Literatura iz školske klupe

[Marvin (Paranoid Android)]

Da li još pamtite neke tekstove iz osnovne, sa onih dugih časova srpskohrvatskog kojima kao da nikad neće doći kraj? Nastavnica odabere nekog mučenika, kaže mu da danas radimo pripovetku na stranici toj-i-toj, ovaj krene da čita iz čitanke, pola razreda zeva, druga polovina sa velikom nadom gleda u časovnik na zidu koji kao da se skamenio. I onda, kad se završi čitanje, ostane na žalost 25-30 minuta da nastavnica krene da upire prstom i onim grozomornim pitanjem - kako si ti shvatio tekst?Kad su nam zadavali po celu knjigu da pročitamo, da li za raspust (ha!...) da li kad ostane samo još 5-6 dana do isteka, i kad je svaka moguća stranica knjige izgledala nezavršljiva?Ili s druge strane - koje ste priče iz čitanki ili knjige za lektiru prosto progutali u 3 dana, u neverici da je nešto ovako dobro napokon na redu za čitanje, nakon svih onih drugih smaračkih stvari?Prvi put pomislih na ovakav topik kada smo pre nekog vremena (u kafani, gde druge) drugar i ja provalili da se sećamo neke priče za koju smo obojica nas intelektualnih gromada držali da je obična glupost, a da su i mene i njega nastavnice trljale da analiziramo tekst. I neko vreme nakon toga on mi šalje link - našo tekst, Gugl je svemoćan.Petar Kočić: Jablan

