребра” (те је, на пример, спречио продају старе, историјске зграде Политике).Када је 12. марта ове године примљена понуда ВАЦ-а, на основу права прече куповине, УО је обавестио Владу Србије, као већинског власника Политика АД и сувласника Политике НМ о тој понуди, да би 5. априла, иначе на самом крају свог мандата, поново упутио писмо влади у којој је пита за савет шта да се ради. Зашто смо се обратили за савет а не затражили средства из буџета која би послужила за откуп дела власништва ВАЦ-а над Политиком? Разлог је више него јасан и морао би чак и Даници Поповић бити познат: Закон о јавном информисању забрањује улазак државе у власништво над медијима, а медијска стратегија, коју је иста влада усвојила само неколико месеци пре нашег обраћања, налаже држави да изађе из свих власничких односа над медијима, у којима се још увек налази, најкасније до 2014. године. Сигурна сам да се професорка Поповић слаже са словом закона и медијском стратегијом тим пре што је позната као ватрени борац за неолиберално становиште по коме управо приватна својина и тржиште на најбољи могући начин решавају све друштвене проблеме па и овакве ситуације, те да је било каква интервенција државе у власничке односе погубна.Да још једном нагласим: истовремено са слањем тог писма Влади Србије мандат Управног одбора је окончан, а тиме и било каква наша, па тако и моја, институционална веза с Политиком.Зато још више изненађује да се на основу непознавања или намерног извртања чињеница Даница Поповић усуђује да тврди како ја лажем јавност када је обавештавам да ни УО ни ја нисмо били упознати с околностима продаје удела ВАЦ-а у Политици НМ и тиме доводим у питање свој морални кредибилитет. У кратком пасусу посвећеном мени у свом тексту у „Политици” она је довела у питање и оправданост одлуке председника Републике Француске да ми додели орден Легије части, посао који радим и мој целокупни друштвени ангажман јер сам се усудила да одговорим Љиљани Смајловић која ме је оптужила да сам лоше газдовала државном имовином, између осталог, износећи ноторну неистину да сам ја била представник државног капитала у Политици АД. Такође ме је оптужила за „радикалски манир вређања и замене тезе” јер сам се усудила да госпођи Смајловић у одговору на њене нападе оспорим легитимитет у расправи о газдовању имовином Политике, указавши да је у време када је она била у руководству Политика НМ доведена на корак до стечаја. Ако је и од Дане Поповић – много је!Цео један пасус клевета и увреда је срочен да би се констатовало како урушавам моралне стубове нашег друштва јер ме је, очигледно пре тога, прогласила једним од тих стубова. Не знам да ли да захвалим професорки Поповић што ме је прогласила моралним стубом или да се озбиљно забринем што, следећи рецепт Владимира Иљича Лењина (у случају Плеханова), на тај стуб хоће да ме обеси. Нећу назвати овакву конструкцију радикалским дискурсом већ озбиљним недостатком здравог разума и елементарног поштења.Могуће је и да се тврда заступница неолиберализма Даница Поповић преко ноћи претворила у хегелијанца те према чињеницама има однос какав је, бар по анегдотама, демонстрирао Хегел. Наиме, анегдота каже да су га његови студенти упозоравали да његове теоријске поставке не одговарају чињеницама, а он је одговорио: „тим горе по чињенице”. Тако се и Даница Поповић када се пред нашим очима, као последица светске економске кризе, у парампарчад руши њена неолиберална доктрина и неславно одлази, уз огромне и још увек несагледиве жртве, у ропотарницу историје, и даље држи постулата које је глобална криза већ одавно довела у питање, или се бави темама које не познаје или намерно искривљује чињенице да би постигла неки само њој знани циљ.Председница Београдског фонда за политичку изузетностСоња Лихтобјављено: 04.10.2012.

[bergasa19]

Даница Поповић Одговор Соњи Лихт, додуше, „са озбиљним недостатком здравог разума...”Поводом текста: „Манипулацијe, чињенице и морал”, (,,Политика”, 4. октобра)Да читаоцима ,,Политике” олакшам муке, да скратим свој одговор.Госпођу Соњу Лихт сам у свом тексту ,,Морални стубови Србије” (26. септембра) прозвала због две ствари.Прво, за њену крајње сумњиву изјаву да у време председниковања Управним одбором „Политике” није сазнала ништа о политичкој позадини продаје „Политике”. А цела je Србија знала. Потврдио и председник Тадић да не само да је знао него и да је подржавао Богићевића да купи „Политику”.Друга моја замерка се односила на радикалски начин вођења расправе који госпођа Лихт у последње време негује, где уместо одговора својим саговорницима сервира увреде типа „ти ћеш да ми кажеш” и „а шта си ти радила и ко си ти уопште”.Доживела сам стопостотну потврду истинитости своје тезе! Уместо да објасни како није знала оно што је о продаји „Политике” знала цела Србија, и за шта онда уопште служе управни одбори – оптужена сам за писање конструкција са „озбиљним недостатком здравог разума и елементарног поштења”. А како конструкције немају ни разума ни поштења него их имају они који их пишу, ови епитети припадају – искључиво мени.Јесам ли могла више бити у праву?Даница Поповић

