Igre

[Moća]

Ocete?

[pbg12345]

ajde ljudi jos dvojica brzo, mocu ceka hrpa neopranih sudova!

[Moća]

Evo me ako moze sada?

[pbg12345]

ja sam tu za 10ak min

ostali mi tiganji neki jos

[ToniAdams]

On 14.1.2019. at 0:11, pbg12345 said:

ja sam tu za 10ak min

ostali mi tiganji neki jos

pa ne cimaj se, sipaj detergenta i pusti da se jedno cuku vremena odkrave. da ne budu vise krave.

[Tpojka]

On 13.1.2019. at 17:00, ToniAdams said:

najači topik 

 

+1

 

 

[Calavera]

s tehnicke strane, yakuza 6 je uistinu vrhunac serijala. doduse, neupucenima bi verovatno bilo tesko objasniti zasto je nedostatak ucitavanja pri random borbama na ulici i ulascima u zgrade i restorane toliki povod za zadovoljstvo  imao sam utisak da je ova jednostavna qol promena skratila igru za jedno 75% praznog hoda, pri cemu je ostalih 25% otpalo na ubacivanje autosejva umesto cuvanja igre na telefonskim govornicama. borba je isto unapredjena, makar zbog onog poteza gde uhvatis jednog lika i onda ga zavrtis okolo da poobaras sve u blizini. crowd control je bio problem u vecini prethodnih delova, i lepo je sto yakuza 6 odmah na pocetku skrece paznju na taj nadasve koristan potez. kad smo kod finih promena, valja pomenuti i unapredjeni rpg sistem u kojem dobijas exp za sve sto uradis u igri, sto je super izgovor za obilazak svih restorana u kamurochu (dobro, i onomichiju).

 

s pricom sam fifti-fifti. koriscenje kiryua kao jedinog igrivog lika pomaze na fokusu radnje, a i ceo narativ deluje nesto ozbiljnije (nema onih blesavih twistova na svakom koraku, za pocetak). no, u segi ocito i dalje odbijaju da potraze rec "pacing" u recniku, pa su sinematici opet konstantno razvuceni duze nego sto treba  ovo se pogotovo vidi pred kraj, kad iscrpite sporedni sadrzaj i samo zelite da zavrsite s igrom. sam kraj je dobar, ali opet, nije li to bila 1 neminovnost s obzirom da je saga o zmaju od dojime™ trajala 8 igara i skoro 15 godina? ako cemo iskreno, ja sam ocekivao i nesto emotivnije za finale, a na kraju mi je maltene bilo vise stalo do beata takeshija nego samog kiryua 

 

kad vec pomenuh sporedni sadrzaj, moram primetiti da to ovde malo zaostaje u poredjenju s prethodnim yakuzama, pogotovo sto nema revelacija. naravno, substories su i dalje najbolji deo igre, ali ovo ostalo je malo... onako. glavna sporedna aktivnost je ovog puta clan creator, a ja sam od toga brzo odustao jer mi je delovao kao losa kopija nekih mobilnih igara. karaoke nikad nisu bile bolje, ali samo 5 pesama? ribarenje je kul, bejzbol je losiji nego u petici, mahjong nikad nisam znao, a live chat kao da pripada nekoj mnogo losijoj igri. od kolekcije sega mini-igara u arkadama mi se najvise svideo puyo-puyo, ali brate slatki, ja to ili uopste ne kapiram ili je tesko ko sam djavo.

 

iako to iz ovog texta mozda ne deluje tako, yakuza 6 je podobno finale za 1 od najboljih serijala koje je japan iznedrio u ovom milenijumu. podsetimo se, za kraj, velikog kazume kiryua u njegovom prirodnom okruzenju:

 

 

cak i za nekoga (poput mene) ko nije odrastao na ninja gaidenu i ostalim klasicnim nes sajdskrolerima, the messenger je kvalitetan naslov. za razliku od, recimo, skorasnjeg curse of the moona, ovde su kontrole dovoljno modernizovane da pruze zabavu umesto frustracije. tempo je prijatno zustar, pokreti su fluidni, borba brza i jednostavna, a bosovi mahom simpaticni i izazovni. u 1 trenutku igra menja 8-bitnu estetiku za 16-bitnu, sto donosi graficki i zvucni apgrejd, mada su obe verzije soundtracka odlicne. kad se tome pridoda i iznenadjujuce prijemciv scenario (mada sam i ja slab na sarkasticne prodavce), jasno je da je ta prva polovina igre u svakom pogledu 1 primamljiv paket.

