NINova

[I*m with the pilots]

Nek napisu iduci put ko treba da bude odgovarajuci ziri po njima, pa da se ne cimamo bezveze.

[adam]

a mozda nisu mogli da savataju nikog od ozbiljnih i strucnih knjizevnih kriticara? 

 

najbolje da ce strucnjaci ozbiljno da se bave analizom bazduljevih, nemanjinih i slicnih (ne)dela....

 

edit - i sta fali hari poteru? vrhunska decja knjizevnost. da nije njega, deca bi citala samo natpise na pahuljicama za dorucak - ako i to.

 

j k da dobije medalju sto je generacije klinaca koji su se potpuno odrodili od citanja, vratila knjigama. 

 

 

Edited February 5, 2020 by adam

[toceje]

Za Ninovu nagradu potrebni su mozak i par jaja.

Mozak se kratko blanšira pa se isecka na komadiće i proprži sa malo crnog luka.

Kada se ohladi razbiju se jaja i umute u masu koja se posle ređa između kora da bi se na kraju sve ispeklo u rerni.

To je burek sa mozgom i jajima.

Ko bi ovo da jede neka verovatno proveri jer nije bitno da li je zajedničko ili se druže ili su pojedinci različiti ili bi hari poter kvoter, a j k bi polutku.

Jasno?

[Dzudi]

Bolje da sam ćutala..

[toceje]

Treba slušati ljude dok govore. Naročito pažljivo treba slušati one za koje nam se učini da nemaju šta da kažu, ili da je to što će reći toliko uvredljivo po naše tankoćutno biće da bismo se mnogo radije lišili tog preimućstva slušanja. Međutim, to je greška: baš takvi i baš tada izreći će ključne stvari, svešće naizgled mutne i komplikovane procese i zapetljane sukobe na suštinu. Suština se, avaj, može pokazati prilično banalnom, ali i tu treba biti oprezan, jer je to banalnost sa duplim dnom. Drugim rečima, kad razgrneš jedan sloj velova s visokoparne retorike, recimo rodoljubačke i(li) književno-estetičarske, ono što preostane može se ukazati u ganutljivoj golotinji ličnih sujeta, izgubljenih kompasa, bizarnih deluzija. Ali bilo bi najpogrešnije tu stati: treba kopati dublje, treba razgrnuti i onaj donji sloj velova, jer nas tek tu čekaju spektakularna otkrića. Pa se može ispostaviti da je benigna banalnost nesrazmerne nabujalosti spisateljskih sujeta samo vešto iskorištena kao pogonsko gorivo za nešto mnogo mračnije: za inauguraciju destruktivne i toksične agende, namerene preuređenju društva u pravcu sužavanja prava i sloboda u ime neke "jedino ispravne" doktrine, danas najčešće nacionalističke.

 

Za ostatak teksta kupite novi broj Vremena.

Osim ako ste Nikola Malović. Onda bolje nemojte.

[Dzudi]

On 5.2.2020. at 14:45, adam said:

 

edit - i sta fali hari poteru? vrhunska decja knjizevnost. da nije njega, deca bi citala samo natpise na pahuljicama za dorucak - ako i to.

 

Nemam ništa protiv Harija Potera- to je dečija književnost, ali da za Harijem lude i osobe sa 30+ godina..malo je čudno. 

 

Sa 30+ se čitaju ozbiljnije knjige..ali ok..svaka knjiga nađe svog čitaoca. 

 

Što se Ninove nagrade ovde stajem...neverovatno mi je da svi branite žiri ili da vam se dopada Saša Ilić koji je davno..neke 2010 u tekstu za Peščanik napisao da bojkotuje tu nagradu..i kasnije je bojkotovao sve dok je ove godine nije dobio. 

[gospa buba]

pa i onaj mali sa spiska isto, prvo besneo shto nije dobio, pa bio srecan kad je dobio, sad opet nije dobio pa se slikava na pamflete i viche da je jedva podneo i kad je dobio. mislim, jasna je logika. kad niko nije ljut kad ga nagrade, ostalo je sve kud i folklor. po zavrshenom poslu

sent from bubamoto

[toceje]

Saša Ilić je bojkotovao 2010. pre 10 godina i to napisao negde na leto, ako se dobro sećam, pre širih i užih izbora.

