Teofilovo cose

[Sludge Factory]

Vinska, molim te, ako mozes okaci Teofilov tekst Od lake proze do teške artiljerije, o knjizi Mome Kapora. Tekst je i vredi ga preneti i ovde! :)

[vinska musica]

Vinska, molim te, ako mozes okaci Teofilov tekst Od lake proze do teške artiljerije, o knjizi Mome Kapora. Tekst je i vredi ga preneti i ovde! :)

Evo ga: Knjige: Od lake proze do teške artiljerije Kaporove "Ispovesti" su tek limunadizovana skica za nešto što verovatno nikada neće uslediti: istinsko, uzbudljivo, odvažno (auto)istraživanjepiše: Teofil Pančić "ZA NAšU STVAR": Momo Kapor Ako pisac ima pravo ? već i naslovom naznačeno ? na ispovedanje, ima li to isto pravo i njegov kritičar? Kako god, uzurpiram ga na neviđeno. Priznajem da sam nekih, sada već pradavnih dana prostodušno voleo knjige Mome Kapora. Dobro, nije da nije bilo boljih i za mene značajnijih, onoliko, ali je fakat da sam srećno odrastao i na Kaporovim ranim knjigama, i ne pada mi na pamet da se toga pod stare dane bilo kako odričem. Odričući se retroaktivno knjiga i pisaca koje si voleo ? jer su se promenili, ili si se ti promenio, ili šta već ? ne činiš dobro ni njima ni sebi, nego samo uvećavaš količinu lažnosti na svetu, što te čini saučesnikom u jednom tihom, ali opasnom zločinu. Dalje, priznajem i to da u poslednjih dvadesetak godina ? znate valjda zarad čega ? nikako ne umem da pronađem lepu reč za bilo šta što taj čovek piše (govori, čini...), i to ne zato što neću i što "imam nešto protiv njega", nego što zaista ne znam šta bih to lepo rekao, a da bude tačno! Sve to možda već i znate, no ovo nas vodi trećem, aktuelnom priznanju: jako sam se obradovao kad sam negde pročitao najavu Kaporovih Ispovesti, pa još u jubilarnom, stotom kolu Srpske književne zadruge. Neki čudom preživeli kaporofilski deo mene ponadao se da će u najavljenom autobiografskom svođenju računa zaiskriti nešto od starog Kapora, ili ne, nego tačnije, da će se ovaj preživeli PostKapor povući u drugi plan, da će izbunariti makar i poslednje zalihe Kapora u sebi, i da će onda kroz taj kozerski, možda i pozerski, no opet negde lucidni kaporovski filter propustiti bezbrojne ljude kojima je za višedecenijskog piščevanja bio prijatelj i događaje kojima je bio svedok ? a nije da to nije, sve u svemu, jedna ljudska i književna biografija vredna izvesne pažnje. Možda detinjasta želja i nada, ali šta ću... ZADATI LIMIT: šta je, dakle, od toga ostalo, šta je od toga stalo u Ispovesti (SKZ, Beograd 2008)? Hm, podnaslov ove knjige je "autobiografski roman"; s razlogom, jer klasična autobiografija ipak je nešto drugo. Kapor za nju očigledno nije bio voljan ili spreman, tako da su Ispovesti tek limunadizovana skica za nešto što verovatno nikada neće ni uslediti: više koketerija pisca ? koji se (i) ovde bez blama izdašno autoreciklira ? sa standardnim, publici predobro poznatim toposima svog života i književnosti, nego istinsko, uzbudljivo, odvažno (auto)istraživanje. To je taj unapred zadati limit ove knjige, koji se oseća od prve do poslednje rečenice, nekad jače, ponekad slabije. Elem, tanušnu "romanesknu" glazuru Ispovestima obezbeđuje lik Lene, studentkinje koja posećuje Kapora jer o njemu piše diplomski rad; njegove ispovedne seanse sa Lenom zapravo su tekstualno "meso" ove knjige, što će reći da je Lena Kaporu potrebna samo kao medijum-slušalac ("Čeperko", jelte) na kojeg čitalac simbolički prenosi svoja ovlašćenja... Doduše, Kapor je svestan da je to dosta "providno", pa se u nekakvom pokušaju metafikcijskog manira poigrava Leninim (ne)postojanjem: da li je ona stvarni romaneskni lik, ili tek fantazija Kapora-lika, o kojem piše Kapor-pisac? Ma, neizvesnost, brate, sav se naježih...Kroz Lenu kao klasno-generacijski prototip autor zapravo projektuje silesiju stereotipa: ona je mlada, zgodna, nesuđena muza ostarelog pisca; no ona, avaj, iako samo takva pametnica, "nigde nije putovala", kao ni glavnina njene generacije, što je piscu povod za jedan lament u kojem je nepodnošljivo ironično samo to što ga baš on izriče... Na koncu, to što ona piše diplomski baš o Momi K. nailazi na negodovanje njenih profesora jer, bože moj, on je tek tamo neki "laki