Da li je trebalo stvarati Jugoslaviju, iz raznih perspektiva

[Toni Sumaher]

Tačno je da su svi navedeni poznati pro-Bugari. U principu, podela je takva da su oni koji su više republikanski nastrojeni, i protiv egzarhata, najčešće i više za makedonsku posebnost. Pre svega sam mislio, što se Ilindena tiče, na Janeta Sandanskog, Todora Panicu, Petra Čauleva, i njihove ideološke potomke u obliku VMRO-Objedinjene, koja je bila suštinski pod kontrolom Kominterne. Neki od njih imaju kasnije kontinuitet i sa SR Makedonijom, recimo Panko Brašnarov, s tim što je on bio za rezoluciju Informbiroa.

 

Hoću reći, nije to uopšte tako izolovana grupa u okviru građanske elite u svojoj kuli od slonovače koja predlaže makedonsku naciju, sasvim je jasan kontinuitet sa titoističkim konceptom Makedoni

 

Имаш у неколико реченица овде неколико деценија и то врло бурних. Треба имати у виду да постоје пре свега разлике у тактичким концепцијама, а не националним разликама у вођству ВМРО с почетка 20 века. Они блиски врховистичком комитету су за безпоговорно уједињење са Бугарском, али добар део тзв. левог ВМРО био је на становишту да постоје и друге "формуле за национално уједињење" од којих је аутономна Македонија у оквиру Отоманског царства била једна од фаза. Касније се аутомномна Македонија јавља као део Балканске федерације, али као наслоњена на Бугарску. Коминтерна долази касније.

[bradilko]

kad je habzburg prop'o i jugoslavija je postala suvišna a srbin nume nego počo da glumi bečpeštu a ovim drugima je dosta bečpešte a ne neke kasabe kalemegdanske i to je sve ošlo u propas'.

i đaba je sad psovati karađorđeviće.realno nismo imali snage a ni razumevanja a i nije ni fer da se razumemo.

i ovo nisam pod utiskom 90-ih.to je bila nemoguća situacija za srbiju i imalo se zašta boriti ali ne na slobamiraakademija način.i dalje je nasilje za osudu posebno to kao ideološkonacionalno

[Najiskrenije]

Osamnaeste,hrvatski političari nadmudrili su srpske što im objektivno i nije bilo naročito teško jer srpski političari ništa nisu znali o željama i težnjama Hrvata a ni Slovenaca kod kojih je nestalo  jugoslovenstva i u tragovima onog trenutka kad su shvatili da im od  njemačkog ekpanzionizma više ne prijeti nikakva opasnost.

Edited November 4, 2016 by Najiskrenije

[MancMellow]

Osamnaeste,hrvatski političari nadmudrili su srpske što im objektivno i nije bilo naročito teško jer srpski političari ništa nisu znali o željama i težnjama Hrvata a ni Slovenaca kod kojih je nestalo  jugoslovenstva i u tragovima onog trenutka kad su shvatili da im od  njemačkog ekpanzionizma više ne prijeti nikakva opasnost.

 

Da, zato su već 1920 dali ostavke. Mislim, to tako može nekom da izgleda iz današnje perspektive, ali kad se "preseliš" u te godine to uopšte tako ne izgleda. A oni budućnost nisu znali, ni jedni ni drugi. 

[bradilko]

ma gde hrvatski političari nadmudrili srpske? ma kakve to veze ime? pa nije sve u nadmudrivanju političara jebote bog.pa onda sve svodiš na karakter jednog čoveka i sve drugo je nebitno..a uzroci?

[Najiskrenije]

Da, zato su već 1920 dali ostavke. Mislim, to tako može nekom da izgleda iz današnje perspektive, ali kad se "preseliš" u te godine to uopšte tako ne izgleda. A oni budućnost nisu znali, ni jedni ni drugi. 

To znači da su procijenili da je njihov zadatak izvršen i da hrvatsku politiku treba da prepuste drugima ..Hrvatima je bilo bitno da teritorije  na koje su pretendovali ne budu podijeljene između Italije Srbije,možda i Austirije i Mađarske.Samo im je uoartačenje sa Srbima davalo šansu da izbjegnu tu neveselu sudbinu.Znali su da  ulaze u ortakluk sa glupljima  od sebe što je  ogromna prednost.Takođe su znali da će u toj tvorevini po prirodi stvari imati brojne saveznike s kojima će raditi na istom cilju.

Edited November 4, 2016 by Najiskrenije

[alpa]

Имаш у неколико реченица овде неколико деценија и то врло бурних. Треба имати у виду да постоје пре свега разлике у тактичким концепцијама, а не националним разликама у вођству ВМРО с почетка 20 века. Они блиски врховистичком комитету су за безпоговорно уједињење са Бугарском, али добар део тзв. левог ВМРО био је на становишту да постоје и друге "формуле за национално уједињење" од којих је аутономна Македонија у оквиру Отоманског царства била једна од фаза. Касније се аутомномна Македонија јавља као део Балканске федерације, али као наслоњена на Бугарску. Коминтерна долази касније.

