Polemike

[bergasa19]

Vreme

Ideologija i politika > Sve za narodivan milenkovićZašto je Tomislav Nikolić kukavica? Zato što je, ispunjavajući predizborno obećanje, dao ostavku na mesto predsednika svoje partije, opravdavajući taj čin željom da bude predsednik svih građana, a ne samo onih koji su glas dali njemu i njegovoj partiji. Nije li, barem u ovom slučaju, Pančić bio odveć grub? Jer, em je Nikolić ispunio predizborno obećanje, em, time, radi u interesu celine (svih građana), a ne u interesu interesne grupe (SNS) u čije ime je pobedio na izborimaU dvema svojim recentnim "nuspojavama" Teofil je Pančić pokrenuo jedno od ključnih pitanja za funkcionisanje ustavne parlamentarne demokratije (ne samo kod nas): mesto i uloga političkih partija u političkom sistemu. U prvom tekstu ("Vreme" 1125) Pančić je pokazao zbog čega je Milica Delević, odbijajući ponuđeno mesto ministarke inostranih poslova, ispoštovala demokratska pravila igre. Stajući u odbranu gesta M. Delević, Pančić je, eksplicitno, u pitanje doveo i pojam zajedničkog interesa. U tradicionalnom shvatanju odnosa celine (zajednica) i dela (partija), celina prethodi delu, ona je starija od dela, ona ima prednost u odnosu na deo, što znači da ako partijski interes preovlađuje nad interesom čitave zajednice – a to ne zvuči dobro našem uhu sviklom na muziku opšteg interesa, narodne sabornosti i državne harmonije – to znači da je problem u partijama, a ne u pojmu opšteg interesa. Celina se, naime, ne sme dovoditi u pitanje. Popularna metafora tog metafizičkog odnosa – još je Aristotel rezonovao na taj način – kaže da je, naravno, bolje odseći bolesnu ruku, gangrenoznu nogu, čak ostati i bez nekog još ređeg organa, kako bi se očuvala celovitost tela (odnosno ono što preostane... Osim, dabome, kada je Kosovo u pitanju, pošto je ono srce Celine). Upravo su tu predizbornu pjesmicu izvodile partije koje su danas na vlasti u Srbiji, iz čega je proistekao drugi Pančićev tekst.Na fonu razoružavajuće iskrenosti bivšeg gradonačelnika Jagodine Dragana Markovića, koji se slatko izrugao svima onima koji su poverovali u demagoško trućanje o departizaciji javnog prostora, Pančić je izvarirao isti motiv ("Vreme" 1128), preliven opaskom o političkom kukavičluku predsednika Srbije. Zašto je Tomislav Nikolić kukavica? Zato što je, ispunjavajući predizborno obećanje, dao ostavku na mesto predsednika svoje partije, opravdavajući taj čin željom da bude predsednik svih građana, a ne samo onih koji su glas dali njemu i njegovoj partiji. Nije li, barem u ovom slučaju, Pančić bio odveć grub? Em je Nikolić ispunio predizborno obećanje, em, time, radi u interesu celine (svih građana), a ne u interesu interesne grupe (SNS) u čije ime je pobedio na izborima. Nije li Nikolić dosledniji, iskreniji, manje demagog od Markovića Palme, koji otvoreno kaže da su predizborna obećanja o departizaciji mamac za naivne i glupe, te im, tim povodom, saspe u lice: Šta, poverovali ste u predizborna obećanja o departizaciji javnog prostora? Pa vi, ljudi, nemate pojma. Vi nemate pojma šta je to politika. Jer politika, barem na ravni parlamentarnih demokratija, jeste konstituisanje javnog prostora u utakmici različitih pogleda na svet. Takmaci u toj igri su političke partije. Više njih. Iz toga sledi da je Nikolićev gest nepolitički (kukavički) jer on izlazi iz igre. On je, pozivajući se na opšti interes, zauzeo natpolitičku poziciju moći u kojoj ne preuzima odgovornost za političke ideje za koje se zalagao i za čije izvršenje je dobio mandat od građana, ali preuzima odgovornost za ono za šta ni od koga, nigde i nikad nije dobio ovlašćenje, on preuzima odgovornost za artikulaciju opšteg interesa. Nikolić je samoga sebe inaugurisao u povlašćenog tumača (i čuvara) opšteg interesa, čime ide direktno protiv ideje višepartijskog sistema. Šta bi, naime, Nikolića, ili bilo koga drugog, preporučivalo za takvo jedno mesto? Odgovor: ništa. Nada. Šta ako se meni ili čitavoj grupi građana istih ili sličnih pogleda na svet ne dopada kako Nikolić artikuliše opšti interes? Što je normalna pojava u slobodnim, pa i neslobodnim društvima (jedino što u ovim drugima ne smete naglas da iskažete šta mislite). Stvar i jeste upravo u tome da ne postoji povlašćeno mesto tumača, a Nikolić je na to mesto samoga sebe postavio.Problem je, međutim, što ni političke partije ne preuzimaju odgovornost za sopstvene zamisli, doduše iz opravdanih razloga: one nikakve zamisli ni nemaju.Kraj velikih pričaDa bi se razumelo kako je moguće da deo (partija) prethodi celini (zajednici, društvu, državi), te da je upravo prednost dela nad celinom uslov mogućnosti dobrog funkcionisanja celine, potrebno je zadržati se na nekim teorijsko-filozofskim pretpostavkama. Pojam ideologije u tom je pogledu egzemplaran.Jedna od parola savremene političke filozofije jeste da živimo u postideološkom dobu (sinonimno se koriste i izrazi postmoderno doba, postpolitičko doba, ili postistorijsko vreme). Ta tvrdnja, to čudno otpremanje ideologije u penziju uprkos tome što rođenim očima vidimo da