pisac"... Ovo bi možda bilo i stvarno i moguće, otuda i uverljivo, ali pre nekih trideset godina; danas je Kapor u samom srcu mejnstrima, i nema tog delije koji bi "delegitimizovao" njegovu akademsku kanonizaciju. Olako prezirani pisac džins-proze ušao je u neposrednu blizinu vrha etnopanteona onog časa kada je krenuo u "boj za Našu Stvar", pa je dosta groteskno to njegovo veoma odocnelo i suvišno glumatanje andergraunda... KLASIKA KAPORIZMA: Dobro, Lena na stranu, čega ima, i čega nema, u Ispovestima? Najbolje stranice ove nefikcijske proze one su koje je pisac posvetio svojoj hercegovačkoj familiji, njenim potucanjima od ljutog zavičajnog krša preko "proklete Amerike" do kolonističke zaronjenosti u bačku crnicu; tu se najbolje ističe Kapor-kozer i pripovedač, nekontaminiran naslagama narcističkog prenemaganja ili pak docnije zapaćenog ideološkog treša. Naravno, dobar je deo ove knjige posvećen klasici kaporizma (sarajevsko detinjstvo, Sava, Klub književnika, slikarske anegdote, novinarsko šegrtovanje u NIN-u i drugde, romantizovano i karamelizovano beogradsko momkovanje, Njujork...). I te sam stranice gutao lako, brzo i bez otpora, mada je nešto čari istinskog otkrića bivalo tek u epizodama poput onih, do sada zatamnjivanih, o davnom činovničkom argatovanju u Jugoslavijapubliku (koje je, doduše, prepoznatljivo svakom čitaocu romana Od sedam do tri). Tu je i ponešto anegdotica o književnim i ostalim veličinama s kojima bi se piščevi putevi gdegde ukrstili, a koje su prohodne za čitanje tamo gde nisu direktno opterećene bezveznim umovanjima ovog recentnog PostKapora... Sarajevo iz Ispovesti bliže je onom iz Provincijalca (nesumnjivo najbolje Kaporove knjige) nego iz njegovih duboko ogavnih i sramnih romanoida iz devedesetih, a ni Beograd tu još nije "izdajnički grad" (opet devedesete), nego sirotinjska, a ipak raskošna bašta uživanja i životne radosti... Autor, jakako, ne propušta priliku da opširno podseti i na svoje Patnje Pod Nenarodnim Režimom, na ispade antologijske gluposti kompartijske nomenklature, a koje su uvrhunile u famoznom "Slučaju Nijagara", kada je Kapora na pravdi boga proglasilo "četnikom", bar tri-četiri godine pre realnog roka... ROG I SVEĆA: Bilo bi lepo da se tu negde moglo stati. Samo, nisu ni pisac ni čitalac tako naivni: razume se da se pisac sve vreme zapravo upinje da ? svakako čitaocu, a možda i samom sebi ? objasni šta se onda dogodilo, i razume se da to i čitaoca veoma živo zanima. Samo što mu Ispovesti tu neće ponuditi baš ništa relevantno i novo, ništa što Kapor već ranije nije iscedio iz sebe u pokušaju da razjasni nerazjašnjivo i da odbrani neodbranjivo: kako je pisac "lake proze" obnoć postao opevatelj teške artiljerije? Možda sirota Lena može ? apsolutističkom (zlo)voljom svog pisca-demijurga ? da proguta priču kako su, eto, i Orvel i Hemingvej išli u ratove, i to "one koji ih se nisu ticali", pa zašto onda ne bi i naš skromni Momo, ali čitalac je ipak malko samostalniji od Lene, pa će se džilitnuti: da, pišče, kod Orvela i Hemingveja plemenito je baš to što ih se ti ratovi u nekom tribalnom smislu uopšte "nisu ticali", oni su vojevali za, hajmo to pompezno reći, načelo pravde; ti si, pak, kuražio ratnike za sopstveno pleme. A i to u nedoba, na nemestu, na nenačin, za nesvrhe. Tačka. Sedi, jedan!I tu se sve raspada ? u tom piščevom uglavnom folirantskom, šmirantskom i, izvinjavam se na teškome izrazu, minusinteligentnom nastojanju da rog svoje recentnije ratnohuškačke i etnokanibalističke biografije utrapi za sveću nečega viteškog, uzvišenog i lepog, ili barem sudbinski neizbežnog. Tu se, nažalost, rastaču Ispovesti, jer odatle izviruje jedna ogromna Laž, mada verujem da nije namerna i svesna: da pisac, naime, očajnički veruje u nju. Uprkos oslabelim, a opet dragocenim proplamsajima jedne davne lepote, na koncu se Ispovesti dave u toj pretužnoj činjenici da ih je ispisao neko ko i dalje pokušava da (do)kaže kako je sasvim u redu to što je njihov pisac s radošću i entuzijazmom prisustvovao istrebljivanju sopstvenih čitalaca. A sa piscem koji nije s raskida da mu ubijaju ili iz domova izgone čitaoce nikada ne možeš biti dovoljno oprezan.

