Ljuba Retrovizor Zivkov

[Gonzo]

Uvek je i svuda kapitalizam najveci problem.

leba ti, ne izbacuj ove kdp parole, umeš ti to mnogo duhovitije.

[pacey defender]

Uvek je i svuda kapitalizam najveci problem.

pazi, u ovom kontekstu bi bilo neuporedivo smislenije da si napisao da je uvek i svuda drzava najveci problem. djilas bi bez drzave bio 1 veliko niko i nista.

[sumil]

O korisnosti retrovizora

Čuvajte retrovizor, trebaće namhttp://blog.b92.net/text/12283/Čuvajte%20retrovizor%2C%20trebaće%20nam/ Šta je retrovizor? Jedno malo ogledalce na automobilu, sasvim sporedno, stoji sa strane, obično na vratima ili šoferšajbni. Uprkos veličini i sporednom mestu koje zauzima retrovizor može da bude jako važan, posebno ako se previdi njegova uloga! Na primer, ako želite da preteknete neko vozilo, da budete prvi u koloni, najbrži, najjači, najmoćniji, prvo pogledate u retrovizor, za svaki slučaj! Ako ne bi imali tu mogućnost moglo bi se dogoditi da Vas otpozadi, pokupi vozilo koje je već krenulo u preticanje, koje je već dalo pun gas, pa bi moglo da Vas oduva sa puta. Ako ne bi pogledali u retrovizor moglo bi Vam se učiniti da ste sami na putu, da možete da vozite kako god hoćete, kad ono iza Vas policijski automobil, pa će Vas vrlo brzo stići zaslužena kazna.Ako ne gledate u retrovizor, ne vidite ni saputnike u automobilu.Ako ne gledate u retrovizor, ne možete ni da se zaustavite i parkirate kako treba, a da ne napravite neku štetu.Retrovizor u nekim trenucima može da Vam posluži i kao ogledalo, da namestite frizuru ili šminku, svejedno. Retrovizor uvek može samo da Vam koristi, a posebno zbog činjenice da Vas njegovo održavanje ništa ne košta. On stoji dostojanstveno i mirno na suncu i po kiši! Retrovizor ne troši ni ulje, ni gorivo, a ni električnu energiju. Retrovizor je najtrajniji deo na automobilu, osim u slučaju ako ga neko fizički ukloni. Pre ili kasnije, vlasniku bi se zbog toga mogla dogoditi šteta!Čuvajte retrovizor, trebaće nam!

[Mp40]

leba ti, ne izbacuj ove kdp parole, umeš ti to mnogo duhovitije.

moram da ostanem u dodiru sa militantom u sebi. Cinizam me ponekad otupljuje a ubija mi se... Montirao bih mitraljesko gnezdo na krov i stavio crnocrvenu zastavu i krenuo...

[Gonzo]

moram da ostanem u dodiru sa militantom u sebi. Cinizam me ponekad otupljuje a ubija mi se... Montirao bih mitraljesko gnezdo na krov i stavio crnocrvenu zastavu i krenuo...

u ovom trenutku delim tvoj sentiment. nek je i crveno/crna, nek je i kuhinjska krpa, al uživao bih.

[Аврам Гојић]

da, ovde je kapitalizam najveci problem <_<

Nisam poentirao dovoljno jasno: ovde je posredi "mekan" ali vrlo efikasan politicki pritisak maskiran u materijalni interes.edit: a ako se vec pojavio taj komentar koji je navodno napisao Zivkov, bilo bi dobro utvrditi da li je zaista on autor ovih pasusa, i nadam se da ce to biti razjasnjeno na novinarski, a ne na Lukovicev nacin. Edited September 19, 2009 by vasudeva418

[woodooinstalater]

djilas bi bez drzave bio 1 veliko niko i nista.

Nema drzava veze s tim.Djilas bi bez onih koji su glasali za njega bio niko i nista.Drzava je samo dobitak, cilj kome se tezi. Posle glasanja.Sisa da tako kazem. Ona koja se isisava.

[notenoughreasonsforclaire]

Nisam poentirao dovoljno jasno: ovde je posredi "mekan" ali vrlo efikasan politicki pritisak maskiran u materijalni interes.edit: a ako se vec pojavio taj komentar koji je navodno napisao Zivkov, bilo bi dobro utvrditi da li je zaista on autor ovih pasusa, i nadam se da ce to biti razjasnjeno na novinarski, a ne na Lukovicev nacin.

