Ljuba Retrovizor Zivkov

[notenoughreasonsforclaire]

Pas duše DA NE SEKIRAM BLIŽNJE I DA NE PIŠEM O STVARIMA KOJIMA NISAM DORASTAO, NEGO DA SE DRŽIM JA FINO ONOGA ZA ŠTA SAM MERODAVAN I LIČNO ZAINTERESOVAN, A?Tako ćemo i postupiti, tebi se vraćam, dnevniče, verni psu moje duše, Gombrovič te je tako definisao, ko to jednom pročita – ne zaboravlja. Vetar lupa vratima od verande u Farkaždinu premda su zatvorena, to je zato što sam vas odbravio ili je tako kad god kao danas duva vetar, čuo neko ne čuo? Odjednom se smrklo, a još nema pola pet, ne vide se više paučinasti skeleti grozdova koje ove godine nisam obrao, došao sam oko pola tri i bilo je nestvarno sunčano, već sa kapidžika video sam da su smokve obmotane džakovima od hartije, komšija Ljuba nije čekao na moj dolazak tako da su prvi mraz predstavnice Mediterana bile dočekale ušuškane slamom i papirom, na gredici u šupi visi vreća sa sakupljenim orasima, potkresao sam brezi grane, zaklanjaju mi vidik, mada su i one i te kakav vidik, ali smetaju i lozi; sama breza kao da je imala dve krošnje, na vrhu i oko struka, sad prvi put glumim plastičnog drvenog hirurga, raspitao sam se hoće li estetska intervenca rasteniu škoditi, neće, ako se uradi u poznu jesen ili pre nego što pukne proleće, e, novom testerom iz "Uradi sam" posekao sam nazovimo je donju krošnju i poželeo novoj frizuri na dugačkom vratu i celoj brezi zdrav i dug život, stala si u kola, kad sam te odabrao u rasadniku na Pančevačkom putu, a sad si visoka tačno koliko i kuća!Drugu brezu koja je izgledala zdepasta i priprosta, a sad nadmašuje ovu visoku po lepoti (po broju grana, obliku krošnje, jedrom lišću), nisam dirao, ali kad ne kročiš u kuću mesec dana svašta čeka na tebe, prošli put sam u žurbi otišao ne očistivši peć i šporet, kad opet dođem biće sneg kao u "Fargu" pa ću samo potpaliti šapurine i dometnuti drva; pre nego što je Sunce naglo zašlo (ovo ja zovem pomračenje, a ne ono u subotu!),čistio sam mokro, slepljeno i već natrulo lišće: zapušilo je bilo odvod između dvorišta i uličnog kanala, ucrtanog u ruralistički plan Tamiškog Banata bog te pita koje godine, u poštanskom sandučetu koje sam punonadežno bio okačio pre šest godina i u koje je malo šta bilo ubačeno, gle, beli se nešto, otključam metalna vratašca, pokulja sadržaj kao da sam nastanjen u EU ili u USA, računi za struju, ponuda da iskoristim bonus od pet posto, nađem još jednu ispresavijanu načetvoro publikaciju, nikad da je otvorim – plan Farkaždina! Prvi put ga vidim, štampao ga i doneo čak ovamo vojvođanski ogranak DS, evo, kao što vas satelit stalno vidi tako i mi u Novome Sadu znamo za vas, hvala, braćo, da, ovo dugačko je Kurjačka kuća, preko puta i neznatno južnije je mesto tvorbe ovog teksta, lepo se vide moja i Ivina njiva na utrinama, tu ću da gajim zdravu hranu i da me glava ne boli. Da, našao sam i prvi reklamni letak, dolazi progres i ovamo, da vidimo, Otkup svih vrsta otpadnih metala, TR BORKO ČELIK, Šajkaš, Železnička 2 (kod železničke stanice), ja da sam na mestu vlasnika registrovao bih kompaniju pod imenom "Baščelik", prezime mi Čelik, otkupljujem metale, stanujem u Železničkoj ulici, toska dorozhnaia/zheleznaia/svistela serdce razryvaia.