To je tačno. S tim što bih dodao da je zahtev za autonomnu Makedoniju u okviru Otomanskog Carstva bio u sprezi sa Mladim Turcima, što jest očekivali su inkluzivniju viziju nove turske nacije, što su napustili 1910. Sandanski je nakon toga bio iz pragmatičnih razloga za Bugarsku u prvom balkanskom ratu, nakon kog je zapao pod Bugarsku (pirinsku Makedoniju), i protiv u drugom, odnosno načelno se može reći socijalista. Svakako, na njegovu borbu protiv bugarske monarhije (nikako nužno protiv Makedonije u Bugarskoj, koliko god da je isticao regionalnu posebnost Makedonaca) se naslanja kasnija socijalistička misao u Makedoniji koja se sve više distancira od ipak dosta konzervativne Bugarske, i tek sredinom dvadesetih godina prelazi pod krilo Kominterne.

 

Da se vratim na prvo pitanje - započeo sam diskusiju od toga da li je Makedonija od sanstefanskog mira pa do, sad ne znam, x godine, imala nacionalnu svest koja nije bugarska. U današnjem obliku svakako da ne, ali to što danas vidimo nije nametnuto odjednom i niotkuda, već je postojao proces, od Ilindena naročito polarizujući, u kom se jedan deo VMRO i uopšte pokreta za oslobođenje Makedonije udaljavao od bugarske nacije.

[Radoye]

a kad je pisan članak na wikipediji, 1900? 

 

 

 

I ona juznobacka Kaca koju spominju je ustvari Kac.

[MancMellow]

To znači da su procijenili da je njihov zadatak izvršen i da hrvatsku politiku treba da prepuste drugima ..Hrvatima je bilo bitno da teritorije  na koje su pretendovali ne budu podijeljene između Italije Srbije,možda i Austirije i Mađarske.Samo im je uoartačenje sa Srbima davalo šansu da izbjegnu tu neveselu sudbinu.Znali su da  ulaze u ortakluk sa glupljima  od sebe što je  ogromna prednost.Takođe su znali da će u toj tvorevini po prirodi stvari imati brojne saveznike s kojima će raditi na istom cilju.

 

Vidi, zagrebacka gospoda nije mogla da smisli Radica, a Trumbic je tek nesto trece. Plus je i medju njima bilo veoma iskrenih jugoslovena. Prosto politicki zivot ne funkcionise tako po principu hive mind-a. Kao sto tako isto nije funkcionisao, ni ne funkcionise ni kod Srba. I jedni i drugi (vecina politicara) su 1918 procenili da je korisno da naprave zajednicku drzavu. Sta je posle bilo je drugo pitanje. Evo Radic je bio za to da se saceka sa ujedinjenjem, stoga - koga je on tacno "zajebao"? A njegova stranka je bila vodeca hrvatska politicka snaga. 

[Najiskrenije]

Vidi, zagrebacka gospoda nije mogla da smisli Radica, a Trumbic je tek nesto trece. Plus je i medju njima bilo veoma iskrenih jugoslovena. Prosto politicki zivot ne funkcionise tako po principu hive mind-a. Kao sto tako isto nije funkcionisao, ni ne funkcionise ni kod Srba. I jedni i drugi (vecina politicara) su 1918 procenili da je korisno da naprave zajednicku drzavu. Sta je posle bilo je drugo pitanje. Evo Radic je bio za to da se saceka sa ujedinjenjem, stoga - koga je on tacno "zajebao"? A njegova stranka je bila vodeca hrvatska politicka snaga. 

Možda je i bilo takvih,možda ih je fascinirala kalemegdanska kasaba  jer dosadili Beč i Pepta kako reče jedan korisnik ali biće prije da su kao odgovorni političari  delali u namjeri da svom narodu obezbijede najmanje loše rješenje od mogućih ne obaziruči se pritom suviše na  to da li  imaju legitimitet za tu aktivnost a kad je već došlo do "ujedinjenja",cilj je ostvaren i više nije prijetila opasnost od toga da "hrvatski teritorij" bude raskomadan od susjeda.

Ko je u toj čitavoj zavrzlami kako kažeš "najabeo" najbolje se vidi po tome ko su subjekti udruživanja i ko su subjekti razdruživanja te tvorevine .Zajednička država južnih slovena formalno je nastala ujedinjenjem države Srbije i Države Slovenaca,Hrvata i Srba.

