Ljuba Retrovizor Zivkov

[Sludge Factory]

I jos jedared

Berza smrtiLjubomir Živkov 15.01.2010. Svirao ja u jednom klubu koji neka ostane anoniman (nema ga više), moji sinovci iz Čente, blizanci okrenuti od malih nogu bluzu, pitaju bi li oni mogli tamo da sviraju jedan sat, promotivno što bi se reklo, imaju i pevačicu, iz Idvora, odlično, kažem, ama ih nisam video otkako su bili deca i ne znam kako sviraju te prepredeno upitam poslodavku bi li se obradovala besplatnom nastupu jednog banatskog bluz trija koji je trenutno baš slobodan, kako da ne, svima beše dosta moga zuluma i moga gitariste, uglavnom, dođu moji krvni srodnici u klub, počnu da sviraju gitare, devojka zapeva, publika zapljeska, a čiči se ote: „Ovo su moji sinovci!“Kao Srbadiji kad neki sportista osvoji medalju: uzeli smo srebro u košarci, treći smo na ATP listi u muškom tenisu, prvi smo u plivanju leptir stilom... Ali kad se neko od naših sunarodnika ponese nesportski, kao što se po svoj prilici poneo general JNA Mladić Ratko, naša navada da govorimo u množini naglo nas napusti: sve i da je bilo zločina u Srebrenici, teško da je onako masovan kako ga dušmani predstavljaju, drugo, ono nešto leševa što ruku na srce jeste iskopano i fotografisano pitanje je potiče li baš i samo od sprskog oružja, treće, sve i da se vojska pod komandom Mladića malko bila zanela i prekardašila, to tek treba da utvrdi sud; zar nema još u rimskom pravu ona kako beše, da, prezumpcija herojstva, peto, ili četvrto, svejedno, čak i kad bi se sud u Hagu dokopao generala i kad bi ga osudio, mi još uvek ne moramo nekritički da poverujemo kako je to što se našlo u zapisnicima i presudi baš istina! Ako na kraju krajeva sve ispadne toliko očigledno da čak i mi poverujemo u srebreničku strahotu – ko sme da nam nameće kolektivnu odgovornost?! I ovo malo krivice, da ne kažem nelagode, koju čestiti ljudi hteli ne hteli povremeno osete, nestaće baš zato što je neko drugi okrivljen! Biće kao i u slučaju onih koji su sami sebe ovekovečili kako streljaju civile: ta to su tri ili četiri kako im samo ime kaže škorpiona, šta mi imamo s tim! Na snimku se baš lepo vidi da to nismo mi! &Kad god se povede razgovor o kolektivnoj odgovornosti, čiji sam ja neshvaćeni i dosadni zagovornik, sa svima se zakačim, svi bi da mi otvore oči, da mi na licu mesta operišu kataraktu: „Ne pos-to-ji kolektivna odgovornost, to će ti reći svaki pravnik!“ – Ne treba mi pravnik za to, ni pravni fakultet! Ako se saglasimo da je kolektiv nešto više od apstrakcije i nešto više od pukog zbira, ako je kolektiv nešto delatno, ili nešto što se suzdržava od delanja, onda moramo prihvatiti i posledice toga delanja ili obamrlosti, moramo ako iz našeg kolektiva potekne nešto pogrešno ili gadno osetiti i kolektivnu krivicu! Nju ne odmerava sudsko veće, nju svak oseća u okviru svojih mogućnosti, ali vi mene ubeđujete da kolektivne odgovornosti ne samo što nema nego je i ne bi smelo biti!Ne idem dotle da kažem kako sam kriv koliko i Slobodan Milošević, ali ne mogu biti baš ni izuzet kao da sam najstariji Aboridžin koji štavi kožu u nekoj zemunici i ne hvata ni RTS ni HRT! Ne znam koliki je bio moj udeo u nacionalnom dohotku (ili u društvenom bruto proizvodu, šta god to bilo) moje zemlje u vreme kad tobože nije ratovala, ali verujem da je i taj moj deo, makar bio i 1700 dinara, trošen na razaranje gradova, proterivanje stanovništva pa i na ubijanje, sa čim se malo je reći ne slažem, imam i crno na belo da sam se tome protivio, pa ipak sam bio poražen! I zato sam, između ostalog, ja odgovorniji za Srebrenicu nego neki Eskim ili onaj Rus koji živi sam sa kerom na ostrvu Vrangel. Sad će mi neko reći: pa imaš ti neki udeo i u svetskom dohotku, osećaš li kolektivnu odgovornost i za to što je ova planeta poprište teške i neprestane nepravde, naravno da osećam, ali je moja odgovornost za stanje na Zemlji nekoliko miliona puta manja od one koju imam za zločine počinjene u mojoj državi. Ni u trenutku izricanja presude glavnookrivljenom za Srebrenicu neće njegova kazna biti vanish koji u potpunosti čisti i abolira mene: u građevinskim mašinama pomoću kojih su žrtve zatrpavane ima i mog rada, zločin je izvršen oružjem u čijoj sam kupovini i ja participirao, makar onoliko koliko participiram kupujući aspirin.&I posle Drugog svetskog rata bilo je politički korektno kazati „nemački fašisti“, „fašisti“, „nacisti pod Hitlerovom komandom“, a ne Nemci, ali se na kraju opet kaže da je Drugi svetski rat izazvala Nemačka; nije svaki Nemac ratom bio oduševljen, pa ipak na tu državu i na taj narod pala je senka: u Filadelfiji sam svoju prijateljicu Nemicu E. (rođenu 1967.) pitao bi li pošla sa mnom na party kod mog prijatelja A. koji je Jevrejin (rođ. 1954.), ona me pitala jesam li siguran da će A. želeti da ugosti Nemicu, što će reći da su Nemci - ili makar pomenuta građanka - prihvatili neku vrstu kolektivne i gotovo bih rekao nasledne odgovornosti za ono što je kolektiv pomračivši umom pre pola veka uradio. Naravno da je to s jedne strane svojski zaoštreno, a sa druge prizemljeno do pukog bon-tona, svedeno na možda i prekomernu, predostrožnu uviđavnost, ali E. sebe vidi kao pravnu naslednicu dželata (ili makar dopušta da bi ju others mogli takvom videti), a na mog prijatelja gleda kao na nekog ko je povezan sa žrtvama.Ne znam je li za lektiru imala i Brehta koji kaže „neka svako govori o svojoj sramoti, ja ću o svojoj“, ali znam da je kod nas na snazi suprotno načelo, u našim glavama odzvanja Taletov glas iz „Šovinističke farse“: „A ti, što si me klao kad god si me stigao!?“ Uvereni - s pravom doduše, ali svejedno! - da niko u komšiluku neće poslušati Brehta, paze Srbi da se ne izlanu ni oni o svojoj sramoti. Kad predsednika Tadića spolja stisnu da se donese Rezolucija o Srebrenici on nam kaže, kao da mu se događa neka neprijatnost na carini, kako je to naša obaveza prema Haškom sudu, a onda ga njegovi što koalicioni što nekoalicioni partneri, a sve sami pripadnici iste, vladajuće klase, uvere kako bi dve rezolucije bile duplo bolje nego jedna, ova srebrenička sama samcijata bila bi kao novčić koji na jednoj strani ima žig a sa druge je slep. &Ma samo neka neko još koji put pisne da smo sad i mi uprljali ruke! Tužiš me za Vukovar, Dubrovnik, Srebrenicu i šta ti ja znam, pa ne znaš s kim se kačiš, sabiraj mrtve Hrvate sa pobijenim Bošnjacima i Albancima, udarićeš glavom o Jasenovac, mi smo nenadmašni, nedostižni, neiskusurivi! Mi smo milijarder koji je zaseo u jeftinom svratištu i ne može ostati švorc koliko god tu jeo, pio, koliko god gubio na ajncu, koliko god čašćavao mužikaše i devojke za pratnju, ma koliko ga gostioničar bestidno potkradao!... Srbija se prema sadašnjim susedima drži nadmeno, kao većinski vlasnik ogromnog kapitala na berzi smrti: sve i da naši jesu ubili osam hiljada civila, šta je to naspram naših zaliha, naspram naših ratnih rezervi iz Jasenovca! &U svakom razgovoru o kolektivnoj odgovornosti neko mi prišije kako znači nisam za individualnu odgovornost, nego trabunjam o kolektivnoj, aman-zaman, braćo, ja sam i za indivdualnu, i za grupnu, i za opštu odgovornost, a vi, uh, da ste barem individualisti, da makar neko od vas kaže: ja sam ja, Đoković je Đoković, ja sam ja, a košarkaši su košarkaši! Nego jedno te jedno: „Uzeli smo zlato, mnogo smo jaki“... A kad se zahvaljujući našem kolektivu dogodi nešto neprijatno, niti koje su nas dotad za njega vezivale odjednom se uvlače u našu nutrinu: kao sidro u utrobu broda, kao točkovi u avion koji je uspešno uzleteo.&U tvojoj kući urla laž, a istina mora da ćuti, ima kod već pominjanog Bertolta, istina u Srbiji ćuti jer bi u protivnom srušila mit o nama kao junacima, vitezovima koji ginu na Kosovu polju samo zato da bi ušli u deseterac i čitanke. Ubijanje i zaoravanje nekoliko hiljada ljudi je posao, ako je trajao nekoliko dana, onda je u njemu učestvovao priličan broj naših: porodice znaju da su im hranioci bili u Srebrenici, imamo dakle pet puta više pristalica zataškavanja, dodaj vojne odseke, rodbinu, kumove, prijatelje (koji su bili na drugim ratištima, mnogi od njih), dometni nacionaliste, kojekakve zajapurene romantičare, četnike, orlove, gardiste - zainteresovani za zaborav imaju u Srbiji stabilnu većinu.Peščanik.net, 15.01.2010.