&Sa trešnjom ne znam šta ću, nisam video živo biće koje toliko prkosi simetriji i ravnoteži, izgleda kao onaj signal na pruzi (da voz sačeka ili da nastavi: bolje i na tu skretnicu što me je podsetila, a ne odmah na vešala), ima praktično samo jednu granu, debelu i poprečnu na stablo; višnje su pak lepe, njih sam za razliku od grožđa brao u više navrata, kako su koje sazrevale, i uvek kad mi se činilo da sam pregledao i obrao sve zrele plodove našao bih pod nekim uglom, iza nekih listova, jednu višnju zaboravljenu a lepšu od svih ubranih, tako u poslednjoj kući na kraju ulice, možda i slepe, živi devojka lepa toliko da zamisliti ne možete, ili na vekternici privodi kraju mladost ćerka železničara, krasavica koju tek poneki putnik u magnovenju ugleda, da bi ju u tome magnovenju, šta god to bilo, isto tako i zaboravio, a druga bi priča bila da joj je otac šef stanice, gde već ne možeš biti toliko lep a trajno nezapažen.&Eto, red po red, obradih urbanizaciju sela, prve reklamne laste – nije li to prijatnije nego pitati se zašto ono što si po služb. dužnosti uradio nije na internetu? Ali zar nije dovoljno biti u novinama?! Kao građanin SSSR-a sam: na raspolaganju mi onolika rodina, a ja bih baš u inostranstvo! (Postaje sibirski sveže na ovoj verandi, zastakljenoj, ali opet dugo i negrejanoj, sedim u jakni, imam ušanku, i sam sebe bodrim, hajde, Šalamove, možeš ti to!) Pa dobro, šta to bi sa internetom? Možda je puka slučajnost, možda je naslov zazvučao raskolnički, možda smo kolega D. T. i ja prve šare u budućem šaranju, gde neće sve kolumne biti besplatno izložene na internetu, tek, moj prethodni domaći mogahu da čitaju samo pretplatnici – puki namernik i znatiželjnik poljubio je vrata portala našego.&Prvi me je jedan dragi mesečnik držao od svoga postanja podalje od interneta, njihovim se stopama zaputio dnevni list koji opskrbljujem jednom kolumnom nedeljno, tešio sam se da na taj način sugerišu stanovništvu da kupi novine, a ne da uživa besplatno na internetu, ali ono sovjetsko čuvstvo osujećenosti nije me napuštalo, kstati, ni tamo gde pišem baš za internet ne cvetaju mi baš ruže, na jednome mi je sajtu nekada svaki novi uradak bivao u levom gornjem uglu naslovne strane makar jedan ili dva dana, u poslednje vreme eto mene odmah na trećoj ili četvrtoj poziciji odakle neumitno i brzo klizim ka zaboravu preskačući druge autore, ja sam vaša Ana Ivanović, mislio sam, nikad više na vrhu; sad su me i najrođeniji malko skrajnuli sa svetske pozornice: nisi obrukao porodicu, ali je možda ipak bolje da ne iskoračiš iz našeg tiraža.ljubomir živkov