Odavno se uhvatio sumrak.Na strnjištu ispod sela u jednoj zabrdici skupio se Lujo sav pod haljinicu. Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim očima i nekoliko pramičaka žućkaste kose, rasute po čelu. Pred njim na nekoliko koraka pase Jablan.Svake večeri, otkad su nastale vrućine, do neko doba noći napasa Lujo svog Jablana. Pazi ga kao oči u glavi. Dva puta ga na nedelju soli. I užinu s njime polovi. Voli on Jablana — jer je Jablan najjači bak u cijeloj okolici. Lujo se ponosi. Ostale govedare i njihove bakove ponošljivo prezire. Usred groblja smio bi on noćiti kad je Jablan s njime.— Samo šjutra! — Trže se Lujo kao iza sna, zbaci sa sebe haljinicu, a oči mu sijevnuše od uzbuđenja.Ustade, priđe baku, pa ga stade milovati, maziti i tepati mu:— Dobro se ti, Jabo, narucaj. Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi... Samo šjutra! Rođeni moj, mili moj, dragi Moj Jabo — samo šjutra!U Lujinom promuklom glasiću drhtalo je meko, nježno preklinjanje. Bak mahnu po navici repom, pa ga uhvati malo po obrazu.— Zar mene, Jabo? — pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati.On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu.— Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario... E, nemoj se, oca mu, odma' za svašta ljutiti! De, da se pojubimo!Poljubiše se. Lujo ogrnu haljinicu, pa se opet spusti na vlažnu travu, da sanja o sjutrašnjem danu.Sjutra će se njegov Jablan bosti s carskim bakom. U njemu već odavno bukti, plamti želja: da se Jablan i s Rudonjom pobode. Preklinjao je kneza, da mu ispuni želju. I ostariji su ludi molili kneza.— Ma, ljudi moji, nije to tako lako — carski je vo! Nego, ja ću baciti molbu. Odredi li carstvo da se bodu, dobro i jest — ne branim ni ja; ne odredi li — nije ništa ni bilo! Je li tako, braćo?— Tako je, kneže. Samo 'ajde po redu, pa se ne boj!Molba je bačena, odgovor je knezu došao: dozvoljava se. Sjutra je Preobraženje, a ujedno i carski dan. Sjutra će se kod kneževe kuće ogledati Jablan i Rudonja.O tome Lujo budan sanja. Čas vidi, kako je Jablan pao, kako uboden izdiše; čas, opet, kako je nadbo Rudonju, pa ponosito stoji na mejdanu. Čuje, kako Jablan gromovito riče, a brda odjekuju. On doliga:Volo-lige, dolo-lige!Jače moje milo bačeod te vaše jadne krave!Ća, kravuljo, nagrduljo!Nagrdim ti govedarai u kući kućanicui na struzi strugaricu— — — — — — —— Jabo, je li tebi studeno? — ču se Lujo ispod haljinice.Jablan pase, šuti, ništa ne odgovara. On ustade, pomilova ga, izvuče iz stoga dva snopa zobi, metnu pred baka, pa leže kraj njeg'. Poslije dugog polusanljivog, drhtavog trzanja prevari ga san. Kad Jablan pojede žito, leže i on kod svog dobrog druga.Duboka strahovita tišina. Vlažna svježina širi se kroz noć. Mlak vjetar poduhiva preko kućâ, što se u polukružnom, neprekidnom nizu protežu ispod planine. Krovovi, obrasli mahovinom, jedva se raspoznaju, prema mjesečini, od zelenih šljivika kroz koje strše. Samo se gdje-gdje bjelaska nov krov. Selo spava mirno, slatko, kao jedro, zdravo i osorno planinče kada ga mati podoji i uljulja.Sunce se lagano pomaljalo iza planinskih vrhunaca, koji još umorno počivahu u prozračnom jutarnjem sumraku. Jedan trenutak — pa se sve obli u bjeličastoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo. Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom.— Svanulo već! — protegnu se Lujo, protra oči i pogleda oko sebe. — Jabo, bate, što me nijesi probudio?Jablan je rano, vrlo rano ustao i dobro se napasao. Drago bijaše Luji kad vidje kako su u Jablana trbusi zabrekli.— E, kad si se tako, bate, naruc'o, eto ti pa malo 'nako zasladi! — veli veselo Lujo, pa baci pred baka nekoliko snopova zobi.Jablan pojede. Krenuše kneževoj kući.Vrane prolijeću iz okolnih šumaraka i padaju na kukuruze, koji su se istom počeli zrnati. Čuva ri hajkaju! Strašila na ogradama oko kukuruza lepršaju se. Sermija se izgoni na pašu. Vika, dovikivanje na sve strane.Lujo ide zamišljeno za Jablanom. Udubio se u misli — ne čuje on te galame, tog života koji se oko njega širi. On misli o Jablanu i mejdanu.Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti. Rasteže pedalj, pa poče mjeriti štap:"'Oće Jabo nadbosti — neće; 'oće — neće; 'oće — neće; 'oće!" — viknu Lujo, a oči mu zasvijetliše od prevelike radosti.Od dragosti stade ljubiti i grliti baka.— Je l' de, Jabo, da ćeš ti njega nadbosti? Neka je on carski! Svejedno je to mom milom, dragom, rođenom Jabi. Je li tako? De, kazi svome Juji! — poče mu se bezazleno ulagivati.U razgovoru s Jablanom stiže Lujo kneževoj kući, gdje se bijaše dosta svijeta iskupilo. Svetac je, ne radi se, pa došli ljudi da malo probesjede, a kao planincima milo im je gledati i kad se bakovi bodu.Luji se steže srce kad ugleda Rudonju. Učini mu se strašan, golem; i deblji i veći od Jablana.— Jabo, bate, ako danas platiš glavom, ne zažali na me! — uzdahnu Lujo, pripi se uz vola, pa poče opet, krijući od ljudi, mjeriti štap. Iziđe da će Jablan nadbosti! Razvedri mu se lice.— Jesi li se uplašio, mali?— Ti se, sinko, ništa ne boj. Tvoj je bak stari mejdandžija — sokoli ga jedan čičica.— Ne bojim se ja, vala, ništa! — veli Lujo pouzdano.— Bogme ćeš ti, mališane, i jauknuti kad Rudonja isuče Jablanu crijeva — zastrašava ga poljar. — A i jest mi mlogo dodijô.— E, to ćemo, poljare, istom viđeti! — smije mu se prkosno, zajedljivo Lujo.— Manite se, ljudi, prazna razgovora! Na stranu djeca i žene! — viknu knez oštro, gotovo zvanično. — Povedite bakove na ovu ravan niže plota!Izvedoše ih. Okoli svijet sa sviju strana. Bakovi se počeše njuškati, kao da se upoznaju.— Trke, Jablan!— Trke, Rudonja!Bakovi stadoše bukati, kopati prednjim nogama, zanositi se, rebriti, dok silno ne grunuše rogovi o rogove. Stoji prasak, lom! Zemlja se kruni, ugiba pod njima.Lujo drhće, strepi. Svaki mu se živac razigrao. Izbečio krupne, grahoraste oči, ne trepće. Svaki pokret prati; svaki udar odjekne u razigranom srcu. Stisnuo se, pognuo se — pomagao bi Jablanu da može. Zasjeniše mu se oči. Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba.Rudonja nasrnu svom silom.— Podu'vati ga, Jabo! — viknu Lujo, kao izvan sebe. Jablan, stari, lukavi mejdandžija, posrnu kao đoja na desno koleno prednje noge, pa poduhvati Rudonju ispod vrata.— Ne dajte, ljudi, nagrdi vola! — uzviknu preplašeno knez.Ispod vrata Rudonjina šiknu veliki mlaz krvi. Lujo zadoliga. Jablan stoji ponosito na mejdanu i riče, a planinski vrhunci silno — silno odjekuju.