 

no, onda prelazimo na drugu polovinu igre, i tu su mi misljenja nesto podeljenija. u jednu ruku, taj twist koji odredjuje dalji tok igre je kul ideja, pogotovo ako ne znate da dolazi (sto nije lako, u promotivnom materijalu ima spojlera za izvoz ). s druge strane, taj drugi deo je u sustini 1 veliki fetch quest, a neki od tih predmeta su toliko dobro skriveni da ce vam trebati vecnost da ih nadjete. dakle, the messenger se iz klasicnog brzog sajdskrolera pretvara u nesto daleko opresivnije, i ne mogu reci da mi je ta promena skroz legla. doduse, mozete i platiti (papreno) prodavcu da vam nacrta gde se predmeti nalaze na mapi, ali daleko je to od elegantnog resenja. glavni utisak je ipak solidno pozitivan, s obzirom da drugih zamerki zapravo i nemam.

 

 

ja rekoh sta sam imao, sad mozete nastaviti s dogovaranjem oko bombermana 

[*edited by mod]

A ja bas ovih dana uzeo da igram Yakuza Kiwami 1 i to mi je prvi od celog serijala (stigao dzabe uz PS+)

 

Dobre stvari su mi to sto je na japanskom pa pomaze da se uneses u igru, substories a i generalno prica deluje zanimljivo mada mi na 6om od 12 poglavlja vuce da ce biti stereotipno do kraja ali videcemo. pri tom je skroz kul fazon sto su (verovatno za masne pare) u igru ubacili prave restorane, proizvode i slicne stvari.

 

E sad sto se tice losih stvari mislim da nikad nisam igrao igru sa gorim i iseckanijim tempom. Krenes dve borbe pa te spuca pola sata cutscena i tako u krug. Ti random napadi na ulici su malo precesti. posle nekog vremena deluje kao da kroz geto u NYC vodis Osamu Bin Ladena sa providnom vrecom punom para a ne zajebanog Jakuzu kroy glavne ulice Tokia. Mini igre su mi za sad za zaobici mada sam naleteo samo na neku suludu kombinaciju pokemona, buba, tekena i golih zena. zabavno za odigrati par puta ali je zapravo glorifikovani papir kamen makaze. Hvatalicu sa vasara da ne pominjem, tu sam samo zbog sub stories izgubio vreme.

 

Inace Majima Goro je toliko sulud i campy lik da mi je cesce zanimljivije da na njega nalecem nego da radim neke (side)misije. Dok sa druge strane malo mi je falilo da odustanem od igre prilikom prvog boss fighta koji je nerealno i nepotrebno razvucen jer je celavi debeli tenk od Jakuze sundjer za udarce a i sama igra te ogranicava na par ulica pre nego sto zavrsis borbu sa njim tako da sve i da hoces neko vece napredovanje i ne mozes da odradis.

 

Srecom posle ide dosta lakse sve tako da cu je svakako zavrsiti.

[Calavera]

da, random borbe su klasicna rak-rana serijala, mada ih je u sestici nedostatak ucitavanja nacinio znacajno podnosljivijim. kiwami nisam igrao jos, ali kapiram da i tu mozes da nadjes beads of good fortune, to ti znacajno smanjuje encounter rate na ulicama. s predugim sinematicima nazalost nema pomoci, samo spremi nesto da prezalogajis dok gledas 

 

i idi na karaoke ako nisi vec bio, da vidis kako kiryu otkriva 1 nezniju stranu:

 

 

[renne]

 