E, vala dozlogrdilo i najgorima! Ovo potonje se imade ispraviti – od večeraske, pa svakog subotnika ima da friško prekucavam Ljubine uratke iz Blicovog „Novca”! Ev’ za početak dve poslednje maestralije:

Subota, 03.12.Primopredaja smenePre sedam ili osam godina kupio sam pantalone u Ljubljani: sve što mi se u izlogu ili u rafu učini lepim izgubi dosta kad ja to probam i kad vidim na sebi, ovog puta izišao sam iz kabine neću reći zadovoljan, ali neutučen, rekao sam prodavačici da ću ostati u novim pantalonama, a ove stare ako mi samo da najlon-kesu ću ja sam zapakovati, kad ti ona meni: „Izvinite, jeste vi Dino Merlin?”Nisam znao kako čovek izgleda, ali mi ne bi baš pravo posle tolikih mojih napora da i sam postanem poznat, eh, da je Jugoslavija opstala i da vi hvatate b92 drukčije bi ovaj susret ispao. „Mi svi u kući jedva čekamo vašu emisiju, prepoznala sam vam glas, inače izgledate mnogo mlađi nego na ekranu…”Nemilog događaja sad se hteo ne hteo setih, i dok jedni pale bosansku zastavu zbog gostovanja g. Merlina, a drugi trired pune halu sportova, ja iz prikrajka posmatram umetnikove fotografije po novinama: da li se sličnost izgubila ili da tako kažem istrajava? Bi li mi bilo draže da sam bio pobrkan sa nekim drugim (izvinite, jeste vi Rade Šerbdžija?)? Sa nekim stranim glumcem (da niste vi Ed Haris?! U bioskopu izgledate ćelaviji nego uživo…)?! Ne, ne! Moja dobra poznaniuca Bojana donela je sa Kube CD i kaže da pevač ima glas koji je istovetan kao moj glas, samo što je na španskom, ne bi mi ni tad pravo, iako je to živi dokaz da se i sa ovakvim glasovn. mogućnostima može snimiti ploča, pa ne bi ni tome Kubancu bilo drago da u nekoj gostioni na Dunavu ima fonetskog dvojnika, tako je, svaka sličnost sa drugima slučajna je i nepoželjna, u Ljubljani smo svirali na Dunajskoj cesti, u restoranu iznad kojeg smo imali baš lep apartman, bio sam zadovoljan pogodbom i tretmanom sve dok me prodavačica nije podsetila kako bih mogao držati koncerte – da me samo to moje novinarstvo, o kojem se eto već u Ljubljani ne zna ništa, nije dekocentrisalo!&Jučerašnji dan sam presvirao, prosvirao sebi kroz glavu: na kompjuteru sam pritsnuo „loop” i smišljao imrovizaciju snimajući je iznova; kad nekom nemuzičaru kažem da je većina improvizacija unapred smišljena i uvežbana taj me gleda sa nevericom: možda ti moraš tako, neko drugi može na licu mesta i iz glave da svira nešto nezaboravno, a što mu nikad ranije nije palo na pamet! Dobro, to se ponekad desi, nekome ko je jako dobar, u „Ja vstretil vas”, pesmi koju naš živalj pripisuje Bajagi, onaj ta-ta-rata-tata-rata deo je napisan, i svi ga balalaiachniki sviraju isto, ali nisam sad hteo to da kažem: jutros sam ustao u šest da napišem tekst i zatekao nezapakovane instrumente. Mogu da odnesem laptop u kujnu, ali pakujem strpljivo i zapravo ritualno basprim, bas-gitaru, gitaru; samica dobijena nedavno od D. Ljubičića nema još svoju futrolu, ide na poilcu pored sabr. dela I. Andrića: skidam masku muzičara i pripremam ambijent za pisanu reč, doktor Džekil i mister Hajd predaju smenu jedan drugome – koji li od vas dvojice svira, a koji po služb. dužnosti niže ove redove?Ljubomir Živkov

