(kad već nikiniš ne piše)

Pavel Karmanov, 1970-2024

Retko svetla i afirmativna muijska, povremeno na tragu netrivijalnog minimalizma,

ali i sledom rafiniranog melodizma i sentimentalnosti npr. francuske grupe Les Six.

А я хочу писать музыку, чтобы порадовать человека.

Мне хочется отпустить слушателя домой в хорошем настроении,

чтобы ему жить было легче, а не тяжелее.

Большинство современных композиторов пишут кошмарный скрежет,

который только давит на простую публику. А я пишу для водителя троллейбуса.

Он меня волнует гораздо больше, чем профессор из консерватории

sedamdesetosme je izasla ova prekrasna stvar. ino na ovom mestu najvise prilazi onome sto ce kasnije kriticari nazvati art-pop.

oda decackom eskapizmu

Kvartet za kraj vremena / O. Mesian, 1941.

Navijam onog plavušana Đošuju, pa se odmotava i quatuor pour la fin du temps, premijerno izveden u logoru za zarobljenike Stalag VIII-a u Görlitzu, današnja Poljska. Osmostavačni komad za violinu, klarinet, včelo i klavir, odsviran pred petstotinjak logoraša i stražara. Od sentimentalnih elegija klarineta solo, preko minimalizma do jarke ekspresije za svenovce. To su valjda ti momenti kad se iz jame vide zvezde.

Edited July 18, 2025Jul 18 by makaronee
Slika

On 21. 7. 2025. at 22:05, Weenie Pooh said:

Šta si ti tu neki, kao, epikurejac, a? A?!

Nisam, al oću da budem...

Od jutros sam utonuo u Fred Fritov album za balet snimljen leta '89. godine u Bruklinu. To je onako poprilicno netipican album za Frita, dosta blag i nezan, blizi Stivu Rajhu na mikrodozama mdme, nego Henriju Kauu.

Na njemu se nalaze tri kompozicije naslovljene po imenima ljudi koji mogu da budu sa ovih prostora: Rifka, Nenad i Davor&Dzeneta.

Nepoznati ljudi sa Balkana kojima je Frit posvetio divnu letnju muziku i slusajuci zatvorenih ociju ove pesme, zamisljajuci ko su ti ljudi i gde ih je Frit sreo, mastam o njima i vidim ih kako radosno plesu, uvijaju se, trzaju, smeju i skacu, sve vreme razmisljajuci o daljini koja ih deli do krsevite Bosne, do tog Mostara ili mozda Tuzle, koje do danas nisu videli svojim ocima.

Nije lako petljati ova tria (pogotovo op.49, II: Andante com moto tranquilo) a ne potonuti u plačni sentimentalizam. Slično važi i za slušaoca, pa je igra zapravo ples u dvoje (4).

Kad se svetla upale, oplešće se jedan poletan skerco, pa ko da ništa nije ni bilo

veselodruštvo ućošku se očigledno (ušislušno) dobro provodi dok plete ovu šaroliju.

pogotovo kad u skercu, s majskog podnevnog proplanka svrne u mističnu hromatiku novembra.

premijera 1814. bese ujedno i poslednji nastup LvB u svojstvu pijaniste - gluvoća je učinila svoje,

zatvorila neke mogućnosti, otvorila neke druge...

Za kraj leta preporucujem sjajan album coveka koji do te '94. bio poznat Mr. Fingers, rodonacelnik prvog talasa cikaskog hausa. Ovo je daleko blize elektro radovima Herbiea Hancocka iz ranih 80-ih, i rekao bih posebno cuvenom albumu Stevie Wondera iz 79-e, nego bilo kakvom mracnom Kraftwerku (uopsteno govoreci, meni je skroz nategnuta ta vrsta povezivanja elektronske plesne muzike i koliko je za nju bio bitan Kraftwerk). Tih godina se uzasno nasilje vratilo na ulice Cikaga, pa su mnogi dj-evi i producenti, potrazili neke mirnije i isplatljivije krajeve, seleci se u NYC, London, Berlin i Amsterdam, sto je u stvari Larry-ju ostavilo neku vrste srece da uz njega raste drugi talas cikaskog hausa. Tako da inspiraciju o nastanku ovog zaboravljenog future jazz klasika Larry duguje svakako i tome. Ne, ovo nije klasicna muzika za ples, o cemu govori i brizljivo uskladjena bitaza pesama koja se vrti oko 100-115 BPM, ovo je daleko vise od toga i odlicno pase lenjim popodnevima kada se dan neumitno skracuje, oblaci slikaju po nebu, a sunce na zalasku zna da bude ljubicasto

Ovih dana pazarim svoje tinejdž favorite (koje sam nekada imao na LP-u, da ne kažem vinilu... što je odavno odnela mutna Marica.) To se nekad vrtelo na nekom kršu od EI gramofona (moj prvi je bio mono, hbg toliko sam star), pa zatim godinama na daski zvanoj Toska... Većina tih LP-a su izguljena od silne upotrebe, a i od tracking force od jedno 10 g (sećam se da smo stavljali metalne novčiće na zvučnicu kad ploča preskače, joooj haha)...

LM, sada je to ponovo tu, u remixu Stevena Wilsona gde je to moguće (ne ovo na gornjoj slici - ali ako vas put nanese ne propustite Vienna Ultravox remix od Wilsona, udanuo mu je novi život!) I to se sad sluša glasno (optički sa CD pa u pristojni amp + zvučnike... jesu uši omatorile znatno, ali je i rezolucija mnogo bolja). Pa bukvalno 1 sonično kupanje sa Welcome to the Machine... RIP Rick Wright.

U vezi s tim, bilo je i ovo (IMAX projekcija sa vaseljenskim zvukom), pa pridruženi dupli CD (remix Steven Wilson)...

On 23. 7. 2025. at 10:46, ultra plasticni said:

Od jutros sam utonuo u Fred Fritov album za balet snimljen leta '89. godine u Bruklinu. To je onako poprilicno netipican album za Frita, dosta blag i nezan, blizi Stivu Rajhu na mikrodozama mdme, nego Henriju Kauu.

Na njemu se nalaze tri kompozicije naslovljene po imenima ljudi koji mogu da budu sa ovih prostora: Rifka, Nenad i Davor&Dzeneta.

Nepoznati ljudi sa Balkana kojima je Frit posvetio divnu letnju muziku i slusajuci zatvorenih ociju ove pesme, zamisljajuci ko su ti ljudi i gde ih je Frit sreo, mastam o njima i vidim ih kako radosno plesu, uvijaju se, trzaju, smeju i skacu, sve vreme razmisljajuci o daljini koja ih deli do krsevite Bosne, do tog Mostara ili mozda Tuzle, koje do danas nisu videli svojim ocima.

Imao je on solidno nežnih momenata i ranije, može se probere. čak groovy. pa i Massacre je meni prilično groovy, al Navajo je baš da se raspekmeziš stvar. a sve mi je u sećanju da nije jedina takva na albumu, ne bih ga toliko puta slušao. ja heavy noise mogu baš ograničeno (a sad vidim da i na tom Speechles ima Massacre snimaka, saću skinem opet)

Edited September 21, 2025Sep 21 by Hermetico

Saću morati da savatam Fritha, na koga sam sasvim zaboravio. Možda sam poslednji put natrčao na njega kad sam ga gledao uživo u Domu Omladine negde u drugoj polovini 1980-tih (ne sećam se nikakvih detalja, osim da je bilo zanimljivo.)