ideologije i dalje rade punom parom, jedan je od izrazito loše shvaćenih motiva savremene političke teorije (a i prakse). Naravno da ideologije i dalje rade, ali kada kažemo da živimo u postideološkom dobu, mi ne kažemo da ideologija nema, već da ne postoji jedna dominantna ideologija, ideologija koja ima prednost u odnosu na druge ideološke projekte, što bi imalo važiti barem za ustavne parlamentarne demokratije liberalnog tipa. Ovakva postavka podložna je barem dvama prigovorima: nije li i sama tvrdnja da živimo u postideološkom dobu – ideološka, te ona, ta tvrdnja, poništava sebe samu? Odnosno, nije li ideologija liberalizma vodeći ideološki koncept u istim tim liberalnim parlamentarnim demokratijama koje se diče pluralnošću ideoloških projekata? Ova i ovakva pitanja, međutim, glavno su svedočanstvo o tome da se ideja o postideološkom dobu teško shvata. To su, naime, rđava pitanja.Slavna tvrdnja francuskog filozofa Žan-Fransoa Liotara da prisustvujemo kraju velikih priča, iznesena u njegovoj slavnoj knjižici Postmoderni uslov (La condition postmoderne iz 1979), dočekana je zapanjujuće plitkim reakcijama. Liotaru se zamera da je proglašenje kraja velikih priča i samo jedna velika priča, što je paradoks koji poništava samu tvrdnju. Kao kada bih tvrdio, recimo, da su svi ljudi mrtvi, ne uzimajući u obzir da sam ja živ. Velika priča je, u ovom kontekstu, isto što i ideologija, a Liotarova bi se ideja dala i ovako razumeti: namesto jednog, velikog ideološkog projekta, kakav je, recimo, bio komunizam, danas imamo čitavo mnoštvo malih ideoloških projekata, malih priča koje u liberalnim demokratijama uživaju jednak tretman na političkoj sceni, računajući čak i one priče koje u pitanje dovode sam politički liberalizam. Jednak tretman, znači da nijedna nije, pre stupanja na scenu, odbačena. Liotarova je priča, utoliko, jedna od priča koje ulaze u utakmicu za prevlast na političkoj sceni i ona ni po čemu nema prednost u odnosu na druge priče. Liotarova priča i sama pripada skupu malih priča. Postojanje više ideologija na istom mestu i u isto vreme, događaj je bez presedana u istoriji političkih ideja i poredaka. Doskora tako je nešto bilo nezamislivo. I još zbog nečeg Liotarova priča nema prednost u odnosu na bilo koju drugu priču: ona sama nije ideološka, ona ne predlaže nikakav pozitivan projekt, već konstatuje stanje stvari u negativnim kategorijama. Liotar ne kaže koja priča ima prednost nad drugim pričama. On ne kaže koji je način života najbolji – što je odlika svake ideološke projekcije – već samo kaže sledeće: nijedna priča nema apriornu prednost u odnosu na bilo koju drugu priču.Metak u potiljakŠta je, dakle, ideologija? Ideologija je, uvek, pozitivan projekat kojim se predlaže i brani najbolji način uređenja jedne političke zajednice, kao i načini ispunjenja te ideje. Ideologija tvrdi koji je način života najbolji, te šta ljudi treba da rade da bi živeli tim, po definiciji, po pretpostavci, po ideološkoj tvrdnji, najboljim načinom života. Nema ideologije koja nije pozitivan projekat. Ona ti kaže šta imaš činiti da bi bio srećan. Čak i manijaci poput Brejvika imaju pozitivan projekat. Staljin i Hitler, manijaci još većeg kalibra od jezivog Norvežanina, takođe su imali jasan pozitivan odnos prema stvarnosti: oni su tačno znali šta je ljudima činiti da bi ovi živeli u savršenom svetu. O Mau, koji se isticao kreativnošću, da i ne govorimo. I Marks je shvatao snagu ideologije, ali je, po našem skromnom mišljenju, dao upravo poražavajuće rđavo određenje ideologije kao lažne svesti. Ukoliko se, naime, ideologija odredi kao lažna svest, uvek se nađe neka budaletina koja će da tvrdi kako je njegova svest prava, jedina i istinita, te se ume dogoditi da se kriva svest ispravlja metkom u potiljak ideološkog neistomišljenika. Problem, dakle, nije toliko u sadržaju ideologije – potpuno je normalno da postoje različite zamisli uređenja ljudskih društava – koliko u tome kako da izbegnemo da se u ime jedne ideologije puca u potiljak onome ko ima na umu ideologiju različitu od naše. Drugim rečima: kako obezbediti da se u jednom političkom poretku nadmeću različite zamisli o uređenju tog poretka, a da se takmaci ne samo uzajamno ne poubijaju, nego da poredak učine funkcionalnim?U jednopartijskim sistemima to je bilo, naravno, nemoguće. Takva se pitanja, uostalom, nisu postavljala jer nije bilo konkurentnih pogleda na svet, nije bilo različitih ideologija. Imali smo samo jednu. Onu najbolju. Ko se nije slagao sa njenim usrećiteljskim naporima bio je, u srećnijim i ređim slučajevima, slobodan otići iz zemlje, fasovati zatvor, ili radni logor u manje srećnim okolnostima, ili metkom u potiljak promeniti mišljenje. Ustavne parlamentarne demokratije, tome nasuprot, odlikuje postojanje više partija, odnosno više pogleda na svet, više ideologija koje konkurišu jedna drugoj. Slobodan sam, dakle, zalagati se za onu viziju sveta koju smatram najboljom, pod uslovom da i drugim, konkurentskim vizijama dopustim isto takvo zalaganje. To bi, dalje, značilo da ne postoji