Novo, novo, novo Vreme...Kako je polomljen "Retrovizor"Bilo je časno raditi sa mnomKolumnista "Vremena" Ljubomir Živkov objašnjava kako je došlo do raskida saradnje sa TV B92 i šta se događalo posleU prošli ponedeljak stavljena je tačka na moju televizijsku karijeru, poslodavac (TV B92) mi je kazao kako, k sozhaleniu, neće sa mnom moći da nastavi saradnju jer je budžet, kak se veli, skresan.Tekstovima su, rečeno mi je, zadovoljni i kad kriza mine rado bi saradnju obnovili ako i ja to budem želeo.Nakon osam godina bio sam uveliko pripravan da mi se kaže "menjamo programsku šemu", ili tako nešto, jer znam da publiku, kao god i sebe, zamaram svojim jezikom, glasom, pa umnogome i predvidljivošću onoga što ću reći: nisam umetnik nego sam radnik koji ima priliku da kaže kako mu se dopada ono što vlastela javno čini.Sneveselio sam se, ko ne bi, zbog gubitka redovnog posla u kojem sam uživao, ali sam isto popodne završio jedan muzički aranžman, napisao tekst za "Vreme", sutradan za "Blic", odsvirao šihtu u "Staroj kolibi", snimio tambure na šest kanala za pesmu koju će jedan odličan muzičar da otpeva: kočija koja je štrucnula prešavši preko cigle ponovo je išla po ravnom (do Moskvy doedet, do Kazana ne uspeet), da bi se sredinom nedelje moj telefon kako bi rekle kolege iz dnevnih novina usijao: je li istina da vam je devedesetdvojka dala otkaz, pa nije baš otkaz, nisam bio u stalnom radnom odnosu, je li moguće da su vam to saopštili telefonom, istina je, ali ja sam medijski poslenik, telefon je opštilo, šta mislite je li samodršcu prekipelo, otkud ja znam...Dao sam sve od sebe da ostanem veran neistraživačkom novinarstvu: nije mi to, sestro, zadatak, da istražim kakva je tajna i zlokobna pozadina smenjivanja mene! Tako ja, sa svoje strane, ama se stanovništvo i na internetu i u razgovorima sa mnom listom diglo protiv mog pokušaja da u okviru svojih mogućnosti pridonesem razvoju, možda i nastanku kulture rastajanja: mi se pokidasmo oko tebe, jedino ti glumiš nirvanu...Pa dobro, braćo, je li na meni da kažem: sloboda govora to sam ja, moja sinekura na jednoj televiziji je javni interes?! Ako mislite da je ukidanje mog priloga stvar znakovita, tumačite je vi, kako ne razumete da upravo ja, jedini ja, ima da ćutim, baš zato što je o meni reč? Umro sam, doveli ste i hor, vreme je lepo, sarana je lepa, velika, hvala vam; po seljačkom običaju u otvorenom sam kovčegu, moje braon odelo sa plavičastim štraftama koje mi je bilo knap sad mi je veliko, smrt se uvek postara da pokojnika odelo nigde ne steže, i našta bi ličilo da ja sa svog mesta razvezem šta mislim – jesam li otrovan, ili sam naprosto umro jer mi je osamdeset godina (osam godina TV priloga ekvivalent je životnom veku od 80 g.)