[Sludge Factory]

Hvala!

[Marvin (Paranoid Android)]

Ima ko u copy-paste formatu poslednju Teofilovu kolumnu iz "Vremena"?

[notenoughreasonsforclaire]

Ima ko u copy-paste formatu poslednju Teofilovu kolumnu iz "Vremena"?

Vreme 932, 12. 11. 2008.Nuspojave Gerila na određeno vreme Sasvim je logično i normalno da je "Otpor" nestao, a da su ultradesničarske organizacije procvetale; nestanak "Otpora" njegov je najveći uspeh Revolucija je nešto drugo od običnog, mirnog života.J. B. TitoTamo negde novembra 1998. grupi beogradskih studenata ? frustriranih režimom, ali bogme i nezadovoljnih opozicijom ? palo je na pamet da osnuje organizaciju Otpor. Bilo je to, dakle, pre ravno deset godina, a čini se kao da su od tada protekla tri puna života, sve sa priključenijima. Otkud sad to? Reč je o tome da su se pravila igre ovog društva, kao i kontekst u kojem živimo u međuvremenu toliko promenili da svaka priča o Otporu danas već neminovno zvuči kao arheologija. Iskreno, nikada se ne bih ni setio ovog jubileja da ne beše medija (naravno, i zaslužnih prvoboraca) da me podsete.Pa dobro, šta je ostalo od Otpora, deset godina docnije? Ništa, hvala dragome Bogu. Uh, zar to ne zvuči kao neuspeh? Naprotiv: upravo činjenica da od Otpora nije ostalo ništa najbolje svedoči da je on u potpunosti uspeo. Otpor je, naime, imao samo jednu misiju ? druga je stvar da li su svi, čak i u "vrhu", bili sposobni to da shvate i voljni da prihvate ? i ta je misija uspešno okončana petog oktobra 2000, u ranim večernjim časovima. Još sam tih dana javno predložio Otporu da se svečano samoraspusti i ostane neokrnjena Legenda. Naravno da me nisu poslušali: mrcvarili su se uzalud tražeći sebi mesto u postmiloševićevskoj Srbiji, bulaznili o "novom patriotizmu" i ne znam sve čemu, smišljali kretenske plakate: te nekoga "samo gledaju", te nekome poručuju da je "mnogo isti", te ovo te ono... Najdublje su pali izašavši na izbore kao stranka (!), valjda 2003, gde su zasluženo i neminovno propali do crne zemlje: rekao sam im, sasvim dobronamerno, da neće biti ama ni blizu cenzusa, nisu mi verovali... Ipak, najlucidniji među njima odmah su se povukli, dan-danas s pravom ponosni na pripadnost Otporu kad je tome bilo vreme; ostali su gurali stvar do besmisla, pokazujući da naprosto nisu imali pojma šta je uopšte posao Otpora; a ako ne znaš šta radiš, logično je da nećeš znati ni kada da prestaneš da radiš to za šta ionako ne znaš baš tačno šta je i čemu služi.šta sve ovo znači? Samo jedno: Otpor je bio polukonspirativna, polugerilska ? ali miroljubiva ? kontrarevolucionarna organizacija. Pošto je kontrarevolucija uspela, Otpor više nije imao nikakvu budućnost, niti je trebalo da je ima: umesto Otpora, na scenu je trebalo da stupe "otporaši", ali sada kao političari, naučnici, umetnici, profesori, novinari, autolimari, kontrabasisti, kontisti-bilansisti, potporučnici, čuvari plaže u zimskom periodu, šta god; nekima je, avaj, poduže trebalo da shvate da "otporaš" nije ni zanimanje ni životni projekat. Pa dobro, ima kod nas onih koji još ni iz ?68. nisu čestito iskoračili na svetlo dana današnjeg, čemu se onda čuditi "devedesetosmašima" zaustavljenim u vremenu...Zašto je Otpor bio "kontrarevolucionaran"? Najpre, drilovani smo da je taj termin nužno vrednosno negativan, što nije tačno. Srbija/Jugoslavija imala je jednu revoluciju ("klasnu") 1944/45, pa onda drugu, ("nacionalnu") 1988/89, i to je kontekst ili predložak naših života, to je zatečeno stanje. Najgori efekti one prve u međuvremenu su dosta izbledeli, ili su barem znatno ublaženi, ali je zato ona druga skoro pa dibidus sahranila Srbiju, izmestivši je sa mape matične planete u maglovite sfere čiste bulazni. Otuda je radikalan i dosledan otpor njoj nužno sadržavao konotaciju "kontrarevolucionarnosti": on je, naime, otvoreno težio upravo običnom, mirnom životu, kao jednoj ozloglašenoj "buržoaskoj" (ili pak "nenacionalnoj") vrednosti. Setite se samo kraja devedesetih: svi smo samo kukali nad "ludilom" situacije i maštali o vremenu kada ćemo "živeti normalno", tj. "kao sav ostali svet". Čak nam je i Koštunica tih dana obećavao da ćemo živeti u "dosadnoj zemlji" (možda je naprosto mislio na zemlju s dosadnim premijerom, u kojem slučaju je bio čovek od reči). Poneko ovih dana čak lamentira kako, ko bajagi, nestade siroma? Otpor kad nam je bio najpotrebniji, ali zato okolo bujaju kojekakve ultradesničarske organizacije, kuku i lele... To je, međutim, savršeno logično. Elem, zašto je Otpor nestao? To je objašnjeno u prethodnim pasusima. E, baš iz tih istih razloga su razni Obrazi, Dveri i ostali Sent Džastini Filosofi procvetali. O "krvočasnim" i "strormfrontičnim" Nacionalnim strojevima da i ne govorimo. Sve njih, naime, hrani fundamentalno nezadovoljstvo poretkom stvari. Radi se o organizacijama koje su programski i praktično antidemokratske, antiliberalne, antisekularne, bazično antirepublikanske. Činjenica da je Srbija (kakva-takva) demokratska, sekularna i građanska država trajan je izvor njihove radikalne frustracije. Oni su, dakle, revolucionari: oni nisu tek protiv ovog ili onog političara, stranke, pojedinačnog poteza aktuelne vlasti; oni su protiv poretka kao takvog. Zato su za vreme Miloševića tavorili na margini, a tek nakon njegovog pada dobili krila: njih ovakva Srbija mnogo bolje inspiriše. Treba podsetiti da su najpoznatije ultradesničarske organizacije nastale u isto vreme kada i Otpor, ako ne i pre njega; nije ih, dakle, "postoktobarska" Srbija rodila, ali im je ona dala krila. Sećam se dobro jednog ultraposećenog skupa Otpora na Filozofskom fakultetu, gde sam držao banku na poziv Milje Jovanović; skup su sve vreme "ometala" svojim dobacivanjima dva-tri tipa iz embrionalne frakcije Obraza, među kojima se naročito isticao onaj Obradović, Boško ili Milan, ko će ih razlikovati; lik je, sećam se, tih meseci svojim urnebesno nedotupavnim smatranjima entuzijastički punio stranice ljotićevske Nove Iskre. Jedan od brojeva te bizarne publikacije osvanuo je s naslovnom stranom: Otpor ? američki SKOJ. Pa dobro, bilo je to baš po njihovom ubogom osećanju duhovitosti, ali je inače bilo sasvim promašeno. Otpor je bio sve suprotno od "Skoja" ne zarad pukog (i izanđalog) "ideološkog predznaka", nego zato što je njegov cilj bio otvoreno suprotstavljen gore citiranoj misli Druga Tita. Mada, opet, kad pogledaš, i Obraz, Dveri & co. su takođe protiv revolucije ? ali francuske!Teofil Pančić