[Mp40]

Majstor je. Obozavam kad tim svojim gogoljevskim (sluga luzer podanik niko) fazonom jebe mame onima kojima treba pa jos kad ovako, s vremena na vreme, jednostavno istrese najlicniji stav zbog kojeg ce da se popicka sa vecinom. Ljuba kix ass. Najbolji je od sviju.

[Sludge Factory]

lisicaiždral Poniženi i uvređeniljubomir živkov Na novim latiničnim tablicama biće i slova X, Y i W; u najuži izbor nije ušlo nijedno od tri novootkrivena crnogorska pismenaU dva dana – dva stresa!Najpre su grčka braća najavljujući košarkaše "Partizana" pustila jugoslovensku himnu, a onda su slovenački bratučedi proneli srpski barjak sa šahovnicom u njegovom svetom središtu. Grci su nam se izvinili dok Slovenci srljaju iz gafa u gaf: izvinili su se publici i "svima u Hrvatskoj", doklen nas, čija je zastava upletena u sablažnjivu celinu barem koliko i šahovnica, nisu udostojili ijedne reči! Pa nećemo tako, umalo ne rekoh braćo: ako je zbrka uvredljiva onda je uvredljiva ne samo za Hrvate čiji su sportisti najavljeni mutantom – usled čega mislim da nisu dobro baš ni skijali – nego, još i više, za nas; koji smo od alpskih disciplina digli ruke: sneg nije naše omiljeno agregatno stanje, u tečnosti haramo pomoću plivača i vaterpolista, na veleslalom nismo nikog ni poslali, utoliko je bilo nemoguće da se zastave pomešaju! A ako je već došlo do greške, trebalo je ugledati se na novine koje kad nešto zabrljaju – pobrkaju na pr. V. Kalezića i S. Avramov – napišu: U tekstu tom i tom, taj i taj broj, tehničkom omaškom napisali smo da je na slici prof. dr Smilja Avramov, a radilo se o akamediku prof. dr Vasiliju Kaleziću. Izvinjavamo se akademiku prof. dr Vasiliju Kaleziću, prof. dr Smilji Avramov kojoj koristeći ovu priliku želimo da što pre uđe u SANU i čitaocima. Možda primer nije čak ni dobar, među pobrkanima teško da ima čuvstava poput onih kakva su se zapatila i razvila između Hrvata i Srba, ali vratimo se stresu broj jedan: igrači i uprava "Partizana" želeli su, prirodno, da budu najavljeni srpskom himnom (na šta istinabog nemaju pravo; himna se svira kad igra reprezentacija), a odslušali su himnu pokojne Jugoslavije! Već su bili uzeli vazduh da zapevaju "Bože pravde", nekima su se unapred zamaglile oči a trnci su im od patika krenuli naviše, kad se iz zvučnika mučki zaorilo "Hej Sloveni", čime je organizator omalovažio svu našu borbu da izađemo iz tamnice naroda tj. Jugoslavije i da postanemo Nezavisna država Srbija! Sportisti i uprava "Partizana" toliko su bili zlostavljani u Jugoslaviji da im je zbog njene himne borbeni moral splasnuo i sinovi Helade porazili su ih, uprava "Olimpijakosa" priznala je grešku, "Partizan" je izvinjenje primio, ali je u pismu Evroligi dao oduška duševnim patnjama koje teško da će biti zalečene u narednih deset ili dvadeset godina: "Nakon predstavljanja obe ekipe organizatori su odlučili da intoniraju himne država čiji su reprezenti pomenuti klubovi. Umesto himne Srbije Bože pravde naši igrači, stručni štab, navijači i svi ljudi koji su bili prisutni u hali, kao oni koji su gledali direktan televizijski prenos slušali su himnu Jugoslavije ‘Hej Sloveni’. To je skandalozno i veoma razočaravajuće." Gore bi bilo jedino da su organizatori pustili špicu i zloslutnu muziku iz "Insajdera"! Zaista, klub jeste zadržao ime "Partizan" ama je njegovoj veleupravi muka i od partizanštine i od panslavizma! "Hej Sloveni" znači: "Hej vi narodi sa kojima smo ratovali! hej ti, narode slovensko-iranskog porekla, koji Gurovića nisi primio na svoju teritoriju! hej narodi, Slovacima svaka čast, koji ste priznali lažnu državu Kosovo!!!" U Slovene spadaju i Slovenci čija se "Radna žena" propisno obrukala, u pravoslavno središte naše trobojke zašila je šahovnicu! Sam pogled na tog tekstilnog kentaura mora da je zaledio krv u žilama i gledaocima koji nisu ni Srbi ni Hrvati: šahovska polja u srpskoj trobojnici su kao rentgenski snimak robijaševog stomaka gde se vide dve aluminijumske viljuške, hemijska olovka i zipo upaljač, a koje je pacijent progutao ne bi li malko predahnuo od jednoličnog kažnjeničkog života.&Nasrtajima na naše svetinje (nasrtajima koji su makar potekli izvan našeg govornog područja) pridružuje se i naš rođeni MUP koji će nas dogodine obradovati novim tablicama, novim saobraćajnim i vozačkim dozvolama. Predsednikove uzbudljive reči (meni su one kao ‘I Have A Dream’!) da ćemo u Evropu, ali sa svojim identitetom, bačene su pod noge: skraćenice na novim tablicama biće latinične! Osim što ćemo morati da ih platimo – i njih i nove dozvole, kao što smo platili i promenu prethodnih tablica, onih sa mrskom petokrakom: na svaki novi izdatak proizišao iz promene ideologije ili iz opatuljivanja države ponosno pognemo glavu i platimo – kršićemo saborno Ustav, najbolju knjigu Beogradskog sajma, jer je zvanično pismo u našoj državi ćirilica. Mislio sam da se tablice najvećma radi toga i menjaju, da tuđinska, rimokatolička, pavelićevska i općenito govoreć zavojevačka pismena zamenimo pismenima otaca naših, kad, naoborot, ne samo što će biti sve latinicom nego će namerno u registarski broj (koji biće kombinacija cifara i slova) biti ubacivana slova X, Y i W! Pa njih nismo imali ni u zloglasnoj Jugoslaviji, toj tamnici kako je već rečeno košarke, čija himna kao kakva avet i kao noćna mora progoni sportiste, upravu i navijaštvo! Čak i u SFRJ koja je imala dva pisma (kao uostalom i SRJ, pa čak i SCG!), gde tablice behu latinične, takvih slova nije bilo! Ako će se ovo nipodaštavanje predsednikovih reči i Ustava isplatiti tako što će srbijanske tablice biti lakše prepoznavane u policijskim kompjuterima diljem EU, neka je halal MUP-u. Kolege iz drugih zemalja i Interpola neće naše tablice morati da skeniraju i da ih pomoću kojekakvih makroa pretvaraju u njima poznate znake, nego će naše tablice ponosno ući u porodicu evropskih tablica, ali ako smo već toliko predusretljivi zašto uz X, Y i W ne stavimo i tri crnogorska slova koja je nauka nedavno otkrila?

