Polemike

[nautilus]

pa da, besan je, ljut i nalupetao se, ali ovaj clanak, za razliku od romana, je upravo to sto treba da bude, polemika. roman je, sa druge strane, prepotentna budalastina prepotentnog covjeka. medjutim, ovaj clanak ne pretenduje da bude nesto sto nije i samim tim je mnogo bolji od romana. samim tim, u ovom clanku ima, neplanski naravno, vise emocije (makar to bila i povredjena sujeta) od bilo cega u dugim nocima.

[notenoughreasonsforclaire]

Read on: Vladimir Krakov, Kuća koja se smanjujeRiba se oseća od glavePiše: Vladimir ArsenićBiti pisac je prilično zajebano, ako mi dozvolite ovaj kolokvijalizam, a kod nas je to profesija mahom ljudi koji ne znaju šta bi radili, malo su studirali književnost, dobijali dobre ocene u školi za pismene sastave na zadatu temu i tako jedne večeri u dokolici seli i počeli da udaraju u tastaturu. E pa gospodo i dame koji tako činite dok pišete, nemojte da se iznenadite što vam vaša delca bivaju čitana samo u krugu porodice i prijatelja.Ne valja čitati dobru stranu književnost, posebno ne ako se bavite kritikom. Onda vam se ova naša, a tu mislim na čitav region bhsc jezika, u većini slučajeva čini ubogom, jadnom, nepismenom, neinventivnom, opterećenom večnim i banalnim temama i štošta još. Naravno da je teško pobeći od usuda malog jezika (u smislu broja govornika) i grozomorne istorije koju smo mahom sami proizvodili, udarnički i „herojski“, ali ipak, elementarna književna kultura je kod nas još u povoju. Trebalo bi da se zna šta podrazumeva jedan roman, da postoje neka osnovna pravila i da zaista pisanje nije ni terapija, ni lov na slavu ili novac, već krvav, proklet i kakav god želite posao, potplaćen i često zaludan, ali izabran, posvećenički. Biti pisac je prilično zajebano, ako mi dozvolite ovaj kolokvijalizam, a kod nas je to profesija mahom ljudi koji ne znaju šta bi radili, malo su studirali književnost, dobijali dobre ocene u školi za pismene sastave na zadatu temu i tako jedne večeri u dokolici seli i počeli da udaraju u tastaturu. E pa gospodo i dame koji tako činite dok pišete, nemojte da se iznenadite što vam vaša delca bivaju čitana samo u krugu porodice i prijatelja.Vladimir Krakov je ove godine objavio roman „Kuća koja se smanjuje“ (Stubovi kulture). Vau, kakav naziv, hičkokovski skoro. Prava je šteta što u bhsc jeziku ne koristimo više glagolske prideve, kao u engleskom, pa bi ovaj naslov zvučao još bolje. Ali, nije to sve, imate tu i jednu skrivenu metaforu. Ipak, verujem da je svima jasno koja je to kuća koja se smanjuje, jedini problem što roman ne pokušava da odgovori na pitanje zbog čega se to smanjivanje dešava, odnosno pokušava, ali...Da krenem od glave jer je poznato da se riba odande oseća. Na početku imamo jednu suludu situaciju. Marko, dete odraslo u Holandiji, sa ocem i maćehom, muzičar koji pati od epilepsije, posle jednog napada, shvata da mora da pođe na Balkan da traži majku. Godina je ni manje ni više 1999. u istoriji ovdašnjoj poznata kao godina agresije NATO snaga na našu nedužnu zemlju. (Nadam se da će u nekom od budućih udžbenika istorije, ova formulacija biti izmenjena i dopunjena pravom istinom o zločinima na Kosovu koju su srpske snage počinile, kao i o poslednjim godinama režima Slobodana Miloševića koji se ovim ratom još nekako održavao na vlasti i da ćemo dobiti naučno potkrepljen narativ o tome šta se zaista događalo. Nadam se takođe da će srpski zločini počinjeni na Kosovu biti procesuirani do kraja i zlikovci kažnjeni, da ćemo konačno znati koliko je ljudi stradalo, zbog čega se vojska skrivala po bolnicama i školama i da će ovaj coup de grace sramote koja je počela dovođenjem Miloševića na vlast i koja, usput budi kazano, još traje, biti konačno stavljen ad acta. Nada umire poslednja.)Pođe, dakle, Marko na „Balkan“. Čitalac naivni se ne zapita što čovek ne pođe u Bugarsku ili Rumuniju. Mogao je lepo da se zaputi i u Albaniju. Ali ne, zna dečko kuda će, ali to kud je pošao se u njegovoj svesti zove „Balkan“, iako su mu i otac i mater iz Banja Luke. Pri tome, saznaćemo da je njegov bhsc idiom, neka čudna ijekavica, nastao malo kod kuće, ali mnogo više čitanjem Rastka Petrovića, Zvonimira Goloba, Nastasijevića, Ujevića i drugih, a on govori i sporazumeva se bez muke, čim dođe na „Balkan“. Ma daj, nemojmo se igrati književnosti.Narativ počinje kao pikarski roman, nastavlja se kao roman potrage za majkom koja će ostati nedostupna, nema i daleka, a završava kao porodična tragedija jer će Marko upoznati i dva svoja polubrata: Milana i Damjana. Obojicu će spasti – jednog iz vojske, a drugog iz pakla droge, a na kraju će ih ujediniti umetnost. Bajka o tri brata koja pronalaze svrhu i životnu harmoniju, svog ličnog boga, otelovljenog u muzici, dok oko njih padaju bombe, na kraju će biti očekivano pokvarena, ali ne na logičan i priči inherenatan način, već potpuno nemotivisano. U ovom kratkom sižeu koji geografski pokriva maltene čitavu teritoriju bivše Jugoslavije, nije li to kuća koja se smanjuje, ma ne nije moguće, daleko bilo, mogu se, dakle, videti dva osnovna i ogromna nedostatka ovog romana: ideološka matrica koju narativ potencira i zabrinjavajuće odsustvo svake književne logike i motivacije.Ideološka potka koju priča implicira je uvredljiva i nacistička. Ona nije nacionalistička jer se Krakov, kao dobro obavešten i pristojan čovek, od toga čuva: tu je jedna draga Hrvatica, Zagrepčanka divnog kajkavskog idioma, koja kao da je juče stigla iz Zagorja, a ne da je rasla u Dubravama i koja je naravno luda za Srbima što je banalan stereotip kojim se Dubravka Ugrešić igrala