[Marvin (Paranoid Android)]

Falavi

[notenoughreasonsforclaire]

Vreme 937, 18. 12. 2008.NuspojaveVeći od stvarnosti U aktuelnoj Vladi ministar Jeremić ima ulogu "najgoreg od sve dece", ili u prevodu: Jeremić Vuk je Velja Ilić Tadićeve vladeDobro, bio sam pre neki dan zdravo besan, pa sam izrekao ? to jest, napisao ? svašta na račun našeg nepodnošljivo perspektivnog inoministra Jeremića Vuka. I, šta sad ? kajem li se? Nažalost, ne. Zašto ne, i zašto nažalost? Zato što je sve to što sam mu bio napaprio, avaj, tačno. Ali je ujedno u izvesnom smislu i nevažno. Ili, da budem precizniji: nije važan Jeremić i njegovi individualni misaoni uzleti, bitna je struktura koja ga uvek ispočetka proizvodi, reciklira, održava, "apgrejduje". Hoće se reći: Jeremić nije anomalija, nego logična konsekvenca Poretka. Jeremić je katalizator nesvesnog tog Poretka (u, ala ovo učeno zvuči!), on uobličava i "ujavnjuje" ono što bi inače ostalo skriveno i neizrečeno. I to se sve bolje prepoznaje, te je otuda sasvim logično da je taj čovek u rekordno kratkom roku stekao neviđeno mnogo osporavatelja, ali bogme i obožavalaca, da bi pri tome i jedni i drugi došli sa naizgled "neočekivanih" strana. Jer, ne bi li jednog demokratskog ministra nekako "formacijski" trebalo da ljube naši levi, centrumaški i liberalni "evropejci", a da ga otračavaju radikali, branacrnčevići, etnobogomoljci, bizarno zasrbljeni postboljševici, internet-rodoljupci & co.? "Formacijski" da, no svi dobro znamo da se dešava obrnuto. Zašto? Zato što i jedni i drugi nepogrešivo prepoznaju u delovanju Jeremića Vuka veoma ozbiljne simptome neautentičnosti samodefinisanja aktuelnog Poretka (s tim da jedni zbog toga besne i očajavaju, dočim se drugi raduju). Taj Poredak, naime, tvrdi za sebe da je "proevropski", šta god to značilo, a znači nešto ipak sasvim dovoljno konkretno da na tome značenju dobije izbore i formira vlast, parazitirajući na (sasvim opravdanom) strahu od svoje suprotnosti, od "antievropskog" poretka kojeg je, otvoreno ili zakukuljeno, nudila konkurencija. Svojim sve zahuktalijim delovanjem Jeremić, međutim, vremenom sve intenzivnije i nedvosmislenije otkriva prazninu, ili pre: slabost, kolebljivost, površnost i nedomišljenost tog dominantnog, vladajućeg evrodiskursa. Iza njega, dakle, ne stoji gotovo ništa ozbiljno i čvrsto. Dokaz? Da stoji, Jeremić bi bio nemoguć. Pošto ničega nema "iza", Jeremić je čak veći od stvarnosti. Jer ju je svu apsorbovao, potpuno marginalizujući teme Realnog života Srbije Anno Domini 2008, zamenivši ih Kosovom, Endehazijom, solidarnošću sa odsecanjem ruku u bratskom Iranu itd. Čovek je, naprosto, nadahnut kao da se zanatu učio od Vladeka Jovanovića i onog što su ga zvali žika Seljak (a zar nije?), a upravo je ta vrsta morbidne nadahnutosti onaj prepoznatljivi Momenat Jurodivosti pripadnika vladajuće kaste koji je od Srbije devedesetih učinio jedno od najčudnijih mesta na svetu.Ključno je, međutim, stalno imati na umu da Jeremić nije "eksces", kao što to u miloševićevskom kontekstu nisu bili, šta ja znam, Bidža i Raka, Milovan Bojić ili drug Mihajlo Marković Pilja. U aktuelnoj Vladi, koja je "Tadićeva vlada" mada se njen predsednik ne zove Boris Tadić, Jeremić Vuk ima