[pacey defender]

када се пред нашим очима, као последица светске економске кризе, у парампарчад руши њена неолиберална доктрина и неславно одлази, уз огромне и још увек несагледиве жртве, у ропотарницу историје

[Turnbull]

SVe se spremam da pitam, pa nikako da stignem. Ko je ovo stvorenje, i zašto mu dozvoljavaju da se oglašava po medijima?Пластифицирани ИсусОлга Стојановићпетак, 05. октобар 2012.Времешни и фасцинантни Лазар Стојановић, који је робијао због бункерисаног филма „Пластични Исус“, доживео је свој заслужени come-back, закономерном коинциденцијом, заступајући Исуса у потпетицама и у мултилатералним сексуалним домашајима. И покушајима, јер ко проба – посрећиће му се.Мој пријатељ и колега Лазар Стојановић, ако и није остварио Лазареву суботу, остварио је барем Лазарев четвртак гостовањем у емисији Наташе Одаловић на Б92.Тема је била изложба европске ауторке у Центру за културну деконтаминацију, у тренутку забране Параде поноса и под заштитом небројаних припадника полиције. С обзиром да је и од стране Ватикана ова изложба била забрањена, као што ју је оспорио и наш актуелни Патријарх, брижност државе око обезбеђења „догађаја“ није била на одмет!Независно од мишљења Лазара Стојановића, човека и аутора који је добрано одлежао свог „Пластичног Исуса“ – изложба код Павићевићеве, која би се могла радно назвати „Пластифицирани Исус“ јесте гест „државне демократичности“, без обзира на одговарајуће обезбеђење. Изложба је естетски дефицитарна, поруком слабашна и концептуално проблематична. Много проблематичнија него наступ три панкерке које у Русији, нажалост, издражавају своју анархистичку казну.Госпођа Борка Павићевић, као директорка Центра у подели која јој припада, имала је заступати ведносни значај оваквог ликовног перформанса, али су њене речи „одбране“ од злих духова наводног патриотизма и национализма биле заправо испразне и трибински таблоидне, јер су се свеле на налог „Боркиног попечитељства“, како заправо, и само заправо (цитирам) нису биле схваћене. Свака текстуална, ликовна и перформерска алузија на култове и историјске личности, нарочито у домену мучеништва, увек изазива позор и негодовање. Непристојно је позивати се само на хулигане који одиста појма немају о чему се ради, али је ред споменути једну десничарску организацију која је мирним протестом испратила кордоном окружени центар и тиме допринела само његовом непрегледном друштвеном утицају. А тај би утицај морао бити и прегледан и прегледан од стране задужених за стање духова и менталних склопова.Где је ту улога Лазара Стојановића с почетка текста? Она је наравно у његовом курикулуму и уметничком погледу на свет с обзиром на биографију и ту не бих одвећ замерала заступнику одбране оваквог хепенинга. Уколико сам атеист и агностик, опет се не могу етички и естетички сагласити са первертираном Исусовом „обрадом“, јер она повређује оне који то нису. Од Папе до Иринеја и „набарот“! Јасно је да је само Центар за културну деконтаминацију – уз своје многе пројекте за свако поштовање – могао организовати овакав „догађај“, па да се буни и чуди легитимном присуству полицијског мноштва! Да ли смо се Исусом у штиклама приближили Европи или смо се од ње удаљили због забране Параде поноса. Нешто контам, да би и шетња геј популације била бенигнија од грандиозне медијске презентације дотичне изложбе.Сјајно организована геј – популација је, ето, увек на губитку! Нисмо се провеселили, али је Борка Павићевић урадила посао! Полиција је само променила локацију и згуснула своје редове. У противном би их разредила. У овом контексту, а у емисији борбене грађанке и арбитрарне Наташе Одаловић, неко је споменуо иронично и термин „ПДВ“. Као да је Борку, Лазара, Богавчеву и Одаловићеву брига за цену уља! Ова интелектуална елита, промовисана од случаја до случаја, чини се да не хаје ни за Европом, колико органски и неоргански стреми печату или барем белешци о сопственој биографији. Гејеви су опет оспорени у сопственом наступу, али су извесни медији и утицајне организације успеле да на њихов рачун направе личну промоцију. Те ми се чини како овај напис могу завршити рокерским стиховима Боре Ђорђевића: „Драга, не буди педер!“ или „Остани ђубре до краја!“.

[bergasa19]

Ne znam i sam se cudim. Davno sam procitao par njenih tekstova i odustao. Ona se odavno odomacila i u politikinom kulturnom dodatku. Ona je klasican primer "intelektualca" za neobrazovane.

[Turnbull]

Ne znam i sam se cudim. Davno sam procitao par njenih tekstova i odustao. Ona se odavno odomacila i u politikinom kulturnom dodatku. Ona je klasican primer "intelektualca" za neobrazovane.

Upravo! Ovaj tekst je kretenski, ali je bar elementarno čitljiv. Obično je nečitljiva, neke slobodne asocijacije, samo njoj razumljive. Negde sam čuo/pročitao da je nekakva pesnikinja.