još u Štefici Cvek. Tu su i dobri, odnosno lojalni muslimani, te prijazni i gostoljubivi Albanci. Ipak, priča je nacistička u onom smislu u kojoj se srednji brat Milan na Kosovu 1999. godine ponaša kao „dobronamerni“ vojnik Wermachta u Kragujevcu septembra 1941. S jedne strane on uči albanski i stupa u srdačne odnose sa taksistom koji ga vozi po Prištini, a s druge nemilosrdno ubija vođe OVK. On je naravno slep za bilo kakve oblike terora koju formacija moći koju i sam predstavlja sprovodi na Kosovu. Aparthejd je za njega prirodan poredak stvari. Roman je nacistički jer podrazumeva rasne podele na bezvredne i Übermensche, na one koji imaju svako pravo da ubijaju snajperom i one koji ne smeju da se bore protiv ugnjetavača.Motivacijski sklop romana nikako ne funkcioniše. Verovati da će Milan, mladi muzičar, čelista, dete iz mešanog braka, student konzervatorijuma u Beču pristati, manje-više dobrovoljno, gotovo iz uverenja, da bude JNA snajperista, i da će pobiti ne znam koliko desetina vođa OVK, a zatim da će pobeći iz vojske bez pardona i niko ga neće progoniti, pa to je bajka u koju nijedan, čak ni najneobavešteniji čitalac neće poverovati. O kraju romana koji se završava ubistvom Marka, onog istog nesrećnika koji je započeo potragu krećući na Balkan, a koji je inače clairevoyante, srpski vjedogonja, ne vredi ni trošiti reči. Vidoviti čovek, čovjek pardonez-moi, valjda se ne bi dao ubiti tako lako. I možda bi ga neko spasao, bez obzira što ga tuče ne znam koliko Slobinih divljih policajaca, i to sve nakon što je „rat“ završen. Ako se kuća već smanjuje to ne mora da znači da isti proces treba da zahvati čitalački mozak. A pisac očigledno ima nameru da testira naše sive ćelije, a bogami i strpljenje.Kuća koja se smanjuje je stvarno loš roman. To je neuspela stilska vežba nabijena zabrinjavajućom ideologijom. Zabrinjavajućom stoga što je Krakov čovek koji bi u svakom smislu trebalo da bude potpuno izvan mitomanskih narativa koji se nalaze u jezgru onoga što mi danas živimo. On je roker koji je pravio odličnu muziku, tip koji bi po defaultu trebalo da bude oličenje urbanosti i tolerancije. Možda smo verovali da se u nekom trenutku promenila oblanda ideoloških matrica koje živimo, međutim ovaj roman je potvrda da je jezgro ostalo čvrsto i netaknuto, okamenjeno u svom zadrtom nacizmu. Sada kada se i dvanaestogodišnji omotač polako topi, kada je jasno da nije frka biti snajperista, mislim to što ubijam, nisu ljudi, to su teroristi koji ubijaju našu nejač, a svet je jebena video-igra, kada je to sve ponovo in, bolje je ipak čitati Bolanja, Uelbeka, Dragomana ili Frenzena i ne petljati se sa domaćom prozom, osim ako vam to nije posao za koji ste odlično plaćeni.- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -Reakcija na tekst Vladimira ArsenićaNemam nikakve veze sa nacizmomPiše: Vladimir KrakovGospodin Arsenić se upinje da u moje štivo učita nekakvu ideološku potku koja ne postoji. Moja jedina "ideologija" je normalan život. Ne želim da budem ni četnik ni partizan ni bilo šta što je iz toga nastalo, odjebite s vašim ideologijama svi pokušavate da me obojite i uniformišete po svom nahođenjuPoštovani gospodine Lukoviću,Prinuđen sam da reagujem na tekst Vladimira Arsenića "Riba se oseća od glave" objavljen na sajtu E-novina, vezano isključivo za jednu kvalifikaciju."Ideološka potka koju priča implicira je uvredljiva i nacistička... Roman je nacistički jer podrazumeva rasne podele na bezvredne i Übermensche, na one koji imaju svako pravo da ubijaju snajperom i one koji ne smeju da se bore protiv ugnjetavača."Ni ja lično, ni moj roman, nemamo nikakve veze sa nacizmom ni u doslovnom ni u kolokvijalnom smislu kojim se Arsenić poslužio. Građa za ovaj deo romana nastala je na osnovu stvarnih događaja i iskustva jedne ličnosti, vrhunskog umetnika koji je u više navrata protiv svoje volje mobilisan na Kosovo kao snajperista VJ pod raznim ucenama. Fragmenti jezivog iskustva osobe koja mi je poklonila deo priče pod uslovom da njen identitet bude zaštićen ugrađeni su u književnog junaka koji nije nikakav epski srpski ubermensch već čovek sa razornim posttraumatskim sindromom, i gotovo demencijom od griže savesti - u svakom slučaju nije neko ko sa uživanjem ubija "za otadžbinu".Nijednom napisanom ili izgovorenom rečenicom ni u svom privatnom životu ni u romanu nisam opravdavao teror nad Albancima, ni nad bilo kojim drugim narodom u bogatoj kolekciji novovekovnih balkanskih terora i užasa, ni "rasnu podelu na bezvredne i Übermensche". Za mene ni Albanci ni pripadnici bilo kog drugog naroda ili rase nisu bezvredni, a pripadnici mog naroda nisu nekakvi nadljudi. Imam bezbroj dokaza za ovo što sam napisao, od kojih su najvredniji moja prijateljstva sa Albancima. Ne mrzim nikoga, ali ni samog sebe i svoj identitet.Gospodin Arsenić se upinje da u moje štivo učita nekakvu ideološku potku koja ne postoji. Moja jedina "ideologija" je normalan život. Ne želim da budem ni četnik ni partizan ni bilo šta što je iz toga nastalo, odjebite s vašim ideologijama svi pokušavate da me obojite i uniformišete po svom nahođenju.Vladimir Arsenić duguje mi javno izvinjenje za ono što sam podebljao u tekstu, bez ikakve zajebancije i sofizama. Ne dozvoljavam da mi bilo ko, pa ni bivši prijatelj, kači ideološka obeležja na kapu, nadlakticu ili na korice romana. To uostalom nema šta da traži u književnoj kritici, ako je zasnovana na zdravom razumu.Nadam se da ćete biti džentlmen i da ćete moju reakciju objaviti i uticati na Vašeg saradnika da poštenim izvinjenjem ispravi grešku.S poštovanjem,Vladimir Krakov