Edited January 21, 2010 by Sludge Factory

[Sludge Factory]

Da vidite sta je novogodisnja rezolucija™ :D

lisicaiždralPropuštena prekretnicaljubomir živkov Piši o najvećem sisaru koga u zemlji tj. moru izlazećeg sunca ribari sitnosopstvenički istrebljuju: oni ti usled jezičke barijere i časovne razlike neće to uzeti za zloOd Nove godine trebalo je da otpočnem novi život: radni dan je u mom slučaju pleonazam, radim i nedeljom, dok ljudi idu u crkvu, ja šinterišem po internetu (šinternetu, zašto ne) tražeći materijal za svoje odveć razgranato stvaralaštvo, ali je zamysel broj jedan bio da dan otpočnem ranije: posle jutarnje šetnje za kompjuterom sam od devet do pet. Drugo: ostavljanje stvari na za njih određeno, logično i shodno tome lako pamtljivo mesto, kako ne bi svakog bogovet. dana dvadeset minuta tražio naočare, mobilni, ključeve. 2. a) Na skrovito mesto, ali kojeg bih u podne u ponoć mogao da se setim, pohraniti sve passworde, pinove, lozinke, na skype sam već nekoliko puta zaboravljao šifru, polovinu kartica ne mogu da koristim na bankomatima, od jedine ustanove koja je me je uvrstila u IO dobio sam mobilni (i uzeo ga! protivno ličnom kategoričkom imperativu da nikome ne treba dati službeni mobilni, službeni auto niti bilo šta što čovek može sam da kupi) koji me svaki put pita za pin pa tražim cedulju na kojoj to piše...3. Surovi embargo na kupovinu bilo kog odevnog predmeta ili pribora za pisanje. Imam nekoliko kubika tekstila još očuvanog i koji bi nekome valjda mogao da posluži a meni je čist teret. 3. a) kurtalisati se silesije: peroreza, ručnih satova, olovaka, baterlampi, kompasa i sl. paravojnih igračaka. 4. U novoj godini nema zameranja više nijednoj javnoj ličnosti ili ustanovi, pa zar ne znam koje su stvari za moje sugrađane svetinja, tabu! Dosad sam i sve malobrojnim prijateljima išao na živce: – Čoveče, ti kao da ne voliš Teslu!... – Pa naravno da ga ne volim, tog kicoša nisam ni poznavao! – Znam, ali opet, takav um!!! Zar ti nije milo što je tvoj sunarodnik toliko zadužio čovečanstvo? – Pa recimo da ga cenim, ali ne više nego Ptolomeja ili Mendeljejeva... – Čekaj, patrijarha mora da si voleo, čuo si kako je bio skroman, nemoj sad i o njemu kao i o Tesli..." – "Naravno da ga nisam voleo, kako bih voleo osobu koju ne poznajem? ni za ljude od kojih sam nešto važno dobio, kao što su Gogolj, Maks fon Sidow, Fazbinder, Knut Hamsun, ne znam bih li rekao da ih volim..." – "Ih, sad naprosto teraš inat, reci koja još crkva ima takvog pastira!" – "Znaš šta, ne zanima me kakvu karakteristiku koji pastir ima, ja nemam pastira. – E jesi baksus, ne treba ni da te pitam voliš li ti uopšte Kosovo... – Ne treba da me pitaš, ne volim Kosovo, ljubav prema nekoj apstrakciji ne može niko da mi propiše, kao ni idolopoklonstvo! Ili me pitaš volim li savremenu, konkretnu, lažnu državu Kosovo?! Nema ničeg dosadnijeg od uzrečice "sve, sve, ali Kosovo!", šta "sve-sve"?! Ne slažem se ni sa tim "sve, sve", a šta mu dođe to "ali Kosovo" – bog sveti zna! &Lani sam iz čista mira napisao: – Pa zar ti Nađi, skromnoj, simpatičnoj, lepoj, riđoj, ne bi dao stan?! – Naravno da joj ne bih dao, ni njoj, ni Čaviću, niti bilo kome: besplatne stanove dobijaju svi ili ih ne dobija niko! – A podizanje ugleda Srbije?! – To je tek besmislica, jesu li plivačice koje je Honekerov režim proizveo učinile Istočnu Nemačku ne znam kako uglednom? Je li Nađa Komaneči ubedila svet da je Čaušeskuova Rumunija jedna prostrana, lepo zagrejana fiskulturna sala, sva u kožnim strunjačama i gredama od abonosa? Svak predstavlja samo sebe samog, a čak kad bi nauka i dokazala da je neki pojedinac usput doprineo ugledu zemlje, ne bih mu ja dao ni stan niti nacionalnu penziju!" &Plan je bio da sa sličnim nepodopštinama od Nove godine prestanem, gde god može da se zaobiđe ime, titula, stalež, mesto radnje, sve što bi odavalo na koga ciljam – da se zaobiđe! Neka iskušenija preneo sam kao zelenaška udruga dug iz minulog leta Gospodnjeg: poslanici bi da posle dva ili tri mandata idu u zasluženu penziju, uh, izjasnim li se protiv toga odmah će me – neka deputat ima četvoročlanu porodicu – zamrzeti hiljadu ljudi, među kojima biće i nejači! Uveliko sam već odvratan estradnim umetnicima, piscima i akademicima: država ih tetoši i nagrađuje umesto da ih kao natprosečno okretne specijalno oporezuje ne bi li pomogla mediokritetima koji su stubovi društva, a sami nikako da stanu na zdravu nogu. &Plan život. prekretnice počeo sam da ne sprovodim odmah po Roždestvu Hristovom, hej, pa mogu novi život da otpočnem prvog januara po našem tj. julijanskom kalendaru! Isprazni šifonjere, spremi sobu, sredi fioke, navij sat na pola osam, napravi spisak tema i ljudi koje ćeš u svojoj novoj stvaralačkoj fazi da prećutiš: ako se političari kite Slobinim perjem, da su zaštitnici i jamci Dejtona, ti Ljubomire ćuti, makar u sebi mislio da tu laskavu titulu Srbija nije dobila zbog svoje besprekornosti, nego naprotiv! ako državni šofer sa sekretaricom pođe inkognito a službenim naravno kolima na neki fakultet pa usput rastera istražnog sudiju i prozeble forenzičare, ima ko će o tome da razveze, ne moraš ti, i ta sekretarica je nečiji vazal! ako Grci puste "Hej Sloveni" i tako izazovu fras među našim sportistima, ili ćuti ili raspali po Grcima! budeš li pisao o hibridu, gnusnom mutantu koga su Slovenci stvorili od delova srpske i hrvatske zastave na kraju ćeš pobrkati je li u naš barjak upisana šahovnica ili je naš grb grubo zloupotrebljen! ako država reklamirajući zalihe vakcine nudi da za socijalnu i zdravstvenu svečanost pelcovanja školske dece roditelji ili staratelji uzmu slobodan dan – pritaji se!Piši o najvećem sisaru koga u zemlji tj. moru izlazećeg sunca ribari tamane vođeni slepim sitnosopstveničkim interesom: oni ti usled jezičke barijere i časovne razlike neće to uzeti za zlo.