Kod razdruživanja pojavljuje  se na srpskoj strani više subjekata-Srbi, Makednci,Crnogorci,Kosovari,umalo i Vojvođani  a na strani države Slovenaca Hrvata i Srba kao subjekti razdruživanja pojavljuju se Slovenci,Hrvati,Muslimani i Hrvati ali Srba nema.Za tih 70 godina Srbi su kao faktor eliminisani sa područja Države Slovenaca,Hrvata i Srba.Da je 1991 došlo do obnove te države .ona se ne bi tako zvala,Možda bi se zvala Država Slovenaca,Hrvata i Muslimana,možda nekakao drugačije ali u imenu ne bi imala Srbe jer su u međuvremenu prestali da budu faktor na tom području.

Edited November 4, 2016 by Najiskrenije

[MancMellow]

Možda je i bilo takvih,možda ih je fascinirala kalemegdanska kasaba  jer dosadili Beč i Pepta kako reče jedan korisnik ali biće prije da su kao odgovorni političari  delali u namjeri da svom narodu obezbijede najmanje loše rješenje od mogućih ne obaziruči se pritom suviše na  to da li  imaju legitimitet za tu aktivnost a kad je već došlo do "ujedinjenja",cilj je ostvaren i više nije prijetila opasnost od toga da "hrvatski teritorij" bude raskomadan od susjeda.

Ko je u toj čitavoj zavrzlami kako kažeš "najabeo" najbolje se vidi po tome ko su subjekti udruživanja i ko su subjekti razdruživanja te tvorevine .Zajednička država južnih slovena formalno je nastala ujedinjenjem države Srbije i Države Slovenaca,Hrvata i Srba.

Kod razdruživanja pojavljuje  se na srpskoj strani više subjekata-Srbi, Makednci,Crnogorci,Kosovari,umalo i Vojvođani  a na strani države Slovenaca Hrvata i Srba kao subjekti razdruživanja pojavljuju se Slovenci,Hrvati,Muslimani i Hrvati ali Srba nema.Za tih 70 godina Srbi su kao faktor eliminisani sa područja Države Slovenaca,Hrvata i Srba.Da je 1991 došlo do obnove te države .ona se ne bi tako zvala,Možda bi se zvala Država Slovenaca,Hrvata i Muslimana,možda nekakao drugačije ali u imenu ne bi imala Srbe jer su u međuvremenu prestali da budu faktor na tom području.

 

Rekoh ti, zajebano je sto 1918 nisu znali za Hitlera, ustav iz 1974, Milosevica i tako dalje. To je generalno problem u politickoj istoriji.

[Jovan Nenad]

Ne bilo ti zapovedjeno, elaboriraj malo,

 

Crvenom linijom oznacene su granice tzv. bugarskih vilajeta na Carigradskoj konferenciji 1876/77.

 

 

Izvinjavam se što nešto kasnije odgovaram ali, moralo je od nečega i da se plati ovaj internet.

 

A evo i mog elaborata.

 

Dakle ovako,

 

Godine 1875. nakon ,,nevesinjske puške,, buknuo je ustanak Srba u Bosni i Hercegovini do tada najvećih razmera u ovoj pokrajini Otomanskog carstva.  Crna Gora i Srbija dve polunezavisne kneževine (ovo naglašavam jer ću kasnije pisati po koju o njihovoj neavisnosti nakon Berlina) objavljuju rat svojem sizerenu, suprotno od  preporuka Rusije da ona neće biti kadra da im u ovom ratu da širu podršku, te da se za sukob valja spremiti bolje i čekati podršku Rusije.  Međutim, lične ambicije kako Petrovića, tako i Obrenovića (inače takmaca na poziciji ,,ujedinitelja srpstva,,) presudile su da se povede rat kad mu vreme nije.  Tako su se Crna Gora, sa svojih 28000 vojnika i Srbija sa svojih 100000 vojnika našle nasuprot Otomanskoj imperiji koja samo u regionu, za operativne potrebe ima preko 140000 vojnika. 