[bergasa19]

Ne ulazeci u nesto sto ne znam, reci cu da je ovaj Arsenic ispao tesko govno. Ovo sto je napisao nema veze sa knjizevnom kritikom.

[koksy]

Ne ulazeci u nesto sto ne znam, reci cu da je ovaj Arsenic ispao tesko govno. Ovo sto je napisao nema veze sa knjizevnom kritikom.

šta, kao nekakvo iznenađenje? kad je on uopšte napisao suvislu kritiku?

[Turnbull]

pa da, besan je, ljut i nalupetao se, ali ovaj clanak, za razliku od romana, je upravo to sto treba da bude, polemika. roman je, sa druge strane, prepotentna budalastina prepotentnog covjeka. medjutim, ovaj clanak ne pretenduje da bude nesto sto nije i samim tim je mnogo bolji od romana. samim tim, u ovom clanku ima, neplanski naravno, vise emocije (makar to bila i povredjena sujeta) od bilo cega u dugim nocima.

Hahaha - to jeste!

[Turnbull]

Srpske novosti

Multietnička crninaBroj 663Datum objave: 04.09.2012. Piše: Saša IlićKo tebe kamenom, ti njega zidom.Anonim, 2012.Postoje dva uvrežena mišljenja u Srbiji: prvo je da su kritički intelektualci loši, nerazumni i potkupljivi, a drugo da je Emir Kusturica veliki umetnik i nacionalni brend. U skladu s ovakvim generalnim stavom, vodi se i politika, tj. raspolaže se svim onim resursima kojima se ne sme raspolagati pre odgovarajućeg sučeljavanja stavova kritičke inteligencije i “nacionalnih brednova”. Ovo pre svega važi za kulturnu baštinu koja postajeteritorija gde svako može raditi šta hoće. U nacionalnom parku može se napraviti privatni ranč, može se krasti kamen iz starih austrougarskih tvrđava, mogu se zidati čitavi kompleksi od kamena u zoni kulturno-istorijskih spomenika, a da stvar bude još gora, sve se to uglavnom radi na teritoriji susedne države pod maskom “kulturne diplomatije”, “promovisanja Srbije i njenih vrednosti”, te podržavanja politike “otvaranja novih radnih mesta”.Naravno, svi pobrojani poslovi vezuju se uz ime Emira Kusturice, novog neimara koji u naše ime radi na procesu pomirenja sa Bosnom i Hercegovinom, i to preko kulturnog projekta Andrićgrada koji svojom “multietničnošću” treba da natera dojučerašnje neprijatelje da u tom kamenom raju na Drini pronađu svoju svrhu.Nemiroljubiva koegzistencijaJoš dok je najavljivao izgradnju Andrićgrada, Kusturica je govorio o društvenom poretku u njemu, okarakterisavši to kao totalitarizam u kome će jedan čovek, tj. on odlučivati o svemu bez sluha za krhke tekovine demokratije u ovom regionu. Jedini koji bi tu mogao da kaže koju reč je Milorad Dodik, svojevrsni Ćorkan ovog kompleksa, koji takođe prezire demokratiju i vladavinu prava, te nema razumevanja za glasove novinara i intelektualaca koji bi eventualno uložili neki prigovor na njegove projekte. Setimo se samo kako se Dodik ponašao na konferenciji za štampu u Banjaluci, kada je pred svima izvređao novinarku Bete, Ljiljanu Kovačević, isterao je napolje i zabranio joj da više ulazi u palatu predsednika Republike Srpske. Kusturica je više puta demonstrirao silu pred novinarima koji su mu postavljali neprijatna pitanja. Tako je izbacio ekipu emisije “Nedjeljom u 2″, kada je Aleksandar Stanković postavio pitanje u vezi sa Kusturičinim kontaktima sMiloševićem. Žestoko je reagovao na tekst Andreja Nikolaidisa “Dželatov šegrt” koji se upravo zasnivao na elaboraciji “veze” o kojoj se raspitivao i Stanković. Uglavnom, to mesto je postalo opasno za svakog ko bi se usudio da nešto istraži i iznese na videlo dana. Završio bi na sudu ili bi bio pretučen, izvređan pred javnošću, a država bi se pobrinula da sudski proces bude što nepovoljniji po tuženu stranu.Poslednjih dana, neko se ipak “usudio” da otvoreno prokomentariše Kusturičin projekat “Andrićgrad”. Bili su toMirjana Miočinović, Vladimir Arsenijević, Andrej Nikolaidis i Vesna Pešić. Ubrzo je usledio i odgovor samog Emira Kusturice koji je objavljen u “Danasu”, valjda zbog toga što je Mirjana Miočinović svoju reakciju objavila u istom listu i to nakon specijalnog dodatka o Andrićgradu koji je takođe izašao u “Danasu” (28. jun 2012). Tog dana je, naime, obeležena godišnjica od početka građenja ovog kompleksa na Drini, a ujedno je otkrivena replika Andrićeve biste na glavnom trgu koji je dobio ime po Nikoli Tesli. Naravno, zgodno je na jednom takvom “lokalitetu” objediniti sve srpske veličine onako kako ih je pre više meseci objedinio beogradski “Press” u svom projektu “Najvažniji Srbi 20. veka” ili po uzoru na topografiju Drvengrada koji drži dosrpske vertikale oličene u Andriću i Novaku Đokoviću.Koja crna teritorijaEmir Kusturica je u svom tekstu uspeo da izgovori toliko uvreda na račun svojih kritičara da se postavlja pitanje kako je takav tekst uopšte mogao da bude objavljen u “Danasu”. Tj. mogao bi, po sili zakona, ali tek pošto se tekst vrati dotičnom na doradu i uljuđivanje. Možda je najgore od svih prošla upravo Mirjana Miočinović, na koju se Kusturica obrušio na samom početku nazivajući je “narikačom”, “ucviljenom ženom” za koju se “nije čulo da je negdje briljirala”, te da je “njena slava porasla kada joj je umro bivši muž” (a njegov drug Danilo Kiš – svi su danas drugovi Danila Kiša i Zorana Đinđića, a uskoro će se slično ispostaviti i zaRadeta Konstantinovića). Kusturica zatim razvija svoju opsednutost metaforom groblja, crnine i naricanja, koja po njemu najbolje oslikava intelektualce modernih svetonazora u Srbiji i regionu. To ide toliko daleko, da on u jednom trenutku dolazi i do aluzija na “nekrofiliju”, tj. na “ljubav s mrtvima i slične aktivnosti”. I tek u toj tački, kao prosvetljenje, Kusturici pada na pamet odgovor zbog čega oni (intelektualci) “mašu idejom da sva mjesta gdje su u ratu devedesetih bili zločini treba pretvoriti u spomenike i groblja”. Dakle, “nekrofilija” je u pitanju, tvrdi Kusturica, izražavajući bojazan da bi “oni u crnini mogli zavladati teritorijom”.Ovde se očigledno radi o bestidnom vređanju najpre Mirjane Miočinović, a potom i čitavog civilnog sektora, institucija i pojedinaca, koji ulažu napore da se stanje poricanja prekine. Takođe, Kusturica omaškom upotrebljava i reč “teritorija”, kojom on podsvesno zamenjuje svakako Republiku Srpsku. Dakle, neka svest o genocidu nad bošnjačkim stanovništvom postoji i kod Kusturice i kod čitave dvorske elite u Srbiji i RS-u, samo se neprestano zatrpava balvanima i kamenjem od kojih se grade ambijentalne (para)strukture zaborava, nalik onima u Drvengradu i sada u Andrićgradu. Kusturica dalje kaže kako je Kamengrad “zamišljen kao prvi multietnički projekat od 1995.” što se pre svega vidi u “obnovi Karavan seraja koji je sto pedeset godina propadao pored živih Višegrađana, Muslimana koji su tu, u SFRJ, činili većinu”.Multietničnost se, dakle, sledeći Kusturičinu logiku, na ovoj teritoriji postigla tek u odsustvu narečenih Muslimana, odnosno nakon njihovog ubijanja i progona, kada je oslobođen srpski neimarski genij konačno mogao da dela. Na kraju, Kusturica se pita, pa “gdje je onda taj nacionalizam ako jedan Srbin obnavlja muslimanske građevine!” On je upravo sadržan u ovako postavljenom pitanju i prethodnoj elaboraciji Emira Kusturice.

Edited September 5, 2012 by Syme

[notenoughreasonsforclaire]

