Ljuba Retrovizor Zivkov

[halloween]

daj adresu da mu pisemo i mi. nemo sad da ispadne da ga samo ti volis.

Ne može, on je samo moj!Poslala komentar preko redakcije, a naslovila na autora. http://www.vreme.com/static/komentar.php?id=1017745&heading=Konjski%20rep&section=Vreme%201087

[Аврам Гојић]

Kako nepogresivo staje na pravu stranu, bez razmisljanja i kalkulacija. Ljudina, jednostavno ljudina.

[halloween]

Kako to da sam postao baš ovoliko neustrašiv?Vo vremja slavno i zlatno kad su SPS i JUL bili u zenitu (premda je SPS i danas krasnaia zvezda) pročitao sam crticu iz detinjstva đaka-pešaka, budućeg i sadašnjeg doktora Bojića koji se na vazda zavejanome putu ka školi malo malo pa mimoilazio sa kurjacima: „Tako sam još kao dete postao prilično neustrašiv!“ Ova se rečenica urezala u inače nepouzdano moje sećanje, i gle, dođe vakat da publici objasnim kako sam ja kao već odrastao, što je podvig možda još i veći, postao prilično neustrašiv.I kako sam se to ispostavio nepotkupljvim tolike godine, da sam ovenčan lovorovim hajde da kažemo rajfom (druga polovina venca tj. drugi rajf pripade zasluženo Dinku)!U „Ekonomskoj politici“ sam od svoga urednika Džive (Milutin Mitrović, koga u dalekome Trstu ovim putem pozdravljam) posavetovan da ne držim stranu državi, iako država u mnogo čemu beše i bolja od sadašnje, u to doba sam pročitao Brehtov stih „neka svakog govori o svojoj sramoti/ja ću o svojoj“, to su dva stuba moje etike, mada bi bilo bolje da ih je četiri, kao u našoj spoljnoj politici.Prva moja antiratna akcija bila je, gle, usmena, i to na RTB, koja će se tek razviti u ono u šta će se razviti: nas trojica iz ansambla LOLE smo se usprotivili nadolazećem ratu, više doista iz sitnosopstveničke perspektive muzičara-nomada kojima su svirke po Slavoniji, Istri, Dubrovniku, Sarajevu donosile priličnu dobit pa i razumnu količinu slave; prvi moji antiratni, antipredsednički i antipartijski (a partija prava beše jedino SPS, pravnobespravni naslednik SKJ) tekstovi osvanuli su u „Vremenu“, nisam znao hoću li iznervirati predsednika Srbije koji se za neverovatno malo novaca neverovatno brzo i lepo skućio, a stotine hiljada ljudi biće u najskorije vreme raskućeno zahvaljujući mostly njemu i Franji.Pošto se reakcija tiranina nije mogla predvideti, barem ja nisam mogao, a bio sam još prilično ustrašiv, antiratne prvijence objavio sam u paraknjiževnoj, nenovinarskoj formi, računajući (sad mislim potpuno naivno i glupavo) da ću na sudu moći da se nekako izmigoljim ako li me javni tužilac bude uzeo na zub zbog podrivanja ionako netestiranog i neatestiranog borbenog morala stanovništva. Režim me međutim nije udostojio nijedne pretnje, nijedne opomene, moja tada već bivša tašta zvala me je telefonom: „On će te jednostavno mobilisati!“ Sram ga bilo, mislio sam, šalje kukavicu i pacifistu na front! Međutim se ispostavilo da aktivne vojske, paravojnih jedinica i dragovoljaca ima napretek, onako nekažnjenom i nemobilisanom bilo mi je kao onom nemačkom pesniku čije knjige nisu dospele na fašističku lomaču te se bio lecnuo - kako, zar nisam stalno govorio istinu?!Moja se stečena neustrašivost prirodno prenela i na Koštunicu i na Tadića: budete li mi naudili zbog mog istrajnog bezobrazluka ispašćete gori od Slobe, koji je doista bio moćniji pa mu se moglo možda i lakše nego vama da neko piskaralo ostavi na miru, za Tadićeve vladavine ućutkan sam na njegovim savetnicima naklonjenoj televiziji, propala mi je svirka na jednome rođendanu u „Radmilovcu“ gde sam ispao persona non grata, i to je sve čime me je režim dosad kaznio. Ali kao što me nije proganjala, isto me tako država nijednom nije pokušala odobrovoljiti te ispadoh nepotkupljiv, a ko zna šta bi bilo da je Skupština grada kazala: „Kako krasno i hrabro piše ovaj čovek, a podstanar je, dajmo mu stan, da javni interes štiti sa vlastitog ognjišta!“ Da je meni predsednik ponudio da bdijem sa UNESKO-m nad našom baštinom i nad našim voljenim identitetom, da me je uzeo za savetnika za jezičke gafove tj. za izbegavanje verbalnih vratolomija, ili da me je makar pozvao da sa njim putujem u kakvu prekomorsku zemlju, možda bih se pokazao još kako kooperativnim, ovako, ostajem odmaknut od režima kao i režim od mene.Ako.Ljubomir Živkov