!Gubicu sam držao zatvorenom sve dok moj dojučerašnji poslodavac koga su javno sumnjičili da me je žrtvovao radi dobrih odnosa sa vladajućom partijom i reklamnom mafijom nije pribegao saopštenju gde optužbe odbacuje navodeći da mi je nuđena saradnja pro bono. Potonje sam javno osporio. Nije mi nuđeno, nego sam, naprotiv, ja, hoteći malo da pecnem urednicu, sutradan nakon verdikta rekao telefonom: "Razmišljao sam noćas, ja bih za vas da radim besplatno..." Razgovarali smo telefonom i narednog dana, kad urednica meni jeste rekla da bih zaista mogao raditi besplatno: ja sam preko toga prešao sa punim pravom autora koji svoj vlastiti patent smatra neuspelom šalom. Dakle: B92 me je dve nedelje uoči isteka našeg šestomesečnog ugovora izvestio da nećemo moći dalje zbog pomanjkanja novca, ja sam rekao "dobro", nije mi rečeno kako bih neko vreme mogao da radim za manje novaca, ili jednom mesečno, suština je bila da zbog oskudice pre-ki-da-mo. Da mi je i bila ponuđena besplatna saradnja, bio bih je odbio, makar razočarao stotine pravednika koji dokono drežde na internetu i dele mi pro bono lekcije o žrtvovanju za viši cilj: nemam ni misiju ni prisilnu radnju, pišem što bolje umem za koliko je mogućno pristojan honorar.Je li sada jasnije, ako je uopšte značajno, zašto sam se na trenutak umešao (pošto sam sebe onako krasno opisao kao mrca) u svoj vlastiti slučaj? Kao što sam držao da jedino ja ne smem ništa reći o eventualnoj političkoj pozadini ukidanja "Retrovizora", tako sam nakon saopštenja B92 jedino ja mogao da kažem kako stvari stoje sa vajnom ponudom da radim besplatno. Ta bi ponuda o devedesetdvojci valjda govorila kao o kući nepodložnoj pritiscima (ako je pritisaka bilo), a meni bi donela ugled osobe koja se, uverena u ispravnost i poleznost onoga što piše, veleizdiže iznad kletog novca. (Pro bono. Rad bez honorara postojao je znači još u starom Rimu. Ali nešto tako plemenito može da si priušti samo dobrostojeć građanin, a ne ja kome bi takav oreol mogao da ugrozi i osnovnu delatnost: već mi se javio jedan gostioničar, inače moj dobar drug, koji mi je ponudio da sa svojim žičanim kvartetom radim kod njega pro bono!)Za osam godina niko iz B92 nije nijednom pokušao da utiče na moje da ne kažem tvorchestvo, sam sam se sa dogovorena tri minuta bespravno proširio na tri i po, ponekad i na četiri minuta. U nekoliko navrata dovodio sam u škripac kolege koje su pravile dnevnik, pa bi me zvali i ja bih sam otfikario koji mi drago pasus.Ljudi stalan posao u fabrici izgube za pet minuta, šta je spram toga ugovor na šest meseci! Da, ali ovo tvoje je javna delatnost, nije isto kad se ukine "Retrovizor" i kad se ukine neki šalter, nije isto, ali šalter je, gle, možda korisniji! Bilo bi mi draže kad bih svakom bivšem poslodavcu mogao da se obratim za preporuku, nego da rebrim hoću li ga negde sresti, hoće li uzvratiti na moj ljubazni klimoglav: ako se još koja moja kolaboracija završi skandalom, neće niko smeti ni da me otpusti ni da me zaposli!Ljubomir Živkov

