Pescanik

[foto]

Veče građanskog otpora i solidarnostipod nazivom:Ne plašim se!

Cemu sve to sluzi?A zasto bi se plasili u centru Beograda? Kome se opirati na Slaviji i da li solidarisanje u CZKD nesto, zaista*, znaci?Mlacenje prazne slame...*ovo, jos malo pa, dvadesetogodisnje solidarisanje sa ovim i onim sa pokazalo da slabo radi. Edited December 9, 2007 by foto

[omnamah]

Ma to je skup americkih spijuna ...

[Joshua]

Vaistinu, domicilne nistarije i to sujetne.Rekla i MBM svoje, sad svi mozemo kuci. -_-

[Budja]

Nastavlja se Osma sednica i partijska diferencijacija.http://blog.b92.net/text/1646/sorry%20seem...hardest%20word/

[Musharaf]

ostaje samo pitanje ko će odigrati čkrebićevu ulogu...

[st.maurice]

http://blog.b92.net/text/1646/sorry%20seem...hardest%20word/

Gospodja prosto umire za paznjom. ^_^ Nakon mesec dana ona bi da se šlepa na onom istom cunamiju koji je obrisao planetu, obisao cela dva foruma i pola jednog bloga... to je tako passe, samo je niko nije obavestio da se blamira.Kada se neko toliko trudi da bude tr?s different, od celog truda ostane jedino trudan.

Osuđujem upotrebu termina Republika Šumska.. Krezavost nije politička kategorija. Potpuno neprimerenim istaknutom pojedincu ali još više predstavniku organizacije smatram ad hominem uvrede i iznošenje vrednosnih stavova o nekome. Oni, između ostalog, pokazuju slabost, nedostatak argumenata i nemotivisanost onih koji se njima služe u borbi za nametanje sistema vrednosti i političkih ideja.

Ovo ona nesto na Ukicin racun?

Ni zrno zita neprijatelju!

Brizan joj je sve rekao.

[adam weisphaut]

Vredi procitati :) :

 

14.12.07.
gost u 315. emisiji Peščanik

Srđa Popović
Strah od rušenja

Celokupna državna politika Slobodana Miloševića imala je plebiscitarnu podršku, uprkos tome što je bila samodestruktivna sa stanovišta nacionalnih interesa. Istraživači koji se bave takozvanom teorijom racionalnog aktera koja pretpostavlja da ljudi, kao učesnici ekonomskih i političkih procesa donose odluke u svom najboljem interesu, ukazuju na jedno važno ograničenje u primeni te teorije. Naime, ona ne funkcioniše u takozvanim analgezičnim kulturama, za koje je karakteristično da nisu orijentisane prema postizanju ciljeva, već ka izbegavanju bola, smanjenju stresa i učvršćivanju stabilnosti. Takvo društvo se prilagodjava neprijateljskoj i teškoj sredini odustajanjem ili povlačenjem u apatiju ili u mali zaštićeni svet samoograničenih aktivnosti zasnovanih na frustraciji, a ne na motivaciji.

Evo kako jedan srpski pisac bestselera opisuje sopstvenu, srpsku analgezičnu kulturu - Kad god se zapitam da li bi živeo ovde ili negde drugde, uzimam stari pocepani zembilj i odlazim na Kalenića pijacu da pronadjem odgovor. Na ovoj pijaci, naime, niko se ne pita gde bi i kako živeo, ljudi žive kako mogu i moraju. Prodaju, kupuju, varuckaju i pomalo kradu, dovijaju se i preživljavaju ne baveći se uzaludnim mudrovanjem. Tu ćemo moći da susretnemo žive kopije svojih predaka, visoke i koštunjave brkate starce...njihove žene što liče na naše babe, večito u crnom... I uopšte šta ću ja po svetu? Za cenu avionske karte mogu da pijem dva meseca...Tegleći preteški zembilj...odlazim sa Kalenića pijace oslobodjen potpuno dileme gde bih živeo kada bih mogao. Ovde. I pored svega. (Moma Kapor)