reagovanje – »poštovanje ustava je opšti interes«, vreme 1130> Branje maslačka ivan milenković NISAM FANATIČNO UBEĐEN DA VESNA PEŠIĆ VLADA LOGIČKIM I POLITIČKIM POSLEDICAMA SVOJE POZICIJE. UKOLIKO SMATRA POŽELJNIM POLITIČKIM ČINOM DA PREDSEDNIK REPUBLIKE ZARAD OPŠTEG INTERESA I KAO SIMBOLIČKI PREDSTAVNIK DRŽAVNOG JEDINSTVA ISTUPI IZ POLITIČKE STRANKE U ČIJE IME JE DOŠAO NA TU FUNKCIJU, ONDA BI, SLEDEĆI TU LOGIKU, LEPO BILO DA TO ISTO URADE I MINISTRI. MISLIM, ZAŠTO SU ONI GORI OD PREDSEDNIKADrago mi je što je Vesna Pešić reagovala na moj tekst, ali je šteta što ga prethodno nije i pročitala. Da joj čitalačka koncentracija nije dramatično opala već posle prvog pasusa, sada ne bih morao da gubim vreme i arčim papir opovrgavajući gluposti koje mi je pripisala.1. Kritikujući čin ostavke g. Tomislava Nikolića na mesto predsednika SNS-a napisao sam da on time (citiram svoj tekst): "ide direktno protiv ideje višepartijskog sistema". Kod Vesne Pešić, međutim, koja pokušava da citira moj tekst, stoji da Nikolić: "ide direktno protiv višepartijskog sistema". Radoznali će čitalac uočiti da u citatu citata nedostaje reč ideja. Obrazovana teoretičarka poput V. Pešić ne bi smela da previdi bitnu razliku između ova dva iskaza. Ili: Quod licet bovi, non licet Iovi, što je dopušteno manje pažljivom čitaocu, nije i Vesni Pešić.2. Vesna Pešić se ne može osloniti ni na jednu poznatu logiku kada tvrdi da iz mog iskaza sledi zaključak: "Nikolić ukida višepartijski sistem!" Nezgodno je, međutim, što se rečeni zaključak ne može izvesti čak ni iz njene kreativne prepisivačke varijante. Zbog toga prepisivačku, a potom i logičku grešku Vesne Pešić, treba razumeti kao dvostruki simptom. Najpre, ako V. Pešić nije u stanju da korektno prepiše omanji odlomak, kako li će tek da obavi znatno složeniju radnju razumevanja teksta? Gruba logička omaška opravdava ovakvu bojazan. Drugo, prepisivačka greškakao simptom skreće pažnju na način na koji V. Pešić čita ne samo moj tekst već i tekst političke stvarnosti: ako zanemari šta je napisano, ako, dakle, stvarnost malo prilagodi sopstvenom imaginarijumu, onda može da izvodi zaključke bez suvišnog opterećivanja logikom. Zato g. Tomislav Nikolić, recimo, i može da se pojavi kao odani čuvar Ustava i predani zaštitnik opšteg interesa.3. Na moje zaoštrene tvrdnje Vesna Pešić reaguje mlakim popisom opštih mesta, tankim gemištom konsenzualne i deliberativne teorijske pozicije. Jedini zanimljiv i donekle relevantan prigovor mome tekstu jeste da naš ustav ne dopušta istovremeno obavljanje dve javne funkcije: funkciju predsednika Republike i funkciju predsednika političke partije. Nikolićeva je ostavka, utoliko, postupak u skladu sa Ustavom i, kao takav, u opštem interesu svih građana. Iz pozitivno-pravne perspektive ovom se rezonovanju ne može prigovoriti ništa. Jedino što perspektiva koju sam ja ponudio nije pozitivno-pravna nego teorijsko-politička. U tom smislu nije hrđavo podsetiti da je u svojstvu predsednika parlamenta (od 8. maja 2007. godine do 13. maja iste godine) i na nejavnoj funkciji zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, Tomislav Nikolić, pozivajući se na Ustav, štaviše poštujući ono na šta ga Ustav obavezuje, zatražio uvođenje vanrednog stanja "zbog toga što je situacija u vezi sa rešavanjem statusa Kosova izuzetno teška". Mogao je Nikolić tada, s jednakim pravom, da zatraži i uvođenje ratnog stanja, pa da lepo krenemo u oslobodilački rat. S pozitivno-pravnog stanovišta njegov je zahtev bio čist, ili, kako to Vesna Pešić piše, "predsednik koji poštuje Ustav nema šta da izmišlja neki opšti interes, jer je baš to – poštovanje Ustava – opšti interes prvog reda". Da ne beše uzurpatora Borisa Tadića koji je, sve kršeći Ustav, odbio da uvede vanredno stanje, sva je prilika da bismo i danas uživali blagodeti Nikolićevog tumačenja opšteg interesa. Ako bi neko preostao, to jest. Nedugo pošto je pravilno protumačio slovo Ustava, Nikolić je počeo da se vadi i povlači, jer da je pogrešno shvaćen, te da je reč samo o jednoj proceduralnoj mogućnosti i tako dalje i tome slično. Gotovo mi je neprijatno da Vesnu Pešić podsećam na to da je Ustav najviši pravni i politički akt, a problemi nastaju upravo u suočavanju sa njegovim političkim bićem.4. Kada V. Pešić s nepodnošljivom lakoćom kaže da je poštovanje Ustava izraz opšteg interesa, ona ne izriče drugo do puku apstrakciju, opšte mesto ispod kojeg ključa kazan aporija i odnosa moći. Ustav nije učinak nikakvog dogovora, još manje konsenzusa relevantnih društvenih činilaca posle iscrpne javne rasprave, već nastaje kao odraz odnosa moći, traje kao izraz ravnoteže u odnosima moći i menja se kada se odnosi moći promene. Tekst Ustava – kao i tekst zakona, kao i filozofski tekst, kao i tekstovi svetih spisa, ili tekst stvarnosti – uvek je predmet tumačenja, a tumačenja ne žive u miroljubivoj koegzistenciji uzajamnog poštovanja, već se žestoko bore za prevlast. Kada tumačenje jedne političke grupe (političke partije) u demokratskoj utakmici odnese prevagu nad tumačenjima drugih grupa, i Ustav se da promeniti. Sledimo li logiku V. Pešić, tada se menja i opšti interes. Bojim se da bi moja oponentkinja imala dosta problema da objasni mane opšteg interesa ukoliko bi ostala na poziciji koju je ponudila u svojoj reakciji. Utoliko mi se zanimljivijim i plodonosnijim čini da opšti interes posmatramo kao teorijsko-političku fikciju, na isti način na koji su to i Hobsovo prirodno stanje; Rusoov društveni ugovor.5. Nisam fanatično ubeđen da Vesna Pešić vlada logičkim i političkim posledicama svoje pozicije. Ukoliko smatra poželjnim političkim činom da predsednik Republike zarad opšteg interesa i kao simbolički predstavnik državnog jedinstva, istupi iz političke stranke u čije ime je došao na tu funkciju, onda bi, sledeći tu logiku, lepo bilo da to isto urade i ministri. Mislim, zašto su oni gori od predsednika? Valjda i oni poštuju Ustav i štite opšti interes? Potom su na redu narodni tribuni, jer ako neko radi u opštem interesu, onda valjda rade oni. U stvari bi najbolje bilo da i same stranke istupe iz sebe samih, da se samoukinu, jer opšti interes, n’est-ce pas, nalaže odricanje od partikularnih interesa. (Eto šta znači iskaz "ići protiv ideje višestranačkog sistema".) U blagorodnom smo se socijalizmu sa sve Ustavom, sudovima i aktivnim društvenim činiocima, nauživali u opštem interesu koji je artikulisala jedna partija.6. Istoj logičkoj matrici koju je koristila u kampanji belih listića Vesna Pešić pribegava i u odbrani svog političkog izbora (Tomislav Nikolić i SNS). Politička neaktivnost koja se graniči sa depolitizacijom javnog prostora ističe se kao politička vrlina (Hana Arent bi se znakovito promeškoljila u grobu kad bi čula šta V. Pešić govori već nekoliko meseci). Lukava ideja vodilja "neotomističke progresivne inteligencije" (op. cit. Teofil Pančić, inače nepravedno izostavljen iz teksta V.P.), da se na izbore izađe kako bi se neglasalo, dakle da se iz jednog političkog gesta izbaci njegova politička sadržina kako bi se na taj način uticalo na političku sferu, isto je što i peći rakiju bez alkohola, ali i dalje s namerom da osećamo blagotvorne učinke vatrene vode. Dakle, poduhvat lišen smisla. Ideja belih listića i način na koji V. Pešić razume opšti interes bliži su hipijevskom poimanju stvarnosti, no političkoj igri. Kao da je opšti interes maslačak, pa je samo potrebno da išetamo na livadu (kao ono u Vudstoku pre 40 godina) i nežno ga uberemo, pazeći da ne oštetimo latice. Pljuneš na prs’ i prelistaš Ustav, a on, opšti interes, iskoči iz mudre knjige kao žaba iz barice. Ne sećam se da smo onomad, dok smo kilometrima giljali predvođeni Vesnom Pešić, išli da beremo opšti interes, nego smo se suprotstavljali Miloševićevom i Nikolićevom tumačenju opšteg interesa. Kada V. Pešić danas i na ovakav način brani opšti interes, onda je to skrivanje iza prašnjavih teorijskih naputaka o zajedničkom dobru i čuvanju svetog Ustava kao neprikosnovene vrednosti.7. Ne bi trebalo da V. Pešić i beli listići osećaju nelagodu što su, vidno dezorijentisani, de facto i de iure doveli Nikolića i ekipu na vlast, jer sada imaju dve duge godine (bojati se i četiri) da nam strpljivo objašnjavaju prednosti svoga izbora i vredno brane opšti interes u interpretaciji g. Nikolića & co.