[notenoughreasonsforclaire]

Nezvani gostDržao predsednik Tadić studentima Bogoslovskog fakulteta predavanje povodom vlastitog sna koji je sam i protumačio: „Iznad savske vode sanjam dva mosta, jedan kao ovaj na Adi, drugi još moderniji, nekih dvadeset metara uzvodno; samo što smo sišli sa ovog novijeg, voda naglo pocrni i iz te tame izrone dva ružna, ofucana, manja i očevidno nesigurna mosta, koji nikad ne bi dobili atest, ali, gle, te dve naherene nakaze nasrnuše na dva divna, zdrava mosta i pojedoše ih! Naredne noći sanjam dva uzorna gradska kvarta, kad, pored njih nikoše dva divlja naselja puna lažnih azilanata, i one dve krasne četvrti budu progutane od ovih kartonskih favela. Šta znače ova dva sna? Prva dva mosta i prva dva naselja su dve godine koje su za nama, dve dobre, blagoslovene i berićetne godine, dok su dva zarđala i napukla mosta, kao i ova dva nehigijenska naselja – šta?! Naredne dve godine! Koje će biti teške i neprijatne za sve, za monahe, veroučitelje, bogomoljce, neznabošce, a nadasve za vernike kojima će i svećenje vodice biti skupo…“ Predsednik FOS-a mu poluglasno reče: „Prekinite predavanje, stigli su Boba i Brena“, predsednik pocrvene i ustade: „Pa što mi ne rekoste da ih dočekam na dverima kako Bog zapoveda, dolaze sigurno po talente za pojanje i za tenis, evo, idem, odiljem se, hitam, hitam…“&Ode Boris Tadić u Generalnu skupštinu, taman izreče slavnu misao kako će nezavisno od ponašanja Evropske unije pa i same svetske organizacije koje nije uvek za pohvalu Srbija davati sve od sebe da pitanje Kosova reši mirnim i štaviše kulturnim putem, i ne zato što je njoj stalo do teritorije ili što se zaintačila da bude po njenom nego zato što želi da Balkan bude oaza mira, reda i hrišćanske uljudnosti, kad mu predsedavajući reče da smesta prekine jer je na prijavnici Džoni Dep, hoće po njemu nešto da pošlje Kusturici: „Šta ja sada da radim? Ja ovde nisam domaćin…“Gostovao tako Boris Tadić u Prinstonu, studentima filozofije držao predavanje o solipsizmu: „I ja bih o životu u Srbiji mislio rđavo da nisam upravo tamo predsednik“, to mu je bio radni naslov, ali bolji nije mogao da smisli pa je ovo prevedeno na engleski i pohranjeno za buduće naraštaje, uglavnom sred najzanimljivijeg dela, a svi su delovi bili takvi, tetkica priđe mikrofonu, iskrivi ga ka sebi, lupnu prstima po membrani i reče: „Robert de Niro poručio je šnenokle za svog srpskog prijatelja i ne bi da se sparuškaju i svenu…“ – „Imate sve ovo na internetu“ – doviknuo je Tadić publici oblačeći mantil u trku, Nebojša slegnu ramenima, htede da studentima ispriča neku armijsku priču sa svog bloga, ali se uplaši da ne izgubi podvoz te istrča za predavačem, avaj, studente je uzaman pitao kud se dede profesor klunijevske vanjštine, niko ga nije video, ali svi zatečeni u kampusu rekoše da su osetili ultrapozitivnu energiju, vibracije nade i optimizma od kojih im se ovo i inače lepo poslepodne čini kao veliki odmor u raju; posetio Boris Tadić bebe odlikovane nedavno u Skupštini zbog neprocenjivog premda nesvesnog njihovog doprinosa u reklamiranju dobrotvornih inkubatora: „Nasuprot mnogima koji vam tepaju samo zato što vam se moć govora još nije razvila, ja ću vam se obratiti kao punopravnim mojim podanicima. Možda vam je teško da zamislite, ali i ja sam bio novorođenče poput vas, sad kad vas gledam pomalo i žalim što sam bio donesena beba, što nisam stavio na kušnju našu posleratnu medicinu, kao što ste vi našu zajednicu podsetili koliko plemenita treba i može da bude…“ Glavna sestra mu oduze beli zamotuljak koji je predsednik, razdragan kao svojevremeno Vojtila, bacao sve više uvis: „Sad je dosta. Došao je Ljubomir Živkov!