školski Jezički Problemi...

[bus]

a da ne pricamo o tome da je i to zabluda o nacinu na koji dobri pisci stvaraju svoja dela.

Osim ako nisu nadrealisti, ofkors. ...Ma jasno sasvim da bez tekstualne kohezije i poznavanja žanrova nema nikakvog pisanja, pa ni kreativnog. O akademskom i tehničkom ne vredi ni raspravljati, jer za njih bez poštovanja žanrovskih konvencija jednostavno nema leba.OPET EDIT: Mislim da bismo se svi trebali složiti da najveći deo onoga što se na ovom svetu piše nije stvar nikakve mistične inspiracije, već dobro razrađenog plana sa idejama koje se logično razvijaju u solidno sazdanom tekstu. Ne kažem da ne postoje bolji i lošiji pisci, ali odgovorno tvrdim da ne postoji (prosečna) osoba koja se ne može podučiti sastavljanju sasvim korektnog teksta. Edited December 23, 2007 by crveni autobus

[betty]

ja to, bar u nauci, zovem 'disciplinovana kreativnost'. onaj deo sa kreativnoscu je cesce stvar talenta koji nastavnik treba da oseti i pusti da se razvija ako postoji. ali onaj deo sa disciplinom, moze da se ulije u glave deci ukoliko se to cini metodicno. a onda prosto ima vise smisla uciti decu onome cemu realno mozes da ih naucis. vrlo jasan cost-benefit, cini mi se.

[расејан]

Reci šta bi gde prebacio, pa ću da vidim šta se može učiniti.

Сад више не знам да ли би ваљало... јер испада да ово ипак јесте тема(*) за то. Други пут, ако баш буде требало. -----(*) ја ћу topic и даље да преводим, па ко дуже издржи

[расејан]

Za nas 99% koji neće postati poznati autori književnosti nikakva šteta, a ogromna korist. Ni onih preostalih 1% koji ipak hoće postati poznati pisci malo discipline i kohezije u pisanom izrazu neće ni u čemu sprečiti da pišu originalno, ali će njihovom tekstu dati logičnu strukturu. Nešto kao savladavanje osnovnih konvencija crtanja pre nego što se baciš u neki veliki dizajn ili slikarstvo. Konvencije pisanog izraza, hteli mi to da priznamo ili ne, su jako bitne u svakodnevnom životu. Koliko sam se samo nagledao slučajeva u kojima ljudi jesu ili nisu dobili posao, jesu ili nisu bili primljeni na studije, i jesu ili nisu dobili dobru ocenu samo i isključivo na osnovu toga da li su poznavali žanrovske konvencije onoga što su pisali.

Седео сам у зборници док смо одлучивали по ђачким и родитељским молбама, и колегиница која их је читала (наравно, професорка схј & књ) је са особитим задовољством истицала свако "молим горњи наслов" и остало... при чему ипак није била ствар у томе да ли су текстописци познавали форму и занат писања, него у општој неписмености, много приземнијој. Реченице без предиката, уметнуте реченице без смисла, интерпункција методом расејаних мрава и слично. Форму су у ствари знали - свако уме да напише молбу, не уме свако да састави реченицу.Мислим да сам се ја увек бунио против тих "то се ради тако и тако", јер су ми их као клинцу наметали врло непедагошки. Као да сам се лакше извлачио кад нешто разбијем него кад не цртам онако како ми кажу. После, у основној, ваљда сам имао среће да су и за писање и за цртање пуштали да пишемо како хоћемо, а онда нам указивали на грешке и то прилично погођеним начином, не сећам се да је неко баш осрамоћен пред разредом због пуког одступања од форме.Други разлог што увек негодујем кад се спомене "учење креативне вештине" је што се на овом крају спектра управо десило оно чега сам се бојао као клинац: сви су научили да се то ради тако и тако, и не само да више не можеш наћи неког ко то уме да ради другачије, него нико ни не уме да цени другачије, ни да га препозна, чак нема ни стрпљења за то. Овакво глајхшалтовање нису умели да изведу ни Руси ни Пруси.