[Sludge Factory]

Od danas, svakog vikenda, na www.pescanik.net:

Ruska četvrtLjubomir Živkov 27.09.2009. Srpski pokret obnove pobedio je kad se najmanje nadao i kad je za njega lično pomalo i kasno: potpisnika pakta sa Hitlerovim izaslanikom Ribentropom niški sud proglasio je nevinim i ukinuo presudu jugoslovenskog suda kojom je, malo zbog potpisa malo zbog docnijeg pomaganja četnicima, Dragiša Cvetković bio proglašen narodnim izdajnikom. Što Jugoslavija osudi, to Srbija pomiluje (uticaj D. Ćosića?). Drago mi je zbog vukovaca koji životare na rubu politike, odmaknuti od upravnih odbora i drugih lepota zbog kojih je vredelo preispitati Drugi svetski rat i njegov neprihvatljivi ishod. Još kad su se osnovali, pitao sam zar u nazivu partije ne fali nešto važno - Srpski pokret, to mi je još i bilo jasno, ali ono „obnove“ vapilo je za još jednom rečju. Obnove čega ili koga: budete li obnavljali sve što je srpsko, obnovićete i ono čega se gnušate, osvežićete spomen na radnički pokret, na nosioce partizanske spomenice, na španske borce etc. ... Ali ne. Obnova se očito ticala četništva, pastorčeta dvadesetog veka koji je u analima ravnogoraca ostao kao vek mračnjaštva... SPO je junački dao život za Dražin grob i za evo rehabilitaciju raba Božijeg Dragiše. A daleko neko pokolenje posvetiće život pokojnom SPO-u koji pade kao žrtva neodgovornog biračkog tela! Čujem na radiju u kolima da je g. Cvetković bio puki potpisnik, izvršilac volje Krunskog saveta. Tako znači. Moraću kad-tad da se pozabavim malko istorijom, jer da nije presude niškog suda ne bih ni znao da je sadašnji Krunski savet (gde su Matija Bećković, Duško Kovačević i drugi isto velikani pisane reči kojih ne mogu da se sad baš setim) pravni naslednik tela koje je 1941. odlučivalo o ratu i miru. Krunski savet znači nije obična nevladina organizacija, nego je organ vlasti u senci. Koji će, čim kruna ponovo obujmi prestolonaslednikovo teme, postati moćan kao onaj koji je Cvetkovića poslao u Beč na svečano potpisivanje. Ono što mi se u protokolu sa Ribentropom posebno dopalo jeste paragraf o srpskoj vojsci, koja nije bila predviđena ni kao poslednja ispomoć snagama Vermahta. Ribentrop još nije znao da će pred kraj rata Hitler morati da mobiliše nemačke dečake, inače ne bi bio tako nezainteresovan za armadu naše kraljevine. Pa ipak, da se ne bi g. Cvetković našao uvređenim, a sa njim i Krunski savet, Nemci su našoj vojsci odobrili da se umeša ako to bude želela - kad nađe za shodno i na frontu koji joj bude najviše ležao! Istraživačko novinarstvo lako je ušlo u trag Cvetkovićevim potomcima (potonji su proces i pokrenuli), pa smo čuli kad je ko deku video u Parizu, neki ga se unuci sećaju, drugi ne, ali je svako čeljade, according to porodična portparolka, naravno znalo da su dedica nevini... Kako ste vi to znali pre nego što je sud slučaj rasvetlio i pravosnažnom presudom zasvagda zaključio, nema veze, kolege novinari dali su sve od sebe da saznamo kako je blagovest pala unučićima, bratučedima etc. Intervjuisanje unučadije naličje je onoga kad se nakon neke kataklizme novinari vinu do najbližih srodnika poginulih da bi svojoj cenjenoj i nezasitoj publici bol i očaj ožalošćenih prikazali sa lica mesta i iz prve ruke. Sećam se vesti o ženi koja je poginula kad je pošla da kupi deci knjige i sletela sa puta, pisalo je odakle je, ko je, zašto je išla u grad, koga je imala u porodici, ali je uredništvo publici poletno obećalo: „opširnije u sutrašnjem broju“: kud ćeš opširnije od ovoga i zar ne možete familiju poštedeti svog odvratnog i svebanalizujućeg prisustva?! E, ovde imamo radosnu vest, jedino mi je žao što smo Mačeka ostavili po strani, toliko smo učili o vladi Cvetković-Maček da im nismo dugo znali ni imena, bili su kao Marks i Engels, samo ne tako talentovani, a sad smo doktora Vlatka ostavili samog i nerehabilitovanog samo poradi toga što je Hrvat. Trebalo bi da napišem pregled događaja od prošle nedelje, ali kako sam slobodan već dve sedmice, ne bih da preskočim presudu kojom se zabranjuje citiranje Aleksandra Tijanića. Razume se da je svaki citat (a navodima obiluju štampa, nauka, prosveta...) nužno izdvojen iz konteksta! Svet bi eksplodirao kad bi svaki put bilo navođeno sve što je neko napisao ili javno izrekao, tako je da citat po svojoj prirodi fragment (nisam verovao da ću ovu očiglednost, ovu tautologiju ikad morati da stavim na