[Calavera]

slay the spire sutra izlazi iz early accessa, pa je red da ukazemo na to i uzgred napomenemo da je meni ovo prvi pravi kandidat za goty 2019. spominjao sam ovo vec ranije, ali meni je slay the spire pokazna vezba kako early access treba da izgleda. mnogi developeri zabrazde u toj fazi i pocnu da oblikuju igru prema zeljama hardkor igraca (usput je cineci nedostupnijom onima koji nemaju toliko iskustva), ali u mega critu su mogli da oslone na spirelogs. nakon godinu i kusur dana u early accessu, konacan rezultat je savrseno izbalansirana igra za pocetnike s 20 dodatnih progresivno tezih nivoa (ascension) za hardkor ekipicu™  ja sam u tih godinu dana u igri proveo tacno 200 sati, a tek sam odnedavno zaplivao ascension vodama, te mogu samo jos jednom istaci svoju impresioniranost i postovanje mega critu i pozeleti im puno uspeha u daljem radu.

 

ako niste previse upoznati s igrom, evo jednog od boljih sts igraca u pohodu na true ending na ascensionu 20. ima se sta videti, ima se sta nauciti:

 

 

Edited January 22, 2019 by Calavera

[Miljenko]

Koliko smaraju ove borbe sa zmajevima u Neverwinter Nights. Dodjes dosta blizu kraja igre, solidan nivo i ne mozes skoro nikakvu stetu napraviti (ne pomaze sto ja skoro i nemam cold magic). Brzo sam se setio sta me je najvise nerviralo kod prvog dela, nemas klasicne saputnike vec placenike, pa ne mogu da ih opremim kako ja hocu (ili ja ne umem), plus sto ne mogu da im naredim koju magiju da bace.

Tja, zato sam uvek i voleo vise dvojku, no isteracu do kraja nekako. Tu su i sve ekspanzije, pa i bonus kampanje.

[Calavera]

dishonored 2 je onomad nosio ozbiljan teret ocekivanja na svojim plecima, i mislim da je posteno reci da su ih harvey smith i ekipica ispunili. nivoi ne nude bas onoliko opcija kao novi hitmani, ali su zato jednako prostrani, a razbacane rune i bonecharmovi ohrabruju dodatno istrazivanje. kolicina izbora koju igrac ima pri izvrsavanju objektiva je i dalje impozantna, a cini mi se i da je chaos sistem malo doradjen, tj. vise ne zavisi samo od toga koliko leseva ostavite za sobom. najbitniji izbor je ipak rezervisan za sam pocetak, s obzirom da se tu bira da li cete opet uskociti u cipele mrguda corva ili ga zameniti za mladjanu emily kaldwin. ja sam se, razumljivo, odlucio za drugu opciju, sto se ispostavilo kao dobar izbor jer je njena selekcija moci daleko pogodnija za stealth pristup. mislim, kad mozete onesvestiti cetiri protivnika odjednom (domino), pretvoriti se u skoro nevidljivu senku (shadow walk) ili stvoriti svoju kopiju za odvlacenje paznje (doppelganger), prave opasnosti gotovo i nema  naravno, mozete i odbiti moci i odigrati ovo kao klasicnu pucacinu, sto u kombinaciji s low/high chaos pristupima donosi veliki replay value.

 

uprkos svim tim kvalitetima, meni je dishonored 2 ipak bio maaalcice slabije iskustvo od sjajnog keca. nisam bas siguran zasto, mozda se prosto radi o standardnoj boljci svakog nastavka, tj. utisku vec vidjenog  mene je prvi dishonored onomad patosirao (uz vec pomenutu slobodu izbora) kombinacijom steampunk estetike, blago stilizovane grafike i izvrsnog osecaja mesta, a dvojka je sve to isto pa na kvadrat. dobro, carnaca je znacajno suncanije mesto od dunwalla, ali vi cete svejedno vecinu vremena provesti u zatvorenom. ovaj put mozete i da kraftujete sopstvene bonecharmove, no vecina njih nudi toliko minorne efekte da sam ih gotovo uvek zrtvovao za materijal potreban za pravljenje runa. glavni narativ mi zato deluje slabije nego prosli put (outsider je narocito stravican smarac), mada ima i efektnih vinjeta poput one sa maleroznim aramisom stiltonom. i dalje mozete da koristite srce da saznate nesto iz intimnog zivota ljudi na koje naletite, to je jos 1 izvrsna sitnica iz keca koja je ovde ispostovana.