nekakav opšti interes društva koji prethodi partijskoj borbi, koji bi prethodio mogućnosti partijskog smenjivanja na vlasti, nekakav interes koji je izvan interesa što ga artikulišu političke partije. Pretpostavka demokratske političke dinamike koja počiva na smenjivanju različitih ideoloških projekata, upravo je odsustvo opšteg interesa koji bi, kao opšti, imao obavezujuću snagu za sve pripadnike zajednice. To znači da se interesi društva artikulišu u partijskoj borbi, u odnosima moći unutar jednog društva, a ne u nekakvom fantazmu pretpartijskog, izvanpartijskog, nepartijskog, ili partijskog konsenzusa. (Samo je, valjda, Mihajlu Markoviću, filozofu, potom visokom zvaničniku i ideologu Miloševićeve socijalističke partije, mogla da padne na pamet upečatljivo bizarna ideja o jednopartijskom pluralizmu.) Ako ideje dela društva, što ga predstavljaju određene političke partije, odnesu prevagu u jednom periodu, zahvaljujući demokratskoj dinamici smenjivanja na vlasti suprotstavljene ideje će dobiti priliku u jednom od narednih krugova. Utoliko se ustavna parlamentarna demokratija liberalnog tipa, za sada, pokazala kao najobuhvatniji sistem slobode: nikada u istoriji nije postojala slobodnija politička tvorevina od Evropske unije zato što nikada nije postojalo toliko različitih ideoloških zamisli u istom prostoru i u isto vreme. Pluralizam ideoloških zamisli pak moguć je samo ako sam politički okvir nije određen ideološki, već institucionalno. Ako ti, drugim rečima, u zadatom političkom okviru niko ne govori kako se imaš ponašati, već samo šta ne smeš da radiš, a što uglavnom znaš i sam (ukoliko si dobro vaspitan, to jest).Samosvrhovita vlastKakve sad sve ovo ima veze sa srpskom političkom scenom? Ima, utoliko što je ovde na delu poguban postideološki koloplet neznanja, gluposti, demagogije i nečistih namera. Kada novine, naročito u vreme postkoitalnih pregovora o pravljenju vlade (‘oćemo da se uznemo, il’ da se razilazimo?), zavape kako ovde svako može sa svakim, kada se javno mnjenje malo zgadi nad promiskuitetom ovdašnjih aktera političke scene, onda se tim vapajem skreće pažnja na izostanak ideologije u delovanju političkih partija. Ako dva naizgled potpuno suprotstavljena pogleda na svet mogu da se dogovore o principima vođenja jednog društva, onda to sasvim sigurno nije u interesu toga društva već samo u interesu onih koji takav sporazum prave. Jer, dva se suprotstavljena ideološka koncepta ne mogu složiti u jednom toku. Sloga je, utoliko, rezultat dogovora oko drugih stvari, a ne o principima vođenja političke zajednice. Istovremeno, što je takođe pogubno, to je način depolitizacije javne scene, to je urušavanje same javnosti. Jer dogovor nije javni dogovor, niti se tiče javnosti, već onoga što je iznad, ili ispod nje.No, zar upravo to nije politički čin par excellence? Zar upravo to ne govori o zrelosti političkih aktera koji svoje partikularne, dakle partijske, dakle ideološke perspektive, žrtvuju zarad opšteg interesa? Zar tu nije reč o žrtvi posebnog interesa zarad dobrobiti celine? Pa, to je nemoguće nežnije reći, ali – ne, nije. Politički život ustavnih parlamentarnih demokratija, kakva je Srbija, pretpostavlja, kao što je rečeno, postojanje različitih zamisli o organizovanju društva i načinima na koje se te zamisli imaju sprovesti. To je ono sa čim partije izlaze na političku scenu, na političko tržište. Prvi problem ovdašnje scene je, međutim, što gotovo da nema jasnih, ili prepoznatljivih ideoloških koncepata, barem kod najjačih igrača na sceni. A ako nema jasnih ideoloških koncepata za koje bi se partije (beskompromisno) zalagale, onda ostaje samo tehnologija samosvrhovitog obavljanja vlasti, iz čega je nemoguće artikulisati nekakav opšti interes. SNS, SPS i URS tri su grupacije koje se u političkom, ideološkom smislu, ne zalažu ni za šta. (Borba protiv korupcije nije ideološka, nego tehnička najava. Korupcija nije politički pojam.) Doduše, tu su zalaganje za mir u zemlji, regionu, Evropi i na svetu, za ekonomski prosperitet, ljubav i dobrosusedske odnose, za ulazak u EU i za neulazak u EU, za dobro zdravlje Novaka Đokovića, što su sve komplikovane ideološke konstrukcije za koje se, izuzev kada je o Đokoviću reč, zalaže i mis Finske. Drugim rečima, zalaganje za ništa. Osim za samosvrhovito obavljanje vlasti, što niko ne kaže, a i nije neka genijalna ideja. Ako nema ideje koja vodi partijsku delatnost, onda je partija odgovorna samo zajedničkom interesu, samo fantazmu opšte volje (la volonté générale), dakle opet ničemu. Zato je Nikolićev gest kukavički i, u osnovi, jeftin trik. Zato je teško očekivati da će ova i ovakva vlada, čak i ako po strani ostavimo to da je reč o grupaciji "sa teškim krstom prošlosti i rodoslovom od koga hvata zebnja" (op. cit. Ljuba Stojadinović), čak i ako uzmemo u obzir razmere štete koju je napravila prethodna vlada, teško je, dakle, očekivati da će vlada u kojoj, naprosto, ne postoji nikakva pozitivna zamisao o tome kako urediti i voditi srpsko društvo, biti u stanju da ostvari bilo kakav boljitak.