papir), ali tu nije kraj. Istrgivači (istrživači? istrživačko novinarstvo?!) iz konteksta kažnjeni su globom i zabranom doštampavanja, ima da plate sudske troškove i da presudu o svom trošku objave u „Politici“! Time su sva druga glasila dovedena u neravnopravan položaj, a ako je time možda ispunjena žarka želja tužioca ( „Politika“ je zbog svetle i duge tradicije čitulja najslavniji naš katalog umrlih, pa ako neko hoće sa nekim zanavek da raskrsti najstariji dnevni list zar nije najprikladniji?), onda su i svi ostali tužioci dovedeni u neravnopravan položaj. Ja tužim šta ti ja znam Sonju Liht, dobijem na primer parnicu, i zahtevam da tužena povrh svega plati ekranizaciju te presude na toj i toj televiziji. Šta je još bilo? Pošto su ukinuli ime svakoj ulici koja je vonjala po komunizmu i/li partizanštini, naši su se uoči posete Medvedeva našli u nebranom grožđu, gde vam je ulica generala Ždanova, hoću u Maršala Tolbuhina, pa kroz Maksima Gorkog sve do Bulevara Crvene armije... Pošto visoki gost odlično zna šta su Potemkinova sela, bilo bi uvredljivo i za nas i za njega da se table sa ruskim imenima vraćaju pet minuta uoči njegovog dolaska, ali je i za to nađeno rešenje: svi novi bulevari, avenije, trgovi, pjacete koji će biti izgrađeni nosiće imena ruskih vojskovođa! A se nešto izgradi, gradonačelnik će posilnom: davaj vojnu enciklopediju, vadi maršale i generale prve zemlje Sovjeta da njihovim časnim imenima i činovima okitimo našu slobodarsku prestonicu... Tako će naša mala nepažnja prema palim herojima Crvene armije biti ispravljenja brzogradnjom novih ulica koje biće sve u jednom delu grada, te ćemo imati Rusku četvrt koja biće veća nego North East u Filadelfiji. Da. Imali smo jedan defile, veoma svečan, masovan i bučan, koji je policija mogla da obezbedi i koji stoga nije ni otkazan. Dapače. Ne znam ni je li bilo potrebe da bude prijavljen. Nadletali su ga, da bi bio još veličanstveniji, naši avioni, opravljeni za minuli aeromiting, ali i radi odbrane našeg vazdušnog prostora koji doduše, slava Bogu, niko ne ugrožava evo već deset godina. Pitomci dveju klasa čije časne brojeve nisam zabeležio promarširali su Beogradom, novine su objavile koliko je tačno šapki bačeno u srpsko nebo, tu niko po novom zakonu o javnom informisanju neće biti kažnjen, televizija nije žalila truda, trake ni minutaže da intervjuiše roditelje, dede, stričeve, teče, sve žive i pokretne srodnike koji su došli da uveličaju i onako uveličan događaj: ovo je najsrećniji dan mog života, sad mogu da umrem, a da ne brinem ni za Srbiju ni za unuka koji dobi sablju, šta vi, mladi i lepi čoveče, velite kao dobitnik britke sablje, sablja je moj san, kao dete sanjao sam stalno sablje, te ja u cirkusu gutam sablju, te Turčinu merkam učkur da ga odozdo raspolutim do njegovog u ono vreme okupatorskog groca, te ja kao već star, ispod kotarke kujem specijalnu dimiskiju po koju dolazi Uma Turman, ja da joj predam sablju, a to nije Uma nego naš predsednik, vrhovni komandant, doneo mi sablju lično u moju rodnu kuću („po sećanju se hoda kao po mesečini“, izvinjavam se pravnim naslednicima Miloša Crnjanskog što ne citiram cele „Seobe“ i „Drugu knjigu seoba“), naveo sam ove citate po sećanju, uglavnom, ja koji ne vidim svrhu armije i koji se ne divim nimalo zvanju oficira, nisam otišao da im svečanost narušim niti da gunđam što naša bleda mati uludo troši kerozin. Ispao sam verski tolerantan. Predsednica parlamenta ispala je verski tolerantna prema svojoj izgubljenoj tezgi u „Galenici“. Otvorila je srce „Presu“ i gle: nije nikad osetila da je u sukobu interesa, ni sad to ne oseća, ne slaže se sa procenom odbora koji ju je blagoupozorio da živi u finansijskom grehu, ama mu se svejedno povinovala: poštuj zakon iako ti srce govori da si ti u pravu, a zakon da je nepravedno i blesavo primenjen. Političari koji shodno potrebama službe govorahu o nesuđenoj povorci boraca za seksualnu ravnopravnost svi do jednog poverili su nam, dragovoljno i prostodušno, da im je heteroseksualna ljubav preča od svega i po mojoj evidenciji nema u Skupštini, Vladi, glavnim odborima, upravnim odborima etc. nikoga sklonog svome rođenom polu: znali smo da začeće uspeva samo među neizopačenim jedinkama, sad smo naučili da je skupština isto kao i neki lebensborn potpuno čista od svega što ne vodi produženju ove specifične ljudske vrste.Peščanik.net, 27.09.2009.

