Trčanje

[Djuro]

Bravo @burekdzija!!

[Strahan]

@burekdzijabravo majstore!!!!

[burekdzija]

Hvala, evo malo detaljnijeg izvestaja, koga interesuje.

 

Pripremni period je bio jako los. Sezona mi je dobro pocela brzim i „lako“ istrcanim beogradskim maratonom, pa se nastavila najboljim vremenima na 5km (19:27) i polumaratonu (1:31), da bi onda usledila povreda. 
 

Pocelo je bolom u gluteus mediusu i/ili piriformisu, pri svakom koraku je misic boleo, ali ja sam to u junu ignorisao, i trcao kroz bol (prva velika greska). Onda sam napravio malu pauzu ali nisam nista promenio i prebacio 200km tog meseca i pored male pauze (druga velika greska). U julu se problem nastavio, toliko da je bol poceo da se siri na nogu (butina i list), i u julu sam jedan long run morao da prekinem na 22. km, vise nisam mogao da stanem na nogu. U zivotu sam mozda tri puta prekinuo trening, dakle nije moglo da se izdrzi. 
 

Zakazao sam pregled kod lekara i poceo da se bavim internet medicinom i nevoljno poceo da radim ciljane vezbe (treca velika greska — prekasno i premalo). Pauza, dosao je letnji odmor, i mesto na obali mora, puno trkaca. Posle pauze od svega 10 dana, potrcao sam opet, jer nisam mogao da izdrzim, glava vec sjebana, totalno neprijatan prema ljudima oko sebe (greske vise necu da nabrajam, shvatili ste). Rezultat, sto bi rekao Ajnstajn, zapanjujuce opet isti kad uradis isto sranje po ko zna koji put.

 

Da skratim, u julu i avgustu povuci potegni, ortoped konacno daje (neku) dijagnozu, krece terapija indukcijom, masazom (ovo me je spaslo!), i najbitnije ciljanim vezbama istezanja i naizmenicno snage, koje i sada radim i necu prestati da ih radim.

 

I pored svih godina „iskustva“, pao sam na najlaksem problemu: trcati kroz bol i premale pauze. Cim sam dao telu dovoljno vremena, problem je uz terapiju i vezbe, nestao. Moglo se izbeci da sam bio pametniji, ali mozda nekome ko cita bude za nauk. 
 

Psiholoski uzasno leto, ne samo iz ovog razloga, ali verujem da je nemogucnost trcanja bilo okidac. Dosta sam razmisljao o tome u pauzama, koliko trcanje upravlja mojim postupcima, koliko je postalo deo mog zivota, sta bih radio da od sutra vise ne mogu da stanem na noge i koliko sam podsvesno nesiguran ili barem „ljut“ dok sam povredjen. Puno se nauci o sebi takvim razmisljanjem. Hocu da verujem i da se nesto poboljsa. Mozda sam sada jos mirniji, i primecujem da probleme iz ostalih sfera zivota docekujem sa nizim (trkackim!) pulsom. Naravno, porodica je pomogla i razumela problem, bitno je pricati o tome sa druguma, jer u nekom momentu to pocinje da lici na zavisnost.

 

“Pozitivna“ stvar: mogao sam da radim vezbe snage na strunjaci, s trakama i bucicama bez problema, pa sam se tokom ta dva meseca razbio od istih, sto je sigurno pomoglo.

 

Bol je poceo da se smanjuje i nestaje u avgustu, i onda je bilo pitanje sta sa berlinskim maratonom. O bq se nije vise moglo razmisljati, sam start je bio upitan. Jos gore, imam start i na ny maratonu, svega 5 nedelja posle Berlina, i start na berlinskom i eventualna povreda bi ugrozile i ny, pa sad budi pametan. Racionalno razmisljajuci covek bi zrtvovao start u Berlinu i uz 2 meseca do NY fokusirao samo na tu trku. Ne i ja. Posle teskog leta prosto nisam dao mi „otmu“ Berlin, moju trku.

 

Ostale su 4 nedelje i resio sam da jako pazljivo ali konsekventno intenziviram trening i ugradim milestones do Berlina, i ako padnem na bilo kom koraku (npr bol se vrati ili ne postignem duzinu), odustajem. Poslednji milestone je bio 30km 2 nedelje pred trku bez bola i to je uspelo, i tada sam znao da cu startovati. O tempu nisam razmisljao.

 

Dan za trku je bio savrsen, poslovicno brza i ravna staza i vremenski uslovi kakvi se mogu pozeleti. Retko takav dan osvane, mislim da bi rahmetli Kelvin Kiptum tog dana u Berlinu napao 1:59. 

 

Meni ce ovo biti 9. finis u Berlinu (ako uspem), i to je postala rutina, dani pred trku su prosli kao da se nista ne desava. Prosle godine sam bio euforican, od ljubavi prema trcanju, zivotu, zadovoljstvo sto sam u tom trenutku na tom mestu me je pre godinu dana poguralo preko granice za koju nisam bio svestan ni da postoji. Ove godine sam bio cudno miran. Nisam cak ni imao ciljni tempo. Rekao sam zeni  dan pre da cu krenuti sa 5 min/km, i usporiti ako vidim da ne mogu.

 

Potpuno miran, ne fokusiran, fokus je nesto drugo, bas miran, otklonjen od svega sto se desavalo sam startovao i kao robot istrcao prvih 5km tempom 5. Onda sam video da je sve ok i ubrzao na 4:55 i taj tempo drzao (skoro) do kraja trke.

Kilometri su se nizali, bola nigde, svaki korak poznat, trka je bila skoro dosadna. To nije prava rec, bila je „predvidljiva“, ravna, kao da se vec desila i ja je gledam u nekom ponovljenom snimku. Cak ni sledeci trenutak nije nista promenio: na 29. km me tradicionalno ceka porodica, oduvek, i tu uzimam okrepu i sportsko pice. Posle osam godina, uspeli smo da se izgubimo na tom istom mestu i ja sam samo prozujao, niti sam ih video, niti dobio okrepu. Glava pocinje da radi: kako ces sada jos 13km bez okrepe, a poslednji gel sam pojeo na 25km, dakle 17km u stvari? I jos gore: da li se nesto desilo s njima? Medjutim, ta mirnoca, to bivanje u trenutku me je preplavilo odgovorima: naravno da im se nista nije desilo, a 13km ces istrcati sa ili bez gela, jer mozes.

 

I tako je i bilo. Ne pamtim (a ovo je bio moj  13. maraton), da sam ikada zavrsnih 10km lakse istrcao. U nekom momentu sam poceo da se pitam, pa kada ce taj umor? Da li me nesto boli, a ja ne osecam? Da li uopste trcim ili sanjam ovu trku? Toliko, da sam posle 40. km ubrzao, i to ne malo ubrzao nego digao tempo za 30 sekundi po km, i poslednja 2,195 istrcao prosekom 4:24, i tako na kraju jos oborio svoje najbolje vreme za 15 sekundi.

 

Na kraju, zasto volim da trcim? Uvek otkrijem nesto novo o sebi, borim se sa sobom, i mislim tj nadam se da sam posle svake trke drugaciji, a usudjujem se reci i malo bolji covek. 
 

A sad NY za mesec dana, za moju dusu.