[bergasa19]

Vreme

reagovanje – »sve za narod«; vreme 1129 > Poštovanje ustava je opšti interesvesna pešićNema nikakve greške u tome što se predsednik Nikolić odrekao mesta predsednika partije. Naprotiv, on je time potvrdio da neće kršiti Ustav, što se već događalo i ostavilo pogubne poslediceIvan Milenković je netačno zaključio da se Tomislav Nikolić poneo kukavički, pobegao iz partijske borbe, odustao od svojih predizbornih obećanja i nedozvoljeno zauzeo mesto tumača i branioca opšteg interesa time što se odrekao mesta predsednika u svojoj stranci, te izjavio da je predsednik svih građana a ne samo onih koji su za njega glasali. Glavni argument je da u politici postoje samo stranke i da bez njih nema opšteg interesa, jer one, svaki put iznova, iz svoje partikularne pozicije, definišu opšti interes. Pošto opšti interes ne postoji, nego samo stranački, dakle, partikularne političke ideje u beskompromisnoj borbi, Milenković zaključuje da je Nikolić, "pozivajući se na opšti interes, zauzeo natpolitičku poziciju moći u kojoj ne preuzima odgovornost za političke ideje za koje se zalagao i za čije izvršenje je dobio mandat od građana, ali preuzima odgovornost za ono za šta ni od koga, nigde i nikada nije dobio ovlašćenje, on preuzima odgovornost za artikulaciju opšteg interesa. Nikolić je samoga sebe inaugurisao u povlašćenog tumača (i čuvara) opšteg interesa, čime ide direktno protiv višepartijskog sistema."Ni manje ni više nego, eto, time što više nije predsednik stranke, predsednik Nikolić ukida višepartijski sistem! Da je ovo tačno, morala bi se javnost debelo uznemiriti, priznajem da bih prva bila među uzbunjivačima ako bi se zaista radilo o ukidanju demokratije i višepartijskog sistema.Tu postoje dva problema koja previđa Milenković. Prvo je pitanje gde je smešten opšti interes, da li on uopšte postoji, a ako postoji, u kakvoj je vezi sa parlamentarnom demokratijom, te borbom različitih partijskih ideologija. Drugo je pitanje vidljivih defekata našeg političkog sistema koji daju loše rezultate i stvaraju konfuziju u izbornoj kampanji za mesto predsednika.Posle sedam brda i citata Dragana Markovića Palme u kojima briljira o tome šta je politika, Ivan Milenković stiže do pluralizma političkih ideologija čiji nosioci ne pucaju u glavu protivnicima, nego se mirno smenjuju na vlasti, zato da bi ustvrdio da se u takvim političkim sistemima, pre političkih borbi, uopšte ne može definisati bilo kakav opšti interes, pa ide i dalje, tvrdeći da opšti interes u takvim sistemima uopšte i ne postoji. Ako bi tako bilo, na čemu bi se zasnivala sloboda demokratskog izražavanja različitih ideologija, političkog organizovanja i regularne smenjivosti vlasti, ako sama demokratija ne bi predstavljala taj opšti interes, javno dobro, najčešće zapisano i zaštićeno ustavom. Takav sistem se zove ustavna demokratija. Opšti interesi i vrednosti jedne zajednice, kao što su ljudska prava, vladavina prva, podela vlasti, način funkcionisanja političkih ustanova itd. definiše ustav koji nastaje kroz najšire debate, najbolje u situacijama visoke mobilizacije građana i putem ustavotvorne skupštine. Takvi se ustavi ne menjaju kako koja partija dođe na vlast, naprotiv, u starim i stabilnim demokratijama ustav se teško i retko menja, što ne znači da su opšti interesi zapisani u ustavu od boga dati i nepromenljivi. Dok se ne napravi novi dogovor, ustav se mora poštovati a to se odnosi na sve osnovne političke institucije kao glavne nosioce državne vlasti.Kako sem političkih stranaka postoji ustav kao čuvar opštih interesa zajednice, državne institucije vlasti, na primer pravosudni sistem koji ne vrši nikakvu političku tj. partijsku funkciju (što izgleda Dragan Marković Palma ne priznaje), a tu su i građani i njihova udruženja, nikako nije jasno zašto institucija predsednika Republike ne bi mogla biti shvaćena kao mesto simboličkog jedinstva zajednice, kako je ona i definisana našim ustavom. Naravno, ne mora tako, ali Ustav Srbije kaže da predsednik Republike "izražava državno jedinstvo Republike Srbije". Ako je tako po Ustavu, nema ničeg pogrešnog u tome da predsednik Srbije bude predsednik svih građana, ne zato što će za sebe prigrabiti pravo na tumačenje opšteg interesa, niti nekakvu natpolitičku moć koju mi niko nije