U takvoj kulturi ljudi sebi ne postavljaju sebi nikakve (ili vrlo niske) zahteve. Zbog toga ne mogu sebe ni da mere u odnosu na uspeh u postizanju nekakvih sopstvenih ciljeva. Samopoštovanje (predstava o sebi sa kojom se može živeti) se u ovakvim kulturama malih-zahteva-prema-sebi onda nekako namiče ili uz pomoć grandioznih kompenzacionih fantazija (od nebeskog naroda do ekonomske lokomotive Balkana), ili stalnim uporedjivanjem sa onima koji su gori od nas (otuda naša zluradost sažeta u komšijinoj kravi), ili prosjačenjem pohvala od velikog drugog (rubrika Drugi o nama).
Čopor

Radi se o plemenskom društvu i plemenskoj identifikaciji (svi za jednog, jedan za sve), u kojoj individua ne postoji, sem kao deo celine, pa je zaslugama i krivicama plemena obeležen svaki njen član. Tako Milošević u Hagu brani sve nas, Svi smo mi Radovani, Mi smo prvaci sveta u košarci i slično. Ima puno dokaza da se na ovim prostorima razvojni proces individuacije, proces u kome bi se sticala puna svest i osećanje svog nezavisnog postojanja od drugih ljudi i od sveta, u stvari nikada ne dovršava. Mi doživotno ostajemo puki delovi kolektiviteta, bez postojanih ličnih atributa, sudbina, odluka, pa sledstveno tome i odgovornosti. Svako ko bi se ponašao drugačije, kao individua, biva odbrambenom reakcijom kolektiva kao kukakvni izdajnik ekskomuniciran i samim tim lišen prava da govori u ime nas.

Evo, na primer, kako tu nevoljnu odanost plemenu opisuje jedan artikulisani pripadnik plemena, poznati srpski pesnik Milovan Danojlić (obraćajući se samom sebi) - Primorali su te da prihvatiš svoje pripadništvo, a to se ne čini polovično. Sve, ili ništa. Lako je biti pametniji od toga; šta ti vredi pamet, kad jedino u tome nalaziš oslonac za oba stopala (?to? je, naravno, ono što Rade Konstantinović naziva palankom - prim. S.P.). To je tvoje, i tvoje, bez obzira kako ga doživljavao i procenjivao; možeš ga i mrzeti, ako si i dok si u tome; izvan toga pretvaraš se, u najboljem slučaju u senku; u gorem slučaju, postaješ kukavni izdajnik...Kad se samo setim, koliko si se svemu tome podsmevao, kao da se nije i tebe ticalo, kao da te je uočavanje jada i gluposti uzdizalo nad uočenim. Sad su te izlečili od prividne nadmoći, vratili su te u tvoj čopor.

Medjutim, za one koji žive ovde, mada ekskomunicirani iz plemena, ponudjeni odgovor o plemenskoj prirodi društva kao čistoj datosti, ne može biti dovoljan, jer je ta datost za individuu psihološki neprihvatljiva. Čovek ima urodjenu potrebu da komunicira sa drugim čovekom, to jest da veruje bar u načelnu mogućnost komunikacije. Čovek se ne može odreći ove potrebe da bude pametniji od toga, čak i kada je ona sistematski frustrirana, jer je socijabilno biće, ali se u tom slučaju komunikacija mora preneti na meta-nivo: na razgovor o tome zašto ne možemo razgovarati.
Strah od rušenja

Sa padom Miloševićevog režima došlo je do izvesnog pomaka, kako u saradnji sa Haškim tribunalom, tako i u količini informacija o zločinima (mada se i ovo može tumačiti pragmatičnom potrebom novih srpskih vlasti da se opravdaju pred javnošću za ovu nepopularnu saradnju). Javni diskurs o tim zločinima jedva da postoji, a i kada postoji drži se u granicama konceptualnog.

Primera radi, nedavno je objavljen vrlo dobar članak Sretena Ugrinčića o pomirenju. Autor savesno analizira mehanizam pomirenja i zaključuje da se ono sastoji od tri odvojena konsekutivna koraka: počinilac (a) priznaje činjenicu zločina i (b) izražava žaljenje (?nikada sam sebi neću oprostiti?), i tek nakon toga (c) žrtva, u sopstvenom moralnom interesu, prihvata ili (protivno tom interesu, odbija da da oproštaj).

Predpostavljam da je autor bio na pisanje motivisan često prisutnim licemernim stavom u srpskoj javnosti ?da treba sve zaboraviti i pomiriti se?, stavom koji se plasira kao ?konstruktivan? i ?pozitivan?, iako je to stav u kome počinilac uzurpira glas žrtve, to jest oprašta sam sebi. Počinilac izbegava da učini one korake koje bi on morao učiniti ako se nada pomirenju (priznanje i kajanje), a istovremeno sebi oprašta (što bi mogla učiniti samo žrtva).