Edited September 5, 2012 by notenoughreasonsforclaire

[bergasa19]

Umesto odgovora on udario po uvredama i na kraju se jos vise ukopao.

[Turnbull]

Haos. A morao je da pomene bele listiće. Užas od teksta.

[Turnbull]

Hoće li ovaj čovek ikada da zaćuti? Povodom teksta „Povratak Đinđiću“ (Danas, 7. septembar 2012) A zašto Paković nije reagovao? REAGOVANJEAUTOR: NEBOJŠA KRSTIĆZlatko Paković je u osnovnoj premisi svog teksta „Povratak Đinđiću“ („Danas“, 7. 9. 2012) napravio faul. Evo tog dela: Tek posle tri nedelje i još koji dan, reagujući na njegov fašistički tekst „Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak“, predsednik Demokratske stranke zahteva hitnu smenu pomoćnika ministra kulture Dragana Kolarevića, jer je „bio jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima Slobodana Miloševića“.

Oglasite se na www.danas.rs

Neće biti baš tako. Svako ko pročita Tadićevu izjavu vidi da je tražio Kolarevićevu smenu, ne zbog ovog što Paković tvrdi, već zato što tekst pomoćnika ministra“ predstavlja izraz opasne namere obeležavanja pojedinaca sa ciljem uskraćivanja osnovnog prava na slobodu mišljenja i političkog izbora.“U izjavi jasno stoji i da je: „Sastavljanje spiskova 'nosilaca i izvršilaca pogubne antisrpske politike' sa imenima i prezimenima istaknutih kulturnih poslenika, skandalozan, anticivilizacijski čin koji je u najstrašnijem obliku već viđen u istoriji u doba nacizma.“ Kolarevićevo delovanje devedesetih godina jeste fakat, ali nije razlog za traženje njegove smene, kako Paković imputira izvrćući smisao saopštenja. Pakoviću je zasmetalo i to što je Tadićevo reagovanje usledilo „tek posle tri nedelje“.Meni se čini prirodnim što je predsednik DS-a želeo da vidi najpre hoće li vlada da reaguje na fašistoidne stavove zamenika ministra. U njoj ima političara koji su tek nedavno izašli iz šinjela koji Kolarević gordo nosi. Oni bi, samim tim, trebalo da pokažu posebno netolerantan odnos prema pravljenju spiskova „neprijatelja srpstva“ upravo zato što su i sami takve spiskove pravili u vreme kad je nesretni Kolarević uređivao Dnevnik 2, RTS-a, jerbo sada pokušavaju da pokažu kako su se promenili nabolje.Nažalost, vlada to nije učinila, tvrdeći da je Kolarević svoj opskurni tekst napisao čak nekoliko dana pre nego je postavljen za zamenika ministra (sic!), što je toliko besmisleno da nije ni vredno komentara. Potom, Tadić je želeo da pre njega reaguje i Zlatko Paković. Da reaguju i Paković i njegove kolege koje se bave društvenim fenomenima, ljudskim pravima, temama iz kulture i sl. Zato bi Paković, pre nego što postavi pitanje zašto je Tadić reagovao „tek posle tri nedelje i još koji dan“, trebalo da odgovori - a zašto Paković nije reagovao uopšte.Jer da je reagovao Paković, pre Tadića, i da je reagovala intelektualna javnost, takođe pre Tadića, efekat bi bio jači.Kad umesto njih to učini političar Tadić, uvek će se naći neko ko će reći da on samo brani one koji su za njega glasali, što je pogrešna teza koja problem svodi na političke razmirice i koja zanemaruje da na Kolarevićevom spisku ima i ljudi koji nisu podržali Tadića već, recimo, LDP. Tako da se ovde ne radi o politici već o principu. Hoćemo li mi da Srbija bude slobodna i demokratska zemlja u kojoj svako, pa čak i glumci, režiseri, umetnici različitih profila, imaju pravo na politički stav? To je, dakle, pitanje. I smeju li građani javno da iskažu svoj stav, a da ih vlast, kojoj se njihov politički izbor ne dopada, ne proglašava za „nosioce i izvršioce pogubne antisrpske politike“? Jer to povlači konsekvence - da se npr. protiv ljudi sa „izdajničkog“ spiska preduzmu odgovarajuće aktivnosti od strane vlasti. A da i ne pominjem kako su ti ljudi sada postali meta svakom razjarenom šovinisti i uličnom siledžiji. Ili neko zaista misli da je bolje da se bavimo trivijalnom zamenom teza i maskiranjem društvene opasnosti koju Kolarevićev politički stav nagoveštava, na način na koji to čini Paković?Zato, kada Paković kaže: „Dobro je za Demokratsku stranku i parlamentarni život da se Boris Tadić budi iz sna u kojem je njegov glavni politički partner bio ne tamo neki pomoćnik nekog ministra, nego, glavom i bradom, sam portparol (malo je reći, nedemokratskog) režima Slobodana Miloševića, Ivica Dačić“, morao bi, upravo dok se poziva na Đinđićevu filozofiju, da se seti da je Tadićeva koalicija sa SPS-om bila posledica političke pragme i izabiranja manjeg zla među ponuđenim lošim opcijama. Takođe, važno bi bilo da se „Danasov“ kolumnista seti i posvedoči kako za četiri godine koalicije DS-a i SPS-a, zlokobnih spiskova „antisrba“, „nesrba“ i „srpskih neprijatelja“ nije bilo ni u nagoveštaju.A danas su stvarnost.Nije zato nevolja što spiskove pravi „tamo neki pomoćnik nekog ministra“, nego što Vlada ne vidi u tome nikakav problem, čime ovakav stav implicitno prihvata.