dao, nego po tome što mu je uloga reprezentativna i ne meša se u praktičnu politiku koja je u nadležnosti vlade, pa tako i stranaka. Predsednik države, bilo da je to onaj koji ima velika ovlašćenja kao u SAD, ili naš sa veoma ograničenim nadležnostima, mora pred građanima položiti zakletvu da će poštovati ustav. Predsednik koji poštuje ustav nema šta da izmišlja neki opšti interes, jer je baš to – poštovanje ustava – opšti interes prvoga reda. Predsednik u našem sistemu parlamentarne demokratije ne treba da bude mesto političkih tj. stranačkih borbi, što se vidi i po tome što se izbori za predsednika i parlament (i vladu) ne poklapaju, odnosno predsednički i parlamentarni mandat nisu istog trajanja.Ako imamo prethodno u vidu, nema nikakve greške u tome što se predsednik Nikolić odrekao mesta predsednika partije. Naprotiv, on je time potvrdio da neće kršiti Ustav, što se već događalo i ostavilo pogubne posledice. Zbog određenog institucionalnog defekta, o čemu smo pisali i profesor Dušan Pavlović i ja, može doći (a i došlo je) do situacije da Predsednik države preko partijske funkcije enormno proširi svoja ovlašćenja i tako debelo krši Ustav, što neminovno narušava interese građana. Uzurpacija ustanova koja se dogodila za vreme predsedničkog mandata Borisa Tadića, uključujući i osnovno demokratsko pravilo o nezavisnosti tri grane vlasti, posebno sudske, nanela je ogromnu štetu Srbiji i njenim građanima. Nema ničeg pogubnijeg za sve građane nego intencionalno rušenje vladavine prava i jednakosti pred zakonom. Ako se ovog puta radi o poruci da će Ustav biti poštovan, od strane samog predsednika države koji će, odbacivanjem partijske funkcije, odagnati sumnje da će proširivati svoja ustavna ovlašćenja, to bi bio pomak u dobrom pravcu, a nikako se ne može oceniti kao nekakva krivica, kukavičluk, bežanje od odgovornosti i ukidanje višepartijskog sistema. Njegova je odgovornost u tome da svoja ovlašćenja vrši poštujući Ustav. Na stranu i to što Ustav kaže da predsednik Republike ne može vršiti nijednu drugu javnu funkciju, a predsednik stranke jeste takva funkcija, jer stranke u Srbiji žive od budžeta, od novca svih građana.Onaj institucionalni defekt koji sam već pominjala (sadržaj pronaći na drugom mestu), veoma je vidljiv u predsedničkoj kampanji. Naime, u Srbiji se predsednik države bira direktnim glasovima građana, svake pete godine, a ovlašćenja su mu mala, uglavnom protokolarne prirode. U kampanji dolazi do konfuzije, jer se kandidat za budućeg predsednika bavi pitanjima iz nadležnosti vlade, na primer, ekonomskim problemima, nezaposlenošću, infrastrukturom, platama i penzijama, malim i srednjim preduzećima i čime sve ne iz delatnosti vlade, a ta pitanja nisu u nadležnosti Predsednika republike. Kada se to zna, zaista je glupo da predsednička kampanja troši tolike pare, i da se daju gomile obećanja, koja nisu u nadležnosti te državne institucije. To bi se moglo popraviti na dva načina. Jedan je da takav predsednik bude biran u parlamentu, a drugi je da se kampanja zaista svede na data ovlašćenja, ali da se direktni izbor ipak sačuva radi potvrde osnovne uloge predsednika – simboličkog jedinstva Republike Srbije. Radikalni pristup bi mogao biti dogovor oko uvođenja predsedničkog umesto parlamentarnog sistema.Imajući primer u susednoj Hrvatskoj, u kojoj predsednik Republike uopšte i nije bio predsednik stranke, nego samo važan član jedne stranke, utoliko je bio bolji i prihvatljiviji za predsedničkog kandidata i ulogu predsednika. Što bi sada odricanje od funkcije predsednika stranke Tomislava Nikolića bio neki neviđeni greh, kukavičluk i sve ostale budalaštine o natpolitičkoj moći koja izmišlja nekakav opšti interes? Opet na primeru hrvatskog predsednika Josipovića, ovih smo dana videli kako je sasvim neprikladno kada se predsednik Republike, zadužen za jedinstvo, odjednom zajapuri od nekakvih interesa koji mu nisu u opisu radnog mesta, pa udari na građanina i poslanika Milorada Pupovca, i to predstavnika srpske manjine, i počne da se meša u to šta ta manjina treba da radi, ko je dobar a ko nije dobar njen predstavnik. Zamislimo, kako bismo reagovali da tako nešto padne na pamet predsedniku Nikoliću, da sređuje Mađare ili Bošnjake, pa ja mislim da bi mu onda dobro došao Ivan Milenković.