ulogu "najgoreg od sve dece", gromobrana ka kojem lete otrovne strelice i (k)letve. On je, dakle, prirodnom selekcijom iznedreni Dežurni Negativac, ili u prevodu: Vuk Jeremić je Velja Ilić Tadićeve vlade. Svi znamo kako je to išlo sa obema Koštuničinim vladama: živopisni Velja je, svojim neograničenim talentom za prostotu i spontani strndžovluk, činio da površnom posmatraču ostatak Vlade izgleda boljim nego što je realno bio. Sve neki fin, pristojan svet, šta li im treba taj džiber Velja, bez njega bi prosto procvali... Sa Jeremićem se zbiva nešto vrlo slično: dok on udarnički nadmašuje onog poslovičnog Maksima u maltretmanu divizije, ostatak Vlade nužno sve više izgleda maltene kao veće mudraca; ne zato što on to jeste, nego zarad efekta kontrasta, je li...Nevolja je u tome što je to savršena zamena teze. Upravo je "prosti i ekscesni" Velja sama srž i ovaploćenje "koštuničarske" vizije zaplotnjačke, narcisoidne, izolovane i naprosto dekadentno bolesne Srbije, i upravo je Jeremićevo bauljanje po bespućima nedohvatljivog Smisla pravi rendgenski snimak stanja duhova u glavnom toku našeg "demokratskog establišmenta", koji ne sačinjavaju samo političari na vlasti, nego i njima bliska intelektualna i medijska elita (ovo je "formacijska" a ne vrednosna odrednica), koja sve gore i izgubljenije glavinja u kobnim protivurečnostima, nevoljna ili čak sasvim nesposobna da konsekventno zasnuje izvesnu političku orijentaciju (recimo, "proevropsku", na kojoj je pobedila na izborima), i potom je se odgovorno pridržava, a ne da priklecava i ševrda na svakom usputnom iskušenju.Srbija je u prvoj polovini 2008. prilično srećno izbegla nekoliko ogroooomnih opasnosti koje su joj visile za vratom: prebrodila je kritične predsedničke i parlamentarne izbore, traumatično stvaranje "lažne države" Kosovo, hapšenje lažnog dr Dabića, s tim događajima povezana, a nimalo bezazlena iskušenja anarhije ili neke forme populističke semidiktature. To nije mala stvar, i čovek bi očekivao da nova vlast u ovu jesen uplovi punim jedrima, jer je sve ključne prepreke otklonila, a sve krupnije protivnike svojom masivnošću i snagom naprosto sabila u špajz, odakle jedva da se i čuju. Međutim, ?oćeš: iznova se potvrđuje da je najteže pobediti neprijatelja koji čuči u tebi. Kako se taj neprijatelj zove? Može imati razna imena, ali meni se dopada ona sremačka, bećarska dijagnoza: "e, sad neću ni kako ja ?oću". Jeremić Vuk je glavni pojavni oblik tog zaguljenog poremećaja orijentacije i ponašanja. Ali, on nije njegov uzročnik niti žarište. Zato evropska Srbija, naravno, nije moguća s Jeremićem, ali nije ni dovoljno da ga se naprosto ratosilja, da mu se zahvali na uslugama i zamoli ga da je više ne brani: ne, ona će nastati tek onda kada ovakav Jeremić na takvom mestu prestane da bude moguć, a on će prestati da bude moguć kad vladajućoj srpskoj strukturi prestane da bude potreban dežurni Velja, kao tužna mera postidne istine o njoj samoj. Teofil Pančić

[Hella]

Већ виђено.

Vreme 937 / 18. 12. 2008.Jeremić Vuk je Velja Ilić Tadićeve vladeTeofil Pančić

ФБ92 / 20.03.2007.pazi, jeremic je ds-ov velja.Larko

[hattori]

Већ виђено.

ti nisi normalan covek.plasim te se.

[Kudravi Gaucos]

Већ виђено.