[Buck Naked]

Evo i na E-novinama. Empejac beše nestrpljiv, što je za pohvalu.

Otvoreno pismo Mirku CvetkovićuKokošije slepiloPiše: Ljubomir Živkov Smenu ministara tražim jer su glasajući za doček košarkaša obojica pokušali da se dopadnu i predsedniku Republike, osvedočenom prijatelju sporta, i biračima koji u uspesima sportista nalaze utehu za svoje lične neuspehe te za fijasko naše ekonomije kojoj su igre na sreću najjača privredna grana. Demagogija jeste jedno od omiljenih i najdelotvornijih sredstava političara, i dozvoljena im je u izbornoj groznici, pa i tamo u meri koja neće vređati dobar ukus, ali pribeći joj s predumišljajem u mirnodopsko nedeljno veče – no pasaranGospodine predsedniče Vlade,predlažem da otpustite ministre Milana Markovića i Rasima Ljajića. Obojicu je u „Utisku nedelje“ od svega što beše pogodilo našu zemlju, naše stanovništvo i nesrećne strance koji su oslonjeni na naše slavno gostoprimstvo bezmalo pogubili glave, najviše impresionirao doček naših košarkaša, što pokazuje radikalan raskid sa stvarnošću tj. pomanjkanje sposobnosti da se razluči važno od nevažnog.Nemnozhko istoriiKad su pripadnicima jednog arhaičnog plemena antropolozi prvi put prikazali igrani film (da bi proučili uticaj prakse na razumevanja filmskog jezika, montaže atrakcija i šta ti ja znam), domoroci su prepričavajući viđeno bezmalo svi pominjali kokoške, iako je drama bila oko nečeg sedamnaestog, čega se ja danas dakako ne sećam. Onda su filmadžije i naučnici vraćali film i u nekoliko kadrova, na samoj margini platna, u nekoliko sekundi, i sami napokon uočili vajnu perad, slučajno uhvaćenu kamerom; šta je bilo, nedorasli (jer nisu obučavani) da prate dramu, onu koju su scenarist i reditelj zamislili, gledaoci su zapazili ono do čega je njima stalo: videli su plen, aves koje bi bilo zgodno zaklati, očerupati i baciti u ključalu vodu ili na ražanj.Ista se stvar dogodila sa dvojicom naših domorodaca. Od svega što se dogodilo u njihovom sektoru i što je bilo na Oljinom meniju, oni su našli da se oduševljavaju dočekom košarkaša! Ista je nepatvorena iskrenost izbila u oba primera, i jedni i drugi videli su ono što doprinosti njihovom preživljavanju, samo su za arhaično pleme to bili karabatak, šija i džigerica, a ministri su imali na umu svoje partije i svoje karijere, pa su se oduševili onim što su videli kao nacionalno i opšteprigrljeno.Kolektivna narcisoidnost, fenomen sa kojim nauka tek treba da se uhvati u koštacDočeci su, što nadam se znate i bez mene, u velikoj meri kreacija establišmenta kojoj se stanovništvo željno uspeha (pošto mu u svakodnevnom životu sve ide naopako) blagopriklonilo. Nakon svake medalje imamo izlive kolektivne premda neutemeljene narcisoidnosti - pučina slavi ono što je sportska elita idući za svojim svrhama postigla. U inkriminisanom „Utisku nedelje“ ministri su kao jedan opetovali istovetnu samozaljubljenost i samim tim slepilo za pojave koje nisu tako slavne kao što je srebrna medalja.Mlađani Marković našao se u nebranom grožđu kad ga je Olja čuvši koliko je dirnut dočekom košarkaša pitala šta ga se najviše dojmilo izvan njene liste. Reče da već dugo nije gledao emisiju i da nije baš spreman (?), videlo se da bi opet rado pričao kako ga je oduševio doček vicešampiona, kao i Rasima uostalom! (Rasim trenera Ivkovića zove Duda: svi mi koji smo elita, partijska ili košarkaška, treba da tepamo jedni drugima, a vi nam, smrtnici, kličite kad god vam se pruži prilika!)Smenu ministara tražim jer su glasajući za doček košarkaša obojica pokušali da se dopadnu i predsedniku Republike, osvedočenom prijatelju sporta, i biračima koji u uspesima sportista nalaze utehu za svoje lične neuspehe te za fijasko naše ekonomije kojoj su igre na sreću najjača privredna grana. Demagogija jeste jedno od omiljenih i najdelotvornijih sredstava političara, i dozvoljena im je u izbornoj groznici, pa i tamo u meri koja neće vređati dobar ukus, ali pribeći joj s predumišljajem u mirnodopsko nedeljno veče – no pasaran. Oduševiti se dočekom košarkaša istog dana kad je umro policajac udaren na dužnosti u Obrenovcu, biti ushićen klicanjem i pukom masovnošću dočeka dok se prebijeni mladi Francuz bori za život (koji život ne zna se kakav će biti), biti impresioniran šećernom tablom koju država nakon svake medalje raskomada na desetine hiljade kockica i razdeli ih umesto „Nestle“ čokolade dokonoj mladeži i rodoljubima dok policija ne može da zaštiti blagovremeno najavljenu šetnju jedne manjine (Rasimov vekovni sektor!) - zar nije gore