“ – „Ko je došao?!“ – ledenim glasom i osetno sporije nego što se obraćao ekstremno mladoj omladini upita predsednik istrgavši ponovo bebu iz babičjih ruku i bacajujući je ponovo uvis, ovaj put bez ushićenja, ali jednako visoko: „Kako možete prekinuti šefa države zbog dolaska jednog novinara?! Vama ovaj plemeniti i uzvišeni posao ne pričinjava zadovoljstvo, a?!“ Beba udari u plač te je predsednik zameni jednom koja se tek probudila: „Kako ga je obezbeđenje pustilo, je li naoružan, šta hoće?!“ – „Hoće da razgovara sa vama! O Petru Lukoviću! Kaže da Lukovića svaki drugi dan neko tuži za porugu, da se preporođeno sudstvo kompletno posvetilo ovom slučaju…“ – „Neću da bacam predsednički protokol pod noge zbog nekog Živkova! Neka ga portir išiba trostrukom šibom i neka ga otera, ili ne – imate li bejbi alarm, sestro?! Ono kad se u drugoj prostoriji čuje da li beba plače, da li je pala iz kreveca i slično, imate, e, odvedite nezvanog gosta u neku dečju sobu koja to ima pa neka mi se obrati preko tog medija, recite mu da sažme sve u tri minuta, kao kad je žario i palio na devedesetdvojci!“Rečeno učinjeno: „Gospodine predsedniče, da li se čujemo? Testing, testing, testing, ja Vas ne čujem, ali valjda novorođenče i ne treba da sluša šta odrasli govore i šta rade, nadam se da Vi mene čujete… Iskreno, ni Pera ni ja vas posebno ne cenimo, kao ni Vi nas dvojicu, ali se sva trojica slažemo da samo Vi možete zaustaviti koloplet tužbi i presuda počasnom građaninu Vašeg rodnog mesta! Svekoliki kriminal ustuknuo je pred slučajem Luković, sudski pozivari napravili su dva živa lanca, jedan ka Zvezdari, gde veletuženi stanuje, drugi ka Hadži Prodanovoj gde je redakcija e-novina, kuriri i pozivari dodaju jedni drugima pozive iz ruke u ruku, kao što su u posleratnoj izgradnji bile dodavane cigle, ima li neke šanse da siđete ovde odakle vam se javljam, da ne sluša nejač šta se radi dok ste Vi na vrhuncu moći? Znam da nisam Novak Đoković pa da na pomen mog imena Vi i Dodik skočite kao švigarci u selu kad naiđe popa, vi ste oni Rusi o kojima govori Gogolj, znate ono, da će se Nemac i Englez i siromahu i bogatašu obraćati na bezmalo istovetan način, dok će Rus posve drukčije osloviti spahiju koji ima stotinu seljaka, a drukčije onoga koji ima dvesto pedeset seljaka; još će laskaviji i ponizniji biti ako se nađe u blizini pomeshchika koji ima četirsto duša, teraj ako hoćeš i do miliona, kaže Gogolj, za svakog će se naći nova nijansa, tako i vi, Vi i Dodik, hoću reći, navikli ste da vam se klanjaju milioni, ali ste kao sitni feudalci poskakali na nožice lagane kad se pojavio car, sultan, Sveti Nole, namah ste prežalili i napustili novinarsku sitnež, uh, zaboravite ovo o Rusima i o banjalučkom skandalu, bilo pa prošlo, ne znam da li ste još tu, ako ste tu, pomozite građaninu Lukoviću! I najbolje bi bilo da mu pomognete javno – zašto Predsednik Republike može da pomiluje teške osuđenike, a ne može da amnestira jednog neosuđenika? Podignite sebi ako ne baš pamiatnik nerukotvornyi, ono makar crkvicu kao one male po Grčkoj…A možete pomoći i tajno: ako progon Lukovića uskoro i naprasno prestane smatraću da je otevšu se humanoj kontroli mašineriju zaustavila i obuzdala Vaša vladarska ruka, dobićete kod mene plus, grafitnom olovkom, ali plus.“ Peščanik.net, 09.12.2011.