Medjutim, taj članak je čisto teorijski, nijednom rečju se ne pominje realni kontekst, povod ovih teorijskih razmatranja, ni praktične implikacije zaključaka za proces konkretnih eventualnih pomirenja izmedju konkretnih učesnika ratova iz kojih smo juče izašli. Time se ne umanjuje vrednost članka, već se samo ukazuje na, danas i ovde, psihološki podnošljive i socijalno prihvatljive granice razgovora o ?našim? ratnim zločinima.

Metafora koju je upotrebio francuski psihoanalitičar Krisitijan David, u jednom drugom kontekstu, može se na ovu situaciju odlično primeniti: ?konceptualni diskurs... (o potencijalno traumatskim temama ? S.P.) deluje kao floret sa kuglicom na vrhu...Uklonite kuglicu (to se može učiniti prilikom nekog referata ili nekog tumačenja, ili, u životu, u nekom ?trenutku istine?) i zebnja će šiknuti, krv će poteći?.

šta bi značilo ?uklanjanje kuglice? u razgovoru o ratnim zločinima?

To bi značilo, pre svega, temeljno elaboriranje samih dogadjaja. Recimo u nedavnom pominjanju Srebrenice, povodom sahrane jednog dela žrtava, iz naših medija teško da bi iko mogao shvatiti šta se to tačno dogodilo u Srebrenici i ko je tu nad kim izvršio masakr. Polemika na tu temu u Vremenu otpočela je zalaganjem novinara Vremena da se zločini počinjeni u ratovima na tlu bivše Jugoslavije ?deetnifikuju?, tj. da se ne insistira na etničkoj pripadnosti zločinaca ili žrtava, jer, vele oni, zločin je zločin, bez obzira na nacionalnu pripadnost zločinca. Neki ljudi su masakrirali neke ljude. 

Uklanjanju kuglice opiru se svi oni koji, svesno ili nesvesno, žele da zaštite sebe (oni kažu ?srpski narod?) ne samo od odgovornosti za ono što je počinjeno, već i od odgovarajuće neizbežne promene u našoj predstavi o nama samima, da nas i sebe zaštite od odgovora na teško pitanje koje sleduje nakon tih zločina: kakvi smo to mi ljudi ?

Ovaj nedostatak žALOSTI što smo (bili) takvi kakvi smo (bili) ukazuje u stvari na uzrok postojanja te slepe mrlje u našem oku i na funkciju kuglice na floretu. Došlo je do onoga što psihijatri nazivaju disocijacijom izmedju dogadjaja i afekta.

Uzrok (i posledica) je strah. Taj strah opisuje D.W.Winnicott kao takozvani ?strah od rušenja?. Strah od rušenja prema njemu nije opasnost koja treba da se odigra u budućnosti, nego katastrofa koja se već odigrala.

Pojedinac je već doživeo rušenje, ali kao činjenicu koju nosi skrivenu u svom nesvesnom, u tom smislu što ego nikada nije mogao da integriše nešto toliko traumatično i što se zbog toga našao u nekoj vrsti agonije, preplavljen talasom mnogo snažnijim nego najsnažnija zebnja, talasom koji bi eventualno mogao da opustoši, poruši, uništi njegov psihički život u pravom smislu te reči. Tu, dakle, postoji neprepoznata disocijacija izmedju dogadjaja (prošlog) i teške kušnje koja ne postoji i koja tek treba da dodje.

Jasno mi je da je žrtvama teško prihvatljiva tvrdnja da je srpsko društvo doživelo katastrofu, rušenje. Ali to je tačno. Zločini koja je počinila srpska strana predstavljaju traumu i srpskog društva. štaviše ta trauma je najsnažnije pogodila upravo one koji su želeli da je spreče, ali su u tome bili nemoćni. Koji su, dakle, već doživeli rušenje, ali to traumatično iskustvo ne mogu da integrišu i osećaju od toga strah. Tim strahom služe se onda cinično oni koji su zločine činili i naredjivali. 

