Frank Pembleton Posted December 7, 2007 Share Posted December 7, 2007 Foo Fighters - Silence, Echoes, Patience & GraceVince Gill - These DaysHerbie Hancock - River: The Joni LettersKanye West - GraduationAmy Winehouse - Back to BlackNema Bruce-a... Ovog puta je ekspresno izvisio. Mozda je tako i bolje...Ih sto se mene tice i neka je....Ali sto mi ceo hype oko ove Amy ide na mosnice nemate pojma...Neupuceni (a verujem da ih je vecina) veruju da je njen alkoholizam nesto nevidjeeenoooo do sada... Quote Link to comment
kurdi Posted December 8, 2007 Share Posted December 8, 2007 sad bih ja pustio nebrasku al ne mogu vinil, zaspacu. Quote Link to comment
BornToRun Posted December 8, 2007 Share Posted December 8, 2007 Ih sto se mene tice i neka je....Pazi ti njega. Dosao na nasu temu da provocira ! Quote Link to comment
Frank Pembleton Posted December 10, 2007 Share Posted December 10, 2007 Pazi ti njega. Dosao na nasu temu da provocira ! Daleko bilo...Nego nemoj to "vasa-nasa" Boss je svaciji Quote Link to comment
BornToRun Posted December 11, 2007 Share Posted December 11, 2007 Daleko bilo...Nego nemoj to "vasa-nasa" Boss je svaciji Quote Link to comment
Frank Pembleton Posted December 11, 2007 Share Posted December 11, 2007 Ih breeee B) Nego koja vam je "druga najbolja" pesma sa novog albuma...Mislim na ono kad kazes:Dobro ova me je zakucala odmah na prvo slusanje, ali vidi ova kako mi se shunja iz pozadine stvarno je super...Meni je recimo to slucaj sa:-I'll Work For Your Love-Your Own Worst Enemy Quote Link to comment
BornToRun Posted December 12, 2007 Share Posted December 12, 2007 (edited) Pa meni je takodje I'll Work For Your Love i Last to die.Butlezima ,koje sam do sad cuo , nisam zadovoljan.Tako da ovaj album jos uvek nisam prihvatio kao svoj.Nije usao u moj DNK kao ostali.Videcemo ... Edited December 12, 2007 by BornToRun Quote Link to comment
The Ghost Posted December 18, 2007 Share Posted December 18, 2007 Treba realno da sagledamo stvari, a to je da Bruce tesko moze da nadmasi svoja remek dela, kojih, za razliku od nekih, ima mnogo. Mislim, vecina bi dala dupe da snime album kakav je Magic, ali kriterijumi kod Springsteenovih fanova su stvarno visoki. Kapiram da je posle Born to Run, Nebraske, Darkness, River...uzasno tesko napraviti nesto sto moze tako da me pogodi. Poslednji albumi koje donekle mogu da svrstam uz gore pomenute du Ghost i Devils...Na ostalima ima jako dobrih momenata, ali i pesama koje sluze za popunjavanje broja.Magic mi je OK, cak bolji nego sto sam ocekivao.Inace, moja kcerkica (dve i po godine) obozava da gleda fotke na mobilnom. Uvek opisuje svaku fotografiju. Posto se tu, naravno, nalaze i dve Springsteenove, dva puta sam joj pre desetak dana rekao ko je to. Vec sam bio zaboravio na to...Juce ponovo zajedno gledamo fotke i naidje Bruce, ja iz zezanja pitam: Ko je ovo?I dete ispali: Brus!Ne da sam bio ponosan... Quote Link to comment
BornToRun Posted December 18, 2007 Share Posted December 18, 2007 Bilo bi dobro da joj je prva rec bila Boss. :D Quote Link to comment
The Ghost Posted December 20, 2007 Share Posted December 20, 2007 Intervju od pre neki dan, morate da imate instaliran real player.http://www.rte.ie/arts/2007/1217/springsteenb.html Quote Link to comment
Mp40 Posted December 24, 2007 Author Share Posted December 24, 2007 24. decembar 2007. | Piše: Goran Skrobonja Koncert Brusa Springstina u LondonuO2 Arena, London19. decembar 2007. Imao sam tu sreću da Springstina i "E-Street Band" gledam uživo u Budimpešti, u paketu sa Stingom i Piterom Gebrijelom, u okviru "Amnesty International" turneje. Bio je to period nekoliko godina posle albuma Born in the U.S.A. i konačne promocije Boss-a u superzvezdu, i nije mi promakla mala ironija dok sam u suvenir-brošuri za Magic turneju čitao Brusov ovogodišnji manifest. Pre dve decenije on se priključio angažovanim umetnicima koji su se borili za očuvanje prava manjina u zemljama bivšeg Istočnog bloka kojem su tada već bili odbrojani poslednji dani; danas, on diže glas u borbi za očuvanje osnovnih ljudskih prava samih Amerikanaca ugroženih suzbijanjem građanskih sloboda, nezakonitim prisluškivanjem, ratom u Iraku i Bušovom politikom. Čovek koji je u rokenrolu i industriji zabave postigao sve što se postići može nije propustio da sve to glasno kaže i u Londonu, koji je proteklih šest godina bio najverniji Bušov saveznik. I taman kad pomislite da je od jednog rokenrol benda – pa bio on i najbolji na svetu – pretenciozno da pomisli kako može uticati na promenu politike najmoćnije zemlje sveta, Brus kaže: "Ali mi smo ipak muzičari – možemo da pevamo o svemu tome. Da vidimo dokle će nas to odvesti..." Magic je prvi album na kojem je Šef okupio kompletan "E-Street Band" još od CD-a The Rising. Potresen 11. septembrom, kao i svi Amerikanci, Brus je tada napisao petnaestak sjajnih pesama (među njima i nekoliko antologijskih) koje su – za razliku od sočinjenija većine njegovih kolega iz tog doba – bile krajnje iskrene, nadahnute i lišene patetike. Na aktuelnom albumu naslovna pesma ne govori o magiji u smislu čarolija, već o mađioničarskim trikovima političkog establišmenta, i Brus ne propušta to na napomene u najavi. Dvadesetak hiljada ljudi u areni guta svaku njegovu reč. Vreme nije bilo naročito milostivo prema članovima benda. Roj Bitan (Roy Bittan) je potpuno ćelav, Litl Stiven (Little Steven) i dalje izgleda kao pomalo pakosni žabac, samo što se više ne benavi onoliko na sceni, Deni Federiči (Danny Federici) je odsutan zato što mu je otkriven melanom i verovatno će se ponovo pridružiti bendu na proleće, kada lansiraju drugi deo turneje, Geri Talent (Garry Tallent) je pustio guste prosede brkove i bradu, a Pati Skjalfa (Patti Scialfa) je ostala kod kuće – da li zbog brige o deci ili zbog toga što su glasine o njenom i Brusovom predstojećem razdvodu tačne, nije važno. Tu je zato Suzi Tajrel (Suzie Tyrell) sa svojom violinom. Maks Vajnberg (Max Weinberg) je opušten i nepogrešiv, njegovi bubnjevi nose na sebi taj moćan zvuk kompletne grupe, i da nije te njegove brižljivo negovane (presađene?) kose čovek bi lako mogao da zaboravi njegove nastupe u šou-emisiji Late Night With Conan O'Brian. Nils Lofgren (Nils Logfren) i Klarens Klemons (Clarence Clemons) jedini izgledaju gotovo istovetno kao te davne letnje noći na "Nep stadionu" u Budimpešti. Konačno, s?m Brus, u svojoj 58. godini, pun je energije i poleta, samo što se više ne trudi da skače po pojačalima kao pre dve decenije. Ali na sceni su Brus i "E-Street Band" savršena rokenrol mašina i da nema striktnih londonskih ograničenja u trajanju javnih nastupa, svirka koja je ionako trajala puna dva i po sata produžila bi se duboko u noć. Set pesama je očekivan – dobar deo materijala sa aktuelnog diska (koncert je, logično, otvorio Radio Nowhere), nekoliko pesama sa The Rising i mnogo omiljenih hitova s antologijskih ploča Born to Run, Darkness on the Edge of Town i Born in the U.S.A. Dupke puna arena je na nogama od početka do kraja, omađijana savršenom svirkom i poletnim "No Surrender" ili "Working on the Highway", hipnotičkom "She's the One" i veličanstvenom "Jungleland." Kad sam već kod toga, oduvek sam se pitao kako jedna tako komplikovana pesma koja pre liči na svitu nego na rokenrol melodiju može da ponese tvrdokorne rok fanove. Ali kada je čujete izvedenu uživo, sve vam je jasno. Svaki stih je iskren do kraja. Nema laži, nema prevare. Negde usred nastupa, Brus je dohvatio usnu hramoniku i u maniru Toma Vejtsa (Tom Waits) izveo energičnu bluz-verziju pesme "Reason to Believe" sa albuma Nebraska, a u okviru bisa bend je odsvirao "The American Land", uz projekciju stihova na velikom ekranu, kako nikome iz publike ne bi promakla ironija tog poletnog irskog narodnjaka o Novom svetu u kojem su ulice popločane dijamantima i pivo teče iz slavina po čitav dan. To je ujedno i pesma u kojoj je Brus na svoj uobičajen način predstavio članove benda (najavivši Klarensa Klemonsa kao "sledećeg engleskog kralja"). Najzad, na samom kraju čitav bend je iz prvih redova publike dobio crvene božićne kapice (za Šefa je bio rezervisan crveni kaubojski šešir sa belim krznenim obodom); na Brusovo pitanje "Verujete li u Deda-Mraza?" hor od dvadeset hiljada grla urla: "DA!" i bend izvodi "Santa Claus Is Coming To Town". Dok se laktam u reci ljudi koja se polako uliva u kapije stanice podzemne železnice na North Greenwich-u i pokušavam da držim na oku svoju ženu i dve kćerke koje su igrale zajedno sa mnom tih sto pedeset minuta uz muziku mog najvećeg rok-heroja, preturam po glavi još jednom sve što se u areni zbilo i na pamet mi pada ona otrcana, oveštala rečenica: To je samo rokenrol. Je li zaista tako? Što se mene tiče, biće to uvek nešto mnogo, mnogo više – sredstvo za suočavanje sa samim sobom, u ogledalu onoga što sam bio u vreme kada sam sazrevao uz tu muziku, sredstvo za poređenje sa onim što sam postao. Brus mi uvek pomaže da rezultat tog poređenja ne bude preterano nepovoljan. Ova noć u Londonu samo me je učvrstila u uverenju da taj momak iz ogledala nije pogrešio kada je birao svog idola. Quote Link to comment
Recommended Posts
Join the conversation
You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.