Subota, 10.12.Nekad i sadNije li nekad bilo bolje biti čovekom nego danas, nije li bilo lepše dok smo još bili nerazvijeni? Otvorio ja sedamdeset i možda treće žiro-račun u malenoj banci nadomak Skadarlije, potonja je bila moje prvo radno mesto pa sam u njenoj blizini otpočeo finansijsku istoriju, žiro-račun mi se završavao na 485, tadašnji telefon banke (Sarajevska privr. banka, u Braće Jugovića) znao sam napamet, i u to se doba na svaki poziv smesta odazivalo živo biće!Nisam imao telefon (danas poznat kao fiksni, ono malo javnih govornica bilo je unakaženo), ali kad bih jednom okrenuo željeni broj, možda i iz kafane gde je crni telefon, težak kao da je sav od tuča i kovanog gvožđa, imao dodatak za žeton kupljen za šanku, nije bilo nikakve neizvesnosti: pre nego što bih stigao da upitam je li nešto kapnulo na žiro-račun 485 bivao sam prepoznat po glasu (možda i po dužinama koje su sveže bile stigle sa mnom iz Banata: proći će još trideset leta pre nego što ću se raščuti na TV), banka je imala nekoliko zaposlenih, nas klijenata beše manje no danas, srdačnost je, sad bi se reklo, bila voice activated: „A, vi ste, Ljubomire, nema još ništa, nažalost!” – „Hvala vam svejedno…”Juče sam dobio pismo od banke – ne dođem li do tog i tog datuma (koji je uveliko prošao dok su se velikomučenici PTT-a probili do mog sandučeta!) biće primenjen zakon! Uvek sam za ljudsku reč i dogovor pre nego za slepu primenu zakona, ma kako zakon human bio, ali bilo je već pola pet, pa sam pomislio – telefonom ću saznati šta je posredi… Avaj, spikerka nudi šta da pritisnem ako hoću kredit, šta ako sam izgubio karticu, koji taster je za fizičko lice, koji za metafizičko. Pritisnem šta treba: „Svi operateri su trenutno zauzeti, molimo sačekajte!” Čekam operatera uz muziku po izboru upravnog odbora, nije više „Žaoka”, sad je i tu uspostavljen izvestan pluralizam, taman da dignem ruke od čekaluka, začujem glas: „Četrdeset godina sa vama – Privredna banka Beograd…” Posle reklame opet surovi govor činjenica: „Svi operateri su trenutno zauzeti…” Javim se opet, pa još jednom, svaki put sve isto, e sad ću, tj. kad napokon dobijem vezu, ja kazati: „Trideset osam godina sa vama, Ljubomir Živkov, matični žiro-račun 485, koji sad dobi toliko nula odštampanih sitnim i bledim fontom na kartici da ga bog otac ne može zapamtiti, trideset osam godina sa vama…” Operater će pitati šta zapravo želim, ali se ja neću dati: „Klijent banke trenutno je obuzet sobom, molim sačekajte. Trideset osam godina sa vama, znam te puško dok si pištolj bila…”Nisam ogorčen na moju banku, omiljen sam gotovo kao i u veme X kongresa SKJ, ama sada moram lično, hardverski da se pojavim u Braće Jugovića, gde su udareni temelji mome neuravnoteženom budžetu, a dok smo bili arhaično društvo, svoje takoreći lične bankare zvao sam sa šanka “Male Madere”. Ljubomir Živkov

Edited December 14, 2011 by notenoughreasonsforclaire

[darling]

tenkju. bas si zlatan/a.

[Skyhighatrist]

'Fala unapred. Baš se obradujem svakom Ljubinom tekstu i nikad ga ne čitam odmah, odvojim neku tišinu i mir, pa ga bistrim natenane :)

[notenoughreasonsforclaire]