Voleo bih da upoznam majstora koji je isprogramirao ovaj superiorni search engine, poznatiji kao Hella.

[Lale Gator]

Voleo bih da upoznam majstora koji je isprogramirao ovaj superiorni search engine, poznatiji kao Hella.

Svi ćemo mi jednog dana Bogu na istinu.

[Costanza (Karma Police)]

Te neka nam u duši vlada mir...VREME 945 12. februar 2009.NuspojaveFloskule ne umiruKako je moguće da nekadašnja žrtva političke represije tako olako, čak radosno, prigrli jezik tlačitelja, pa njime poletno mlati po drugima piše:TeofilPančićKao čitalačkog sveždera nije me mnogo mrzelo da se probijam kroz punih deset strana najnovije ispovesti Dobrice Ćosića u prošlonedeljnom NIN-u. Naslov je, naime, obećavao nešto vrlo zanimljivo: "Zašto se Srbija stidi antititoističke opozicije". Oh, stvarno, zašto? ? upitaće jedni; oh, zar je takve opozicije bilo? ? začudiće se drugi. Ovima potonjima ćemo, iz čiste pakosti, otkriti i da Deda Mraz i Mister Proper ne postoje, pa neka svisnu.šta, dakle, ovoga puta od svih nas hoće Otac Nacije u doživotnom mandatu (kao Tito, bož?meprosti)? Nema u ovom pozamašnom razgovoru zapravo ničega važnijeg što Ćosić nije već izrekao i napisao, opširnije i sistematskije, i što nije već predobro poznato (kome iz knjiga, kome iz čađave mehane). No, opet, jako mi je zanimljiva ta upadljivo snažna potreba da se iznova pretrese jedan zapravo ? tu ću se sa Ćosićem složiti 100% ? i dalje nedovoljno istraživani, dokumentovani, a naročito nedovoljno analizirani fenomen: delovanje "opozicije pre opozicije", dakle, disidentskog "pokreta" (navodnici su potrebni jer tu, dakako & hvala bogu, nije bilo nikakve "organizacije" sa jedinstvenom ideologijom ili tako nečim, nego se radilo o spontano nastajućim i raspadajućim grupicama odvažnih pojedinaca i pojedinki, mahom, iz intelektualnih slojeva) iz vremena jednopartijskog režima, koji je po prirodi stvari bio represivan prema ideji i praksi političko-svetonazornog pluralizma, čak i "salonskog" tipa. Još u nečemu ću se sa Ćosićem rado složiti: vaistinu, krajnje su sumnjivi i mutni oni dežurni mudraci koji danas uporno dokazuju kako "kod nas nikakvih disidenata nije ni bilo", a ako su neki i imali takav renome, to su zapravo bili "lažni disidenti", ako ne već bogme i "udbaši" ili tako neke gnusne zverke... Pisao sam o tome već i ranije, ponoviću i sada: a zašto ih ti onda, prikane, nisi naučio pameti i održao im lekciju bivajući "pravi disident", nego si čamio negde u mišjoj rupi pa se sada tako olako vozdizavaš nad onima što su nešto ipak radili, kako su već znali i mogli?Enivej, sve su to već uveliko (prek)lanjski snegovi, i da se samo o tome radi, ove kolumne ne bi ni bilo. Trajno me, međutim, fascinira jedan drugi fenomen: kako je moguće da nekadašnja žrtva političke represije tako lako, čak radosno, prigrli jezik tlačitelja, pa još krene da njime poletno mlati po drugima? Ćosić će, naime, ne bez doze ljudski razumljive taštine (znate ono: ?de ste bili kad je grmilo?) rado poučitelno podsećati na to da su se on i njemu bliski još iha-haj odavno zalagali za političke slobode, demokratiju, slobodu javne reči etc. To je lepo. I da su zbog toga, i zbog drugih (para)političkih aktivnosti bivali proglašavani izdajnicima, plaćenicima, "agentima Zapada" (trulog i imperijalističkog, kao i uvek), prodanim dušama, ogovaračima sopstvene zemlje u mrskom inostranstvu (D. Ć. vragolasto prepričava kako je jedared baš silno razbesneo Drugove nekim intervjuom za englesku televiziju, u kojem teško da je baš pohvalno govorio o ovdašnjim prilikama) i tako