Ljuba Retrovizor Zivkov

[Sludge Factory]

Moj odgovor SimketuLjubomir Živkov 29.04.2010. Zasad nepoznati rodoljubi prete dvanaestogodišnjaku da će ga pojesti mrak, mali je na fejsbuku priznao Kosovo i prihvatio odgovornost za genocid u Srebrenici, oni koji mene ne vole ni nisu izbliza toliko nasilni, prolazim bolje i od samog predsednika kome preko iste mreže hoće da uteraju strah u kosti (ne znaju sirotani da se svakome ko preti preko interneta može ući u trag, ako je samo tragač ovlašćen, dovoljno stručan i dovoljno nadahnut), pa opet, vaspitavan sam da odgovorim kad mi neko nazove dobar dan, pa ću odgovoriti i onima koji bi da mi pomognu, a nikako da pređu sa reči na dela. Evo volonterskog uratka hrišćanina potpisanog kao Simke, a povod je moja crtica u dodatku “Blica” (Sagradiću šajku od sibirskog kedra/Pripratu ću od šimšira/A svilena jedra), naslov beše “Kud plovi ovaj brod”, među reakcijama publike, gde čak imam i izvesnu većinu, izdvaja se komentar izvesnoneizvesnog Simketa, tekst kao da je usvojen i uobličen u nekom komitetu, samo što je komitet pravoslavan i ćiriličan: Дугогодишње испољавање мржње према СПЦ,коментари увредљиви за њене вернике и свештенство,необјашњива озлојеђеност према свему што има везе са религијом уопште а нарочито православљем,одлике су разних писанија Љ.Ж.То није ништа ново.Раније бих осуђивао његове,агресивне и неутемељене ставове.Сада,међутим,схватам, да је човек који живи са толико мржње у себи заробљеник и жртва сопствене мисли те га као таквог не треба нападати већ му пружити помоћ. Покушавам да зрнце оправдања за његове поступке нађем у томе да му једино писање оваквих текстова омогућава да заради за живот.Верујем да је за ово чиме се бави ваљано плаћен од својих налагодаваца.Reč “pisanije” je brat u Hristu Simke odabrao iz dva razloga, zvuči starinski, slavjanotakorećiserbski, a pogrdno je, jer sama Matica naša o toj imenici veli: pisanija ž i pisanije s. nepotrebno ili rđavo, loše pisanje, piskaranje, dobro, veoma ste krivi kad rđavo pišete, kaže i Zola, brat Simke drži da sam upao u loop (“zarobljenik i žrtva sopstvene misli”) i smatra, jer se i sam od mojih prapočetaka do danas dijalektički razvio, da me ne treba napadati već mi treba pružiti pomoć, hvala, brate, ponuđen ko pomognut! Moj kritičar i terapeut uveren je da postoji ustanova koja za anticrkvena i protupravoslavna pisanija ima zaseban fond, grant kojeg sam se ja uz Sotoninu pomoć dokopao, i sve drugo što pišem, a ne tiče se Svete matere, pišem ja besplatno, tek koliko da zametnem trag, jer sam jedino za ovo istrajno bogohuljenje plaćen trideset srebrnjaka po šlajfni! Jedino mi pisanje (pisanije) ovakovih tekstova omogućava da zaradim za život. Taj pelin pravoslavni progutah, ali me poslednja rečenica dokrajči, ne zato što je gluplja od prethodnih, niti zato što protivureči dijagnozi da sam zarobljenik i žrtva sopstvene misli, nego zato što je ona lajtmotiv: nalogodavci pa nalogodavci! Preko glave mi je već ljudi koji nisu kadri da zamisle ne svet bez nalogodavaca i slepih izvršilaca, nego ne mogu da zamisle ma i jedno jedino radnosposobno stvorenje koje nema nalogodavca niti sa svoje strane želi da ikome išta naloži! &Još jednu stvar sve teže podnosim: to je uverenost pravovernih da pred čistotom i veličinom njihove vere svak mora da padne u smernu obamrlost: ne sme zucnuti ništa ni ako će država za bogomolju u obliku nasukanog korablja pokloniti plac i još dometnuti koliko god bude mogla novca kako ne bi zaostala za vernicima i bogatašima koji će bogobojažljivo i bogougodno odrešiti kesu. Država zar nije i Ustavom odvojena od Svete matere kao freshman od roditelja koji mu ne daju ni pare za odlazak u kamp nego ti on fino konobariše kad se raspusti pa tek posle ide na neko lepo mesto (eto, otpadnik ne upotrebljava staru serbsku reč “brucoš”, nego anglosaksonsku koja našoj nije ni do kolena). U nemogućnosti da odgovorim svakom simketu ponaosob pokušaću da ukratko kažem, a da mi to uprava “Peščanika” nije naložila, šta imam u svoju odbranu. 1. Religija je hobi. Ne pristajem da ma čijoj veri u boga dam specijalan status. Zašto bih o komercijalnom poduhvatu kao što će biti pravoslavna lađa od sibirske kedrovine imao da začepim svoju služb. gubicu? Biće to turistička kak se veli atrakcija, dobro, neka bude, biće kič, dobro. Turizam, kič i vera idu jedno s drugim, Danijel Dragojević zar ne kaže da je turizam san o brzom, priručnom i jeftinom raju?2. Vera je isto što i ribolov, heklanje, boćanje itd.SPC, katolička i druge crkve za mene su isto što i lovačka društva, automoto savezi, isto su mi što i bilo koji KUD, šahovski klub, vernici su za mene isto što i pecaroši, ne radim isto što i oni, ali ako idvorskom obalom vozim pored njihovih čadora i kotlića usporim jer ne bih da dignem prašinu: nisam u JNA napravio nijednu Ajfelovu kulu od šibica, ali nisam nikoga ni odgovarao od te kreativne razbibrige ili samozaborava, kad naiđu pripadnici neke sekte koji obrijanih glava pevaju ja ih propustim, jer imaju svoj ritam, a ja se ionako u hodu stalno nešto predomišljam, u Barceloni sam od jedne takve pevajuće skupine prihvatio ljubazno ponuđene kolačiće nepoznatog sastava, kakvoće i roka upotrebe; kad na obodu autobana, na stajalištima gde imaš samo parking, vodu i WC, vidim ljude koji klanjaju, gledam da tiho prođem kraj njih, kod braće moje babe koji su svi bili nazareni (sestra njena isto), stajao sam i ćutao dok su oni u sebi čitali meni nepoznatu molitvu uoči svakog obroka, kad odem na Tamiš da se okupam plivam sredinom pažljivo motreći da ne zasmetam nikome od ribolovaca koji ko zna imaju li baš dozvole da pecaju svaki sa sedam-osam štapova, ne znam ni vraćaju li u vodu ulovljene primerke koji sa svoje strane umeju da budu ispod propisane mere.3. Sveta matera isto je što i AMSS. Oni koje povezuju isti strahovi i nade stvore si klub gde im je lepo, ili od koga očekuju makar da izvade štetu, kao udruženja štediša “Dafimenta”, dobro, organizacija koja je premrežila zemaljsku kuglu i natrkilila vekove zadovoljava neku dublju, dugoročniju i univerzalniju potrebu homo sapiensa protiv čega ja nemam ništa, samo odbijam da se o svemu što pripadnici i poslovođe te udruge preduzimaju mora ćutati ili govoriti krajnje bogobojažljivo. Ja uostalom ne govorim ni o veri ni o crkvi, moj sektor je ono što se dešava između države i crkve, a svaki njihov ma i najneznatniji i najnežniji incest ostale neuključene građane lupi po džepu! Nijedna druga skupina ljudi povezanih zajedničkim vrednostima i zajedničkim radostima (jedriličari, skijaši, pa čak i ravnogorci) ne traže da prema njihovom kultu i ja osetim strahopoštovanje, samo vernici misle da u njima obitava nešto tajanstveno i uzvišeno, nešto sakralno te da bi čovek pred svakim sveštenikom i pred svakim vernikom zbog veličanstvenosti dogme i tolike tradicije kluba morao da večito oseća zort. 4. Rasejanje je puka statistika, ništa višeSrbi u dijaspori sebe doživljavaju kao čuvare najboljeg što nas krasi a što mi ovako neiseljeni zaboravismo da cenimo (a skoro sve je prvorazredno, osim klete nesloge, to nas ubi!). Ovi kojima se nije posrećilo da u inostranstvu naprave karijeru, da otvore praksu, da razviju biznis, pa su se vratili kao junak “Devojke iz grada” u rođeno selo, ili se nisu iz svog sela lepšeg od Pariza nikad nikud ni makli crkoše pak za ovima iz dijaspore: kao novinar dužan sam da sa posebnom pažnjom i pijetetom pišem o našima u belom svetu, naravno da si dužan, znaš li ti kolike su doznake iz inostranstva, ne znam i ne zanima me, to su stvari dobrovoljne, meni niko ne šalje nijedan evro, i kad naša država ulaže u dijasporu ja tu gubim i ne slažem se (za školu na Palama dadosmo dva miliona evra, za očuvanje ćirilice, sećanja na šare pirotskih ćilimova i koreografije narodnih srpskih kola u EU dali smo ne znam ni ja koliko). Istinabog, kad sam mene bilo rasejalo nisam iz Filadelfije mojima poslao nijedan dolar, tako su stvari stajale. Ćerke sam bio upisao u državnu školu, nisam pitao bi li platili nekome Srbinu (meni na primer) da tim dvema učenicama drži nastavu na maternjem jeziku, da im daleko od rodnog kraja usadi(m) mit o Kosovu, Svetom Savi, Srbima u BiH etc. Da učvrstim taj part time job našao bih još koje Srpče i barem dva Amerikančeta koja bi pristala da ovladaju tim egzotičnim indoevropskim jezikom… Hoću reći da pomisao na onamošnjeg mene nije trebalo u starom kraju ni kod koga da izaziva žmarce, tamo nemam pravo glasa, ovo domaće pravo da biram i da budem biran sam sam sebi uskratio, nisam se ni posle pete čaše šardonea u “Paladiumu” (koji više ne postoji, to sam letos ustanovio) pitao bi li me trebalo izabrati za jednog od dvadeset poslanika dijaspore u Narodnoj skupštini, otišao sam – ciao!Uh, već osam hiljada karaktera, nisam definisao kralja, četnike i Kosovo, drugi put, radnicima i seljacima srećan praznik želim!Peščanik.net, 28.04.2010.