Nemanja Jovanović je ove godine kada su ga stavili u uži izbor rekao da ga nagrada ne zanima i više je nije komentarisao.

A ovi majstori su to uradili dan pred dodelu nagrade. Alal vera!

[slepa živana]

20 hours ago, toceje said:

Treba slušati ljude dok govore. Naročito pažljivo treba slušati one za koje nam se učini da nemaju šta da kažu, ili da je to što će reći toliko uvredljivo po naše tankoćutno biće da bismo se mnogo radije lišili tog preimućstva slušanja. Međutim, to je greška: baš takvi i baš tada izreći će ključne stvari, svešće naizgled mutne i komplikovane procese i zapetljane sukobe na suštinu. Suština se, avaj, može pokazati prilično banalnom, ali i tu treba biti oprezan, jer je to banalnost sa duplim dnom. Drugim rečima, kad razgrneš jedan sloj velova s visokoparne retorike, recimo rodoljubačke i(li) književno-estetičarske, ono što preostane može se ukazati u ganutljivoj golotinji ličnih sujeta, izgubljenih kompasa, bizarnih deluzija. Ali bilo bi najpogrešnije tu stati: treba kopati dublje, treba razgrnuti i onaj donji sloj velova, jer nas tek tu čekaju spektakularna otkrića. Pa se može ispostaviti da je benigna banalnost nesrazmerne nabujalosti spisateljskih sujeta samo vešto iskorištena kao pogonsko gorivo za nešto mnogo mračnije: za inauguraciju destruktivne i toksične agende, namerene preuređenju društva u pravcu sužavanja prava i sloboda u ime neke "jedino ispravne" doktrine, danas najčešće nacionalističke.

 

Za ostatak teksta kupite novi broj Vremena.

Osim ako ste Nikola Malović. Onda bolje nemojte.

tekst na dve strane.

izgleda da ga je zaista pogodila ova budalaština. meni je to krivo. trebalo bi da bude iznad imbecila.

[toceje]

Svake nedelje piše po nekoliko strana u Vremenu, a ipak je predsednik žirija tako da je ovo napisao da ostali ne bi morali.

I ne mislim da su svi, da iskoristim tu divnu reč, pojedinci koji su ovo potpisali imbecili.

Čudan je to spisak i da nema Ninove nagrade teško bi se našli na jednom mestu.

 

[John Coltrane]

Sv. Jovan me omeo da ispratim celu stvar oko nagrade i bojkota. Postovi se nagomilali, vreme za citanje knjiga iscurilo (ili otislo na neke bolje pisce), a na netu sve eksplodiralo.

 

Sto neko rece ne moram ici dalje od imena popisnika Nemanje Kusturice i Kecmana (za pocetak). Bazdulja sam davno ispustio iz vida i po vasem pisaniju deluje da je usro i ono malo zanimljivosti s pocetka "karijere". Tabasevica odgledah na yt u OKO na PTC (uz lavor moram priznati). Ono sto je on ispricao za tih 15tak minuta svog  "prostora" u emisiji je vise za Shoder Listu kod Ruzmarina nego za ozbiljnu knjizevnu raspravu (ukratko covek je imao plan da raskrinka laznu elitu!!!!). A tek Gatalica sa vrtenjem "porodice i familije" do iznemoglosti. Odgledah i Teofila i Pantica kod Jugoslava da malo isperem usi od ovih sa PTC.

 

Sasu Ilica sam sa uzivanjem pratio u Danasovom dodatku Beton, sve dok Ramac nije uskliknuo podrsku Kostunicinom ustavu. Od tad dnevne novine nisam kupio niput™. Kasnije na Pescaniku. Od onih koji citaju (jos niko nije procitao do kraja - toliko o citanju u Srbalja)  pobednicku knjigu sam cuo sve najbolje, sto opet ne mora da znaci da ce se meni svideti.

 

U svakom slucaju, kao da nam nije dosta svakodnevnog valjanja u blatu pa morao i po ovom pitanju...