 I, dok je Otomanska vojska posedovala moderno naoružanje (obnova opreme sprovedena koju godinu ranije), poput brzometnih pušaka-repetirki ,,Spenser,, ili tek nabavljenih nemačkih dalekometnih topova, sa druge strane, srpska vojska pretežno je opremljena oružjem iz nabavke s kraja 50ih i početka 60ih godina.  Takođe, i sam koncept organizacije srpske vojske (milicijskog karaktera) pokazao se kao nedovoljno dobar ratu poput ovog, koji iziskuje daleko više operativnih kapaciteta.  I, dok je crnogrska vojska, doduše na daleko manjem operativnom prostoru, zabeležila pojedine uspehe, srpska vojska ne uspeva da ostvari svoje ratne ciljeve-zaizimanje Raške oblasti, spajanje sa crnogorskom vojskom i odsecanje Bosne i Hercegovine.  Početnih uspeha bilo je na prvcu ka Nišu, međutim turski položaji ne bivaju probijeni te nakon toga nastupa žestoka turska kontraofanziva.  Tako da, već 26. avgusta, kralj i vlada apeluju velikim silama da posreduju u sukobu između Srbije i Otomanske imperije.  Na intervenciju velikih sila i uz posebno angažovanje Rusije, Srbija iz ovok rata iako poražena izlazi sa očuvanim terotorijama.  Doduše, ostavljajući Crnu Goru u ratu.  Doduše, ostavljajući srpske ustanike u Bosni i Hercegovini.  Koliko je ovaj Milanov čin bio nepopulara među Srbima i koliko su Srbi ovaj potez prepoznali kao produkt njegove lične slabosti govori i činjenica da se i među ,,srbjancima,, u tom periodu o Knjazu Nikoli pričalo sa divljenjem a da je s druge strane Milan smatran za slabog i nedoraslog . Možda je na odluku da obustavi pomoć ustanicima uticalo i saznanje da je među vođama i Petar Mrkonjić odnosno Petar Karađorđević, unuk Karađorđev.  U sluačeju Milanovom, sve je moguće.

Nepunih godinu dana kasnije, 27. aprila 1877. godine, Rusija objavljuje rat Turskoj.  I, dok Rumunija aktivno učestvuje u njemu od prvog dana, dok se bugarski ustanici stavljaju na raspolaganje Rusiji, Srbija, na čelu sa Milanom ne ulazi u rat onda kada se to najviše očekuje i onda kada je momenat za to najpovoljniji.  Onako kako nas je uoči prvog rata odgovarao od njega, Gorčakov nas je gotovo preklinjao da 1877. godine uđemo u njega, dajući nam čak i dugačak rok da se za rat pripremimo (što je kasnije donekle i uticalo na položaj Srbije uoči San Stefana). U rat ulazi tek nakon pada Plevne, u decembru mesecu i do kraja rata, ne želeći da se zamera KuK monarhiji ne napreduje u u Sandžaku već na jugu zauzimajući Pirot i Vranje. Napredovanje ka Prištini zaustavile su čete arnuta. Ako branimo tezu da u Prvom ratu nije došlo do vojnog sloma Srbije, onda moramo uzeti u obzir d ni u Drugom ratu Srbija nije zabeležila uspehe već je svako napredovanje bilo rezultat ruskog vojnog uspeha.  To je položaj na kom je Srbija na čelu sa Milanom dočekala Sanstefanski sporazum.  Položaj perifernog faktora čak i u konstelaciji balkanskih igrača. 

 

Danas, 130 godina nakon ovih događaja, vlada opšte mišljenje da je Berlinski kongres ,,događaj u kome smo dobro prošli,, da su odredbe ovog sporazuma omogućile Srbiji samostalnost, napredak i dr.

Naša optika gledanja na Srpsko-turski rat i na Berlinski kongres se menjala.  Zna se da je za javnost u Srbiji Berlinski kongres bio obeshrabrujuć događaj, pre svega jer je mogućio Austro-Ugarskoj okupaciju i kasniju aneksiju Bosne i Hercegovine.  Takođe, uprkos današnjem gledištu, pravac ideje oslobođenja i ujedinjenja srpstva, a sa kojom je srpska politika usklađena, nije išao ka jugu već pre svega ka zapadu, u Bosnu i Hercegovinu.  Politiku sa pogledom na Bosnu i Hercegovinu kao prioritetom, vodili su svi Milanovi prethodici, pa i on sam do Berlina i kasnije do Tajne konvencije.  Delovanje na jug, s kraja XIX veka  ka Makedoniji bio je potez nametnut nakon Berlina.