[halloween]

Razbio!

Misterije organizmaAleksandar Delija Vučić priseže da će Šormaza primati svakog vikenda te da će ga kad "Crvena zvezda" zaigra u Evropi o svom trošku voditi na utakmice sve dok naš šampion ne bude eliminisanNeki političari su kao Dan pobede, svakih pet godina dospevaju u centar moje inače problematične pažnje, šta je bilo, u želji da se odmorim od preopširnosti stvarnog uzmem knjigu, da predahnem od novina i njihovih junaka, kad tamo "Ljubavna istorija D.Š. i D.S.S.", i već u prvom pasusu, a ima ih dva, shvatim da se radi o nastanku političara, o stupanju u partiju. Pa evo priče uz odobrenje autora, koji je, gle, još živ.Kad vidim neki par nikad me ne kopka gde se to dvoje upoznalo. U formi anegdote na kojoj su zajednički poradili supružnici rado prepričavaju kakav ih je uzbudljiv splet okolnosti neočekivano a na mnogaja ljeta povezao. Kao dete čuo sam pet-šest svedočenja iz prve ruke i trajno izgubio interesovanje za taj žanr, pa opet, kad god vidim Dragana Šormaza upitam se – gde su se DSS i on upoznali? Kad su shvatili da su jedno za drugo? Ko je kome prvi prišao? Je li ga zapazio neki stariji rukovodilac, pa je skovan plan da se taj domaćin i rodoljub zavrbuje? Ili je Drakče, mozgajući o budućnosti Srbije, ali i o svojoj vlastitoj, bacio oko na predsednikovu stranku? Ako je ono prvo tačno, kako je, što se kaže, tekao razgovor: "Dragane, školovan si čovek, ne možeš da ostaneš po strani dok ovi lopovi iz DS-a džepare našu bledu mater! Možeš mnogo da daš Partiji, a ona će ti se odužiti..." Ili je Šormaz Komisiji za prijem novih članova napisao molbu: "Budući upoznat i duboko saglasan sa Programom i Statutom DSS-a molim gorenavedeni naslov..."?Dalje, kad je Dragana primilo u Partiju, je li u sitne sate probudio ukućane: "Ljudi, učlanih se kod Koštunice!", ili je radosnu vest nosio u sebi: "Ne mora odmah da se raščuje gde sam, da ne ureknem, drugo, zašto da ne osetim slast konspiracije koju su iskusili stari članovi KPJ!" (5. maj, 2005.)Danas vidim u "Blicu" da ista osoba samo što nije prešla u nove radikale, novine vele da je sve utanačeno, "čeka se samo momenat kad će Koštunici saopštiti da napušta stranku". Nadam se najpre da napuštena strana ne uzima u ruke "Blic", "Lisicu i ždrala" zasigurno ne čita... A jesam pročitao pre možda mesec dana koliko ko dugo nije video vođu DSS-a uživo, tu je g. Šormaz bio među najuskraćenijima, planeta se dvaput okrenula oko Sunca i sedamsto puta oko svoje ose a funkcioner i poslanik nije bio u blagoslovenoj vođinoj blizini, pričalo se da miljenici bivaju pozivani u Belanovicu, Malo Karađorđevo, takoreći, a ono što me je iznenadilo bila je neka nova otresitost člana Partije koji reče da to nije takoreći ni važno, vidi ti člana kako govori o vođi, kao kad bi neki fudbaler Čelsija javno rekao: "Ma Manćini i ne dolazi na treninge, što se mene tiče ne mora ni na utakmici da nas vodi, mi znamo svoj posao, igrali smo fudbal pre njegovog dolaska, igraćemo odlično i kad on ode!"&Misterija prvobitnog učlanjenja, obreda inicijacije, nije još rasvetljena, neće verovatno nikad ni biti, a evo već nove zagonetke: kako li su izgledali prvi Draganovi susreti sa vođama Srpske napredne stranke, je li simpatija još iz vremena kad ovi nisu bili nimalo napredni (dapače), je li verolomstvu uopšte kumovao Koštunica povukavši se u osamu svoje dače?Da li ga je Toma zadirkivao: "Dragane, šta ima novo kod vas, kako ti je šef? Poruči mu kad ga budeš video da mi se javi, nedostupan pa nedostupan, šta ni ti ga ne viđaš, pa dobro, videćeš ga za vikend ili iduće sedmice..." A Dragan će: "Nisam ga video dve godine, što se mene tiče možda upravlja strankom i iz Londona, kao izbeglička vlada za vreme Drugog svetskog rata...." Ili je Dragan u restoranu prišao Vučiću : "Blago tebi, Acika, ti svog šefa viđaš nekoliko puta dnevno, a ja!..."? Možda je bio potreban neko treći, neko ko se isto kao i novi radikali silno uželeli Evrope (Evropa je srce Srbije!), da u stilu iskusnog provodadžije pita i jednu i drugu stranu: "Šta imam ako vam dovedem pojačanje, poslanika, iskusnog operativca, iz partije koja vas ne udostojava ni ljudskog odgovora na vaše zaista poletne planove?!", a Šormazu u isto vreme: "Gagi, jasno ti je da na izborima, kad god ovi bili, nemate šta da tražite, u interesu Srbije je da sposobniji kadrovi ostanu u državnom vrhu, pusti ti šta ko priča o preletačima, ne možeš ostati večno odan nečemu što je već otišlo u istoriju, i to ne sa nekom slavnom karakteristikom...". &U preliminarnom ugovoru kojeg su se Lisica i Ždral dokopali načinom koji nije za podičiti se stoji: 1. Dragan Šormaz odatle i odatle (u daljem tekstu: Pristupnik) nenagovoren od bilo koga, pri čistoj svesti, trezan, svojevoljno pristupa Srpskoj naprednoj stranci.2. Srpska napredna stranka (u daljem tekstu: Staratelj) prima se nasledstva iako nema garancija da će Pristupniku ostati poslanički mandat osvojen pod odbačenom ali još važećom zastavom DSS-a. 3. Pristupniku se garantuje da će na izborima, kad god ovi pali, dobiti mesto u Skupštini Srbije, da će biti član Otadžbinske uprave II, te da će redovno i uživo moći da viđa svoje rukovodioce i dobrotvore. a) Tomislav Nikolić iz Kragujevca, sa stanom (državnim, otkupljenim, prodatim) u Beogradu, obavezuje se da će Pristupnika viđati najmanje jednom u toku dve nedelje, pri čemu susret ne sme biti kraći od deset minuta niti duži od četvrt sata. b) Aleksandar Delija Vučić priseže da će Šormaza primati svakog vikenda te da će ga kad "Crvena zvezda" zaigra u Evropi o svom trošku voditi na utakmice sve dok naš šampion ne bude eliminisan.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=930843 Edited May 14, 2010 by halloween