od greha?To je greška.Kako su ministri vešto izbegli da zucnu nešto o našem najvećem sinuMeđu ponuđenim utiscima bio je i deo govorancije predsednika Tadića u Americi. Ministri nisu skupili hrabrost da za to glasaju, da pokažu koliko su oduševljeni rečju i mišlju vrhovnika DS-a i cele Srbije, jer bi se time našli na rubu udvorištva; još bi teže skupili kuraž da kažu kako je Tadić njihov najjači utisak poradi toga što se sa predsednikom i pored najbolje volje ne mogu složiti, ergo, odlučili su se za opšte mesto, a to će ih, bude li po mome, koštati titule i prinadležnosti! &Errare humanum est, slažem se i ja, ali neka greše malo o svom trošku, neka svojim odlaskom otvore novo radno mesto u privredi (Boris Tadić zna tu alhemiju)! Za čas nespremni Mladomarković javno priznade da mu je Rasim uzor, Rasim koji je autor ne znam koliko stotina spektakularnih izjava o Ratku Mladiću, izjava od kojih ću ako me zdravlje posluži napraviti monodramu, makar me Vrhovni sud bacio u lance, jer biće to sami citati.Pred kraj emisije koja će pomenute velikodostojnike koštati portfelja došlo se i do naziva ulica: treba li pošto smo imena sovjetskih maršala i generala lakomisleno postrugali sa uličnih tabli sad od naših kovačnica da poručimo nove kako bi Medvedev šetajući Slavijom video poznata imena i alfabet sličan ruskom? I Milan i Rasim mudro odgovoriše da su to pitanja iz domena lokalne samouprave, upitan šta o tome misli kao običan građanin Rasim se napregao ne bi li u sećanje prizvao ranog sebe, te je na jedvite jade odgovorio da ne bi on tu ništa menjao - uticaj Zdravka Čolića na državni vrh? – doklen resorni ministar reče kako je njegovo da potpiše ono što baza bude odlučila. (Neću ići na sud: ovo je parafraza ministrove vrdalame, nije citat!)Dragiša Cvetković potpisao je sa Ribentropom ono što mu Krunski savet beše naložio da potpiše, tako bi nekako i Marković, da se oduševljava dočekom košarkaša i da potpisuje ono što mu sekretarica donese na rezbareni astal, samo što je Cvetković slušao one odozgo, a Marković će se povinovati našijencima dole, podrediće se volji besposlenih popova koji jarićima svakih petnaest minuta daju nova imena, kao da mu platu, kabinet, šofera i bog te pita šta još dajemo zato što ima lep rukopis, kao da je činovnik kod Gogolja, pisar ubogi koga ne zanima šta prepisuje.Da ne ugrožavam ja možda ljudsko pravo na vlastiti utisak?Građanin može dabogme kazati da je njegov utisak van liste zalazak sunca iznad Vune, pašnjaka na sredokraći Farkaždina i Perleza, drugi može reći da ga se najviše dojmio neko sa Farme ili iz Velikog brata, nečiji najjači utisak mogu biti dva smuđa na palubi broda-restorana u Pančevu gde je jedan još živ i batrga se na suvom doklen sportski ribolovac natenane ispija zasluženi špricer, ministar se zbog silnih privilegija kojima je nezasluženo obasut mora držati onoga što je za zajednicu važno, a ako je ministru važna homogenizacija povodom srebrne medalje, ja takvog ministra smatram nedoraslim zadatku koji ste mu kao premijer bog te pita zašto poverili. (Intimno ne verujem da ste ikoga Vi izabrali, ta samim izborom eliminisali biste tolike sposobne ljude, za šta nemate ni srca ni potrebe! Verujem da ste prihvatili sve što su Vam partije naturile, tako da se zbog sastava Vlade na Vas lično nimalo ne srdim.)Državu koja prepozna (recognize) moje enormne kvalitete i postavi me za ministra kako da ne volim i kako da ne kličem njenoj košarkaškoj reprezentaciji?!Kad sam sedamdesetih godina počeo da sviram u ansamblu LOLE dospeli smo pukim i mi smo mislili srećnim slučajem na televiziju, u slavno „Nedeljno popodne“ - postadosmo popularni pre nego što smo naučili da sviramo. Pošto su pozivi učestali, pošto smo za gostovanja bili plaćeni i gledani na glavnom od dva tadašnja kanala, rekli smo: hej, ovi nas opasno precenjuju, moramo da uvežbamo par stvari ljudski, da se ne brukamo baš ovoliko! Napregli smo se da ublažimo raskorak između onog što nas je snašlo i onoga što zapravo znamo i zaslužujemo. Je li ijedan ministar tako nešto pomislio o sebi, je li rekao: moram neke stvari da naučim i nešto moram da radim, kako bi ovaj u suštini nesporazum - kakva je to zemlja gde sam ja ministar! - ipak na kraju mog mandata bio manji nego sad dok polažem zakletvu? Nije niko rekao! Nego je pomislio: a, ima Boga, prave vrednosti čak i u Srbiji isplivaju na vrh i bivaju nagrađene kako zaslužuju!G. Cvetkoviću, u nadi da ćete moj predlog razmotriti sa dužnom pažnjom i ozbiljnošću, srdačno Vaš,ljzivkov@vreme.com