[Turnbull]

Ivan je meni vrlo drag i mislim da ima trenutaka kad zablista, ali realno, Vesna ga je razbila k'o beba zvečku. I što je najgore, to još nije nisu svi problemi njegovog teksta. Pogledaj samo ov brkanje baba i žaba:

Na fonu razoružavajuće iskrenosti bivšeg gradonačelnika Jagodine Dragana Markovića, koji se slatko izrugao svima onima koji su poverovali u demagoško trućanje o departizaciji javnog prostora, Pančić je izvarirao isti motiv ("Vreme" 1128), preliven opaskom o političkom kukavičluku predsednika Srbije. Zašto je Tomislav Nikolić kukavica? Zato što je, ispunjavajući predizborno obećanje, dao ostavku na mesto predsednika svoje partije, opravdavajući taj čin željom da bude predsednik svih građana, a ne samo onih koji su glas dali njemu i njegovoj partiji. Nije li, barem u ovom slučaju, Pančić bio odveć grub? Em je Nikolić ispunio predizborno obećanje, em, time, radi u interesu celine (svih građana), a ne u interesu interesne grupe (SNS) u čije ime je pobedio na izborima. Nije li Nikolić dosledniji, iskreniji, manje demagog od Markovića Palme, koji otvoreno kaže da su predizborna obećanja o departizaciji mamac za naivne i glupe, te im, tim povodom, saspe u lice: Šta, poverovali ste u predizborna obećanja o departizaciji javnog prostora? Pa vi, ljudi, nemate pojma. Vi nemate pojma šta je to politika. Jer politika, barem na ravni parlamentarnih demokratija, jeste konstituisanje javnog prostora u utakmici različitih pogleda na svet. Takmaci u toj igri su političke partije. Više njih.

Kakva crna "departizacija javnog prostora"? Ko je o tome uopšte pričao i koga za to uopšte briga. Kad se pričalo o dpeartizaciji, pričalo se o departizaciji državnih institucija, o prestanku zapošljavanja po partijskoj vezi. A javni prostor nek bude mesto ogorčenog sukoba idoelogija, to je sasvim okej, ali to sa ovim nema veze. Naprotiv, partizacija institucija, od čistačice do direktoda upravo je primer tog postideološkog mišljenja na koje se Milenković ustremljuje - jer se stranke ne vide kao nosioci bilo kakvih ideologija, već isključivo kao interesna udruženja, da ne kažem klanovi.Neverovatno koliko Ivan fula. Edited August 30, 2012 by Syme

[Dr Arslanagić]

ceo fudbal

[Turnbull]

Pa to su mrtvouzice njegove i Teofilove parlamentarne teodikeje. Bili su najglasniji protivnici belih glasova i ponavljali onaj tako smoran refren - pa za ovo smo se borili, za parlamentarizam, šta sad hoćete? Ovaj tekst ima istu vrstu naivnosti i Vesna ga razbija efektno - ovo parlamentarizam? Ovo sukob ideologija? In your dreams. I zato je ovo mesto jako bitno,gde on meša partokratijiu sa ideološkom podelom javnog prostora. Niđe veze, ali je njemu to neophodno da bi objasnio da živimo u naboljem od svih svetova.