[Mp40]

Apsolutni kraj...Plakanje ocmehahttp://www.pescanik.net/content/view/5076/1073/

[Sludge Factory]

Apsolutni kraj...Plakanje ocmehahttp://www.pescanik.net/content/view/5076/1073/

Ovo uramiti:

Ne znam kakav je bio zamysel potpisnika, ovih naših. Kad se Koštunici otme najdublji uzdah „kako li je sada na Kosovu“ da oni uskoče: „Kaparisali smo jako povoljno satelit koji može da snimi svaku svetinju i svaku nepodopštinu nad našim narodom“. Koštunica (živne vlasno i neodustajno): „Javite da ga smesta uključe i da ga ne gase, moramo našu teritoriju, naše tkivo, da gledamo makar iz perspektive dvoglavog belog orla!“ A mešetari će: „Ima jedna loša strana, možete da vidite samo kako je izgledalo pre četiri dana, nije sinhron, tačnije, ako bismo ga sad uključili slika bi se pojavila za tri do četiri dana, zavisi od meteoroloških prilika i od ometanja kojem će lažna država Kosovo bez sumnje pribeći...“ „Podaci o Kosovu nikad ne zastarevaju“ – rekao bi Koštunica. „Kosovo je kao prošlost jedino i moguće, slika kosovskog boja kasni, ali i živi evo više od šest vekova, sad će nam snimci stizati za par dana, eh, da je više ovakvih ministara i šefova savezne države, koji ne čekaju da im neka ustanova naloži šta da rade! Srbija vam neće zaboraviti što ste joj tako povoljno nabavili duhovno oko, mi kao neutralna zemlja moramo baš zato da imamo najbolji špijunski satelit, nema jake neutralnosti bez jake špijunaže! Molodci!“

[halloween]

Vazdušna odbrana Indije zarobila je pakistanskog goluba osumnjičenog za špijunažu, tako vam i treba, braćo Pakistanci, kad niste kupili špijunski satelit koji se ne bi polakomio na nekakvu prekrupu i ne bi pao tuđinu u ruke;