Dakle čitah ga tad, posle 20-tak godina (jebo te šta sve ljudski mozak pamti...) i rečenicu za rečenicom mi se vraća sve iz tog dana, kad smo ja i ortak s kim sam sedeo u klupi provaljivali gluposti na svaku rečenicu pripovetke kako je čitana na glas, koje su nam tada bile urnebesne. Naravno nakon toga, nastavnica me prozove, ne znam ni sam šta sam izmuljao da kažem o tekstu, likovima, radnji, itd. Nakon par minuta i ona je odustala i samo rekla sažaljivo "Nisi shvatio tekst...", yeah, no shit Sherlock.Eto jedna pripovetka za prvi primer, aj ako navale i drugi da vidimo postoje li neki trendovi, šta nas je smaralo a šta nam je bilo super.

[ToniAdams]

pcelata na kapata rula.naravoucenije - zlocin se ne isplati

[Otto Katz]

Radili za lektiru Mladi lavovi, Irwin Shaw, ja pročitao pogovor, u školi popričao s ovim što je trebalo da ima referat. Održa on referat, tanko, nikako. Počela diskusija, ja ga razbio domišljatim i duhovitim primjedbama. Kad će on, šta ti pričaš kad nisi ni pročitao? Ja, otkud ti znaš dal sam ja čito? On, pa reko si mi na odmoru.Raja u smijeh, ali profesor veli, ne, ne, pustite, ovo je odlično, kao naše književne polemike.

Petar Kočić: Jablan

Ovo me sad podsjeća na Kinika. Kad god ga očepim replicira, Lujo, idi pasi Jablana. Edited May 11, 2010 by king louie

[Marvin (Paranoid Android)]

Setih se odma i jednog pozitivnog primera (osećam, biće takvih manje), ne pamtim više koji razred, da li je peti-šesti, ili možda i malo ranije, uglavnom - "Dečaci Pavlove Ulice" Ferenca Molnara. Pa to je jedna od retkih knjiga koje smo bili prisiljeni pročitati školskim terorom, a da se ispostavilo da smo svi uživali, i pročitali je u dahu. Jebem ti, pa na velikom odmoru smo pričali o njoj. Jeste baš bila knjiga pogođena za taj uzrast, dečačka tematika, ili kako bi je danas opisali - ekipa bate, jkra, gengovi, kapiš.