[halloween]

Ljubomir Živkov, rođen da bi bio novinar.

Act gratuit 10.02.2010. Ustani Dušane, Care Silni, da vidiš kako Ti Zakonik živi: ono što si carski predvideo - da bi sebar mogao uvrediti vlastelina, pa si sebra dobro namajstorio, i da bi vlastelin mogao uvrediti sebra, pa si čak i njega kaznio, premda ne baš onako kao sebra - desilo se u tri bijela dana. Zakonik Tvoj ne da je na snazi, bez uvrede, još je čovečniji: plemić može sam da sebe kazni, ako za tim oseti potrebu, a ne da ga sudije rezile! &Najpre je vlastelin ošamario sebra, sebar držeći se za bolano mesto pravac kod svoga vlasteličića: „Moliću lepo, ministar me udario preko očiju, vidim sve neke svetlace i pomračinu, i neko kao žumance klizi po tom crnilu, teška se ruka graditelja ćuprija spustila na moju mlađanu čelenku!“ Vlasteličić ne časeći časa požuri da se potuži knezu, županu, otkud znam, ali ovaj ne stiže da pošalje pandure po vlastelina, vlastelin sve plemenito preduhitri: ode na noge sebru, vlasteličiću i monahinji koja beše stala na stranu sebra i pred svima priznade (tj. vlastelin) da je zaušku sebru prilepio iz čiste vlastelinske ljubavi prema nižima po činu, rodu i uzrastu: „Kad vidim neko napredno Srpče ja moram da ga odalamim, mene su kad sam bio dete odrasli štipali za obraz, ali ja ne mogu sada momčića doraslog već i za ženidbu da štipam, šta bi Palma pomislio i o deranu i o meni, nego sam ga očinski, vojnički, drugarski, muški ošinuo po labrnji što je on primio kao šamar i nadigao dževu, pa sam došao da mu se izvinim, izvini Milane, lepo ime, evo ruke, evo i tebi Ljiljo, i tebi, Jovice, mada vas nisam ni udarao...“ Malo vreme zatim postojalo, vlastelin, drugi, govoraše u čaršiji kako da se Carstvo Srpsko unapredi, nikakvog pergamenta ni srpskog platna pred njime ne beše, sve zbori iz glave koju ju lane sila nečista i neznana dušmanski s leđa htela da rascopa, pored vlastelina nijednog kopljanika, zna vlastelin koliko ga raja ljubi i počtiva, te se nijedna helebarda nije podigla da zdrobi barem ključnu kost i da preseče barem jednu vratnu žilu sebru, drugom, koji je vlastelina udario naočigled carskih velikodostojnika i naočigled pučine grdne koji koristi svaku priliku da bude u blagočestivoj blizini nekog plemenitaša. Sebar je ubrzo savladan, vlastelin glasno beše zažalio što nije poneo zlatan šestoperac niti sablju očinju: „Zar bi, braćo, bio greh poslati ovakvu spodobu, ovakvog izroda i zašto ne reći skota na onaj svet, pa on je mene, vlastelina, udarao po rani koja još nije zacelila...“ Panduri (koji se na poprištu stvoriše kad zlo već beše učinjeno) uguraše sebra kroz najbliži kapidžik da bi ga sudu Tvome i Zakonu živa i nepretučena izručili, jer svi koji behu tamo, i sebri i vlastela, ushtedoše da gnev svoj na pobesnelom sebru saborno iskale, vlastelina odnesoše vilama da mu rane vidaju, Miroč-planinu preko noći ogoleše vredne ruke srpskijeh sestara, samo da se leka vlastelinu nađe. Zatočenik grešni čuo je šta se desilo prethodnom sebru i prethodnom vlastelinu, da se vlastelin po uzoru na cara Slobana sam branio i sam odbranio rekavši kako mu je desnicu vodila ljubav. Utamničeni u pometnji svojoj i neznanju teškom sebarskome mišljaše kako će sad njega odvesti da se vlastelinu izvini i da prizna kako je ruku grešnu digao iz ljubavi prema plemiću, beše sklepao i neko svoje slovo ljubve, ali mu apsandžija na latinskom reče da neznanje nikoga ne opravdava: nije isto kad sebar uvredi vlastelina i kad vlastelin uvredi sebra, i dometnu da jedino nije siguran je li to poseban član ili je iz preambule!&O sebru će, samo ovom drugom, raspravljati čestita Skupština - podigavši ruku na plemića i na krunu taj je zamahnuo; prvom sebru ostade zauška, kao spomen na vakat nezdravi, kad s plemićem besediti htede, ko sa sebrom, ko sa sebi ravnim; vlastelin je drugi iscijeljen, vlastelin je prvi na slobodi, isprika mu ko pričešće leže, on je vazal najvećeg vazala, gospodar mu ne spočitnu ništa, isto tako ni Skupština svetla. Peščanik.net, 10.02.2010

[Kayser]

Na bregu iznad Tamiša imali smo vinograd gde je moj otac jednog među zlatnim jesenjim danima godine 1987. ugledao čobanina Niku zvanog Kinec kako jedva vuče džak grožđa."Pa dobro, Niko, da si pon’o grozd i dva, nego si natovario pun džak, usred podneva!..."– "Kakvo podne", na to će Nika, "pola dva je!"– "E, izvini onda, onda je druga stvar!"– "Nisi vidijo da je otiš’o voz za Orlovat!?"– "Nisam, al’ vidim tebe pa mi srce puno!"– "Uf, ti se samo švotaš!"Tako divane vinogradar i grožđekradica od kojih nijedan nema sat nego se ravnaju prema redu vožnje Jugoslovenske železnice. :lala:

[Mp40]