[bergasa19]

Posle sleganja ramenima 13 septembar 2012 08:15 Vladimir MilutinovićTekst koji sledi neće biti polemika sa autorom teksta “Branje maslačka“, pošto je za polemiku, koja je razgovor o suprotstavljenim stanovištima, ipak potrebno mnogo zajednički prihvaćenih vrednosti, a naš autor kaže da takvih vrednosti nema pa ga treba uzeti za ozbiljno i ostaviti se polemike. Ipak, njegov tekst pruža mogućnost da se istraži kako u stvari izgleda taj svet bez opštih vrednosti. Posebno je zanimljivo na njemu proučiti prirodu diskvalifikacije, koja mene zaista intrigira: kako ljudi uopšte dođu do ideje da drugog čoveka prikazuju na taj način?Tekst „Branje maslačka“ je odgovor na kritiku koju je autoru uputila Vesna Pešić zbog tvrdnje da opšti interes ne postoji i kritike Nikolićeve ostavke na stranačke funkcije. Milenkoviću se ova kritika nije svidela pa se odmah na početku bacio na diskvalifikaciju svoje „oponentkinje“, kako on to kaže.Naime, Vesna Pešić je deo jedne Milenkovićeve rečenice citirala u ovom obliku „ide direktno protiv višepartijskog sistema“, dok je Milenković napisao „ide direktno protiv ideje višepartijskog sistema”. Ova drastična razlika, verovatno nastala slučajnom greškom u prekucavanju, za autora predstavlja krucijalni dokaz da se može početi sa diskvalifikacijom. Po autoru, Vesna Pešić „kreativno prepisuje“, pravi „logičke greške“, i, pazite sad, „nije u stanju da korektno prepiše omanji odlomak“, a takođe „ni da obavi znatno složeniju radnju razumevanja teksta“.Da citiramo poslednju rečenicu u celini kako bi došla potpuno do izražaja:„Ako V. Pešić nije u stanju da korektno prepiše omanji odlomak, kako li će tek da obavi znatno složeniju radnju razumevanja teksta?“A, kako vam se čini? Imate li neki odgovor na pitanje kako nastaju ove kvalifikacije? Na veoma veliku razliku između „ideje višepartijskog sistema“ i „višepartijskog sistema“ ćemo se vratiti kasnije. Meni se čini da u svetu u kome ste već tvrdili da ne postoji prednost jednog stava nad drugim po bilo kom kriterijumu, jedini način da dođete do bilo kakve prednosti je da oponenta lišite, za svaki slučaj, svih elementarnih ljudskih ili intelektualnih osobina. Tako oko sebe imate pustoš, ali se sami sebi činite nekako potpuno ispravni. Tako Milenković jeste u stanju da „obavi složenu radnju razumevanja teksta“ i po tome se razlikuje od svog oponenta koji nije u stanju čak ni da korektno prepiše tekst. Milenković naravno ne propušta da iskritikuje Vesnu Pešić i da stvarnost „prilagođava sopstvenom imaginarijumu“ i da se „ne opterećuje logikom“.Pošto je ovako odradio posao diskvalifikovanja i očistio prostor oko sebe, Milenković kreće da nekako obrazlaže svoju tvrdnju da poštovanje ustava nije opšti interes, kako je tvrdila Vesna Pešić. Kvalitet te argumentacije pokazuje zašto je bilo potrebno najpre pokazati snažnu volju za diskvalifikacijom.Milenković se trudi da pokaže kako je u okviru ustava moguće preduzeti problematične političke akte u skladu sa njim, pa uz pomoć tog argumenta zaključuje da je ustav i „politički akt“. Valjda zbog toga što se u okviru ustava može voditi pogrešna politika, autor dalje zaključuje da poštovanje ustava nije opšti interes. Ovaj pogrešan zaključak nastaje onda kada se iz nekog razloga čitav politički život u skladu sa ustavom proglašava za deo ustava. Ali, to nije tako. Vi možete istovremeno poštovati ustav i opšti interes, na primer, ako raspisujete vanredno stanje u skladu sa ustavnim ovlaštenjima, i uvoditi to vanredno stanje iz pogrešnih razloga i u tome delu delovati protiv opšteg interesa. To što postoji politika oko koje se možemo sporiti da li je u opštem interesu, ne znači da sva društvena pravila moraju biti sporna. Tačnije, ustav i služi tome da se među društvenim pravilima uspostavi razlika između onih koja su osnovna i koja su predmet konsenzusa i onih koja će biti ostavljena političkoj konkurenciji. Međutim, razlika ovog tipa se kod Milenkovića dosledno ne javlja. Njegov način mišljenja smatra da se sve mora regulisati jednim principom.A taj princip je materijalistički, relativistički princip. Milenković smatra da kada se kaže da je poštovanje ustava opšti interes to predstavlja „puku apstrakciju“ ispod koje „ključa kazan aporija i odnosa moći“. Relativisti su ubeđeni da se razlika između opšteg i posebnog, univerzalnog i partikularnog, može obesmisliti tako što se kaže da sve određuju odnosi moći. „Pravda je pravo jačega“ kako rekoše još u antici. Evo šta je ustav prema tom stanovištu: „Ustav nije učinak nikakvog dogovora, još manje konsenzusa relevantnih društvenih činilaca posle iscrpne javne rasprave, već nastaje kao odraz odnosa moći, traje kao izraz ravnoteže u odnosima moći i menja se kada se odnosi moći promene“ (moje podvlačenje, kao i ubuduće). Milenković misli da je shvatanje ustava kao „odraza odnosa moći“ neophodno da bi se objasnile promene ustava i tumačenja opšteg interesa.Međutim, ovaj argument se ponovo zasniva na nerazumevanju ideje „opšteg“. „Opšte“, pa i „opšti interes“ nije nešto nepromenljivo ili nešto što je nezavisno od „moći“, nego nešto što neka zajednica izdvaja praveći razliku između onoga što će biti predmet konsenzusa i onoga što će biti predmet konkurencije. I jedno i drugo može da se menja. Drugim rečima, ova razlika pravi se u prostoru ideja, a ne u materijalnom prostoru ili prostoru „odnosa moći“. Naš autor, koji je malopre toliko insistirao na „ideji višepartijskog sistema“, ovu mogućnost ne uzima u obzir. Ukratko, činjenica da smo u promenljivom, materijalnom svetu, ne povlači relativizam. Opšti interes može da postoji i pored toga, jer on nastaje u svetu ideja, ili, manje filozofski rečeno, u svetu ljudske slobode i interakcije koja je sposobna za razlike ovog tipa.Milenković koristi još jedan argument u prilog relativizma, to da je svakom ustavu potrebno tumačenje. Kaže on (a copy-paste verovatno dobro citira): „Tekst Ustava – kao i tekst zakona, kao i filozofski tekst, kao i tekstovi svetih spisa, ili tekst stvarnosti – uvek je predmet tumačenja, a tumačenja ne žive u miroljubivoj koegzistenciji uzajamnog poštovanja, već se žestoko bore za prevlast.“ Međutim, ovde se opet radi o pogrešnom zaključku. To što se jedan tekst može tumačiti na razne načine ne vodi nužno ka relativizmu, a pogotovo ne vodi ka „žestokoj borbi za prevlast“. Opet je u ptanju ista stvar kao gore. Tumačenje je okolnost koja se ne može izbeći, ali se ova borba za prevlast može izbeći prihvatanjem pravila oko kojih se suprotstavljeni tumači slažu. Onda i dalje mogu da stvari tumače različito, ali istovremeno tu različitost regulišu zajedničkim pravilima sprečavajući „žestoku borbu za prevlast“. Nešto kao sa ustavom, koji isto to radi u političkom životu.Pošto je ispravno shvatio da bi se promenom konsenzusa u društvu mogao promeniti i ustav, Milenković otuda zaključuje da bi Vesna Pešić „imala dosta problema da objasni mene opšteg interesa ukoliko bi ostala na poziciji koju je ponudila u svojoj reakciji“. Ali Vesna Pešić nije nigde tvrdila da je opšti interes nepromenljiv, nego da postoji. Nepromenljivost opštih pojmova podrazumevala se u antici, ali makar od novovekovnog nominalizma, Loka i Hjuma ona više nije potrebna. Opšte vrednosti su ideje, njihova materijalizacija se može menjati, ali razlika između onog što je izabrano kao opšte i onog što je ostavljeno konkurenciji ostaje. Naš autor je krenuo drugim putem. Pošto je najpre zaključio da se opšti interes nužno menja, iz toga je izveo zaključak, koji je još Parmenid uveo u filozofiju, da onda to što se menja po svoj prilici ne postoji. Jedino je problem što je od Parmenida mnogo vode proteklo. Odavno više niko ne postavlja uslov nepromenljivosti za postojanje, kao što se to činilo u okviru metafizike. Bar poslednja dva veka, pronađena je zamena za staru metafiziku u obliku različitih normi. Umesto metafizike, pronađena je sloboda. Milenković ostaje u toj staroj metafizici kad najpre traži da opšti interes bude nepromenljiv, a onda zaključi da, pošto to ne može biti, ne može ni postojati. Opšti interes bi zbog toga, po našem autoru, trebalo posmatrati kao „teorijsko-političku fikciju“.Pošto je došao do ovog zaključka, autor nas najpre podseća na skicu svog oponenta: „Nisam fanatično ubeđen da Vesna Pešić vlada logičkim i političkim posledicama svoje pozicije.