[bergasa19]

Znam samo da ce morati dobro da razmisli sta on brani.

[pacey defender]

Begovic / Predrag Simic / opet Begovic oko Koridora 11 na stranama politike. Vredi ispratiti.

[bergasa19]

Meni se ne svidja sto Begovic autoput gleda samo i samo kroz ekonomske brojeve.

[le petit nicolas]

bez želje da se određujem prema svrsi postojanja zaprokul-a, polemika u najavi:Postovana/i,Obracam Vam se s iznenadnom i veoma losom vescu da se nas Zavod za proucavanje kulturnog razvitka nasao na listi za ukidanje koje je predlozilo Ministarstvo finansija i privrede Republike Srbije. Prilazem dopis u vezi s tim cija je verzija juce objavljena i na naslovnoj strani Politike. Nazalost, svrstali su nas u red skoroosnovanih agencija i zavoda, iako u sluzbi gradjana, drzave i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije postojimo punih 45 godina o cemu svedoci Monografija o Zavodu za proucavanje kulturnog razvitka (1967-2012), koja, da sve bude zanimljivije, sledece nedelje izlazi iz stampe. Nadamo se i verujemo da jos uvek postoji mogucnost da se utice na izmenu predloga, iako su u pitanju dani do donosenja konacne odluke. Uz ovo pismo je prilozeno i pismo naseg Sindikata. Ukoliko ste saglasni sa sadrzajem pisma i zelite da nam pruzite podrsku dovoljno je da nam na ovo pismo odgovorite sa Vase e-mail adrese navodeci puno ime i prezime, eventualno titulu/naucno zvanje i funkciju.Molim Vas da pismo, ako smatrate celishodnim, prosledite Vasim prijateljima i saradnicima, institucijama kulture.Hvala na razumevanju i strpljenju!Hvala najlepse na poverenju, saradnji i podrsci!Svako dobrozeli VamPedja Pivljanin,sekretar casopisa Kultura Zavod za proucavanje kulturnog razvitka Rige od Fere 4 11000 Beograd Srbija Center for Study in Cultural Development Rige od Fere 4 Belgrade 11000 Serbia Tel: +381 11 218 76 37Mob: +381 64 3654 580Fax: +381 11 263 89 41E-mail: pedja@zaprokul.org.rs E-mail: kultura@zaprokul.org.rs Web: www.zaprokul.org.rsps. predlog za ukidanje napravilo je min. finansija i privrede, a uputilo ga ministarstvu energetike, razvoja i životne sredine. baš kao što su svojevremeno najpozvaniji za smenjivanje upravnika nbs bili min. policije, izgradnje i proučavanja ruda.pps. ako neko hoce da odgovori na pismo sindikata, stavicu i njega.poz

Edited September 3, 2012 by le petit nicolas

[pacey defender]

Meni se ne svidja sto Begovic autoput gleda samo i samo kroz ekonomske brojeve.

Ok, kapiram kritiku. Ali ako ćemo neke druge parametre da uzimamo u obzir, oni moraju biti jači od ovoga što nudi Simić.

[pacey defender]

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Francuska-veza-Predrag-Simic.sr.htmlPonovo Simić. Naravno, neoliberalizam u fokusu. Dilema - Roads build wealth vs. Wealth builds roads.

[bergasa19]

Ne vidim u cemu je problem sa odgovorom.

[Turnbull]

