Psi

[Boksi]

[Klara]

1 hour ago, utilitarist said:

rekla za njih živana davno: paja i jare  

 

Aaa, nisam videla da je već bilo, izvinjavam se. : D

Mene fotka podseća i na onu radost unučeta kad babi stigne penzija, hahah

[Klara]

[braca]

 

 

[slepa živana]

 

[Klara]

Jao, i meni je to iskočilo danas, umalo se ne zadavih za večerom. 

 

What, imaju album: https://casperandpam.bandcamp.com/album/springing-into-action-2

 

Edited September 9 by Klara

[Boksi]

Tražim jaknu jutros i shvatim da sam je još proletos spakovala da je nosim na hemijsko. Kakve veze ima sa psima: u toj jakni cičeći prilazim buljuku pasa i čučnem da se javim novom kolaču. Dok sam mazila to štene uz high-pitched voice od kojeg mačke beže komšinicin ljubomorni pas me je pošteno zapišao 

[Boksi]

[Filozof manijak]

https://i.imgur.com/1NAVFc1.mp4

 

[Boksi]

 

by Theron Humphrey

[utilitarist]

levo uvo, kez u desno

 

 

[braca]

 

 

[utilitarist]

niko mi nije krv, sam sam sebe bio po ušima da ću podeliti priču andreja ivanjija. sumnjam da je ikoga posebno zagolicalo, jer zašto bi, ali rečeno mora da se uradi.  lakše mi je bilo da prekucam nego da pravim pdf od slika, a siguran sam i da je lepše.

 

Spoiler

Milica

 

 

Milica je bila najružnije štene koje sam ikada video. Jedva malo veća od šake, zift crna, sa krastama na leđima, prekrivena grozdovima krpelja, pacolikog repa i oštrih ušiju izjedenih od lišajeva, motala se unezvereno ispod stolova ribljeg restorana u Pržnu, ispod hotela „Maestral“. Samo su oči odskakale od jadnog skeleta koji se ocrtavao ispod krzna, krupne, upitne, tamne kao da vide kraj, nad njima neobične dugačke trepavice, zbog čega ju je moja supruga kasnije zvala Sofija Loren. Bio je 26. avgust 1999, godišnjica rođenja moje babe po majci, koja je u dvadeset i šestoj godini, za vreme Drugog svetskog rata, umrla od tuberkuloze, ostavivši za sobom troje dece. Zato je moja majka uobičavala da Milicu dovodi u mističnu vezu sa svojom mamom, mešajući slobodnim stilom hrišćanske anđeoske priče sa reinkarnacijom. 

 

Ja Milicu nisam hteo. Usvojila ju je moja supruga. Očistila ju je od krpelja, kupila neku narukvicu koja je poslužila kao ogrlica, švercovala u apartmanu u Budvi, meni je govorila da ćemo već naći nekoga u Crnoj Gori ko će hteti da je uzme. Naravno da niko nije hteo neuglednog mešanca koji je ličio na glodara i naravno da smo je poveli sa sobom. Kada je ušla u auto i legla na zadnje sedište, duboko je uzdahnula i nije se budila do Beograda. Pronašla je gazde, porodicu, bila je pošteđena sudbine uličarke u Crnoj Gori. 

 

Tu počinje moj život sa Milicom. Samo što ja to tada još nisam znao. Plan mi je bio da je utrapim mojim roditeljima, čija patuljasta pudla Besi tek što je otišla u večna lovišta za vreme natovskog bombardovanja. Moja majka je bila neutešna, Besi joj se svugde priviđala, a i ona je jedina jasno videla oreol iznad glave šteneta u Pržnu. Znao sam da bi oberučke uzela Milicu. Moj otac je, međutim, zauzeo nepokolebljivo odbojan stav po pitanju nekog novog psa ikada više. Sa petnaest godina je prošao kroz Aušvic, bio godinu dana u koncentracionom logoru Buhenvald, roditelje su mu ubili, baba i deda su izvršili samoubistvo pre nego što su stigli da ih ubiju... Bili su Jevreji. Prvi put je zapakao tek četrdeset godina kasnije kada je umrla naša prva pudla Tea. Za Besi je racionalno žalio. Sada bolje nego tada razumem zašto nije hteo Milicu.

 

Krzno je veoma brzo počelo da joj se sija, kraste su otpale, dlaka prekrila ožiljke, oči su joj posvetlele. Spavala je u krevetu, sedela u krilu, počela je da veruje u nas, a samim tim i u sebe. Izgledom je bila pravi dodž, mešanac, crnog oštrog krzna sa žutim flekama na šapama, pas, kakvog svi prezrvio zaobilaze u azilima za pse hvatajući se za belu, pufnastu štenad. Kada je bila zadovoljna, rep bi joj se kočoperno dizao uvis uzvijajući se u obliku znaka pitanja, otkrivajući deo krzna čije je belilo podsećalo na gaće. Ipak, bilo je nečeg otmenog u njenom držanju, nametnula se u Pionirskom parku i vrlo brzo stekla dobru reputaciju.

 

Kao strela prave uši davale su vučjački karakter njenom izgledu, za šta je zaslužna moja supruga koja je strogo vodila računa da se ne oklempave dok je bila štene. Na glupo pitanje „A koje je rase?“, koje bi mi tu i tamo postavljali na ulici, ponekad bih odgovorio „pržanski gonič“, ili “konfederalni, patuljasti švajcarski vučjak“.