[Skyhighatrist]

Jel' ima neko pretplaćen na eVreme, pa da skopira ovde poslednji text, prebacii su ga u deo za pretplatnike...

[bergasa19]

.

Edited December 9, 2011 by bergasa19

[vinska musica]

Jel' ima neko pretplaćen na eVreme, pa da skopira ovde poslednji text, prebacii su ga u deo za pretplatnike...

Otvoreno pismo Teofiluljubomir živkovZar opet da udari Srbin na Srbina, pomislio sam pročitavši Teofilov serijal o razmaženim, u kič ogrezlim malodušnicima koji bi nevažećim listićima da naprave magareće uši vlad. klasiZar danas kad se na lažnoj granici lažne države pojavljuju albanski carinici, čudovišta sa stravičnim mrtvozorničkim pečatom, da overe svoju pobedu i naš gubitak neprebolni, ja da se kačim sa dragim kolegom samo zato što je u dva ili više navrata rezilio moje istomišljenike?! Ali šta ako među ukorenima ima nekog ko je potpao pod moj uticaj? Ne bih da prtim kroz svoju preopš. zaostavštinu, ali nisam li ja još pre deset godina pisao kako bi bilo krasno kad se na referendumu ili izborima ne bi pojavio niko osim partijskih rukovodstava? E, pa ako si se u jednom trenu zanosio da postaneš takoreći rodonačelnik svenarodnog bojkota, da budeš otac skandala koji će pokazati koliko se društvo razbolelo, zašto sad prituljeno ćutiš dok tvoj kolega objašnjava kako se imamo držati načela "ponuđen ko počašćen" i kako izvan toga građanstvo može samo da glavinja od jedne tlapnje do druge? Osećam se kao ptica u vicu o Bosancu na carini, kad tvrdi tj. Bosanac da u kuferu ima ranu za tice, a carinik otkrije satove, pištolje, municiju... – "Tako veliš, rana za tice, a?!" – "Ja sam im kupio, ako hoće da jedu nek jedu..."&Brojaće se samo glasovi onih koji su ispravno zaokružili neku od ponuđenih divota, to je istina, onaj ko ne poruči ništa (kao ja u kafiću na uglu Kičevske i Molerove gde me kelnerica dobrih četvrt sata nije primetila te sam je odlazeći uvređen i začuđen upitao zar nije uočila moj dolazak i boravak za jednim od tri ili četiri uboga stola, ne, nisam vas videla, rekla je hladnokrvno kao da sam pitao je li videla možda moju mačku nestalu pre dva i po meseca) neće ništa ni dobiti, da, kad se čovek tako naoštri protiv promizgivača može stvarno da ih satre: onaj ko se na sudu brani ćutanjem budala je, u zapisnik ulaze samo reči, ne i tišina, nadurenost ili strah optuženog da će se gadno izlanuti te dodatno pogoršati vlastiti ionako pogoršat položaj; samo onaj ko jede i pije može očekivati probavu; samo onaj ko odlazi na ma kako bedno plaćen posao može se nadati dnevnici. Štrajk, bojkot, pokušaj da se kaže kako ne možemo i dalje ovako – sve su to gluposti nezahvalnika nedostojnih parlamentarne demokratije i kapitalizma!A dobili smo poseban stalež, klasu upravljača, koji se drže jedni drugih kao mafija, i koji su od birača zasvagda odvojeni. Pripadnici elite, i sami prijatno iznenađeni što su isplivali iz dotad prirodne, zaslužene anonimnosti, sada se jedva sećaju sebe iz vremena koje je prethodilo njihovom zlatnom dobu. Trebalo bi da budu odgovorni onima koji su ih birali, a odgovorni su samo svojim partijama, jer partije oni ispravno vide kao izvor, poprište i jamstvo ugodnog života.Proizveli smo mutante koji za našu