[djeneralche]

Ja sam na kraju procitao i to jedva. Posto postoji nekoliko paralelnih tokova onaj koji se bavi ratnim traumama  i posledicama istih je ok, onaj o dzez bendu sam jedva citao, mozda bi mi bilo zanimljivije da sam poznavao reference. U svakom slucaju knjiga nije losa da se procita, ima dosta zanimljivih cinjenica ali sumnjam da ce mi ikada pasti na pamet da preporucim nekome.

[Gojko & Stojko]

 

I ja sam tamo bio i vina pio i još mi je mokar jezik...

 

Share & Enjoy

[Frank Pembleton]

Ne mogu da nađem ovde adekvatnu temu ako nije za ovde prebacite:

 

Vinaver(i) iz Klaoničke ulice

Izdavačka kuća Kontrast objavila je najbrutalnije plagirane prevode knjiga Albera Kamija i Džordža Orvela potpisujući Dejana Zakića i Konstantina Popovića kao autore prevoda koji su zapravo delo Ive Hergešića, Zlatka Crnkovića te Vladimira Roksandića, a ja imam na desetine i stotine primera koji to dokazuju

Autor: Muharem Bazdulj

 

Spoiler

Vinaver(i) iz Klaoničke ulice

Izdavačka kuća Kontrast objavila je najbrutalnije plagirane prevode knjiga Albera Kamija i Džordža Orvela potpisujući Dejana Zakića i Konstantina Popovića kao autore prevoda koji su zapravo delo Ive Hergešića, Zlatka Crnkovića te Vladimira Roksandića, a ja imam na desetine i stotine primera koji to dokazuju

Autor: Muharem Bazduljponedeljak, 10.02.2020. u 11:09

(Драган Стојановић)

Samo naivni i neupućeni ljudi uopšte mogu posumnjati da li je odgovor na pitanje je li moguće upisati se zlatnim slovima u istoriju neke kulture samo ili primarno kao književni prevodilac – pozitivan. Mesto koje u pojedinim velikim kulturama imaju, recimo, prevodioci priča iz Hiljadu i jedne noći samo po sebi dovoljna je ilustracija. Književni prevodi ljudi kakvi su Petar Vujičić, Branko Vučićević, Dragoslav Andrić, Sava Babić, Aleksandar Ilić i mnogi drugi obogatili su srpsku i jugoslovensku kulturu više od brojnih izvornih autorskih opusa.

Kada bismo, međutim, tražili paradigmu velikog književnog prevodioca, onog čiji opus nema presedana i koji menja pravila igre, prvi na pamet pada samo jedan – Stanislav Vinaver (1891–1955). Čim nabrojimo samo nekoliko najvažnijih njegovih prevoda, ostajemo bez reči: Rableov Gargantua i Pantagruel, Hašekov Dobri vojnik Švejk, zatim Tristram Šendi Lorensa Sterna, Geteovi Jadi mladog Vertera itd. Dakle, ne samo da su to velike i važne knjige nego su to knjige redom prevedene sa različitih jezika, sa francuskog, češkog, engleskog, nemačkog. Neverovatan je kunst biti vrhunski prevodilac sa jednog jezika, a činiti to sa četiri-pet ili više njih već spada u kuriozume.

Ljudska priroda je sklona da prošlost po pravilu vidi kao nekakvo zlatno doba, pa nam se tako često čini da u naše vreme ne postoje ljudi nalik na Stanislava Vinavera. Takav utisak, naravno, može i da vara. Za nekoliko decenija, ako sve ne ode dovraga, i ovo naše vreme će biti nečije zlatno doba. I ljudi koji tada budu akteri srpske kulture neće moći da veruju da je u naše vreme živeo i radio neko tako neverovatno kreativan i plodan kao Dejan Zakić.

Pitate se ko je Dejan Zakić. Potražite odgovor u katalogu Narodne biblioteke Srbije. Radi se o čoveku koji je, po ovom izvoru, a on bi morao biti pouzdan, relativno mlad, to jest rođen je 1982. godine, a već je preveo desetak izuzetno važnih knjiga, prvenstveno sa francuskog i ruskog jezika, mada u njegovoj bibliografiji postoje i prevodi s engleskog jezika.