Kao najbitnija tekovina Berlinskog kongresa navodi se priznavanje nezavisnosti Srbije i Crne Gore istovremeno se preskače činjenica da je ta nezavisnost samo priznavanje faktičkog stanja.  Dve godine ranije, i Srbija i Crna Gora, iako ne formalno samostalne, bile su u položaju da objave rat Turskoj te da u  ratu budu čak i saveznici trećoj strani (Rusiji) bez bojazni da bi im se položaj ovim aktom narušio.  Takođe, pozicija turske vazalne države imala je mnoge prednosti što su uostalom osetili Bugari.  Oni su mnogo duže bili u vzalnom položaju, dobijajući stalno ustupke od Porte u Makedoniji.  Srpski narod nije bio priznat te su se Srbi mogli izjašnjavati kao Grci ili kao Bugari (što je donekle i uzrokovalo etničku konfuziju u Makedoniji).  Mi smo tek 1896. godine dobili prvog vladiku u Prizrenu, do tada Bugari su već uveliko imali svoje vladike i škole u Makedoniji, čime im je uticaj rastao.  Bugarska patrijaršija bila je nezavisna od Carigradske.  Sve su ovo ustupci koji su dati Bugarima  svojstvu pacifikacije-nešto poput Miloševe politike na bugarski način. Međunarodni odnosi su se, moj Markoviću od tada do danas dobano izmenile te formalna nezavisnost male zemlje pout Srbije nije bila od nekog prevelikog značaja i presudnosti.  To kako mi danas, nakon 130 godina gledamo na te događaje nije od presudnog značaja jer nismo mi ti koji su živeli u posledicama te pogrešne politike.  To bi isto bilo kao kada bi neko za 130 godina rekao da su ratovi, raspad SFRJ, razbijanje SRJ i bombardovanje bili dugoročno pozitivni jer je Srbija tako postala nezavisna država okrenuta Zapadu i EU.  To je gledanje pozitivnog u moru negativnih okolnosti.  Ako je 99% Srba taj mir smatrao porazom ko smo mi da danas na njega gledamo iz bezbedne udaljenosti od 130 godina. Poraz koji je u očima Srba (mislim na sve Srbe, u Austriji, Bosni i Hercegovini, Vojvodini, ne samo srbijanaca) izazavala okupacija a kanije i aneksija Bosne bio je ogroman za savremenike, Politički zemljotres koji je decenijama ostavio gorak ukus.  Propast višedecenijske srpske političke ideje.  Krah Garašaninovog Načertanija.  Pad ,,srpskog pijemonta,, i srpske dominacije na Balkanu (rat sa Bugarskom 1885. je samo poslednji ekser na kovčegu).

 

No, ajmo malo o samom Berlinskom kongresu i prehodnom San Stefanu.

Evo jednog teksta.

U srpskoj istorijskoj svesti pominjanje Berlinskog kongresa izaziva trojaku asocijaciju. S njim se najpre neizostavno povezuje međunarodno priznanje nezavisnosti Srbije i Crne Gore, koje je zbog ranije stečenih atributa suverenosti, posebno u odnosu na Srbiju, bilo samo zvanično odobrenje srpskim kneževinama da mogu da pristupe klubu evropskih država.

Uz formalno-pravno proklamovanje nezavisnosti,(o čijem značaju sam već govorio), Berlinski mirovni ugovor je srpskim kneževinama doneo i teritorijalno proširenje. Srbiji su pridruženi Niški, Pirotski, Toplički i Vranjski okrug, ukupno 11.100 km², dok je Crna Gora dobila Podgoricu, Nikšić, Kolašin, a na primorju Bar, kome je kasnije, usled albanskog otpora u Plavu i Gusinju, kao teritorijalna kompenzacija pridružen i Ulcinj, ukupno oko 3.900 km². Najzad, Berlinski kongres se redovno povezuje sa poništavanjem Sanstefanskog mirovnog ugovora od 3. marta 1878. godine, koji je, rečju klasika srpske istorijske nauke V. Ćorovića, „bio veliko razočarenje za Srbe" jer je „ruska diplomatija stvarala na njemu Veliku Bugarsku na čistu štetu srpskih interesa". :)

Iako su odluke Berlinskog kongresa imale dalekosežan uticaj na srpsku nacionalnu politiku u 19. i 20. veku, izostala je ozbiljna ocena njihovih stvarnih dometa, jer je predstava o Berlinskom mirovnom ugovoru građena u senci navedenog stereotipa o Sanastefanskom ugovoru. Rezultati Berlinskog kongresa prikazivani su kao bezuslovno pozitivni, ali ne zbog toga što je nasuprot Berlinskog ugovora stajao poništeni Sanstefanski, već zato što je protivteža njegovim dobicima bio vrednosni sud o „o velikoj ruskoj nepravdi prema Srbima" učinjenoj u San Stefanu. Ovakav istoriografski stereotip o Sanstefanskom ugovoru postao je omiljeno opšte mesto svih prozapadnih politika u Srba, a time je dobrim delom odredio i put koji je srpska nacionalna politika prošla od 1878. do danas.

Nemoguće je a ne povući paralelu. Danas, sto trideset godin posle Berlinskog kongresa i prvog srpskog ulaska u ,,klub evropskih država,, članstvo u novom preuređenom evropskom klubu (EU), stvorenom na ruševinama poredaka nastalih posle Prvog i Drugog svetskog rata, ponovo se u srpskoj politici vrednuje sa nestrpljivošću i bezalternatvnošću jednog kralja Milana: „Srbiji ne ostaje ništa drugo nego postati modernom evropskom državom ili izgubiti svaki razlog postojanja svog samostalnog opstanka". I dok je strasna evroeuforija kralja Milana isključivo bila opredeljena obećanjima bečke diplomatije, današnje generacije Srba za proveru obećanja briselske diplomatije imaju siguran aršin 130-godišnjeg iskustva vođenja srpske politike pod evropskim tutorstvom. Zato virtulenom briselskom bilansu budućih srpskih prihoda i rashoda, treba suprotstaviti realni bilans prihoda i rashoda koje je srpskom narodu donelo berlinsko članstvo u evropskom društvu od 1878, ali i bilans srpskih prihoda i rashoda koji su bili predviđeni Sanstefanskim ugovornim klauzulama kao i razloge njihove ondašnje neodrživosti.