Posledica ovoga straha od rušenja je da pojedinac živi ?kao da je već umro?, to je njegova glavna odbrana. Na nivou društva to je jedna nesposobnost da se ?postane ono što jesi?. Važna i velika laž ugradjena na ovaj način delimično u intelektualnu, ali što je mnogo važnije, i u afektivnu predstavu društva o samom sebi čini čitav život nestvarnim, troši ogromnu psihičku energiju i može se čak reći, onemogućava ?da se rodi ja koje je novo i sposobno za život? (Winnicott).
Biti ono što jesmo

šta podrazumevam pod time da ?ne možemo postati ono što jesmo??

Mislim da više nikada ne možemo biti ono što smo bili pre nego što smo počinili sve te zločine ? ali takodje ne možemo da budemo ni ono što posle toga jesmo, jer ne možemo da ih priznamo. Naša predstava o nama samima na ovaj način postaje nemoguća, kako na nivou društva, tako čak i na nivou pojedinaca kao članova toga društva. U tom procepu mi smo takoreći osudjeni da postojimo samo kao tela. 

Ni kao pojedinci, pa onda ni kao društvo mi nemamo tu nužnu zajedničku predstavu o sebi (jer ona ne može da se uspostavi), a bez takve predstave kako mi uopšte možemo videti sebe kao članove toga društva. Kako to društvo uopšte može postojati ?

Nisu ovde u pitanju puke teorijske konstrukcije. Atomizacija društva na odvojene i suprotstavljene pojedince je empirijska činjenica na koju se mnogi danas ovde žale. Saosećanje za drugog, solidarnost, uzajamno poštovanje, pa čak i najobičnija pristojnost, iščezli su iz ovog društva. Društvo kao zajednica vrednosti ne postoji. Kod ljudi, konkretnih, koje srećem i poznajem, svakodnevno uočavam (ponekad oni i sami o tome govore) tu nemogućnost da uspostave kontinuitet svog života ?pre? sa svojim životom ?posle?. Dakle, pre i posle svih tih zločina. Jer, ako pogledamo unazad, istorija poslednje decenije prošlog veka za nas je jednostavno istorija zločina. Čak ne istorija ratova, jer su se ti ?ratovi? u stvari gotovo isključivo sastojali od nasilja ?naših? naoružanih profesionalaca nad civilima. Neko je već primetio da se ne može imenovati nijedna bitka koja bi bila vodjena tokom tih ratova, kao što je karakteristično upadljivo i odsustvo patriotskih herojskih memoara, romana, filmova koji redovno prate ?prave ratove? i u kojima se veliča ?naša herojska borba?. žalbe veterana tih ?ratova? da im se ne ukazuje uobičajena pažnja i poštovanje nisu bez osnova. Osećanja prema njima, čini mi se, variraju izmedju sažaljenja, prezira i ravnodušnosti.

photo:carbonblackPošto stara predstava o sebi (pre zločina) nije moguća, jer su se zločini, ipak znamo, dogodili, a opiremo se stvaranju nove predstave o sebi (posle zločina) - identitet čitavog društva i identitet svakog pojedinca postao je sumnjiv, neodredjen, nestvaran, jer se identitet gradi na kontinuitetu predstave o sebi. Sumnjiva je postala sama stvarnost našeg postojanja, gotovo svedena na postojanje naših tela. Susreti ljudi ispunjeni su nepoverenjem, jer se poverenje gradi na postojanosti naših identiteta (dakle, postojanosti intelektualne i afektivne predstave o sebi). Mi se teško uzajamno prepoznajemo, kao da se radi o glumcima koji igraju naše nekadašnje (sada nemoguće) životne uloge. Potrebno je mnogo razgovora o ?onome što se dogodilo? (lokalni eufemizam za zločine) da bi se prepolovljeni životi spojili, da bi se ponovo mogli uzajamno poznavati.

Ovaj društveni i lični gubitak predstave o sebi ne može se nadoknaditi nikakvim ?ulaskom u Evropu?, nikakvim ?ulaskom u NATO?, nikakvim ?pohvalama? drugih (koje opsesivno i ponižavajuće lovimo), nikakvim zvaničnim potvrdama, najmanje potvrdama koje sami sebi izdajemo (?Beograd je svet?, ?Mi smo Evropa?). Bar sve dok, jezikom biblijskim, nastavljamo da živimo ?u kainskom grehu sklonjeni od Božjeg pogleda?.