Ja ovog coveka obozavam! Boldovi By me... tu sam plako ocmehaLovely bones Ljubomir Živkov 02.03.2010.Državina komisija za traženje i ako Bog da ekshumaciju posmrtnih ostataka neprežaljenog Čiče jedva čeka prve prolećne dane. Paori imaju dobar izraz za taj trenutak, kad će se nakon duge zime napokon opet obresti u polju: “Čim pukne proleće moram da preorem njivu kod vekternice”, e, Komisija jedva čeka da se vreme prolepša i prvog lepog dana, makar taj pao pre ravnodnevice, biće svečano zaboden prvi ovogodišnji ašov u sada već tradicionalnoj poteri za grobom tj. kostima prvog gerilca u porobljenoj Evropi (samim tim ja mislim prvog i u svetu).Još malo pa će ova kampanja ući i u pismene zadatke: „Od sviju godišnjih doba koja su u našoj zemlji ravnopravna ipak najviše volim proleće. Laste i rode vraćaju se iz toplijih krajeva, dani postaju duži, dobri ljudi traže grob Draže Mihajlovića...“ - opsesivni hobi državnih činovnika ući će u ciklus prirode, kao berba vinograda, kao plima i oseka...Ali našto se ograničavati samo na lepe dane i samo na radno vreme: postolje za spomenik Puškinu postavljeno je noću, po kiši, zato, Srbijo, ne škrtari sa neophodnim, daj arheolozima i sakupljačima kostiju nadnice za noćni rad, obezbedi im reflektore, plinske grejalice koje ima svaki gostioničar, isplati kopačima nadnicu za strah (partizani bi bili u stanju da tajnu grobnicu miniraju: koliko je filmova o tajnim nekropolama, riznicama faraona, gusara i drugih bogatih staleža ili pojedinica gde nezvane goste strpljivo čeka podmukli lanac smrtonosnih zamki!). Ako se neko iz unutrašnjosti ili dijaspore pridruži da pomogne u ispravljanju istorijske nepravde, dajmo mu naknadu za odvojeni život! Vlada je poplavljenima poslala novac, to je elegantnije nego proglasiti vanredno stanje i naterati nas da zajedno sa zaposlenima u državnoj službi besplatno nosimo džakove sa peskom, kad već nemamo solidne dolme, para znači imamo, stoga velim: ne čekajte proleće, jer da se Čiča sa Nemcima hvatao u koštac samo kad je bilo lepo vreme, Drugi svetski rat trajao bi sigurno još dve-tri godine!&Komisija velikodušno prepušta istoričarima da nabroje i opišu neprijateljske ofanzive protiv četnika, neka istoričari naprave makete svih terena na kojima je Draža kosio fašističke bataljone i po koju diviziju, pa ako je od tolikih bitaka u nekoj bio i poražen, i to bi moralo u čitanke: izgubili smo i boj na Kosovu, pa opet znamo imena mnogih učesnika, znamo tačan datum posle toliko godina! Ako su rehabilitovani Dražini vojnici, dobrovoljci i oficiri, ako im Srbija daje penzije i besplatne karte za pozorište, onda i njihovom Vrhovnom komandantu pripada zvanje Narodnog heroja! Na istoričarima je da Čiču rehabilituju pomoću novopredočenih istorijskih i pravnih činjenica, Komisijino je da nađe kosti: skelet ili delovi skeleta biće rečitiji od svake pravničke zavrzlame i viraža, kostur ili širit sa uniforme biće dovoljni da se vajni NOP već jedared smuči njegovim još uvek brojnim pristalicama, učesnicima i simpatizerima.&Draži smrtnu kaznu nije izrekla Srbija, nego Srbijina pravna prethodnica (moj termin?! nešto ga nisam ranije zapazio), i to prethodnica koja nije prvo koleno - šta posleratna Jugoslavija dođe Srbiji? SCG je mati naše matere, SRJ Srbiji dođe baba, ako SFRJ i FNRJ shvatamo kao jednu državu koja je samo menjala ime, što je bila njena umetnička sloboda i ljudsko pravo, onda je Dražu streljala Srbijina prababa; ako SFRJ i FNRJ knjižimo kao različite države onda je Đeneral pao od čukunbabine ruke, što bi mnogoj drugoj državi bilo dovoljno da kaže “bilo pa prošlo, šta ja imam s tim!”, Srbija međutim ne žali truda da kosti nađe. Nema novca za narodne kujne, nema za nasipe protiv poplava, nema za pristojne penzije, nema za pomoć nezaposlenima, ali za Kosovo i za Dražu mora da bude.Dresiran sam kao i mnogi Titov pionir da prezirem domaće izdajnike, a da obožavam hajduke koji ostadoše bez noktiju, bez očiju pa na koncu i bez života, a ne odadoše druga ni jataka, pa opet kad sam čuo da je domaći izdajnik osuđen na smrt i da je streljan nije mi bilo pravo, bio sam protiv smrtne kazne, baš kao što sam bio i protiv žandarske torture kojoj su u istražnom postupku bili podvrgavani hajduci, ali na kraju Drugog svetskog rata streljanja su bila kao dobar dan, pa i po koje vešanje na osnovu pravosnažne presude.&Kad god treba da izabere između sadašnjosti i prošlosti, Srbija bira prošlost, staru slavu, staro mučeništvo, zar Jasenovac nije prijatnija tema od Srebrenice, em je zločin veći, em smo tamo žrtve, drugo, umesto da ispravlja milione tekućih nepravdi (od kojih mnoge sama i proizvodi!) državi je zgodnije da ispravi jednu, ali brate istorijsku!&Koštana groznica nevoljko je bila suspendovana zbog dušmanskog mraza i snega, ali će se nastaviti čim vreme dopusti. Šta će biti dokazano, ili šta će biti osporeno kad rukovodilac projekta bude sazvao konferenciju za štampu i kad novinarima bude pokazao deo skeleta? Kako šta?! Svak ko je čitao detektivske romane ili gledao krimiće zna za pravilo “nema leša, nema zločina”, zemni ostaci dokazaće i ilustrovaće zločin partizanske države pa će Homen reći: “Ovo je ostalo od srpskog Čiče... Da je preživeo takozvano Oslobođenje možda bi još bio sa nama, zašto da samo neka Japanka živi sto sedamnaest godina, a pogledajte kako su mu komunisti platili za onolike njegove bitke protiv Hitlerove brojčano i tehnički nadmoćnije armije!”&Najpre će biti prekopana Ada Ciganlija.Ako ovaj lokalitet podbaci kopačite prelaze u Lisičiji potok, gde se od žitelja očekuje da svoju imovinu stave na raspolaganje istoriji i pravdi otelotvorenim u Homenovoj ekipi, ako bone collectors misle da je grobnica ispod tvoje kade, kada leti napolje, zajedno sa okolnim pločicama, a država će ti sagraditi još lepšu i još stariju kupaonu!Ukoliko i Lisičiji potok izneveri očekivanja društvance će se vinuti do Centralnog groblja gde onda jao mrtvima.&Već sama potraga magijski je da se tako izrazim poduhvat, s onu stranu logike (osim naravno nakane da se napakosti NOB-u, a zašto ta naum cveta danas, kada zemljom vladaju udruženi sledbenici Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića, ne znam, nisam pametan), uglavnom će kad kosti budu nađene početi pregovori sa Svetom materom da ga primi za sveca: pa ne bi bio nađen, jer zlotvori su ga lišili opela, krsta i groba, samim tim i zadušnica, ne bi nikad bio nađen da nije svetac; pa ćemo onda danima živeti za sahranu, ako se tako može reći; deca i učitelji će tog dana biti oslobođeni nastave, zaposleni će se kurtalisati mrskog rada, nezaposleni će se tog dana spasti mrske dokolice... Odasvud će ka mestu večnog počinka, ovog puta javnog, stizati autobusi, automobili, crkveni džipovi, inokosni hodočasnici, đačke ekskurzije, strani turisti, Grob će postati svetilište, a ako spomenik bude lep može se naći i pod zaštitom UNESCO.Sve tako živo zamislim, a onda se presečem – šta ako ga ne nađu?Ništa!Nenađenost je još ekskluzivnija nego otkriće tajne grobnice, ako nam je potreban mit, misterija je bolja nego parcela broj taj i taj. Čiča je odavno ikona, ranga Če Gevare, špice Metro Goldvin Majera, Merilin Monro ili supe koju je proslavio (i supa njega) Endi Vorhol, živi prvogerilac porobljene Evrope na fotografiji koja još malo pa će kod Ginisa po broju kopija, obitava u nebrojenim i neoporezovanim predmetima narodnog stvaralaštva, na majicama, pepeljarama, šoljama, tetovažama, u pesmi koja teško da ima istorijsku podlogu (“Morem plovi jedna mala barka”), živi na bocama za rakiju, na koricama noževa, na zippo upaljačima – mala trgovačka pažnja povodom spasavanja američkih pilota; živi u porazu, propasti i nestanku SPO-a. Mnogi bi pokojnik time bio zadovoljan.Peščanik.net, 02.03.2010.