Ima u Zakićevoj bibliografiji i ponešto „fantomskih” knjiga koje su posebna priča i koje zahtevaju zaseban tekst, međutim, knjige koje nesumnjivo postoje i nalaze se na policama naših knjižara i biblioteka, a u čijim impresumima stoji da ih je preveo Dejan Zakić, jesu sledeće: F. M. Dostojevski, Zločin i kazna 2015, Alber Kami, Stranac 2017, Džozef O’Konor i Džon Sejmur Uvod u NLP 2017, Alber Kami, Kuga 2018, Alber Kami, Srećna smrt 2019, Alber Kami, Pad 2019.  Prema istom izvoru, u štampi su još neke knjige Kamija i Dostojevskog u Zakićevom prevodu.

Zvezde su rođene

Ono što je još zanimljivo u vezi sa Zakićem jeste i činjenica da je on neka vrsta Stivena Džerara, odnosno Frančeska Totija književnog prevodilaštva. Kao što su ova dvojica cele karijere proveli u jednom klubu, Liverpulu, odnosno Romi, tako i Dejan Zakić među silnim beogradskim i srpskim izdavačima radi samo za jednog – za Kontrast izdavaštvo.

Kontrast izdavaštvo je donedavno bila potpuno marginalna izdavačka kuća, insajderima prepoznatljiva po Vladimiru Manigodi kao vlasniku i Danilu Lučiću kao uredniku. Kao mladi, umiljati i snishodljivi, delujući simpatično i bezopasno, u prvim godinama postojanja uspeli su da steknu brojne saveznike i pokrovitelje u medijsko-književnom polju. Uostalom, svako dobronameran mogao je samo sa blagonaklonošću da gleda na velike pretenzije kulturnjačke „firme” registrovane u ulici po imenu Klaonička, sa službenom imejl adresom na jednom od velikih besplatnih servera.

Našavši isprva tržišnu „nišu” u objavljivanju ranih radova svojih generacijskih ortaka i poznanika, ekipa iz Kontrasta uskoro otkriva kako za davno umrle pisce ne važi zakon o autorskim pravima, te kako je malo šta toliko pogodno za sticanje „simboličkog kapitala” kao objavljivanje neupitnih klasika. Uskoro se pred njima otvaraju i „rajska vrata” donacija Evropske komisije jer su vešto izučili priručnike o popunjavanju aplikacija. Naposletku, idejno i lično naslanjanje na organizatore protesta zbog rušenja u Savamali dovodi do objavljivanja dvaju zbornika Čiji grad?! Književni protest, odnosno Naš grad! Književni protest, u koje uvršćuju većinu „modernih” savremenih pisaca, a s uvek efektnom egidom opozicionarstva i revolucije. Zvezde su rođene.

Vrhunac uspona Kontrasta dešava se krajem 2018. i početkom 2019. godine. Dva romana prvenca mladih autorki u njihovom izdanju (Uhvati zeca Lane Bastašić, odnosno Deseti život Saše Savanović) ulaze u finale borbe za Ninovu nagradu. Nagrada je naposletku otišla Vladimiru Tabaševiću, no Kontrast ipak dobija mnogo više od utešne nagrade. Njegov vlasnik i osnivač Vladimir Manigoda proglašen je za ličnost godine, a kao povod je navedena činjenica da je Kontrast objavio zbornik Dostojno jest i da je sav prihod od prodaje ove knjige donirao centru za palijativnu negu neizlečivih pacijenata. Kolegijum Nina je sasvim ispravno procenio da je reč o hvalevrednoj inicijativi.

Na tragu statusa koji mu je priskrbilo ovo priznanje, Manigoda se, skupa sa svojim najbližim saradnikom Lučićem, u nizu javnih nastupa, što na društvenim mrežama, što u „tradicionalnim medijima”, istakao ukazujući na moralni sunovrat društva, dok mu je to isto društvo uzvratilo potenciranjem njega, njegovih najbližih saradnika i njegove izdavačke kuće kao retkih primera svetla u skoro posvemašnjem mraku.