Pošto ne znamo ko smo, ne razumemo ni šta se zbiva oko nas. Je li Kosovo ?naše?? Jesu li nam granice na Drini? Je li Srbija bila u ratu? Da li je Karić uspešni biznismen ili ratni profiter? A vlasnik ?Pinka?? Je li Mladić heroj ili masovni ubica? Je li NATO zločinačka organizacija ili naša željena budućnost? Da li je 5. oktobar bio revolucija ili vojni puč? Jesu li Crvene beretke elitna specijalna jedinica ili banda ratnih zločinaca? Zašto je ubijen Djindjić? Pošto ne razumemo šta se zbiva oko nas, ne razumemo ni ko smo i ne možemo da ?postanemo to što jesmo?.

I zar je onda čudno što se i politički život kreće po površini? što se iscrpljuje u sukobima ?ličnosti? koje ne zastupaju ništa, ne predstavljaju nikoga i motivisane su samo ličnom korišću koju donosi vlast ?telima? njihovih nosilaca, kao što to uvek i biva u čoporu. 

U srpskom društvu mora se inicirati proces žaljenja koji se završava ?odustajanjem od svega onoga što je izgubljeno? (Frojd), a to je ovde intelektualna i afektivna predstava ?nebeskog naroda? o samom sebi, kao i ona druga prethodna o našem bratstvu i jedinstvu sa narodima (koje smo posle tamanili). 

Čini mi se da bi oni koji uporno i bezuspešno pokušuvaju da ?suoče? srpsko društvo sa zločinima počinjenim tokom prošlih ratova možda takodje trebalo da budu svesni sa čime se ovde sreću. Elaboracija dogadjaja svakako da je neophodan i prvi korak u tom poslu, ali samo intelektualni, moralni, i politički argumenti nisu dovoljni, mora se razviti jedna strategija kojom bi se demontirao sam psihološki mehanizam odbrane i zasnovala nova intelektualna i afektivna predstava o sebi, u interesu samog srpskog društva, kako bi ono moglo ?postati ono što jeste?.

delovi teksta Srpsko društvo i ratni zločini
Odjek, Sarajevo, 2003.

[Gonzo]

odličan peščanik. sjajan alegorijski uvodnik o uskršnjim ostrvima, srđa popović brilijantno secira istrošenost i uzaludnost pokušaja recikliranja i oživljavanja lešine kosovskog mita.

[morgana]

a analgezija nije racionalna? interesantno.i jel moze neko da mi objasni kako ce se utvrditi stepen pokajanja u srba, kao i elementarni nivo pokajanja kojim bi zavrijedili regrutaciju u redove europejaca? ct-om?

[Gonzo]

to nije stvar srba nego države srbije koja je u njihovo ime zloupotrebom narodne volje i strahova doprinela tim stvarima zbog kojih sad treba da se kaje. što se tiče plebsa, namesto kolektivne katarze za početak bi bilo sasvim dovoljno postići smanjenje potencijala i nagona za ponovno luđenje radi starih ciljeva. koliko početkom februara ćemo videti da li smo stigli u tu fazu.

[Mp40]

Danasnja je bila Najdosadnija emisija 2007

[Gonzo]

Danasnja je bila Najdosadnija emisija 2007

verujem da si se smorio, jedva da je bila jedna psovka :(

[Mp40]

ja sam sam sebi ubacivao prostakluke gde sam mislio da treba.OK, drug Srdjo lepo odgovorio drugu Turajlicu koji izgleda pokusava da se umili DSu.

[omnamah]

Cudno. Ja koja sam uvek uzivala u Pescaniku, ne vidim vise svrhu postojanja te emisije. Mislim, svi sve vec znamo. Vreme je da menjamo. Dosta mi je price i vrtenja u krug. Vredi prica za nekog ko jos ne zna. Svakog petka ustvari prezvakavamo iste probleme, samo drugacije varijante. To ubija. Osecaj nemoci ubija. Nista ne mozes da ucinis da nesto promenis. Albanci se mogu nadati bar nezavisnosti i dobrim stvarima koje ce doci sa tim. Cemu se mi mozemo nadati ? Pripajanju Rusiji i Belorusiji ? Cemu ? Gradjanskom ratu ? Novom bombardovanju ? Dugotrajnoj izolaciji i bedi ? Vladavini radikala i DSSa ? Sve opcije su grozomorne. Svi narodi u Evropi imaju buducnost, osim Srba. :(

[adam weisphaut]

Svi narodi u Evropi imaju buducnost, osim Srba. :(

Sto je verovatno posledica cinjenice da su svi evropski narodi izabrali buducnost