Za Srbe se decenijama unazad celokupni Sanstefanski ugovor iscrpljivao u kvadratnim kilometrima, koliko je iznosila teritorija novoosnovane Velike Bugarske, koja je obuhvatala najveći deo današnje Makedonije, uz dodatak Pirota i Vranja. Pred utiskom da je, uz rusko žrtvovanje klasičnih teritorija srednjevekovne srpske države, na granicama Srbije stvoren jedan potpuno novi i respektabilni faktor balkanske politika, u potpunosti su iz srpske istorijske svesti nestale sve druge odredbe ovog Ugovora.

Sanstefanski mirovni ugovor doneo je, kao i docniji Berlinski ugovor, međunarodno priznanje nezavisnosti Srbije i Crne Gore. I, dok je berlinsko priznanje nezavisnosti bilo, rečju M. Pavlovića, „pod prismotrom velikih sila" jer je „Srbija bila ograničena u vršenju nekih atributa suverenosti", Sanstefansko priznanje je bilo lišeno ovakvih ponižavajućih klauzula. Evropske države su suverenost Srbije najdrastičnije ograničile održavanjem tzv. režima kapitulacija, prema kome su stranci bili izuzeti iz nadležnosti srpskih sudova, i to kako u građanskim tako i u krivičnim stvarima. Ni poznati germanofil profesor prava Ž. Perić nije moga da prećuti ovakvu nepravdu evropskog kluba velikih, ističući da su se „stranci u Srbiji, mnogo pre Berlinskog kongresa, što se tiče pravosuđa, nalazili u isto tako povoljnom položaju kao u ma kojoj evropskoj državi. Kad dakle, i pre no što je postala nezavisnom, Srbija nije zasluživala da se s njom postupa kao sa muslimanskim državama u odnosu na položaj stranaca, onda je utoliko pre nju trebalo poštedeti režima kapitulacija u trenutku kada je proglašena slobodnom i suverenom".

Nezavisnost Srbije našla se pod prismotrom Berlinskog kongresa i u pogledu slobode veroispovesti. Naime, posebnom ugovornom odredbom, koja se odnosila samo na Srbiju, zabranjivao se svaki vid verske diskriminacije, a povod je bio zakon kojim se zabranjivalo naseljavanje Jevreja u unutrašnjost Srbije. Reč je o još jednom licemerju evropske diplomatije jer je inicijator odredbe bila „Izraelska alijansa" a podržan je, između ostalog, i od Austro-Ugarske, u kojoj su Jevreji plaćali „Tolerancijske takse", zapravo porez kojim su kupovali toleranciju od tradicionalno antisemitskih Germana. 

U pogledu veličine teritorijalnog dobitka Sanstefanski ugovor je zaista za Srbiju bio nepovoljniji od Berlinskog ugovora jer je teritorijalno proširenje obezbeđeno od Rusije za četvrtinu bilo manje od onog koje je Srbija dobila od velikih sila na Berlinskom kongresu. Međutim, posmatrana iz perspektive 133-godišnjeg nacionalnog istorijskog iskustva, teritorija Sanstefanske Srbije predstavljala je neuporedivo bolje geopolitičko polazište za buduće državnopravno objedinjenje srpskog nacionalnog prostora, od teritorije koja je Srbiji dodeljena na Berlinskom kongresu. Naime, gubitak Pirota i Vranja kompezovan je proširenjima na zapadu jer je po odredbama Sanstefanskog ugovora Srbiji trebalo da bude pripojeno celokupno područje između Laba i Sitnice, čime bi se u Vučitrnu obezbedio izlaz na prugu Mitrovica-Solun; uz to trebali su da budu priključeni i najveći delovi tadašnje Mitrovačke i Novopazarske kaze, uključujući ceo Ibarski Kolašin. Tako bi Srbija, da nije došlo do poništenja Sanstefanskog ugovora, već 1878. godine bila na samim obodima Prištine, sa granicom na Sitnici i Ibru do Ribarića. Oslobađanjem delova Kosovskog vilajeta, nepovratno bi bile narušene istočne granice ove turske administrativne jedinice, koje su 32 godine posle konačnog oslobađanja Kosova od Turaka, ponovo oživele u Brozovom ustavno-pravno sakaćenju Srbije kao administrativne granice autonomne oblasti Kosova i Metohije. Uz to, Sanstefanskim pripajanjem najvećih delova Novopazarske kaze, doduše bez samog grada Novog Pazara, bila bi trajno urušena teritorijalna celovitost turske administrativne jedinice - Novopazarskog sandžaka, koja i danas kao avet izranja u svim antisrpskim planovima prekrajanja Balkana.