http://istinomer.rs/sr/bonus/Retrovizor/story/383/Pravda+za+Slobodana.html

Tajkunska ćuprija Ljubomir Živkov 09.06.2010. Kad su cenj. rukovodioci u naše i u svoje lično ime prigrlili kapitalizam digli smo svi ruke od jednakosti, ali nismo baš mislili da napravimo ovoliku provaliju sa klizištima svuda unaokolo koja bode oči evo i Borisu Tadiću, i predsednik je kraj tolikih putovanja, gde lično reklamira Srbiju i gde vlastitim šarmom te zhiznjeradostnym nastupom privlači strane kompanije da ulažu kod nas, primetio kako se izvestan broj njegovih podanika nepristojno obogatio. Tako se blagoizraziv i postideo je ko zna koliko glava porodice i ko zna koliko običnih članova bogataških domaćinstava, premda možda i nije, jer je ukorenima njihovo bogatstvo kao dobar dan, pa čovek se srodi i sa siromaštvom, a da neće sa obiljem i svakojim berićetom - šta da rade građani čiji poslovni talenat nije zamro ni za vreme Slobe, nego se prelivala čaša njihova!„Nepristojno bogati“ - nije li možda pleonazam? Pa, svako veliko bogatstvo nepristojno je, upravo svojom prekomernošću priznaje ono da nije izraslo na radu nego na okolnostima, na preduzimljivosti i snalažljivosti koje bi trebalo preispitati. Ja se kad god mi neko nabroji šta su sve partizani oduzeli kraljevskoj familiji pitam kako je Kruna uspela da dođe do tolike tečevine, pa su Svetoj materi bili oduzeti i sad joj se naravno vraćaju čitavi srezovi pod vinogradima i šumama, kako su sluge Gospodnje ispale tako okretne? &U pravilno ustrojenom poslovnom carstvu sunce nikad ne zalazi, aferim, ali zato dolazi do trajnog pomračenja sunca u mnogoj avliji, u mnogom gradskom dvorištu sa zajedničkom česmom: silni proleteri ostadoše ili bez posla (jer najbogatiji ljudi ništa ne proizvode nego trguju li trguju), ili postadoše kmetovi. Stanje kao u Rusiji pre 1861. nije eto promaklo ni šefu države koji ne bi da mu se za pedeset godina desi socijalistička revolucija, ali zar mu ne bi trebalo pomoći da još bolje razume zajednicu kojom kao dvoglavi orao na grbu vlada sa dva svoja rukovodeća mesta? Mapa neprirodnih bogatstava države SrbijeStanovništvo Srbije deli se na političare i na birače. Ono što su za Marksa bili buržuji to su sada političari, sredstva za nerad u njihovim su rukama. Birače čine proleteri, seljačija i poštena inteligencija otelotvorena u profesoru Č., pojedincu koji je od poštenja napravio zanimanje i živi kao prelazni oblik.Na vrhu evoluciono-klasne lestvice su velepomenuti bogatuni nepristojnici, ispod njih su pristojni bogataši - državni, vojni, crkveni i državi blizak umetničko-naučni vrh. Koji ne treba zamišljati kano šiljak bojnog koplja, već više kao mermerisanu kupolu ispod koje nema hrama i koja poput kape nebeske nema ništa sa gravitacijom; državno činovništvo koje prima manje od osamdeset hiljada dinara na samom je rubu propasti, da ne kažem na rubu pameti, i da ne bi došlo do činovničkog ustanka ili do njihovog masovnog prelaska na samofinansiranje Vlada svakome hrišćanski daruje po pet hiljada dinara, vi ste naša krv, naša kost, i nije u redu da toliko zaostajete za nama, koji jesmo elita, ali znamo da odmah ispod sudskog pristava počinje ambis u koji je gadno i pogledati, a na čijem se dalekom dnu naziru pripadnici kaste pristojnih siromaha: sa onog nadvožnjaka u Bežaniji vidite barake i plehano-kartonske građevine iz kojih se ipak izvija dim, kao na dečijim crtežima, e, tako nepristojno i pristojno bogati pogleduju na stare automobile koje pristojni siromasi na silu boga opravljaju, registruju i voze. Ispod pristojnih siromaha, e, to je sad već blizu, na dohvat ruke, počinje nepristojno siromaštvo. Sve brojniji pripadnici ove kaste ranije su čekali sumrak, sad usred bela dana rovare po našem i tako nesortiranom smeću ostavljajući mučan utisak na turiste, na strance koji masovno dolaze verujući predsedniku Tadiću da je Srbija lider na Balkanu; izvesnu nelagodu, premda je navika već učinila svoje, izazivaju siromašni nepristojnici i kod sviju ostalih staleža.Odnosi među četirma srpskim kastamaNepristojni i pristojni bogataši zavise jedni od drugih, nepristojni daju milodare pristojnima (čiji su, ne zaboravimo, predstavnici političari, šefovi partija, savetnici etc.), pošto ti darovi nisu uvek od srca moglo bi se reći da partije pomalo i reketiraju nepristojne bogataše, a nepristojni bogataši smerno i pobožno ponavljaju mantru „dobro čini i dobru se nadaj“.Između pristojnih i nepristojnih bogataša na snazi je stalni prećutni pakt o nenapadanju i uzajamnoj pomoći, što će reći da pomanjkanje ili višak pristojnosti ne igra nikakvu ulogu: gornje slojeve srbosfere povezuje bogatstvo i obostrani interes da se zlatno doba nikad ne završi. Siromaštvo je i u pogledu društvene kohezije podbacilo: dok su nepristojno i pristojno bogati okrenuti jedni drugima (nekad im je nada duža od strepnje, ali se uvek merkaju), pristojno siromašni i nepristojno siromašni ne očekuju jedni od drugih ništa, i ko zna kad će kod nas biti skupština staleža (mislim ovih potlačenih)!Što se socijalne prohodnosti tiče, i tu se bogati i siromašni razlikuju, bogati se drže svak svoje specijalnosti, premda smo imali i izuzetke. Jedan neumesno (neuljudno) bogat građanin uskopistio se da bude političar i da sam bdije nad svojim blagom, to se nije baš dobro po njega završilo; drugi, ne baš toliko neprikladno ali ipak bogat pojedinac zaintačio se bio da postane potpredsednik stranke, ali je predsednik stranke tvrda srca bio (i ostao). Ergo: nepristojno bogati ljudi retko ulaze u politiku, da se njome javno i neposredno bave. I ne znam nijednog političara da se javno zatajkunio: možda je neko iz državnog vrha i postao nepristojno imućan, taj to dakako krije, uglavnom između nepristojno i pristojno bogatog sveta nema migracija, dočim je pristojno siromašnim ljudima stalno otvoren put ka nepristojnom siromaštvu. Doista, i mnogi se nepristojno siromašan građanin nada da će jednog lepog dana postati sasvim pristojno siromašan.Evoluirajući iz godine u godinu nepristojno i pristojno bogati ljudi izgubili su čulo stida, zašto bi ga i imali, kad je njihov uspeh plod njihovog talenta, kreativnosti, pronicljivosti; pristojno i nepristojno siromašnima ostade atavizam: stide se što su u slobodnoj veličanstvenoj utakmici do nogu potučeni.Čitali ste Tadićevo „Šta da se radi?“? Pošto se iskazao kao šaljivdžija u poplavi pitajući zaprepašćene seljane da li su prozebloj i unezverenoj živini dali sedative, pošto je ukorio nepristojno siromašne podanike što zidaju kuće na gumnima koja prethodno nisu ispitali stručnjaci Geološkog zavoda, Hidrometeorološkog zavoda, Rudarskog fakulteta i SANU, pošto je tri dana i tri noći Grcima ponavljao da oni možda jesu kolevka civilizacije ali da je Srbija krevetac biznisa te zašto sad kad im pretiče ne bi svoje enormne novčane zalihe uložili u srpsku privredu, bacio se predsednik na etiku i sociologiju: nepristojno bogati ima ili da se upristoje ili da koliko-toliko osiromaše.Kad su ga novinari pitali ima li na umu kakvog određenog bogatuna ispostavilo se da nema, da sad pomene neko ime uticao bi na samostalnost tužilaštva, državnih revizora, finansijske inspekcije, predsednik zato i jeste predsednik da se bavi opštostima, da primeti i osudi neku nelepost’, a ta osuda treba da bude zvezda vodilja državnim organima i službenicima koji su za te istražne radnje školovani, ovlašćeni i plaćeni toliko da pripadaju pristojno bogatima.Predsednik je lično razgovarao sa bogatim ljudima, i to reklo bi se sa nepristojnicima, jer i oni su građani te imaju pravo i dužnost da ponekad ćeretaju sa šefom države, i znate šta im je kazao: „Zašto vi tajkuni ne napravite ovom narodu jedan lep most, neka se tako i zove, ’Tajkunski most’, da vas ljudi pamte po nečemu što su od vas dobili...“Tajkuni su prešli hladnokrvno preko ponuđene indulgencije i preko mogućnosti da sa časnog tajkunskog reda skinu auru okrutne sebičnosti; da su malo načitaniji možda bi poželeli da i sami budu književno obrađeni, ovako, nisu se polakomili da budu kolektivni Mehmed-paša Sokolović, baš njih briga da o njima čita i žiri za dodelu Nobelove nagrade, ili da uđu bar u školsku lektiru. Šteta.Ispod Tajkunskog mosta teče Dunav i ljubav naša.Peščanik.net, 08.06.2010.