Subota, 17.12.Godina orlaGde sve nemam podsetnike šta me sve kao muzičara čeka? U mobilnom reminder, na starom mekintošu raznobojni notes, na ovećoj piši-briši tabli ima kvadrata za skoro dva meseca, tu su magneti u četiri boje da označe hitnost i neponovljivost svirki, u kujni je mala crna tabla, MEMO, po njoj se piše kredom...Nekoliko meseci ne upišem ništa, onda se prenem, obrišem na velikoj tabli dane kojih uveliko nema i napišem gore koji je mesec u toku: sad si moj, decembru zlatni, i ti i svirke koje donosiš! Pregovaram sa kompanijom koja bi čak tri svirke, dve u gradiću A, jednu ovde, deveti, šesnaesti i dvadeset prvi, lepa serija, kad, za šesnaesti mi se javlja i jedna građanka, takva i takva stvar, četrdeseta godišnjica braka, kažem gospođi cenu, razgovaraće sa mužem pa će mi javiti, lepo, zato i jeste toliko dugo zajedno, što o svemu većate do punog konsesusa, moraću te večeri sam da se vozim u A. I da stignem knap... Pre neki dan javlja mi se gitarista Š.: „Jesi slobodan šesnaestog? Dnevna je svrika, štaviše prepodnevna...“ – „V takom sluchae jesam!“ – „To bi bilo u Bežaniji... na groblju u stvari, ali nije sahrana, neka svečanost, u jedanaest, biće hor i nas dvojica... Samo dvije pjesme...“Eto, i ćorava koka nađe zrno, tri zrna, pohlepa moja sama od sebe, bez moje volje sabira sva tri honorara (u srednjoj, popodnevnoj svirci moguć je i poželjan bakšiš!), kad, okrnji se najveći deo zarade – naš povek u prvopomenutoj veleupravi javlja: „Bord je zauzeo stav da nije vreme za proslave (?!!), ono što su namenili muzici daće za inkubatore“, pa zar nemate neki fond da pomognete i mladima i starima, tja, zarađivli smo na praznoverju da će ti se ono čime na kraju godine okitiš muziku pozlaćeno i udesetostručeno vratiti u novom letu, sad su nam posao preotela deca, neka su živi i zdravi mai, nelojalni konkurenti, imam tu takoreći zlatnu svadbu i groblje, malo li je, a uveče sam slobodan! Javlja se, međutim, poslodavka i bez uvijanja kaže da su se neke okolonosti promenile i mora da mi otkaže, četvrt sata docnije javlja se i Š.: „Ej, stari, groblje je otpalo, izvinjava se čovek...“Uh, a ja već opravdao sebi nastup na groblju (gde bi mogao da upeče još kakav minus pa da mi te dve numere presednu), priterala orla zla godina da s kokoškama zimuje, mudroliju sam naučio od narodnog rizničara S. P., zvanog P., i zaista tešio ona osobu koja je znala za bolje, ali ko mi jamči da sam ja taj orao? Kako znam da nisam iz ove druge vrste peradi i kako je kokoškama koje htele – ne htele pružaju nužan smeštaj orlu? Ono što je za grabljivca (koji je bio na mnogm štitu, grbu i barjaku!) društveni i lični sunovrat, za živinu je stres: niko ne zna kad će se u orlušii probuditi njegova priroda, koja kad se iskombinuje sa podstanarskm nezahvalnošću, može da dovede do priličnog krvoprolića.Ljubomir Živkov

[bergasa19]

RETROVIZOR

[Sludge Factory]

http://pescanik.net/2011/12/bozicni-mozaik-gregorijanski/ Edited December 25, 2011 by Sludge Factory

[darling]

oni smrdljivci iz vremena misle da cemo kupiti vreme da procitamo jedino sto u vremenu valja, ljubu zivkova. pazi kad necemo. nego ce nam neka dobra dusa obesiti tekst, kad god bilo, nema veze, mi smo strpljivi.

[Skyhighatrist]

+1Upravo sam došao da žickam Ljubu od pretplatnika :P

[Hella]

daleko od toga da bih plaćao hlebac živkovu, ali mu ga makar ne kradem. zar ne osećate sram tom prigodom?

[Gonzo]

ljuba to voli i podržava. pank ol d vej!

[Skyhighatrist]

daleko od toga da bih plaćao hlebac živkovu, ali mu ga makar ne kradem. zar ne osećate sram tom prigodom?

Kad bi mogao da platim Ljubinu stranu Ljubi direktno, budi uveren da bih.

[notenoughreasonsforclaire]

Samo malo strpljenja, pa će uskoro stići onaj poslednji tekst iz "Blica" od prošle godine, a ovaj iz "Vremena" stiže sutra predveče...

[darling]

ja ljubi ne bih placala stranu (150 dinara : (68 strana - reklamne strane)), vec bih mu platila svih 150 dinara svake nedelje. on nek smisli kako, ja cu da odresim kesu. bonus: svaki ljubin tekst koji procitamo za dz, direktan je udarac bogoljubu u logiku. imam neke radosti u tome...

Edited January 12, 2012 by darling

[Alphons]

Jesu ikada njegove kolumne izdate zasebno, kao knjiga ?

[darling]

da, jesu. ja znam za dve, groblje slonova i pikardijsku tercu (imam). to je fenomenalno stivo. nema nikakve veze sto su prosle godine...jedva cekam novu zbirku.