[stoka]

Jel se to ljuba vratio da piše za "Vreme" ili je to bilo samo za ovaj jubilarni broj?

[vinska musica]

Jel se to ljuba vratio da piše za "Vreme" ili je to bilo samo za ovaj jubilarni broj?

Za vreme?! Pa, nije nikad ni odlazio.

[darling]

http://www.pescanik.net/content/view/4648/1073/ koji kralj. uvek i iznova kralj.

[Sludge Factory]

Revizor i kornjačaLjubomir Živkov 20.03.2010. Revizori se bave istorijom. Glavešinama koji su za blagoutrobije, podvoz i kojekakve usluge potrošili neobično mnogo državnog novca - ne mogu revizori ništa, revizori su paleontolozi finansija, arheolozi morala. Svi koji se po službenoj dužnosti ili po vlastitom nahođenju bave prošlošću mogu jedino da je unekoliko shvate i rekonstruišu, ali nije im zadatak da bilo koju istorijsku ličnost oni odlikuju ili šalju na vešala. Naši su revizori naleteli na račune koji svedoče o gozbama dostojnim Rableovih junaka, i ne mogu da razaberu koliko je duša tu mezetilo i nazdravljalo, jesu li sve te žderancije bile u interesu građana?...Drugi su velikaši pa zapošljavali silan narod, što je dakako za pohvalu, više su oni stanovnika zaposlili nego Zavod za zapošljavanje, više su oni gladnih usta nahranili nego sve narodne kujne od Horgoša do Dragaša, revizorima doduše nije uvek jasno šta su ta i tolika honorarna lica radila, i nisu li ministri i načelnici mogli da sa postojećim posadama, već solidno plaćenim, obave svoje misije bez zapošljavanja dodatnog ljudstva. Oni koji nisu propili i projeli previše narodnog novca i koji nisu zaposlili desetine sezonaca i savetnika odali su se sa svoje strane putovanjima: po mojoj evidenciji mladi ministar inostranih poslova je za nekoliko godina nadmašio kilometražu koju je Tito napravio za tri i po decenije, a Maršal je kao što znamo bio i naš najbolji ministar inostranih poslova, mezhdu prochem. Ali kad revizori kažu da su računi ogromni - trošadžiji baš bude puno srce, ta svakom je preletenom miljom travel addict vratio Kosovo makar jedan milimetar bliže matici (ili je Kosovo matica, a mi roj koji bez matice ima da propadne?); revizorima se učinilo da je i bivši ministar za Kosovo napravio priličan ceh, kako i ne bi, imao je više savetnika nego Alibaba asistenata, sećam ga se sa naših zajedničkih studija marksizma, ko bi rekao da će samozatajni brkica (jer već rani Samardžić opredelio se za brkatost i osmehivao se već tada kao neko ko zna više: hej, buduća piskarala, ne prepoznajete budućeg ministra Svete zemlje!) isto da zapadne za oko revizorima! Halabuka oko izveštaja revizora brzo je utišana, shvatili smo da plemići koji su iz ćesarske riznice potrošili više nego što im viteški red dopušta mogu biti kažnjeni sa pedeset hiljada dinara tj. sa petsto evra, a zato se vi svi toliko radujete što ćete biti pozvani na odgovornost, pomislio sam, daćete svak iz svog džepa ili iz partijske kase tu za vas smešnu svotu, a reći ćete: povrh svega što sam žrtvovao za svoj resor, otkidam evo od usta pedeset hiljada, jer je radi ugađanja prostoti uvedena ta revizorska služba. Kako su naši stari mogli bez revizora, a mi ionako podozriv naš živalj izlažemo bojnom otrovu - razdražljivcu! Jao onima koji su gladni pravde, jao stanovništvu koje ne veruje svojoj eliti, nego veruje revizorima koji su se juče ispilili, ne znam ni da li sa fakulteta ili iz neke više škole!&I kad sam već pomislio da se oproštajnicom (lat. indulgentia) afereta privodi kraju, kad je već izgledalo da će se rasipnici i izelice provući sa simboličnom globom, država je izvela još jedan viraž - da se njeni mezimci ne bi uopšte izlagali baš nikakvom trošku, nikakvoj dangubi i nikakvoj sekiraciji: Odbor Skupštine Srbije za pravosuđe i upravu nije prihvatio inicijativu Državne revizorske institucije (DRI) da se izmeni Zakon o prekršajima tako da se rok zastarelosti produži sa jedne na tri godine. Nisam najbolje razumeo uzvišene razloge Odborove - te bi takva izmena poremetila druge, neporemećene zakone, te vele da već postoje neki treći zakoni pod koje bi naši najbolji i najrastrošniji sinovi komotno mogli da potpadnu - ako samo budu hteli! Eh, da nam je više staleža među čijim bi pripadnicima solidarnost bila snažna i postojana kao ova koja krasi političare! Nema sekte, nema vojne formacije, nema ronilačkog tima, nema te posade alpinista, gde bi briga za drugog bila tako nesebična, i toliko s jedne strane pravovremena, a sa druge toliko dalekosežna!&Plemićima je osigurana aporija u kojoj revizori nikad neće moći da ih stignu: taman se kretali i deset puta brže od onih čije izdatke nadziru, revizori kreću sa deset koraka zaostatka, jer narodni izabranici i izabranici izabranika tek treba da službeno jedu, putuju i da čine dobra dela; dok tragači naprave svojih deset koraka, prevale političari još jedan korak, revizori osećaju njihov after shave, ali ne mogu da ih uhvate; dok revizori načine jedanaesti korak, oni koji prednjače pređu deseti deo koraka, revizori sad već vide i ako neko ima perut, ali ne mogu opet ništa jer im zakon ne dozvoljava da ispruže ruku niti da se posluže meredovom. Utom prođe godinica kleta, nema onoga što sportski komentatori zovu zaustavno vreme, nema produžetka, nego tačno u minut predsednik Odbora za pravosuđe svira kraj, i ova mala neprijatnost, ova utrka čiji se ishod zna a koja treba da postane tradicionalna i rutinska, ponoviće se narednog leta Gospodnjeg. &Čemu onda i revizori, koje takođe plaćamo mi, ako je igra udešena da oni samo javljaju koliko su nedostižnici potrošili?! Pa rekao sam na početku: revizori su knjigovođe i biografi velikih ljudi - rasipnici drže da njihovi obelodanjeni troškovi samo dodatno i zvanično svedoče o njihovom izgaranju na poslu te o rodoljublju koje ne pita za cenu. Revizori možda imaju zadatak da stanovništvo, sklono preterivanju i zavisti, zadrže u sferi mogućeg: da ne bi svaki siromah u svojoj glavi izdatke ministara, poslanika i kojekakvih savetnika preuveličavao do mile volje, tu su revizori da kažu koliko je ko zaista prekardašio, ali koliko god da je neko iz olimpijskog plemena prevršio meru, treba samo da izvrda par meseci ili nedelja, od revizorskog izvješća pa dok se ne navrši godina, i vsjo! Dogodine - novi izveštaj, novi kako se veli istek zakonskog roka. Ono što je izazvalo sablazan 2009. godine, i 2010, prevraća se u prošlost. Koja je, što reče Crnjanski, “grozan, mutan bezdan. Što u taj sumrak ode, ne postoji više, i nije, nikad, ni postojalo.”Peščanik.net, 20.03.2010.