http://www.pescanik.net/content/view/5134/1073/

[Mp40]

Nateracu sve koje poznajem da procitaju ovo remek delo.Bicu, ako treba, onaj dosadni saljivi drugar sto salje linkove koje niko nije iskao...

[Sludge Factory]

Kakav je genije ovaj covek! Mrco, kad krene revolucija, Ljuba ce biti njen glavni ideolog! -_-

[darling]

je l bio ovaj link?http://www.istinomer.rs/sr/bonus/Retrovizor.html?gclid=CIm5g6PLuaICFcuQ3wodR1Xt9Q

[darling]

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=938813

[Sludge Factory]

Čuvar kolevke u svakom perioduLjubomir Živkov 04.07.2010. Braćo u Hristu, pomagajte, ljudi sa veštačkim identitetom naselili su kolevku hrišćanstva koja vekovima pripada Srbiji i Srbima, ovako je, u stilu pravog verskog poglavara, ali i u stilu ovlašćenog čuvara kolevke besedio naš predsednik u Austriji gde je otputovao sa svojim identitetom i nekolicinom bližnjih.Mora da se našem patrijarhu tj. predsedniku učinilo da na spor Srbije sa kosovskim Albancima Evropa gleda kao na tipičnu srbijansku parnicu zbog međe, kao da se radi o prisvojenoj livadi ili bagremaru, a u pitanju je svetinja koju smo vekovima čuvali ne samo i ne toliko zbog nas samih koliko zbog staroga kontinenta čija je duhovna kolevka - šta? Kosovo.To je postojbina hrišćanskog identiteta, tu je hrišćanstvo ljuljano i presvlačeno, u toj kolevci nikli su mu i prvi zubići koje će docnije hrabro pokazati inovercima, nevernicima, jereticima i svima koji lice svoje okretoše ot lica Božija... Da su kosovski Albanci hrišćani bilo bi đene-đene: braćo hrišćanska, hvala vam što ste prihvatili viševekovnu šihtu da pazite na kolevku našu, mi smo je lakirali i čuvali od žiška hiljadu godina, predajemo vam je u ispravnom stanju, ama su Albanci verski neujednačeni, ima među njima hrišćana, ali ima više onih koji to nisu, a mnogima je samo albanstvo neka vrsta vere! Samim tim nedostojni su da dežuraju na svetilištu, kad kažem ‘dežuraju’ mislim da žive na njemu, jer čuvar kolevke šta je nego neka vrsta hauzmajstora - paziš na zgradu u čijem prizemlju i stanuješ. Dakle, Evropo i Zapade celi, ako zazireš od islama, onda se spomeni rodnog mesta vere svoje i pomozi nam da se vratimo na naše vekovno požarstvo! Predsednik je podsetio domaćine, našijence u carstvujuščoj Vijeni, ali i Dodika koji mu je bio uz koljeno, da je u našoj zemlji rođen car Konstantin, dobro, u krštenici mu nije pisalo baš Kosovo nego Niš (kao i Piksiju), ali to je vladar koji je hrišćanstvo učinio državnom religijom, što je u ono vreme bilo jako napredno i politički korektno. Danas to više nije slučaj, ali država Srbija oseća i dalje snažnu privrženost hrišćanstvu i apeluje na druge hrišćanske zemlje i crkve da potpomognu obnovu ugroženog srpskog identiteta. Tu je predsednik ko zna koji put uzjahao liubimogo kon’ka, a to je identitet, bez identiteta nema budućnosti, naš identitet je prirodan, autentičan, atestiran i još je pod garancijom, iako mu se trajanje meri vekovima, a okupatorov identitet (koji je veštački, kao genetski izmenjena soja) ima svega dve godine! Odavno me neka predsednikova govorancija nije toliko dirnula, ako je Afrika rodno mesto čovečanstva, Srbija je kolevka i obdanište hrišćanstva, silesija katedrala, Vatikan, Konstantinopolj, verski ratovi, Sveta inkvizicija – sve to potiče od nas i sve to ulazi u našu vojska bi rekla karakteristiku, predsednik kaže u naš identitet: „Niko bez identiteta ne može postojati u budućnosti. To pitanje nadilazi državne interese, ono je transcedentno i to je pitanje smisla našeg postojanja. Zato Kosovo nije samo državno pitanje”, rekao je Tadić. U naš transendentni identitet ulaze i svi Srbi, biseri rasuti po celom svetu, pa oni su mnogo više naši i mnogo su više mi nego građani Srbije koji nisu Srbi a mnogi nisu čak ni hrišćani! Transcendetni Boris rekao je da kneževina kojom on blagorukovodi ima pravo i obavezu da štiti prava Srba u regionu i u inostranstvu, što ja mislim da nema, i zaista dok sam bio raseljen a jedno vreme i bez posla nisam smatrao da Srbija treba o meni da se stara, predsednik pak podseća da je Srba van matice nekoliko miliona, a što je još važnije i potresnije oni nam šalju godišnje pet milijardi dolara (u čemu se istinabog nisam bio istakao), te mi u matici ne moramo da se pretrgnemo nego možemo da se na miru kladimo, da glasamo za Miloša, Firčija ili čika Raku, ali ako mi našima u belom svetu otvorimo pokoju školu, damo im priredbu i finansiramo neki KUD, a oni nama šalju milijarde, zar mi njih ne varamo, zar ih ne reketiramo? Vi ste došli do lepog života, mi ćemo odovud da vas štitimo, ali to će da vas košta! Ja bih tu plačevnu nit između rasejanih Srba i države Srbije prekinuo, ono što vezuje rodbinu, prijatelje, ljubavnike, kumove itd. njihova je stvar, ponoviću ono što sam pre par meseci napisao, da je vera hobi, a da je dijaspora statistika, vsjo! Otišao si – ćao! Ima država čime da se bavi u svojim granicama, tek kad tu sve bude cakum-pakum može možda da se opija zemljaštvom i slavnom identitetom utemeljivača hrišćanstva. Kad sam polagao svečanu obavezu - u borbi za ustavni poredak i teritorijalni intregritet SFRJ neću žalili da dam i svoj život – nešto mi je smetalo, sad znam i šta, na ondašnjem stupnju razvoja zakletva je bila savršena, ali ja sam još onda želeo da poginem za “teritorijalni identitet”. U koji itekako ulazi slatko pravoslavlje - ako smo u užem krugu. Ako smo pak u gostima kod katolika i protestanata onda se zagrcnemo pričajući o hrišćanstvu, čiji su koreni u kosovskom černozemu, te je o uzvišenim pitanjima vere i njenog postanja nemoguće govoriti bez katastarskih knjiga, zato je teritorijalni identitet kategorija predsednikove filozofije i temelj je naše spoljne politike. Ovo nam je prvi vladar koji javno ističe vlastitu i neodoljivu privrženost veri naciona iz kojeg je potekao, iako su baš država (nepshiloška ustanova na čijem je on blagoslovenom čelu) i crkva zvanično odvojene. Tadić je međutim došao k sebi ubrzo nakon transcendentne bečke panhrišćanske besede, eno ga, kak ni v chem ne bzvalo, deli sablje hrišćanima koji su završili vojnu akademiju, možda baš dimiskije (svaka dobra sablja je iz Damaska, ima kod Flobera), sablja je ono što povezuje i izmiruje vere, ima u njoj nešto ekumensko, kao i u svetlom oružju koje Srbija izvozi nehrišćanskim zemljama, a sve u nadi da će ono biti upotrebljeno shodno Božijim zapovestima.Peščanik.net, 04.07.2010.