 

uzgred, jako je lepo sto je na ps4 moguce sejvskamovati s quick save/load opcijama direktno iz glavnog menija. nisam igrao mnogo ovakvih naslova na konzolama pa sumnjam da su to bas izmislili za potrebe ove igre, ali svakako je genijalan qol dodatak. snimih i 1 video u kojem se fino vidi koliko to glatko ide, u pauzama izmedju najtrapavijeg bekstva od nekog bosa koje ste skoro videli  za spojler-averzne napomena da se saznaje identitet crown killera, sto je glavna misterija u prvoj cetvrtini igre.

 

 

 

mutant year zero: road to eden pokusava da iskombinuje xcom gameplay s real-time stealth mehanikom, ali cenim da to moze i bolje od ovoga. ono sto u teoriji zvuci kao zanimljiv eksperiment u praksi se svodi na sunjanje po krajevima mape dok u tisini ne izbacite iz igre svakoga ko se makar malo odvojio od glavnine grupe. zabavno je to u pocetku, ne kazem, ali brzo prerasta u dosadu kad igrac provali da apsolutno svaku borbu mora resavati na taj fazon. ja sam par puta pokusavao i gung-ho pristupom, i to je uglavnom bilo propraceno brzim ucitavanjem prethodne pozicije nakon sto je pocetni hitac uzbunio 7-8 protivnika sa svih krajeva mape  to dovodi do toga da pravog xcom gameplaya zapravo i nema do zadnje misije, jedine u kojoj 6-7 protivnika stoje dovoljno blizu jedni drugima i ne mogu se eliminisati u tisini. ako cemo iskreno, to i nije neki gubitak: interfejs je nezgrapan, overwatch je beskoristan, a svi likovi dobijaju iste abilitije, samo razlicitim redosledom.

 

setting je zato kul: antromorfne zivotinje (preciznije, mutanti) u izrazito neprijateljskom post-apokalipticnom okruzenju na tragu stalkera i fallouta. pomaze sto se autori sluze show-don't-tell filozofijom, pa tu ima dosta finog environmental storytellinga u dobro dizajniranim i atmosfericnim nivoima. lepo je i sto igra sebe ne shvata previse ozbiljno, pa ce nasi junaci u pauzama izmedju tamanjenja ghoulova i neposlusnih androida otkrivati cudne starozemaljske artefakte poput radija i mini-frizidera  s druge strane, ne secam se kad sam u nekoj modernijoj igri video ovoliko gramatickih gresaka. zapravo, celoj igri bi dobro doslo jos par quality checkova, s obzirom na ceste bagove u pathfindingu, animacijama i procentima uspesnosti u borbi. uglavnom, ljubitelji xcoma mogu probati ovo, ali ja sam na osnovu prvih sat-dva ipak ocekivao nesto jace™.

 

 

[Weenie Pooh]

On 28.1.2019. at 16:49, Calavera said:

mene je prvi dishonored onomad patosirao (uz vec pomenutu slobodu izbora) kombinacijom steampunk estetike, blago stilizovane grafike i izvrsnog osecaja mesta, a dvojka je sve to isto pa na kvadrat. dobro, carnaca je znacajno suncanije mesto od dunwalla, ali vi cete svejedno vecinu vremena provesti u zatvorenom.

Mene je upravo ta steampunk estetika odbila kad sam probao prvi Dishonored. U concept art fazi to je sve jako lepo delovalo, ali nešto je u procesu IMO falilo pa renderovano izgleda mnjah.

 

Drugi nisam ni počinjao, ali mi je concept art bio još bolji. Portrete i artwork sam kulturno aproprivatizovao™ za kasnije RPG kampanje...

[Azdaja]

Šteta za mutante, na wishlistu su mi. Nadao sam se da je malo finiji rad. Svakako ću probati jedared do tad, nadam se nekom patchu.