I, dok u pogledu Srbije prednosti Sanstefanskog u odnosu na Berlinski ugovor nisu odmah uočljive, u pogledu Crne Gore i Bosne i Hercegovine su više nego očigledne. Teritorija koja je Crnoj Gori bila pripojena po odredbama Sanstefanskog ugovora bila je dvostruko veća od berlinskog proširenja. Ipak Sanstefanski mir je za srpski narod bio najpovoljniji kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, čije je oslobođenje bilo u žiži svih srpskih nacionalnih planova i pregnuća, pa i srpsko-turskih ratova 1876-1878. Rusi su u San Stefanu za ove dve srpske pokrajine obezbedili autonomiju u okviru Otomanskog Carstva, dok je na Berlinskom kongresu glasovima predstavnika velikih sila, a na inicijativu britanskog lorda Solsberija i nemačkog kancelara Bizmarka, doneta, kako je još tada ocenjeno, „fatalna odluka" o austrougarskoj okupaciji BiH. Uz to, Austro-Ugarskoj je omogućeno da u Novopazarskom sandžaku, koji je u celini ostao pod turskom vlašću, drži svoje vojne garnizone. 

Predviđenim Sanstefanskim proširenjima Rusija je odredila magistralni pravac budućih oslobodilačkih pokreta Srbije i Crne Gore. Usmeravala ih je ka Kosovu a naročito ka zapadnim srpskim pokrajinama, gde su se i nalazile van matičnih kneževina najbrojnije kompaktne mase srpskog naroda - u Bosni i Hercegovini i bivšoj Vojnoj Granici, koje su u patrijarhalnim uslovima očuvale uzornu nacionalnu svest. U ovakvom Sanstefanskom teritorijalnom uređenju Balkana mogu se uočiti dva strateška interesa ondašnje ruske balkanske politike. Najpre, sprečavanje da se pravoslavni Sloveni putem „katoličkog panslavizma", po rečima tada uticajnog I. S. Aksakova, „pretvore u materijal evropske germansko-romanske kulture".

Sledstveno, Rusi su usmeravali Srbe da oslobode svoje, ali i svepravoslavno zapadno-balkansko teritorijalno nasleđe. Drugi interes Rusije je bio da preko teritorijalno značajno uvećane Bugarske i Crne Gore, kao prijateljskih pravoslavnih slovenskih država, osigura izlaz na južna mora. 

S druge strane, evropske države koje su vodile glavnu reč na Berlinskom kongresu - Nemačka, Velika Britanija i Austro-Ugarska - zaustavljaju nacionalno-oslobodilačke težnje Srbije i Crne Gore na prilazima BiH, Novopazarskog sandžaka, Kosova i Metohije i Stare Srbije (severni deo današnje BJRM). Tako evropske sile guraju Srbiju da na rubnim istočnim nacionalnim posedima kroz sukob sa pravoslavnim Bugarima obezbedi vitalno teritorijalno proširenje. Očuvani turski suverenitet i austrougarski vojni garnizoni u Novopazarskom sandžaku sprečavali su teritorijalni dodir Srbije i Crne Gore. Ovo će kasnije i potvrditi jedan austrougarski ministar spoljnih poslova: „Mi ni u kom slučaju ne možemo trpeti sjedinjenje Kraljevine Srbije i Kneževine Crne Gore; mi bi ga sprečili čak i po cenu rata". Austro-Ugarska okupacija BiH je sprovedena pod evropskim mandatom kao „jedna mera evropske policije" (francuski punomoćnik na Kongresu) da se, rečju lorda Bikonsfilda, „održi i obezbedi mir, da se uvede red i blagostanje i najzad ojača sama Porta". Nekrofilska turkofilija engleskog lorda bila je samo maska iza koje se krio pravi cilj okupacije BiH, koji je priznao drugi Britanac, lord Solzberi: „U slučaju ako bi znatan deo tih provincija pao u ruke jednoj od susednih kneževina (Srbiji ili Crnoj Gori), onda bi se obrazovao jedan lanac od slovenskih država, koji bi se pružao preko Balkanskog poluostrva i čija bi vojnička snaga pretila stanovništvu drugih plemena koja zauzimaju južne krajeve poluostrva". 