već po redu, znate taj otužni repertoar. To je sve tačno. Međutim, kada krene da, uzrujano i prezrivo, priča o onima koje njegov intelektualno-politički saputnik Svetozar Stojanović posprdno naziva "građanistima" ? a to će reći: pre svega onim intelektualcima koji su se o sramnom "velikonacionalnom projektu" iz devedesetih (i njegovoj oružanoj realizaciji) izražavali s potpunim odbacivanjem, i načelnim i "u detaljima" ? Dobrica će Ćosić, gle, upotrebiti navlas isti vokabular: sluge, lakeji i poslušnici mrskih imperijalističkih adresa strašnog Novog Svetskog Poretka, rasrbi, antisrbi, apatridi, ogovarači svojeg naroda kod Belosvetskih Moćnika... I ovaj repertoar odlično znate. I redovno ga koristi ogromna većina onih koji se ? neki bez pokrića, ali mnogi s pravom ? diče svojim davnim "disidentstvom", a koji su se (najčešće otpadajući od komunizma) priklonili nekoj od varijanti etnonacionalističkog svetonazora.Sledeći u stopu Ćosićevu reč & misao ? ovde tek kao egzemplar mnogo šireg fenomena ? dobauljali bismo jedino do trivijalnog zaključka da ispada da je savršeno u redu biti "izdajnik", "agent Zapada" i tako već to (a svakako gadno, antidržavno i nepatriotsko) onda kada se radi o Ćosiću & co., a da je to loše i nedopustivo onda kada se radi o nekome drugome, sa bitno drugačijim pogledima na noviju srpsku istoriju i sadašnjost. Ako je to sve, onda je to krajnje, deprimirajuće banalno, toliko banalno da odbijam da verujem u to. Rekao bih da se radi o nečemu mnogo ozbiljnijem.Istupivši iz ideološkog kruga (titoističkog) komunizma kojem su gotovo bez izuzetka u mladosti pripadali ? mnogi od njih kao partizani, skojevci etc. ? ljudi koji će se tamo negde od kraja šezdesetih, a naročito nakon Titove smrti, profilisati kao "perjanice srpskog nacionalizma" (što će im jedni pripisivati s odobravanjem, a drugi sa zgražavanjem), nisu hteli ili naprosto nisu mogli da odbace ? da iz sebe izluče ? suštinski fundamentalističku veru u apsolutnu opravdanost, štaviše nužnost, postojanja Velike Ideje koja ima biti obaveznom za sve pripadnike jednog društva, države, etničke nacije etc. Samo se, dakle, sadržaj vere promenio (nije više komunizam/socijalizam, nego "srpstvo", ili već neko drugo etništvo), kao i kriterijum, tj. identitetska oznaka Izabranih (umesto radničke klase i "zbratimljenih naroda" ? srpski etnos, hajdegerovski izmistifikovana na-rodna zajednica). šta je, dakle, ostalo isto? Ultimativna potreba za Idolom, za neupitnim ideološkim hegemonom kojem se "svi" imaju pokoravati, koji je suštinski izvan diskusije: ovaj put, to je nacija i "nacionalni interes". Ali, ko to privilegovano definiše nacionalni interes, propisujući ga kao univerzalno upotrebljivu i opšte obaveznu panaceju? Pa, zna se: zdrave snage, avangarda, ali ovoga puta "srpstva". Ko tu ne može ili ? iju, iju! ? neće da se uklopi i prikloni konsenzusu, sledi mu ostracizam, u najmanju ruku verbalni. To jest, slede mu kible istih, ili tek malko stilski preodevenih floskula kojima su i sami sadašnji veseli floskulanti nekada bili gađani. I tako do loše beskonačnosti. O tome Ćosić & co. kanda ništa ne znaju i ništa ne slute: da nije tako, živeli bismo u boljem svetu, u zdravijoj zemlji. Ali to onda ? iju, iju! ? valjda ne bismo bili "mi"!Može neko da okači prošlosedmični tekst, nedostupan je na sajtu Vremeta?! :)

[Indy]

ti nisi normalan covek.plasim te se.

Pazi, Hella njemu nije nickname.

[Sludge Factory]

Pescani sprud, pescanik.net, 22.02.2009.

[Lale Gator]

Pescani sprud, pescanik.net, 22.02.2009.

aistorijska, aprirodna :D