“ Mislim da je za smislenu tvrdnju obično potrebno da je i njena negacija smislena, pa bi valjda postojala mogućnost da Milenković bude fanatično uveren itd, što je zanimljivo. Ako se pak radi o ironiji, onda autor hoće da kaže da je potpuno i fanatično uveren da oponent ne vlada „logičkim i političkim posledicama“ svoje tako skandalozne i neuobičajene tvrdnje da je poštovanje ustava opšti interes. Mnogo lakše je vladati posledicama tvrdnje da „opšti interes i opšte vrednosti ne postoje“, tvrdnje koja je toliko retka u filozofiji i praktično ne postoji u neideologizovanom mišljenju.Ali, Milenković misli da njome vlada i da je dokazao da je u pravu pa prelazi na ključne argumente. Kaže da, ako je ispravno da Nikolić da ostavku, zašto to ne bi učinili i ministri, pa zašto ne i drugi političari, pa zašto se ne bi ukinule i stranke: „ jer opšti interes, n’est-ce pas, nalaže odricanje od partikularnih interesa.“ O ne, ne nalaže. Milenković ponovo razmišlja kao da je moguće jedino da postoji ili opšti interes ili partikularni interesi. Ali – to je mogao naučiti još kod Kanta – postoje dve različite vrste vrednosti i imperativa: kategorički i hipotetički. Možete poštovati i kategoričke i hipotetičke imperative istovremeno, odnosno, manje filozofskim rečnikom rečeno, možete biti i ispravni i imati najrazličitije interese i ubeđenja. Pitaće neko, ali zašto da se samo Nikolić opredeli na jedan način, a ostali mogu i na drugi? Jednostavno, Nikolić je na mestu na kome simbolizuje jedinstvo republike, a ostali nisu.Inače u sistemu postoje različite uloge u skladu sa ovom podelom rada. Na primer, advokati primaju novac od stranaka, a sudije ne primaju. Da li bi bilo u skladu sa „idejom pravnog sistema“ da i sudije primaju novac i da sistem bude tako ustrojen na jednom principu? Naravno da ne bi. Milenković smatra da bi: ako već sudija mora da bude nepristrasan, to bi trebalo da budu i sve stranke.Po autoru, to što bi za Nikolićom trebalo da idu i svi ostali, sve dok stranke „ne istupe iz sebe samih i samoukinu se“ u stvari znači ići „protiv ideje višestranačkog sistema“ na šta je ranije ukazao. Moram priznati da sam ovde očekivao nešto drugo, pošto baš ovo da se stranke ukidaju, ne ide samo protiv „ideje višestranačkog sistema“, nego baš „protiv višestranačkog sistema“, tako da otpada i ona početna primedba Vesni Pešić. Ona je u stvari ispravila tekst kako treba da stoji.Ali, ima nešto što po autoru stvarno ide protiv „ideje višestranačkog sistema“. On smatra da su se ljudi koji su se borili protiv „jedne partije“ u stvari borili za stav „opšte vrednosti ne postoje“, odnosno, da je stav „opšte vrednosti ne postoje“ isto što i „ideja višestranačkog sistema“. Međutim, ne samo da nije tako, nego je, u neku ruku, čak obrnuto. Ako bi to bilo tako, onda bi smisao višepartijskog sistema bio: „postoje samo partikularne vrednosti“.Sigurno su čudni putevi kojima se ovo dvoje izjednačilo, jer demokratija kakvu mi poznajemo nije carstvo u kome postoje samo partikularne vrednosti. Na primer, zamislite da vam neko udara šamar. Vi njemu odgovorite da to ne bi trebalo da čini jer „opšte vrednosti ne postoje“, a on vam na to udari još jedan šamar jer puno pričate, hoteći vam reći da njemu nisu potrebne nikakve opšte vrednosti da bi vam udario šamar. Vi na to kažete: „Ali ja moram imati svoju slobodu od bola!“, a on vam na to kaže da i on mora imati svoju slobodu da vas udara. Vi pokušate sa nekom prednošću svoje slobode nad njegovom, a on vam lepo kaže: „A ne, opšte vrednosti ne postoje, postoje samo moje i tvoje vrednosti, a koje su na snazi zavisi od „odnosa moći“.Drugim rečima, kada kažete „opšte vrednosti ne postoje“ samo u vašem imaginarijumu kao posledica toga nastaje društvo u kome su svi slobodni i niko nikoga ne dira. Može doduše nastati i takvo društvo, ali je mnogo verovatnije da će nastati društvo u kome zaista opšte vrednosti ne postoje, odnosno, ne postoji nikavo ograničenje za nasilje. Nasilnik vam uvek može reći: „Zašto te ne bih tukao ako opšte vrednosti ne postoje?“ Tvrdnja da opšte vrednosti ne postoje jednaka je tvrdnji da je protivrečnost istinita. Iz nje sledi sve.Milenković se toga drži i kada završava svoj tekst. Već nabrojanim diskvalifikacijama dodaje i onu da je akcija belih listića bila poziv na „depolitizaciju“ i „političku neaktivnost“. Ovaj zaključak je pravi bingo. Dakle, akcija koja je izazvala ovaj lom u državi, koja je smenila jednu apsolutnu vlast, koja se temeljila samo na energiji ljudi koji su izvan svih etabliranih medija i koji nisu imali nikakve direktne koristi od te akcije – ta akcija je „politička neaktivnost“? Šta je onda politička aktivnost?Milenković kaže da je shvatanje Vesne Pešić i belih listića blizu „hipijevskom poimanju stvarnosti“ i nastavlja odajući se kartmenovskoj ironiji u odnosu na „hipije“ koji beru cveće nesvesni „odnosa moći“ koji vladaju svetom. Po njemu, kada smo se suprotstavljali Miloševiću, nismo išli da „beremo opšti interes“, nego smo se „suprotstavljali Miloševićevom i Nikolićevom tumačenju opšteg interesa“. A u ime kog tumačenja smo se suprotstavljali? U ime tumačenja da je sve to isto i da su sva tumačenja ista, a priča o zajedničkom dobru samo prašnjava priča?Ako je ovo o jednakosti svih stanovišta i odnosu moći u paklu pročitao Milošević, pretpostavljam da se odmah obratio svom cimeru Tuđmanu: „Jesam li ti rekao da o tome šta je demokratija odlučuju odnosi moći? Moj režim je bio demokratski!“ Tuđman se složio: „Da, i ja sam bio još veći demokrata!“, ali Milošević se nije dao: „ Ćuti, ti si i govorio razne gluposti, a ja sam mahom samo radio ono što ne treba. Sećaš se kad sam rekao ono: „Najveća nepravda je nasilje i rat“. „Nasilje i rat“, odsutno je ponovio Hitler, treći cimer, koji je u paklu postao bezvoljan, ali mu se svidela mogućnost da sve bude jednako: „ Odlična je ta ideja, zašto bi ubijanje miliona ljudi bilo pogrešno? U odnosu na koje vrednosti pogrešno? Opšte vrednosti ne postoje“.No da se vratimo iz izmišljanja u realnost. U poslednjem pasosu svog teksta, Milenković dosadašnjim diskvalifikacijama dodaje i to da su beli listići „vidno dezorijentisani“, povlađujući još jednom mitu da postoje glasači belim listićima koji su se predomislili, pokajali itd. Međutim, oni ne postoje (Borka Pavićević nije bila za beli glas). Čini li vam se da su Srbijanka Turajlić ili Srđa Popović „vidno dezorijentisani“?Akcija za beli glas bila je tako pažljivo osmišljena da nije ni verovatno da će bilo kakvog predomišljanja biti. Kao što sam već mnogo puta napisao, beli glas je bio odbrana opšteg interesa. I to, naravno, ne opšteg interesa u interpretaciji Nikolića, kako Milenković insinuira, već opšteg interesa u interpretaciji ljudi koji su u tome učestvovali. Može se zastupati opšti interes koji nije interes nekog političara. To je i bila poenta belog glasa. Zbog toga i beli glas sam po sebi više i nije tema, jer se o njegovom smislu govori onda kada se brane univerzalne vrednosti.Mora se na kraju priznati da Milenkovićev tekst i njegova filozofija, imaju jedan kvalitet. Oni su konsekventni, sve je zaista izvedeno neprotivrečno.Problem je u tome što je taj kvalitet istovremeno i mana, jer da nije bilo te konsekventnosti, možda bi bar nešto u tekstu bilo kako treba.