 

Milica je bila dominantna ženka i, ko je nije poznavao, zazirao je od nje. Imala je nabusit stav, zaskakala je manje pse, vrebala ih po parku, jurila i obarala. Ali nikada nikoga nije ujela, niti je to pokušala. Kada bi ugledala žrtvu, legla bi u travu, zašiljila uši, vrebala i onda potrčala kao iz praćke odapeta. Kučkari u parku su je zato sa simpatijama prozvali „Milica bu“, znali su da je dobroćudna, samo malo neprilagođena. Često smo išli u Beč. Tamo je bila potpuno izgubljena. Nije znala kako da se ponaša u tramvaju, u restoranu bi samo ona besno cvilela, cimala, režala, dok su je bečki psi, naviknuti na restoranski život, začuđeno posmatrali.

 

Sa psima nije bila naročito druželjubiva. Za dalmatinku Mazu je kao štene umislila da joj je majka i ponizno je obožavala. Ali je zapravo volela samo žestoke momke, jednog velikog vučjaka u Pionirskom parku, mislim da se zvao Džeri, i kasnije crnog, krupnog mešanca Blekija, koji je do kraja ostao ljubav njenog života.

 

Bila je neko vreme najbrži pas u parku. Zašiljila bi uši uz glavu, pa vrtoglavo jurcala, očigledno ponosna što nikome ne uspeva da je prestigne i niko ne može da joj pobegne. Sećam se koliko je bila uvređena kada se pojavio neki hrt koji ju je s lakoćom ostavljao za sobom, samo je zakočila, okrenula se, došla do mene i povela me kući. Jedne zimske noći, u Pionirskom parku, napao ju je i izujedao neki krupan pas. Od tada više nikada nije htela da uđe u taj park kada bi pao mrak.

 

Čitav kraj je poznavao Milicu. Išli smo u kafiće, restorane, ulazili u prodavnice. Komšije su je pozdravljale, a ona bi, zadovoljno, na svaku ljubaznu reč prilazila da se pomazi. Svašta smo Milica i ja preživeli, porodične krize, demonstracije, suzavac, bežali smo od pendreka, napadali su nas agresi psi i ljudi. Nije se plašila, nije reagovala ni na petarde, ni na vatromet, ni na rulju. Bila je vidno zadovoljna životom, svojim mestom u krevetu i na sofi.

 

A onda su došle Bliznakinje i život joj se okrenuo naglavačke. Bila je proterana sa kreveta i najednom više nije bila u centru pažnje. Kada bismo Bliznakinje uveli u sobu u kojoj je bila Milica, ona bi se povlačila u stranu i tek povremeno prilazila da im njuška nožice. A onda je jednom legla ispod njihovog krevetića i nikada više odatle nije otišla. Tu je ostala do kraja života, pas čuvar koji bdi nad Hanom i Ivom, kezi se kada bi im neko nepoznat prilazio dok su bile bebe.

 

Milica je zavela red. Bila je starija i prva je došla. Kada su Bliznakinje prohodale, postavila im je granice: Nema vučenja repa i zavrtanja ušiju, nema jahanja, zna se koje su čije igračke. Za Ivu I Hanu Milica je bila baš kao mama i tata – nešto što se podrazumeva, što je oduvek i zauvek tu, u vidokrugu od kada su progledale, član porodice.

 

Kada su Bliznakinje dovoljno porasle da bi mogle smisleno da se igraju sa njom, Milica je već bila dama u godinama sede njuškice kojoj nije bilo do razdraganog jurcanja. Pravi nežni odnos zapravo su uspostavile sa Milicom tek nekoliko godina pre nego što je otišla od nas. Milica ih je pratila u školu, a kada bi se Bliznakinje vratile kući, prvo su trčale kod nje da bi se pozdravile. Pre spavanja došle bi da je pomaze, preko dana bi tu i tamo sele pored nje i nešto bi ćućurile.

 

Sa skoro petnaest godina Milica je bila neobično jaka i živahna. Pela se čilo uz stepenice na četvrti sprat, trčala i skakala kada bi srela nekog psa koji joj se dopada. A onda je preko noći počela da se gasi. Prvo je prestala da jede, a onda i da pije. Vodio sam je kod veterinara, onog poslednjeg jutra sam je nosio. Duboko je još jednom udahnula i izdahnula. Nikakve injekcije, nikakva infuzija nije pomogla, njeno vreme je došlo. Oprostila se od nas, bila je spremna. Mi nismo. Plakao sam danima, u tajnosti, da Bliznakinje ne vide. Plakala je i moja supruga, dušu je isplakala. Sahranio sam je ispod Rudnika, pored jabukovog drveta.

„Tata, pa ja više nikada neću moći da pomazim Milicu“, rekla mi je Iva sa suzama u očima. „Tata, ja nikada više neću moći da se smejem“, ponavljala je Hana dirljivo ozbiljna. Milica je bila njihova najbolja kuca, kraljica, vole je najviše na svetu. Osećamo prazninu, šta god da radimo, nešto nam nedostaje. Kako deci da objasnim prolaznost? Kako sebi da je objasnim? 

„Početak je kada se rodiš“, reče svojevremeno Paja Mičić u predstavi „Olovka piše srcem“. „A kraj – kraja nema“.

 

[Boksi]

@utilitarist Hvala mnogo!!! 

[slepa živana]

e crko dabogda