Edited September 29, 2009 by Buck Naked

[Buck Naked]

Nego, da vas zamolim nešto.Da li se neko seća onog Živkovljevog teksta (intervjua?) gde piše protiv podrške talentovanim, a za podršku prosečnim, običnim, netalentovanim, itd? Čini mi se da navodi i neki primer nekog evropskog grada gde su u centru razapeli neku mrežu (za odbojku?) da svako može da igra, a ne samo vrhunski sportisti. Ima li to neko negde, zna li kako se zove?Bio bih jaaako zahvalan.

[notenoughreasonsforclaire]

Nego, da vas zamolim nešto.Da li se neko seća onog Živkovljevog teksta (intervjua?) gde piše protiv podrške talentovanim, a za podršku prosečnim, običnim, netalentovanim, itd? Čini mi se da navodi i neki primer nekog evropskog grada gde su u centru razapeli neku mrežu (za odbojku?) da svako može da igra, a ne samo vrhunski sportisti. Ima li to neko negde, zna li kako se zove?Bio bih jaaako zahvalan.

Možda ?

[Buck Naked]

Hmm.. bio je još jedan (E-novine, pre redizajna?), ali i ovaj će poslužiti!Imaš pivo! Hvala!

[notenoughreasonsforclaire]

Nego, da vas zamolim nešto.Da li se neko seća onog Živkovljevog teksta (intervjua?) gde piše protiv podrške talentovanim, a za podršku prosečnim, običnim, netalentovanim, itd? Čini mi se da navodi i neki primer nekog evropskog grada gde su u centru razapeli neku mrežu (za odbojku?) da svako može da igra, a ne samo vrhunski sportisti.Ima li to neko negde, zna li kako se zove?Bio bih jaaako zahvalan.---Hmm.. bio je još jedan (E-novine, pre redizajna?), ali i ovaj će poslužiti!Imaš pivo! Hvala!

Dobro se sećaš, intervju to bejaše.

[Buck Naked]

Druže, :Hail:Hvala ti PUNO!Za pivo se nisam šalio, čujemo se.