[Turnbull]

Elementarno, Milenkovićubranka trivić"BRANJE MASLAČKA"; VREME 1131Gospodin Ivan Milenković u polemici sa gospođom Vesnom Pešić sam je sebi pucao u nogu, odnosno pokazao da mu nisu poznati aksiomi, temelji na kojima je zasnovan sistem parlamentarne demokratije. O tom neznanju najbolje svedoči citat iz njegovog sopstvenog teksta: "Nisam fanatično ubeđen da Vesna Pešić vlada logičkim i političkim posledicama svoje pozicije. Ukoliko smatra poželjnim političkim činom da predsednik Republike zarad opšteg interesa i kao simbolički predstavnik državnog jedinstva, istupi iz političke stranke u čije ime je došao na tu funkciju, onda bi, sledeći tu logiku, lepo bilo da to isto urade i ministri. Mislim, zašto su oni gori od predsednika? Valjda i oni poštuju Ustav i štite opšti interes?"U sistemu parlamentarne demokratije, stranka/koalicija stranaka koja pobedi na izborima formira vladu, tj. parlamentarnu većinu. Dakle, premijera i ministre u vladi daje pobednička partija/koalicija partija. Predsednik države u sistemu parlamentarne demokratije puki je simbol državnog jedinstva, kome građani nisu dali mandat da vrši vlast. Takav mandat dali su određenoj stranci/koaliciji stranaka, odnosno, vladi i parlamentarnoj većini. Predsednik u ovakvim sistemima odlaže partijsku knjižicu – on, naime, ima tek reprezentativnu i simboličku funkciju, oličavajući državno jedinstvo, odnosno, predstavljajući sve građane, bez obzira na njihovu stranačku pripadnost. U tome je, gospodine Milenkoviću, razlika između ustavnog položaja i ingerencija predsednika i premijera (ministara, tribuna...) u sistemu parlamentarne demokratije. I srednjoškolski programi, znate, predviđaju raspolaganje ovakvim elementarnim uvidima.

Opšti interesaleksandar gavrilović"BRANJE MASLAČKA"; VREME 1131Kada uklonimo sve paranaučne poštapalice iz ovog teksta on prevedeno glasi: izlapela Vesna Pešić nije u stanju da razume da Ustav ne treba poštovati, a naš je opšti interes da, bez obzira na to šta radili – Demokratska stranka bude na vlasti.

Ideologija i tri rečenicesreća perunović, sociolog"SVE ZA NAROD"; VREME 1129Ono što Teofil Pančić kaže u tri duhovite rečenice, Ivan Milenković filozofski razglaba na tri duge stranice. Njegov tekst "Sve za narod" je ideološki tekst, ali autor to ne vidi. Nesigurnost u snagu svog argumenta on prikriva vezujući se za Pančića od kojeg je i u tom pogledu daleko kao nebo od zemlje.Po njegovom "skromnom mišljenju" Marks je "dao upravo poražavajuće rđavo određenje ideologije kao lažne svijesti". Po njegovom još skromnijem znanju vidi se da ne razlikuje društvo od države; da se ne može odlučiti da li je sadržaj ideologije važan ili nije. U kritici Marksovog shvaćanja ideologije najjači mu je "argument budaletine" kao da postoji neki valjani koncept koji nema svog budaletinu koji vjeruje da je njegova "svijest prava", i kao da vjerovanje budaletine umanjuje kvalitetu koncepta kao koncepta. Vidi se, dalje, da je jednostavno biti/pisati neideološki – jednostavno ne kažeš da predlažeš nekakav "pozitivan projekt"; da nam autor otkriva našu sreću i jednu takoreći veliku istinu kada s oduševljenjem tvrdi da "postojanje više ideologija na istom mestu i u isto vreme, događaj je bez presedana u istoriji političkih ideja. Doskora tako je nešto bilo nezamislivo". Problem je što se eto u ovom trenu sjećam lekcije iz povijesti o građanskom ratu u Sjedinjenim Državama. Jedna od važnih komponenti u ratu između Sjevera i Juga bilo je pitanje (ne)produženja sistema ropstva. Bile su to dvije duboko različite ideološke pozicije u isto vrijeme, na istom mjestu. Autor još tvrdi da "ne postoji nekakav opšti interes društva koji prethodi partijskoj borbi". I da pretpostavka "demokratske političke dinamike... upravo je odsustvo opšteg interesa". Šta ako je centralno pitanje produženje sistema ropstva? Da li partija koja zastupa robovlasnički sistem, zato što je "deo", treba imati prednost nad opštim ("celina") interesom društva da bude društvo bez robova, kao što to Milenkovićevo razmatranje dela i celine sugerira? U mutežu koji I.M. nudi ništa nije jasno osim njegove ideološke pozicije – sa mogli smo lijepo živjeti sa tri Pančićeve rečenice.

Edited September 13, 2012 by Syme

[bergasa19]

Zarkovic je ustvari adresa na koju treba pisati. On je ovde najljigaviji. Da nije bilo Vesne Pesic i Srdje Popovica ko zna da li bi Vreme uopste postojalo. On je procitao sve one uvrede i odobrio.

[Turnbull]

Ma čuj, nemam nikakav problem sa uvredama. Vesna Pešić nije nedodirljiva, i ima se prava kritikovati, pa i oštro. Problem je što je Ivanova kritika upravo katatrofalno promašena. Vesna, cenim, nije smatrala ni da ga valja udostojiti odgovora. Ali kakva redaljka u pismima čitalaca, ono je tužno gledati. Što je najgore, svi su u pravu.

[bergasa19]

Kako nije problem sa uvredama?