Prateći sve to sa strane, čekao sam da se negde pojavi Dejan Zakić. Među svim ljudima u Kontrastu i oko njega, on mi je delovao najzanimljivije – samozatajni prevodilac Dostojevskog i Kamija. I onda me vrag natera da zavirim u te prevode.

Da je reč o prevari, shvatio sam u prvih pet minuta čitanja Kamijeve Kuge u Kontrastovom izdanju. Uostalom, procenite sami. Ovo je prvih pet rečenica trećeg pasusa prevoda Kuge koji potpisuje Zakić (Kontrast, Beograd 2018):

„Da bismo se upoznali s nekim gradom, treba da saznamo kako njegovi stanovnici rade, kako vode ljubav i kako umiru. To je zgodan način. U našem gradiću (da li je to učinak podneblja?) sve se to radi zajedno, podjednako pohotno i zbunjeno. To će reći da se ljudi dosađuju i da nastoje da steknu navike. Naši sugrađani mnogo rade, ali samo zato da bi se obogatili.”

Ovo je prvih pet rečenica trećeg pasusa prevoda Kuge koji potpisuje Ivo Hergešić, čuvenog prevoda objavljenog prvi put još 1952. godine, a posle još na desetine puta, i pre i posle Hergešićeve smrti (ovaj je umro 1977):

„Da bismo se upoznali s nekim gradom, treba da saznamo kako njegovi stanovnici rade, kako vode ljubav i kako umiru. To je zgodan način. U našem gradiću (je li to učinak podneblja?) sve se to radi zajedno, jednako pomamno i rastreseno. To će reći da se ljudi dosađuju i da nastoje steći navike. Naši sugrađani mnogo rade, ali samo zato da bi se obogatili.”

Kad su davni hrišćanski teolozi želeli da prevod Starog zaveta na grčki proglase nepogrešivim, dosetili su se divne legende, pa su raširili priču da su 72 prevodioca nezavisno jedan od drugog radila na tekstu 72 dana i da je svaki od 72 prevoda bio doslovno isti. Pošto su po legendi radili u isto vreme, imalo je nekog smisla ustvrditi kako ih je nadahnuo Sveti duh.

To da dva čoveka, u rasponu od blizu sedamdeset godina, neki tekst prevedu potpuno identično, ne može da se uklopi ni u domen naučne fantastike. Ovaj pasus je zahvalan jer u njemu nema reči koje se razlikuju kod ekavskog i ijekavskog izgovora, pa su jedine intervencije u adaptaciji promena priloga „jednako pomamno i rastreseno” u „podjednako pohotno i zbunjeno”, prvoloptaška supstitucija infinitiva „steći” u „dakajuću” varijantu „da steknu”, te započinjanje zavisne upitne rečenice sa „da” umesto sa „je”.

Ali sva brutalnost i bezobzirnost ovog plagiranja dolazi do izražaja tek kad se konsultuje i original:

„Une manière commode de faire la connaissance d’une ville est de chercher comment on y travaille, comment on y aime et comment on y meurt. Dans notre petite ville, est-ce l’effet du climat, tout cela se fait ensemble, du même air frénétique et absent. C’est-à-dire qu’on s’y ennuie et qu’on s y applique à prendre des habitudes. Nos concitoyens travaillent beaucoup, mais toujours pour s’enrichir.”

Kad bi neko ovaj tekst dao grupi od stotinu studenata kao pitanje na ispitu iz prevođenja, poneko rešenje bi se kod nekog verovatno i poklopilo. Ali potpuno je nemoguće da bi dvoje njih, ničim neizazvano, jednu najobičniju umetnutu upitnu frazu, smeštenu sasvim nevino između dva zareza, stavilo među zagrade. Ko zna zašto je Hergešić onomad ovo „est-ce l’effet du climat”, za razliku od Kamija, stavio u zagradu umesto između dve zapete, ali to rešenje nam ovde služi skoro kao otisak prsta, nemoguće ga je ponoviti, a da ne bude plagijat. Da i ne govorim da bi malo ko danas u Srbiji uopšte i pomislio da mu „climat” bude „podneblje”, a ne „klima”. Takođe, prvu rečenicu ovog pasusa Hergešić deli u dve rečenice, i to na vrlo neuobičajen način. Naime, sam početak rečenice on pretvara u zasebnu rečenicu i smešta je posle prve. Isto je i kod Zakića, a obe rečenice su od reči do reči identične.