Danas

Povodom teksta Dejana Stojiljkovića „Evo, ovako...“ (Danas, 30. avgust 2012) FaktofilijaAUTOR: JASNA DIMITRIJEVIĆDa pojednostavimo. Stojiljković pita: „Koliko sam ja shvatio, poenta svega je da ja pišem romane za glupu i nepismenu publiku, je l’ tako?“ Tačan odgovor je: „Ne, nije.“ Pre svega, moj tekst ne sadrži navedene etikete, kao što nigde nisam Stojiljkovićeve čitaoce nazvala „neinteligentnim gutačima palpa“, kako autor aludira stavljajući sintagmu pod navodnike. U tekstu „Pretkosovski cirkus“ iznela sam sud, nimalo nov ni radikalan, da je podilaženje publici, njenim ukusima i potrebama glavna odlika trivijalne književnosti, ali i svakog oblika stvaralaštva, bez obzira na medij i žanr. Stojiljkovićev roman sam okarakterisala kao delo niže umetničke vrednosti i stilski klišeizirano štivo bazirano na nacionalnoj ikonografiji, što se pokazalo kao (nisam ni sumnjala) dobitna kombinacija na srpskom tržištu.Mislila sam da se podrazumeva, ali možda je bitno naglasiti da su tržišna i umetnička vrednost odvojene kategorije. Napisala sam da je roman skrojen po meri prosečno obrazovanog čitaoca (literarno obrazovanog, da pojasnim), jer pretenduje da zainteresuje veliki broj ljudi. Tako je skrojen, a ja ne mogu znati ko roman čita. Neko možda može imati dojam da je pročitao remek-delo, ali nisam primetila da je iko od komentatora sa pozitivnim utiskom odustao od palp predznaka, kao što to ni ponosni autor „palpčine od romana“ ne čini, pa mislim da je svaka dalja polemika na tu temu, naročito ako je začinjena skupštinskim smislom za humor, bespredmetna.Imam problem sa tim što je Stojiljkovićeva reakcija pod nazivom „Evo, ovako...“ upućena pre svega urednicima Betona, mada je tekst koji ga je uznemirio potpisan imenom i prezimenom. Ako Stojiljković živi i dela u krugu koji podrazumeva komandnu odgovornost, ne mora da primenjuje taj princip kada komunicira sa ostatkom sveta. Takođe, ne vidim razlog da Stojiljković poteže preporuke koje je dobio, to svejedno ne menja moje mišljenje o pročitanom. (Uzgred, ostaje nejasno da li je Markus Ejgar čitao Duge noći na srpskom jeziku ili je blurb koji se nalazi na koricama ovog romana preuzet iz teksta pisanog o Konstantinovom raskršću?).Braneći svoj tekst tuđim snagama, Stojiljković poseže za velikim primerima, iako njegov roman ni u jednom trenutku nije stavljen u korelaciju sa piscima na koje se poziva. A ni ja nisam govorila o trivijalnom na nivou žanra, već o trivijalnom u književnosti uopšte, kao i u konkretnom slučaju - romanu Duge noći i crne zastave.Stojiljković polazi od određenja žanrovske književnosti kao trivijalne, zatim se priseća koja su značajna imena pisala žanrovsku prozu, pa konačno taj neosnovano dodeljeni zajednički imenitelj koristi kao argument da je on pisac koji stoji rame uz rame sa Borhesom, Bradberijem i Poom. Ne samo da mislim da je Stojiljkovićevo mesto u tom nizu najblaže rečeno diskutabilno, a logika kojom je sebe stavio u tu poziciju apsurdna, već nalazim da pretencioznost prelazi u vulgarnost kada dođemo do potezanja Časa anatomije Danila Kiša.Kiš je uzburkao provincijalne književne duhove i za taj (etički i estetski) istup platio visoku cenu, dok Stojiljković u romanu Duge noći preuzima proverenu ikonografiju srednjovekovne epike i postavlja je u kontekst borbe dobra i zla (što je materijal sam po sebi društveno poželjan) ne ističući se nekim silnim pripovednim umećem. I ja bih sada stala s poređenjima. U celoj ovoj stvari on je ponajmanje Danilo Kiš, a ja Dragan M. Jeremić. Ako Dejanu Stojiljkoviću nije jasno koja je razlika između njega i Kiša, Borhesa, Bradberija, ja mu ne mogu pomoći.Način na koji je autor odreagovao na negativnu kritiku infantilan je i megalomanski. Žao mi je ako svoje delo vidi kao vrhunsko (jer ono to nije), a ukazivanje na nedostatke doživljava kao uvrede. Mislim da u kritici nema nikakve koristi od eufemizama, već da se time samo proizvodi prazan diskurs koji ništa ne objašnjava. Reakcija je infantilna jer autor podrazumeva da iza takvog negativnog suda sigurno stoje, kako kaže, „bes i frustracija“ i isključuje mogućnost da je njegov roman ipak nedovoljno dobar.Kada sam saznala da se Dejan Stojiljković oglasio povodom moje kritike, naročito ushićen što je ulovio grešku - pogrešno navedeno prezime glumca Kristijana Bejla - po intenzitetu buke sam očekivala da ću pri ponovnom čitanju teksta u najmanju ruku naleteti na Kristijana Golubovića. Ako je slovo „i“ viška ikoga dovelo u nedoumicu ko je taj K. Bejli koga pominjem, ja se zbunjenom čitaocu ovom prilikom izvinjavam.

Edited September 4, 2012 by Syme

[nautilus]

stojiljkovicu bi bilo mnogo bolje da romane pise onako kao sto pise polemike. "evo ovako..." je puno bolji tekst od bilo kog poglavlja dugih noci

[Turnbull]

Uh, nisam uspeo da pročitam Duge noći, ali sam uspeo da pročitam prva dva poglavlja, i mislim da su ipak bolja od paranoičnog galimatijasa koji je ovaj tekst.