[Skyhighatrist]

Štanglom kroz svet26. 07. 2010.Međunarodna zajednica još jednom je proigrala naše prostodušno poverenje, nije deklaraciju o nezavisnosti Kosova proglasila nezakonitom. E, bol zbog izgubljene kolevke hrišćanstva i zenice oka srpskog dva građanina iskazala su upavši u gradski autobus gde su mog kolegu Teofila Pančića udarali metalnom šipkom po glavi i drugde, koliko god im je konfiguracija bojišta to dopuštala, nije Teofil prodao Kosovo, to verujem zna i sama šipka, ne znam je li stigao išta da napiše povodom odluke Međunarodnog suda pravde, a već je nad njim izvršena kazna koju su tumačeći ispravno duh vremena izrekli mladi parasudski volonteri: ovo ti je zato što nisi dovoljno ožalio kidanje našeg tkiva, što nisi bio ucveljen, niti kivan koliko si morao biti, drugo, čim upalimo džamiju ili kiosk Gorancu (koji nije Albanac, ali nije, brate, ni Srbin!), tebi smeta!...Ljudsko pravo da se nema automobil pokazalo je, eto i svoje naličje, huliganima je kudikamo prijatnije i lakše da buše gume, da razbiju šoferšajbnun ili da sprejom napišu "smrt izdajnicima", nego da na javnom mestu napadnu osobu koja je možda mogla zarobiti bar jednog napadača, ovo bi me građansko hapšenje posebno razonodilo, a oraspoložilo bi me i da je kogod krišom snimio napad, uglavnom bi NUNS i UNS mogli da svoje istaknute članove opskrbe šlemovima, jer je biti nezavisan novinar u Srbiji opasno barem i koliko vožnja skuterom!Srpska vlastela čekala je strpljivo da Međunarodni sud srubi albansku deklaraciju o nezavisnosti, ali je sud promašio temu, Boris Tadić se nadao da će sud ispasti fer (kao što je sudija za prekršaje bila fer prema njemu u šampanjskom procesu), sad razočarano, ali stručno govori kako se sud nije izjasnio o suštini, pa naravno da nije, proučiti je li neki akt u skladu sa pravnim poretkom i znači baviti se formom; Dragan Todorović je sa svog parkinga za kamione uzviknuo da je sud em pogrešio em dušu ogrešio, to li je hvala narodnom poslaniku na čijem parkingu ima mesta za kamiondžije iz cele međunarodne zajednice, mudri Dodik (kome u "Politici" objaviše sliku kad je bio najmršaviji te više liči na Kevina Spejsija nego na braću Pozderac) takođe smatra da je sudska odluka gnusna i nečovečna, ali će, gle, dobro doći i zvučaće odlično kad ustreba rukovodstvu Republike Srpske kome je sarajevskog i zuluma međunarodne zajednice preko glave. Crkva je uzdajući se u retroaktivnu svemoć Gospodnju zakazala moleban dva sata nakon izricanja presude, pokušala je unatraške da utiče na sudije koje sa 10:4 izdadoše Srbiju, crkvena zvona probudila su iz popodnevne dremke i samog Mirka Cvetkovića. Pošto nije mogao ponovo da zaspi, zakazao je moleban u odajama Vlade, narodni poslanici koji su se razmileli po letovalištima i banjama moraće da se vrate ne bi li i oni bacili kamen’ v ogorod Međunarodnog suda, predsednik Tadić dovrhunjuje pismo koje će njegovi lični izaslanici da odnesu u pedeset rezidencija, što će nas po mojoj računici koštati dvesta osamdeset hiljada dolara (osamdeset dve hiljada avionske karte i aerodromske takse, ostalo su troškovi smeštaja i kostiranje, jer se kuriri neće vraćati dok ne dobiju odgovor, kao što se sluga po kome gospodar pošlje cveće i poruku nekoj gospi ne vraća dok potonja ne sroči željeni reponse).Povodom novog bubotka koji dobismo od verolomnog čovečanstva oglasio se i velikomučenik kosovski Vojislav, apeluje, upozorava i takoreći nalaže Srbima da ne napuštaju Kosovo, ostatak života provešće bivši vladar u južnoj pokrajini bodreći starosedeoce da ostanu i dajući primer sunarodnicima koje kao i njega ne očekuje više nikakav boljitak u karijeri da se presele na Kosovu te da ličnim prisustvom koliko-toliko udare kontru albanskom priraštaju: taj priraštaj statistika zove prirodnim, a za nas Srbe neprirodan je.Eto. To rekoh i spasih glavu šipke.Ja se barem nadam.