Ali:

Ali kad revizori kažu da su računi ogromni - trošadžiji baš bude puno srce, ta svakom je preletenom miljom travel addict vratio Kosovo makar jedan milimetar bliže matici (ili je Kosovo matica, a mi roj koji bez matice ima da propadne?); revizorima se učinilo da je i bivši ministar za Kosovo napravio priličan ceh, kako i ne bi, imao je više savetnika nego Alibaba asistenata, sećam ga se sa naših zajedničkih studija marksizma, ko bi rekao da će samozatajni brkica (jer već rani Samardžić opredelio se za brkatost i osmehivao se već tada kao neko ko zna više: hej, buduća piskarala, ne prepoznajete budućeg ministra Svete zemlje!) isto da zapadne za oko revizorima!

[darling]

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=924827 (sto me sramota sto ne umem da pod zivkovljevim tekstom napisem ista smislenije od tri emotikona) Edited April 8, 2010 by darling

[Sludge Factory]

Molim te, ovo treba preneti u celini & celosti! (samo da me Teofil i Zare ne vide )

lisicaiždral Svetla tačkaljubomir živkov Kako je Boris Tadić postao neću reći slepi ali ipak sledbenik Vojislava KoštuniceBaš me zanima koju će od dveju svojih dužnosti Tadić zadržati a koju će prepustiti osobi dostojnoj njegovog predsedničkog poverenja: od Velike subote (ili od 1. aprila, ako u potonjem vidite više simbolike) nema više nagomilavanja funkcija, imaš kuću, vrati stan, imaš dva položaja – jednog se sam odreci! Gradonačelnici koji su narodni poslanici, narodni poslanici koji su predsednici opština i članovi upravnih odbora uživali su u vlastitoj mnogostrukosti par dana duže jer zakon koji to odsad zabranjuje nije mogao da stupi na snagu zbog Pobusanog ponedeljka. Tek od utorka, kad je mukotrpno osvanuo običan radni dan, u Srbiji više nema nikog ko će reći: ja sam to i to, a istovremeno sam još i to i to! Nezvanični rekorder beše izvesni, meni neizvesni Apatinac, rodom iz SPS-a, sa valjda pet ili šest titula i plata, ali i predsednik Republike nije bio baš neki uzor jer je stameno stajao na čelu DS-a. Čak i ako bi oba posla obavljao potpuno besplatno, Ustav kaže šta kaže: Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost. (Nespojivost funkcija, član 115.)Da li Tadić Demokratskom strankom rukovodi tajno? Ne. Da li DS-om ili Srbijom upravlja amaterski? Ne! Imali smo ludu sreću da se pravilno razvije i da izraste u vrsnog državnika, nema jake Srbije bez jakog DS-a, ni to ne dovodim u pitanje, ali rukovođenje partijom šta je drugo i kakva je druga funkcija nego politička!Zloglasni (čemu sam i sam doprineo u okv. sv. mogućnosti) Milošević zamrzao je bio predsednikovanje SPS-om: ja sam sada predsednik svih građana, sviju naroda, sviju partija, ako nešto bude korisno za državu ima to i da uradim nesmotria na to što partija kojoj dugujem ovo zaista zavidno mesto ima od toga možda neke štete; zamrzavanjem funkcije štitim državu od uskopartijskih interesa; čuvam doduše i partiju, jer uradim li nešto što neće biti po volji članstvu, simpatizerima i glasačkom telu SPS-a moći će drugovi da kažu: to je učinio predsednik Srbije...Tadića je na put kršenja Ustava izveo Vojislav Koštunica koji o nespojivosti funkcija prezrivo reče da je to licemerna komunistička ujdurma te kao neki mali Tito ostade partijski vođa, posta šef države, komandant oružanih snaga, pokrovitelj priredbi povodom ustaničkih jubileja... Ako prenebregnemo Lilića i Milutinovića koji nisu ni bili u iskušenju da budu i vladari i partijske vođe, ukoliko sa stanovišta gomilanja funkcija pogledamo naše predsednike, ispade Sloba najsvetlija tačka. Think about it. Pisanje ili svirka, odaberite sami, premda možete ostati i bez jednog i bez drugogSam radim na nekoliko razboja u odvojenim šihtama, i to mi ne bode oči, a kad neko i rukovodi Skupštinom i savetuje bord "Galenike" odmah mi se pali alarm, a, evo ga sukob interesa! može se savetnici nehotice omaći nešto o čemu parlament tek treba da odluči a što bi fabrici dobrodošlo da dozna pre konkurencije, ili obratno, kad se u skupštini bude raspravljalo o javnom interesu može se u podsvesti predsednice parlamenta pojaviti zasebna zebnja za "Galeniku" koja laska njezinoj stručnosti i oštroumnosti, uglavnom, u tuđem oku vidim i trunicu a sam pišem za nekoliko medija, sviram na dva mesta i još konkurišem za premiju kao registrovano poljoprivredno gazdinstvo! Očekujući od političara da se posvete samo jednom poslu i da jedu samo iz jednih jasala, zar ih ne dovodim u neravnopravan položaj? Zar ne nasrćem na sam temelj ljudske prirode otvorene za tušu i mu mogućnosti!Priroda mi je poslala dobrohotnu poruku da napravim malko mesta i drugim primercima novinarske flore i faunePre nekoliko meseci i sam se našao u sukobu interesa. Trebalo je da sviram na rođendanu jednog našeg znamenitog savremenika, ali mi se nedelju dana uoči svečanog događaja javio moj drug koji ka mi to stručno velimo beše nosilac toga jednokratnog posla: "Moram ti reći da je ono u nedelju propalo..." – "Za sve, ili samo za mene?" – "Za tebe! Ne znam ko dolazi, ali nekome bi očito bez tebe bilo prijatnije..." – "Šta da radimo, izbegavanje mene spada u korpus ljudskih prava..." Pošto nisam izvor nekih specijalnih muzičkih brljotina, a lijekom svirke klonim se konferanse i dosetki, biće da je moja nepoželjnost potekla iz svega što trunim po medijima. Priroda se i sama bori protiv prekomernosti, u minulih pola godine uskratila mi je dva polja rada, nije pomoglo to što sam postupio suprotno od Dorijana Greja, nad kolumnom sam postojano držao isti portret, ako već moram da starim neka to bude daleko od očiju čitalaca... Ukinuše pre godinu-dve sliku, ostaje još pisana reč, pomislio sam gorko, ama ode i ova za fotografijom na smetlište istorije. Sukob interesa ne mora da se odigra u ne znam kako visokoj sferi društvenog životaU novinama ugledam vest da Rambo Amadeus traži saradnike, kad si poznat imaš besplatan oglas, to je neznatna ali ipak privilegija; prednost, kaže, imaju mlađi muzičari, zar i ti, sine Rambo, ideš stopama multinacionalnih kompanija i vlasnika kafića, pravo na rad zar nije univerzalno, zar ni u širi krug da ne uđem zbog pukog uzrasta... Ipak, nisam o tome pisao, nego sam dva MP3 fajla iz moje radione punonadežno poslao na ovaj savezni kontest, sitnosopstvenički interes je pobedio, što je i trebalo dokazati.