[Otto Katz]

Setih se odma i jednog pozitivnog primera (osećam, biće takvih manje), ne pamtim više koji razred, da li je peti-šesti, ili možda i malo ranije, uglavnom - "Dečaci Pavlove Ulice" Ferenca Molnara. Pa to je jedna od retkih knjiga koje smo bili prisiljeni pročitati školskim terorom, a da se ispostavilo da smo svi uživali, i pročitali je u dahu. Jebem ti, pa na velikom odmoru smo pričali o njoj. Jeste baš bila knjiga pogođena za taj uzrast, dečačka tematika, ili kako bi je danas opisali - ekipa bate, jkra, gengovi, kapiš.

Junaci, ne dečaci. Ima i film. Edited May 11, 2010 by king louie

[Marvin (Paranoid Android)]

Hm, u Beogradu bilo prevedeno Dečaci, evo sad izguglo, ima milion pogodaka. Možda je na ijekavici prevedeno drugačije.

[ToniAdams]

Setih se odma i jednog pozitivnog primera (osećam, biće takvih manje), ne pamtim više koji razred, da li je peti-šesti, ili možda i malo ranije, uglavnom - "Dečaci Pavlove Ulice" Ferenca Molnara. Pa to je jedna od retkih knjiga koje smo bili prisiljeni pročitati školskim terorom, a da se ispostavilo da smo svi uživali, i pročitali je u dahu. Jebem ti, pa na velikom odmoru smo pričali o njoj. Jeste baš bila knjiga pogođena za taj uzrast, dečačka tematika, ili kako bi je danas opisali - ekipa bate, jkra, gengovi, kapiš.

idi u 3 dupeta, sacu poceti da placem kad sam se setio kako je umro na kraju od upale pluca.sta je sledece, djevojcica sa zigicama?

[Otto Katz]

Vidi stvarno. Baš su šašavi ovi Beograđani.

Doživljaj djela:Roman Junaci Pavlove ulice mi se sviđa jer je u njemu opisano veliko prijateljstvo među djecom, njihova borba, požrtvovnost, hrabrost i ljubav za komadić zemlje na kojoj su se uvijek igrali i bili zajedno. Na slikovit način je opisan grund kao i osjećaji koji su ta djeca osjećala prema njemu. Gubitak dobrog prijatelja kao i grunda slomio je mala srca dječice tako da me taj roman na kraju rastužio.

Edited May 11, 2010 by king louie

[Marvin (Paranoid Android)]

idi u 3 dupeta, sacu poceti da placem kad sam se setio kako je umro na kraju od upale pluca.

Pa to, ali knjiga ima potpuno svaku stavku za klince u tom uzrastu. Družina, inicijacija, obeležje, terijtorijalnost, makljanje sa družinom gde ima starijih i jačih (uvek je tako, zar ne), čast, viteštvo, izdaja, požrtvovanje, i na kraju kako se mali zvaše, Nemeček, simbolično dao život za hood. A na sahranu dođe i suparnička ekipa. Sjajno.

[Frau Gabrijela]

Radili za lektiru Mladi lavovi, Irwin Shaw, ja pročitao pogovor, u školi popričao s ovim što je trebalo da ima referat. Održa on referat, tanko, nikako. Počela diskusija, ja ga razbio domišljatim i duhovitim primjedbama. Kad će on, šta ti pričaš kad nisi ni pročitao? Ja, otkud ti znaš dal sam ja čito? On, pa reko si mi na odmoru.Raja u smijeh, ali profesor veli, ne, ne, pustite, ovo je odlično, kao naše književne polemike.

Odlično.Pokušavam sad da se setim koja priča je u pitanju, bilo je u nižim razredima osnovne jer se odlično sećam učiteljevog izraza lica. Znam samo da je bila neka stara kuća i neka deca koja su je koristila za skrovište i to je sve, ali moguće da su tu kuću hteli da ruše, pa su se klinci borili da je sačuvaju, a možda sam to sad izmislila. Uglavnom, na standarno pitanje o poruci tj. ideji dela, pošto je čitav razred oborio pogled, javila sam se i rekla da delo nema nikakvu poruku. Uča se slatko namejao, pitao ostale, prihvatio opštu nezainteresovanost i onda objasnilo da nas priča uči kako ne treba odbacivati stare stvari, kako sve ima neku svrhu, blabla bla, videlo se da je i njemu neuverljivo. Na šta sam ja opet odreagovala: To poruka!? To smo već znali, nismo morali ovo čitati.Sa druge strane iz tih jednocifrenih godina, sećam se da sam bila fascinirana knjižicom Dobar vetar, plava ptico. Progutala sam je nekoliko puta maštajući o tome kako sam i ja deo vesele ekipe i dorađivala sam priču ubacivanjem svog lika.