[Sludge Factory]

Pronošenje slaveLjubomir Živkov 12.08.2010. Rus Vladimir Ladižanjski osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu, ali je pri tome izgubio život. Da nije umro mogao bi uz specijalnu penziju da živi još pedeset ili sto godina, jer je Rusija i majka i pravna naslednica SSSR-a, zemlje koja je čovečanstvu uz tolike druge izume podarila ideju zasluyhnykh artistov i zasluzhnykh sportistov. Najrevnosnija baštinica te ideje (koju je kolos poput SSSR kojekako i uspevao da sprovede u takozvani život) jeste Srbija, država kladionica, marketinga, portparola, koju hoću reći nema ker za šta da ujede, a koja svojim zaslužnim sportistima (kao god i umetnicima, naučnicima i državinim službenicima) hoće da obezbedi rajsko živovanje zbog toga što su slavu Srbije proneli po svim meridijanima. Kakvu slavu, šta je to slava, može li se slava pronositi i šta je svrha toga pronosa – to kao da nikog živog u ovoj smušenoj zemljici ne zanima. Rus Vladimir Ladižanjski osvojio je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u dužini boravka na sve većoj i većoj vrućini, zagreje se sauna, dogreva se preko sto stepeni a takmičari sede unutra pa ko duže izdrži i ko otrpi veću vrelinu pobeđuje, ne možeš sportskoj disciplini ni ime da daš: sauanrstvo, saunašenje... Uglavnom je u finalu nesrećni Rus umro: na korak od njega, ali u rashlađenoj prostoriji, sedeli su olimpijski lekari. Njegov sportski rival, Finac koji je hteo da pronese slavu svoje zemlje, prenesen je u bolnicu sa teškim opekotinama, organizatori još dugo neće moći da mu okače lentu i zlatnu medalju, pretpostavljam da je potonji pobedio, pošto je drugi finalista izdinstan na najsvirepiji način otišao u neki svet gde nadam se nema besomučnog takmičenja.Daj, čoveče, to je bio nesrećan slučaj, kakve to veze ima sa našim sportistima koji su nas proslavili divnim i bezopasnim sportovima... - Jeste ovo bila nesreća, ali pre nego što se ona desila zar se iko upitao: kakvo je ovo takmičenje, čemu služi, šta donosi samom sportisti i šta je tu uopšte sportsko? Gde su granice ljudskih mogućnosti, to kad čujem od sportskih novinara tri dana sreće nemam! Vrhunski sport vidim kao vrhunsko preterivanje i smatram ga općenito nezdravim. Želja za publicitetom i ogroman novac koji se smeši uspešnima nagoni mlade ljude da se iznuravaju pa i da štošta reskiraju, ali im ja za to ne bih davao specijalne penzije. Čak i kad bi se radilo o kraljici sportova tj. fudbalu, kad bi orlovi na olimpijskim igrama osvojili kakovu medalju ne bih im nikad dao zaslužnu penziju! To što si u jednom trenutku bio na krovu sveta, što si slušao i pevao himnu svoje zemlje, što ti je uručena medalja, to ti je plata! Ako si dobro igrao za sebe si prvog igrao, proneo si svoju slavu, a ne moju koji sam te bodrio iz nekog kafića. Kad fanfare utihnu, gledaj šta ćeš, potpiši višemilionski ugovor sa nekom kapitalističkom fudbalskom tvrtkom, a ako ti je karijera na zalasku uči za trenera, idi na zanat, studiraj, radi šta znaš, ali nemaš još ni trideset godina i ne slažem se da ti od tvoje četrdesete ja dajem penziju triput veću od prosečne zarade nekoga ko ne pronosi slavu nego radi u fabrici, na građevini, u gradskom zelenilu ili u domu zdravlja! Što je najlepše, mnogi sportisti i jesu blagovremeno mozgali o svojoj nesportskoj budućnosti, većina se priklonila ugostiteljstvu, mnogi su postali treneri, država mora da je i njih prijatno iznenadila obznanivši da će svaki osvajač medalje ako je pregurao četrdesetu dobijati penziju od mislim sto deset hiljada dinara. Vredni poslenici ministarstvu sporta prebrojali su kompletan naš medaluk i, gle, imamo više od petsto medalja, nosioci su slava bogu živi i sad mogu da planduju do mile volje: jedan svetao trenutak u sportu dovoljan je za ceo život, pa zašto?! Ih, Ljubomire, nije to bilo koji trenutak, nego se zahvaljujući tome sportskom pregaocu ili geniju vijorila naša zastava, pa koja je i kakva je ta naša zastava, da je obaspem poljupcima i suzama, hoće li Srbija hraniti i dvoriti i sportiste koji su proneli slavu mrske Jugoslavije? Izdržavajući sama tolike šampione Srbija dovodi ostale republike a danas samostalne kneževine u neravnopravan položaj! &Šta sam ja dobio time što je čovek iz moje ulice u Farkaždinu (Duško Epifanić) pobeđivao na saveznim i međunarodnim takmičenjima u streljaštvu? Nisam ništa dobio, a nisam ništa ni zaslužio. I kako je Duško mogao proneti slavu Farkaždina po svim uporednicima? Je li mesno lovačko društvo dobilo novac od ministarstva sporta da odneguje još kojeg strelca koji se neće odavati krivolovu nego će na olimpijadama da pogađa krugove? Je li u našoj školi osnova streljačka sekcija, da ne kažem streljački odred, kako bismo svi postali vrhunski snajperisti? U Farkaždin nije došla čak ni televizija da snimi selo koje je rodilo prvaka, jedva da smo i struju dobili, slava koju je Duško postigao njegova je lična, dok njegovom rodnom mestu ne pripada ništa. Isto se to, ama potpuno isto, događa sa Srbijom, ili ma kojom drugom državom. Neće uspeh njene reprezentacije ili pojedinca ništa promeniti, može Ana Ivanović opet da postane prva ili druga, neće zbog toga da nam dođe više turista ili investitora. &Naša se vrhuška opija šampionstvom, sebe vidi kao elitu i hoće da se bratimi sa drugim elitama, našu vladajuću klasu ne zanima masovan, amaterski, dečiji i školski sport, nju uzbuđuju samo rekordi, ona razmišlja samo u simbolima dok ju običan živalj koji nema dovoljno igrališta, bazena i biciklističkih staza ne interesuje, to je samo prirodno odgajalište glasača. &U centru Brna gledao sam ceo dan kako se na ogromnoj strunjači koja zaprema pola trga smenjuju ekipe malih hokejaša, fudbalera, karatista, neki su očito u sportskim društvima, neki su iz škole tu dovedeni na fizičko, imaju među prolaznicima pomalo i publike, ali se prvenstveno oni igraju, svaki petstoti biće reprezentativac Češke, ali meni su važniji, a reklo bi se i tamošnjoj državi, ovih 499 koji neće nikad postati profesionalci. Naši bi rukovodioci samo pobednike, da im oni organizuju dočeke i da im uruče ključeve od stana, a sad evo i penzije, pa nesrazmerno je da za nekoliko godina treniranja i za jedan svetao trenutak na takmičenju dobijaš od države triput više para nego čovek koji je završio školu i onda radio četrdeset godina. Zato i ne govorim o sportistima koji su negde zaradili milione dolara, nego ja ne bih dao specijalnu penziju nikome: bavio si se sportom, umetnošću ili naukom - na svoju odgovornost. Da, ali ja sam bio olimpijski šampion, čestitam, to mora da je bilo prijatno, ali sad si isto što i drugi! &Državni visokonameštenici moći će da zadrže po dva radna mesta, sa čim se vidim sad ne slaže ni sam Boris Tadić koji ne znam hoće li ličnim primerom postideti tih pet hiljada pohlepnika, ili će reći: „Ja jesam predsednik i DS i Srbije, ali ja na oba mesta takoreći volontiram, uostalom, qoud licet Iovi non licet bovi... „ &„Peščaniku“ se u mom ličnom pristustvu otvoreno i neretko spočitava da ne predlaže rešenja, ne nudi terapiju nego samo uznemirava javnost izricanjem dijagnoza koje su svaka crnja od prethodne, evo dakle predloga. 1.Da se nijednom umetniku, nijednom sportisti i nijednom naučniku ne da specijalna penzija. Čovek koji je toliko nadvisio okolinu mora biti sposoban da mimo tog svog grandioznog umetničkonaučnog dela (otkrića, rekorda, pobede i sl.) radi nešto od čega će živeti. 2.Da se ako Boga znamo ne dodeli kabinet, službeni auto ni sekretarica Milanu Milutinoviću (sozercanie nepotrebno). 3.Da se SANU raspusti, da se nikom živom ne isplati više nijedan tzv. akademski dodatak, da se svi velikani smesta isele iz kabineta kako bi velelepna zgrada na krasnom mestu dobila i krasnu namenu: tvrdim da je SANU posve nepotrebna i da se ništa ne bi desilo kad bi onda bila naglo i trajno raspuštena. Pazi molim te, a Francuzi, Rusi i toliki drugi narodi imaju akademiju! - Neka imaju! Mogu da navedem i države čije stanovništvo sasvim lepo živi bez akademije nauka i umetnosti, ali kad bi i sve države imale svak svoju SANU ja bih mislio da nama naša SANU ne treba: ništa nam ne daje i njenim se ukinućem ne bi ništa poremetilo (osim u životu njezinih razmaženih i precenjenih članova, za šta je krajnje vreme). Ako gadno grešim, ako bi se nebo srušilo kad bi sportistima, umetnicima i naučnicima bile ukinute feudalne privilegije, neka se sruši. Na moju odgovornost. I na moju glavu najpre.Peščanik.net, 12.08.2010.