teskobu nemaju nikakvo čulo, nikakav više organ, presrećni su, mi im ne možemo ništa, oni se međusobno tobože glože oko nekakvih načela, a zapravo su vladajuća klasa. Biračima se dvadeset godina nudi isti jelovnik, ekipu uigranih eksploatatora nemoguće je na izborima zameniti nekom manje pohlepnom i manje licemernom posadom. Tako je verovatno i drugde, ali kao da u uređenijim društvima političari ipak imaju malo više obzira, mere, stida, brige za prosečne i za one koji su ispod proseka (nas naši dodatno pljačkaju trpajući pare u džep sportskoj eliti i estradnim zvezdama, o tome u posebnoj studiji uskoro!).Kad se pokvario Vladin avion rekao sam: "Ovo je prst sudbine, Vladi ne treba nikakav avion!" Odmah se nađe neko da mi zapuši usta, daj, sve vlade imaju svoje avione, pa šta ako imaju, možda sve vlade nisu u pravu, našoj svakako ne pripada i ne treba avion! Mi smo propali, mi smo siromašni, i tako treba i da živimo!&Ne može se poreći da sam podnosio predloge: da se smanji parlament, da im se desetkuju plate, da se političarima ne daje ništa osim plate, da nemaju službena vozila, da nemaju šofere, da ne dobijaju stanove… Predložiću i ovo: "Narodni poslanik može se biti samo u jednom mandatu. Građanin koji je već bio predstavnik naroda ne može u istoj inkarnaciji nanovo biti biran u ma koje predstavničko telo." Nema u misiji poslanika ničega što neko novi ne bi mogao da radi jednako dobro! Da smo imali ovakav paragraf ne bi silesiji ljudi poslaništvo postalo profesija. Ali. Masovnom i spektakularnom bojkotu glasanja morala bi prethoditi antiizborna kampanja, reklamiranje programa svenarodne sabotaže, za šta je potrebno ljudstvo i novac...Dobro, dobro, de, kud to vodi, šta bi se time dobilo?!Dobila bi se spoznaja, ili bi makar ono što većina ljudi oseća dobilo zvaničnu i spektakularnu formu: u Srbiji postoji tiranija naizgled demokratski izabranih deputata i stanovništvu je muka što mora opet ponoviti proceduru koja njega samog vodi u propast: dva ili tri miliona nevažećih listića bili znak da nešto gadno ne štima...I? I?!Ponovili bi se izbori, ali bi možda bi moja doktrina kako da se politika učini manje čarobnom za njezine protagoniste bila uzeta u ozbilj. razmatranje. Ne možemo naprosto reći: paraziti su rođeni, moramo ih ljuljati!Evo, ipak sam otišao na internet i, gle, još 2006. podjarivao sam živalj da tera inat državi gde god uzmogne:"Na sve što oni kažu da podanik mora da voli, imam prigovor savesti – neću to da volim. Ovi ljudi su moji klasni neprijatelji (…), dok je njima dobro, meni mora da bude loše. Ako moji kl. neprijatelji kažu: "Hajde, svi dođite da pokažemo svetu kako smo u ovome jedinstveni!", moj prvi poriv je da ne odem. Ali onda mi to bude malo, pa bih da ne ode niko! (…) Zamišljam kamere kako čekaju viđenije ljude da dođu i glasaju, negde oko pola dvanaest pojavljuje se Koštunica, ko se nama budio, pola sata kasnije eto Tadića sa još nekoliko duša, i onda tu stoji ta uključena, zaludna, kamera, kao ona što snima ‘Velikog brata’ u pet ujutru."

[Sludge Factory]

Isprasio Teofila iz gaca!

...(nas naši dodatno pljačkaju trpajući pare u džep sportskoj eliti i estradnim zvezdama, o tome u posebnoj studiji uskoro!).