Dve fikcije

Nedeljama se, evo, već zabavljam poredeći Zakićevu i Hergešićevu Kugu, Zakićevog i Crnkovićevog Stranca, Zakićev i Velikanovićev Zločin i kaznu. Makar bila i mučna, poučna je to lektira. Dok je plagijat Zločina i kazne, koliko god bio plagijat, napravljen ipak uz nešto truda, kod Stranca i Kuge se išlo vrlo banalno na puko ekaviziranje i najsitnije moguće adaptacije. Gotovo da sam siguran da osoba koja je adaptirala hrvatske prevode Kamijevih knjiga uopšte ne zna francuski, a praktično sam sto posto siguran da i, ako zna, u original nije ni zavirila.

Na prvi pogled, zaključak ovog teksta je logičan – Dejan Zakić je plagijator koji je prevario svog finog i naivnog izdavača Manigodu i svog još finijeg i još naivnijeg urednika Lučića. Ja se, međutim, usuđujem da iznesem ponešto drukčiju hipotezu. Dejan Zakić, prevodilac sa francuskog, ruskog i engleskog, u stvarnosti ne postoji. Reč je o pseudonimu, heteronimu, fiktivnom liku koji su Manigoda i Lučić izmislili kao pokriće za svoja nepočinstva.

I nije „Zakić” jedina takva njihova fikcija. Postoji i „Zakićev” kolega, „Konstantin Popović”, koji je Orvelovu Životinjsku farmu (Kontrast, Beograd 2015) preveo na potpuno isti način na koji je „Zakić” preveo Kugu: ekavizirajući i minimalno adaptirajući hrvatski prevod Vladimira Roksandića. Imam gomilu urnebesnih ilustracija koje ovde zbog nedostatka prostora ne navodim, ali jednu stvar moram da pomenem. Na više mesta u knjizi, Orvelovi junaci izgovaraju vokativ „comrades”, koji Roksandić logično prevodi sa „drugovi”. Kontrastov prevodilac-plagijator odlučuje, međutim, da Orvela i Roksandića rodno „koriguje”, pa svako „drugovi” pretvara u „drugarice i drugovi”. Osim ekaviziranja i rodne korekcije sve drugo je doslovno prepisano.

Nisam se dosad bavio analizom drugih prevoda „Konstantina Popovića”, ali osnovano sumnjam da su neki od njih, ako ne baš svi, čisti plagijati. Bilo kako bilo, izdavačka kuća Kontrast objavila je najbrutalnije plagirane prevode knjiga Albera Kamija i Džordža Orvela potpisujući Dejana Zakića i Konstantina Popovića kao autore prevoda koji su zapravo delo Ive Hergešića, Zlatka Crnkovića te Vladimira Roksandića i ja imam na desetine i stotine primera koji to dokazuju.

Naročito je cinično da strastveni zagovornici „regionalne saradnje” i objavljivanja hrvatskih autora „posrbljuju” vrhunske hrvatske prevode umesto da jednostavno plate prevodiocima ili njihovim naslednicima, a prevode objave bez adaptiranja i pod imenom ljudi koji su te knjige zaista i preveli. Paralelno s objavljivanjem plagijata, Kontrast je objavljivao i neke prevode koji to nisu. I kao što je u krimićima kliše, moguće je da dugoročno planiraju da prestanu da se bave krađom i sve rade „lege artis”. Ipak, još je i Krleža znao: nije svejedno kako se došlo do prvog miliona, bilo stvarnog, bilo simboličkog kapitala. I neka ostane ovaj zapis, ako ništa drugo, a ono kao ilustracija da nije moguće da baš celokupna kulturna javnost jedne zemlje bude naivna kao poslovično jagnje koje vode na klanje.

 

[slepa živana]

1 hour ago, Gojko & Stojko said:

 

I ja sam tamo bio i vina pio i još mi je mokar jezik...

 

Share & Enjoy

 

Quote

... sve teže uspeva da razlikuje groktanje od govora, svinje od ljudi.

svaka mu čast!