[maxivida]

Dži, Marvine, pa ti si totalno istraumiran. Meni srpski bio omiljeni čas. I da, čitala sam knjige na letnjem raspustu, samo ih se više ne sećam (nema veze s upečatljivošću knjige, ja se ničeg ne sećam). Belaj je počeo tek u gimnaziji kad nam je profesor ogadio svaku pomisao na književnost. Trebalo je da krenem na studije da počnem ponovo da čitam.

[Marvin (Paranoid Android)]

Dži, Marvine, pa ti si totalno istraumiran. Meni srpski bio omiljeni čas.

Ma ne, samo sam dao negativan primer da otvorim topik :D Ali bilo je baš dosta pripovetki kojih se rudimentarno sećam i koje tad nisam nimalo shvatao, a sad kad nešto razmišljam o njima, samo mi se čini da su bile date u pogrešnom trenutku, tj uzrastu. A isto tako, imao sam non stop utisak da listajući čitanku nailazimo na neke druge priče koje bi voleli da radimo, a non stop ih preskačemo, i dođemo do kraja godine, a da ih ne obradimo uopšte. Pazi kad se pouzdano sećam da smo na primer samoinicijativno čitali "Još nisam vaš" od Londona, i da je došo i kraj godine, a tu priču - pojela maca. Ali smo zato radili drugu gomilu tekstova koji su mi (nam) se tada činili neopisivo dosadni. Onaj gore mi se činio baš takvim, sećam se da smo čitali i "Prva brazda" od Glišića a da je pola razreda kolutalo očima kad će zvono.Evo nešto što mi se baš svidelo, a zaboravio sam pisca, mislim da je knjiga samo zbirka njegovih pripovedaka i bila je u lektiri za treći, četvrti valjda. Jedina pripovetka koje se sećam je o dečaku koji je u svom selu bio poznat po tome što je našao u šumi štene vuka, odneo ga kući i odgojio. I izraste životinja u pravog vuka koje je ovaj držao kao svog psa, čitavo selo je govorilo malom da ga se reši jer vuk uvek ostaje vuk, kao i njegova porodica, ali mali tvrdoglavo neće pa neće, to je njegov pas i dobar je on, odgojio sam ga od malih nogu, itd. Međutim, neki pokvareni vršnjak tog dečaka jedno veče da vuku hleb natopljen krvlju, što je valjda probudilo vučji instinkt, i već sledećeg dana nekoliko ovaca u selu preklano, a vuk nestao. Zbrzao sam maksimalno, ali baš me kopka kako se zvao pisac i pripovetka, ako se iko seća, koliko pamtim, cela zbirka je bila dobra.

[Аврам Гојић]

idi u 3 dupeta, sacu poceti da placem kad sam se setio kako je umro na kraju od upale pluca.

- Ne moze se, sine, napolje, vetar duva... - Duva, mati! Sa dragog gradilista duva!

[Tihajeza]

kašika - antonije isakovićne sećam se koji smo bili razred, ali sećam se prigušenog: ‘ma, daaaaaaj! ihihi! how yes no’, dok se u atmosferi primerenoj temi diskutuje o moralnim podukama pripovetke. ne kažem da se nema o čemu prodiskutovati u vezi sa njom, ali osnovna, pubertet, hello kitty + kašika....istina, nisam je čitala od tada.

[Mp40]

Pcelata na kapata!!! Cebela na kapi!Letnje vece - mikola KocisVesna parun - RukeZidanje skadra sa sisama iz zida, grafika.Kako zivi Antuntun.Petlicu pevacu, sutra me probudi..i najbolje...CIGANSKI SLAVUJ i Nzeri!