Nadam se da se ne zeza samo i da ce stvarno napisati tu studiju!

[Skyhighatrist]

Hvala vinska!

Proizveli smo mutante koji za našu teskobu nemaju nikakvo čulo, nikakav više organ, presrećni su, mi im ne možemo ništa, oni se međusobno tobože glože oko nekakvih načela, a zapravo su vladajuća klasa. Biračima se dvadeset godina nudi isti jelovnik, ekipu uigranih eksploatatora nemoguće je na izborima zameniti nekom manje pohlepnom i manje licemernom posadom.

Pwn!Ljubu za precednika (kao da bi hteo)!

[bergasa19]

:Hail:

Dobro, dobro, de, kud to vodi, šta bi se time dobilo?!Dobila bi se spoznaja, ili bi makar ono što većina ljudi oseća dobilo zvaničnu i spektakularnu formu: u Srbiji postoji tiranija naizgled demokratski izabranih deputata i stanovništvu je muka što mora opet ponoviti proceduru koja njega samog vodi u propast: dva ili tri miliona nevažećih listića bili znak da nešto gadno ne štima...I? I?!Ponovili bi se izbori, ali bi možda bi moja doktrina kako da se politika učini manje čarobnom za njezine protagoniste bila uzeta u ozbilj. razmatranje. Ne možemo naprosto reći: paraziti su rođeni, moramo ih ljuljati!

[Mp40]

Ljubo, druze! Obozavam te. Klasni prijatelju!To all the Maistors of this world... Shove it up yer arse!!

[Аврам Гојић]

Joooj koliko je onaj tekst zahtevao odgovor najbolji deo ide u potpis Edited December 10, 2011 by Marko M. Dabovic

[Caligula]

Svekoliki kriminal ustuknuo je pred slučajem Luković, sudski pozivari napravili su dva živa lanca, jedan ka Zvezdari, gde veletuženi stanuje, drugi ka Hadži Prodanovoj gde je redakcija e-novina, kuriri i pozivari dodaju jedni drugima pozive iz ruke u ruku, kao što su u posleratnoj izgradnji bile dodavane cigle, ima li neke šanse da siđete ovde odakle vam se javljam, da ne sluša nejač šta se radi dok ste Vi na vrhuncu moći? Znam da nisam Novak Đoković pa da na pomen mog imena Vi i Dodik skočite kao švigarci u selu kad naiđe popa, vi ste oni Rusi o kojima govori Gogolj, znate ono, da će se Nemac i Englez i siromahu i bogatašu obraćati na bezmalo istovetan način, dok će Rus posve drukčije osloviti spahiju koji ima stotinu seljaka, a drukčije onoga koji ima dvesto pedeset seljaka; još će laskaviji i ponizniji biti ako se nađe u blizini pomeshchika koji ima četirsto duša, teraj ako hoćeš i do miliona, kaže Gogolj, za svakog će se naći nova nijansa, tako i vi, Vi i Dodik, hoću reći, navikli ste da vam se klanjaju milioni, ali ste kao sitni feudalci poskakali na nožice lagane kad se pojavio car, sultan, Sveti Nole, namah ste prežalili i napustili novinarsku sitnež, uh, zaboravite ovo o Rusima i o banjalučkom skandalu, bilo pa prošlo, ne znam da li ste još tu, ako ste tu, pomozite građaninu Lukoviću! I najbolje bi bilo da mu pomognete javno – zašto Predsednik Republike može da pomiluje teške osuđenike, a ne može da amnestira jednog neosuđenika? Podignite sebi ako ne baš pamiatnik nerukotvornyi, ono makar crkvicu kao one male po Grčkoj…A možete pomoći i tajno: ako progon Lukovića uskoro i naprasno prestane smatraću da je otevšu se humanoj kontroli mašineriju zaustavila i obuzdala Vaša vladarska ruka, dobićete kod mene plus, grafitnom olovkom, ali plus.“

[Hella]

mrem na podu od Humora pa vaskrsavam i tako čitav dan. smešan je ko njuznet ili onaj što daje časove srpskog...

[Caligula]

Ne vidim da je smesan, naprotiv. Da je duhovit jeste, mada to nije poenta. Satira je u sustini gorka disciplina.