[halloween]

Tužni jok15. 08. 2010. Svetki dan mladih zatekao je našu mladež sputaniju nego ikad: te ne stavljaj baklju policajcu u usta (lučonoša mislio da je u pitanju grobar a ne pripadnik snaga reda), te ne udaraj šipkom po glavi novinara (u kojem su slučaju poletarci propustili kroz šake i šipku baš koga su hteli), te ne napadaj mlade goste iz Nemačke makar ti bio ubeđen da su udarili seksualnom stranputicom... Na svetskom prvenstvu u trpljenu vreline i vodene pare život je izgubio finalista iz Rusije, dok je drugi finalista sa teškim opekotinama prevezen u bolnicu. Nisam ni znao za ovo svetsko prvenstvo, "Sam svoj Mengele", tako bih ga nazvao da me je organizacioni odbor, kak se veli, konsultovao. Naše Ministarstvo pravde podviknulo je Rusima da zvanično odgovore jesu li dali azil bratu Kariću, Rusi će se polomiti da nam u što kraćem roku odgovore kako bismo se mi bacili na pisanje protestne note i oštrog demarša, jer nam je već preko glave da svima koje naša država vija Rusija ispada sigurna kuća.Predsednik Tadić se u Bugarskoj sa svojim domaćinom odao maštarijama o Južnom toku, da bi iz Rusije - mnogo brže nego kad je u pitanju bratec Bogoliub - stigao aber da će tok teći tamo gde gasovlasnici budu želeli. Novi radikali traže da se sanjar izvini vazda budnom "Gazpromu", predsednik ih nije udostojio odgovora. Potonjeg nije uzeo u zaštitu niko iz njegovog kabineta, nego se portparolka gospođa Trivan dohvatila sa portparolkom SNS, iz čega se vidi da je dobro kad predsednik Republike protivno Ustavu obavlja još neku javnu delatnost. Speaking of presidents, Zoran Lilić koji se posvetio unapređenju putne mreže kaže da će putarina majci da poskupi, ako li se to ne desi Lilić će napustiti mesto predsednika upravnog odbora "Puteva Srbije" i primaće samo predsedničku platu, imaće kancelariju, službena kola, sekretara, telesnu gardu, frizera, masera i šta ja znam. Milan Milutinović je evo prihvatio predsedničke privilegije i već je preko svoje informativne službe obznanio da se neće baviti politikom, pretpostavljam da će primati sirotinju, zlostavljane, beskućnike ne bi li popravio utisak. Predsednik Tadić je kao i uvek obuzet rekordima i pobedama, nigde se u svetu ne gradi ovoliko kao kod nas, srpski vojnik najbolji je u regionu, naših mostova em ima sve više em su duži nego mostovi u mnogo razvijenijim zemljama.Na svom proputovanju kroz političke partije g.Vuksanović skrasio se u DSS-u odakle je uzeo u zaštitu selektora Antića, opevao ga je kao Homer Ahileja i prestravio ove koji bi da Antića smene: ako li Srbija ostane bez svoga fudbalskog a to znači i nacionalnog ujedinitelja Vuksa će se povući iz politike i okušati se kao pesnik-profesionalac, za šta kuraži nema ni ministar Milosavljević, nego čuva svoju sinekuru bez obzira što je u pesničkom zenitu; spomenik Šabanu Bajramoviću napokon se skrasio u njegovom rodnom mestu, nije baš u centru, ali bolje i to nego da ga neonacisti ruše.Evropska unija smatra da je televizijska pretplata harač kome raja treba da se hrabro i masovno odupre, radi se doduše o HRT-a a ne o RTS-u, ali mi prija saznanje/priznanje da sam pre toliko godina uveliko bio na evropskom putu kad sam što naučnim što nenaučnim argumentima osporavao pravo bilo kom mediju da se naturi kao neophodan; speaking of TV, bivši komandant ratnog RTS-a g. Vučelić zablistao je kao književnik. Na kraju uvodnika u svome "Pečatu", listu slobodanske Srbije, bacio je protivno bontonu pogled ka trpezi stranog državljanina, kad to Judin tanjir, Judin escajg, Judina portikla da mu ne kane nešto na haljetak od konoplje, vidi Vučelić da je sevirano nešto obilnije od bečke šnicle koja se tradicionalno preliva preko administrativnih granica tanjira, kad to - Kosovo! Cela bivša pokrajina, danas lažna država, sa bogomoljama, freskama, Srbadijom, Albancima tepripadnicima međunarodnih snaga, sa ljudima na njivama, među šljivama... Bele se kečići, tu i tamo zazeleni se šajkača ili tuđinski šlem, i staro i mlado traži zaklon pred zupcima viljuške i oštricom noža, plači Sviftu, plači Rable, nadgornjao vas je mal ne rekoh običan novinar!Za malobrojne koji su propustili ovaj literarni biser evo originala: "Pre kraja i pozdrava zavirili smo samo na trenutak, onako u prolazu, u Judin tanjir. U njemu smo uz nož i viljušku videli posluženo Kosovo. Pa, prijatno Srbi!"Retrovozor II, Ljubomir Živkov | 15. 08. 2010.

[Skyhighatrist]

Tužni jok!

:Hail:

[darling]

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=949256divno.