[Sludge Factory]

Jaoj, opet! :D

lisicaiždral U poseti kod Zorice Tomićljubomir živkovNećete vas dvoje do penzije da pišete iz glave kako vam se kad šta ćefne, nego ćete blago meni na teren: tako su se tragom ambasadorkine kirije Lisica i Ždral obreli u ParizuL: Bonžur, Ekselencijo, i hvala što ste odvojili pola sata vašeg dragocenog vremena...E: Čekajte, zar nismo mi na ti, zar vas nisam oboje viđala kod O. i kod Dž., pa u Zemunu, u onoj prelepoj kući koju bih ja da sam vlasnica izdala nekoj ambasadi...Ž (Liji): Jesam ti rekao da nas se seća! Jedne noći sreli smo se i u pekari, u Maršala Tolbuhina...L: Ono na pijaci kad smo se videli možda je bila vaša sestra...E: Ja sam bila, i tog se susreta sećam, i mogu vam reći da mi nije bilo baš srce na mestu kad sam u hajci na moju malenkost ugledala i vaša imena...L: Ja sam bila za to da ne podjaruemo još i mi sirotinju koja i tako škrguće zubima...Ž: A ja sam baš osećao obavezu da pišem; nisam hteo da me korumpira naše poznanstvo. Pisao sam o vama kao o podstanarki, došljakinji bespomoćnoj pred nezasitim gazdama... L: Moj je onaj deo, ako se sećate, da ste morali iznajmiti stan srazmeran vrednosti baštine koju treba da sačuvate i povratite... Ž: Pisala si da Ekselencija živi u zdanju koje je zbog svoje lepote i porekla i samo pod zaštitom UNESCO-a, a da je ambasadorka dobila popust jer bi cena istog tog apartmana za nekog sovjetskog tajkuna ili šeikovog sinovca bila deset hiljada... (Ekselenciji): Iskreno, mislio sam da ćete nas primiti u rezidenciji, hteo sam da napravim par snimaka...L: Rađa nam se novi Todorović, više voli da slika nego da piše, dobro, to je brže, lakše...Ž: Verodostojnije je! I Todora mi ne diraj: zar i Šerbedžija ne voli više da peva nego da glumi?...E: Zgradu je zabranjeno fotografisati, enterijer pogotovo, dormanu i skeneru fotoaparat ne bi promakao, zato sam odabrala ovaj bistro, da osetite duh Pariza...L: Htela bih da vam čestitam na otmenosti koju ste ispoljili, tolika afera a od vas ni slovca...Ž: U Beogradu je bila osnovana Komisija za zaštitu Zorice Tomić...E: Zahvalna sam tim divnim ljudima kao i svima iz MIP-a koji se baš nisu štedeli objašnjavajući da bi svaka niža kirija bila pogubna po ugled naše zemlje, zbog komisije mi je bilo bogme i nelagodno, Odbor za zaštitu Radovana Karadžića, Komisija za zaštitu mene... L: Napokon se oglasio i sam predsednik... Ž: Da je kirija zaista previsoka. .. L: Gazda ceni našeg predsednika i nije mu to lako palo, ali on je u Udruženju stanodavaca koje pomno vodi računa da niko ne izdaje stan ispod cene, i ne može pored najbolje volje da snizi kiriju... Odšteta za raskid ugovora tolika je da se Srbiji tek to ne bi isplatilo... L: Znači, ostajete gde su vas i smestili?E: Nemam izbora. Nije ni ovo bio moj izbor: znate kako to ide u diplomatiji, možda i ne znate, i meni je ovo prvi put...Ž: Znam ja. Sve radi neko drugi: vlasnik stana ima ljude koji to izdaju, ministarstva inostranih dela imaju ljude koji stanove traže, kaparišu... E: Da. Sve radi neko drugi. A onda se kola slome na nekome ko je stavljen pred svršen čin, makar taj čin bilo i nešto posve prijatno! Za mene je to tema: spremnost zajednice da linčuje nekoga ko se samo povinovao odluci centrale i terenaca, o tome će biti knjiga koju sam otpočela...Ž: Stižete znači da kraj svih obaveza učinite nešto i za sebe lično? E: Pišem, nadam se, lakanovsku knjigu o potrebi kolektiva da bude sablažnjen, sa strane to se verovatno doima kao nešto sitnosopstveničko, ali ako ste zaista kulturolog i sociolog, što god da uradite, uradili ste za svoju kulturu i za svoju zajednicu, znate ono: ako prosvetlite jednog čitaoca, otvorili ste oči čovečanstvu! L: Već imate naslov ili...? E: Neka to zasad ostane tajna kao i štošta drugo u vezi sa ovim mojim službovanjem...Mogu vam samo reći da knjiga nastaje na francuskom, toliko dugujem ovoj velikoj zemlji gde svuda nailazim na topao doček, dok mi je iz Beograda, kao nekom džinovskom praćkom, katapultom stiglo mnogo kamenja, cigle, čerpića, šuta... L: Znate da je gospodin Albijanić ovenčan "Izvanrednim zlatnim beočugom", ako se o beočugu tako može reći...?Ž: To ga priznanje obavezuje da vašu knjigu priredi za naše govorno područje, zar ne? E: Dozvolite da na ovo ne odgovorim, ostavite nešto i za sledeći intervju... Zar vam nije lepo u Parizu: vi ste jedini došli... L: Niko drugi nije dolazio?!E: Niko. Da sam se pod pritiskom navrat-nanos preselila u kakvo potkrovlje ili u suteren, ne bi niko ni znao...Ž: Dobro je što niste bili brzopleti, nepromišljeni, impulsivni... Kad vam se možemo nadati u Beogradu?E: Ne u dogledno vreme. Iako nikoga nisam rezilila, MIP oseća veliku odgovornost pa i krivicu zbog svega što sam propatila, a čemu sam, naravno, nedužna, MIP mi zato nudi, apeluje i insistira da ostanem ovde nekoliko mandata, Beogradski univerzitet nudi mi plaćeno odsustvo do 2019. kad će i sam biti primljen u porodicu evropskih univerziteta...L: To su lepe vesti...Ž: I mi smo, znači, pridoneli da se ovaj vaš razvojni period produži, bez obzira što smo možda ispunjavali radnu normu i podilazili ogorčenoj i zavidljivoj većini...L: Hvala vam što ste nas primili i što nam naš novinarski populizam niste uzeli za zlo...Ž: Pitanje za kraj: da li ćete se preseliti u jeftiniji stan, samim tim i u mnogo gori i zabačeniji kvart, ili...? E: Ostaću u istom apartmanu i arondismanu: kad bih se sada preselila, priznala bih krivicu koje nema, drugo, ali ne i manje važno, narugala bih se žrtvama koje su operativci i vrhuška MIP-a zbog ovoga podneli! I cena ostaje ista, kad bi pokušala da revidira ugovor o kiriji, Srbija bi podrila svoju pregovaračku poziciju oko svetinja i umetničkih dela, a ja sam plaćena da tako nešto kako znam predupredim.

[Mp40]

ja placem ocmehahttp://www.pescanik.net/content/view/4873/1073/