Sudbina poništenog Sanstefanskog ugovora, posle ruskog diplomatskog poraza u Berlinu, najbolje potvrđuje tezu da pobednici najčešće pišu istoriju. Redovnom i politički instrumentalizovanom zloupotrebom stereotipa o antisrpskom karakteru Sanstefanskog ugovora potpuno su potisnute sve objektivne ocene ovog istorijskog dokumenta.

Među njima posebno je interesantno svedočenje koje je o Sanstefanskom ugovoru dao glavni srpski pregovarač u Berlinu Jovan Ristić: „I Srbija, kao Kneževina, mogla je posle Sv. Stefanskih odluka, zaista biti zadovoljna ishodom svoga pitanja na Berlinskom Kongresu. Ali sa gledišta opšte Srpskoga, mora se žaliti za ugovorom Sv. Stefanskim, zbog rešenja, koje je u Berlinu dano pitanju o sudbini Bosne i Hercegovine".

Mišljenje o Sanstefanskom ugovoru ostavio je u svom dnevniku i prvi srpski pravni istoričar i sudija Kasacionog suda Nikola Krstić. Uoči zaključenja mira u San Stefanu, 20. februara, Krstić piše: „Ako Bosna i Hercegovina ne postanu austrijske provincije, no ostanu i dalje pod turskim sizerenstvom, onda, po mom mišljenju, možemo biti potpuno zadovoljni s rezultatom ovogodišnjeg rata. U tom slučaju ostaju nam sačuvani izgledi da će skorim i te zemlje doći pod nezavisnu srpsku upravu, bilo da se pridadu Crnoj Gori, bilo da se spoje sa Srbijom. Samo kad bi se Austrija u tim zemljama ugnjezdila, stajala bi naša narodna stvar loše u tome, što bi se u tome nalazila velika smetnja za Srbiju da se samostalno razvija". Pod 22. februarom 1878. Krstić o Sanstefanskom miru beleži i sledeće: „Po mome nahođenju, dobici su ovi toliki da, mada se poslednjim ratom ne ispuniše naše želje, opet zato s rezultatom ratovanja možemo biti zadovoljni"Nikola Krstić već 13. jula 1878. daje ocenu Berlinskog ugovora: „Ako se gleda na neposredni rezultat, onda prema tome što Srbija postaje nezavisna i što se uvećava, moglo bi se reći da je Srbija na kongresu još najbolje prošla. Ali, kada se postavi pitanje da li je uopšte srpska stvar unapređena, odgovor će biti pre negativan, no pozitivan. Osim vanrednih velikih događaja, mora se uzeti da je Bosna i Hercegovina, srce našeg naroda, za srpstvo izgubljena. Ispod Austrije teže će se osloboditi, no što bi se oslobodile ispod Turske. Austrija dobija okupacijom Bosne i Hercegovine dominirajući položaj prema Srbiji i Crnoj Gori i ove dve državice biće više nominalno slobodne i nezavisne, no u samoj stvari, jer će upliv Austrije na njih biti neodoljiv". 

Među gledištima savremenika posebno je zanimljiv stav koji je o budućoj reviziji Sanstefanskog ugovora dao otvoreni protivnik ruskog prisustva u Srbiji naprednjak Milan Piroćanac: „Ali, naravno, Austrija i Engleska ne misle da Srbiji izrade više no što je Rusija učinila, no prosto da je odluče od ruske politike". 

Autor monografije o istoriji Habzburške monografije A. Tejlor, pišući o Sanstefanskom miru ocenjuje da su Rusi u pobedničkoj opijenosti nametnuli Turskoj panslavistički mir". On dalje dodaje da je „Berlinski sporazum još jednoj generaciji u Turskoj, pa i u Austrougarskoj, dao vremena da opstane". 

 

Vladimir Ćorović, i pored negativnog suda o Sanstefanskom miru, podvlači da je „Berlinski Kongres vođen sav u antislovenskom duhu. Ruski dobici ispali su nesrazmerno mali prema žrtvama, a Srbima je zadat krvav udarac dvostruko. Ne samo da su Bosna i Hercegovina, radi kojih su oni ušli u rat, dopale Austro-Ugarskoj, koja je tako postala balkanska sila, nego joj je pridodat još i Novopazarski Sandžak do iza Mitrovice". 

Uravnotežena spoljna politika koju je u toku Berlinskog kongresa i neposredno posle njega vodio Jovan Ristić nije mogla da ima dug vek. Podrška koju je Srbiji na Kongresu pružila Austro-Ugarska da bi dobila Pirot i Vranje došla je brzo i višestruko na naplatu. Srbija sa novom naprednjačkom vladom, koja je pod plaštom evropeizacije Srbije vodila otvorenu austrofilsku politiku, zaključuje sa Austro-Ugarskom najpre Trgovinski ugovor, a potom i tzv. Tajnu konvenciju.

Trgovinskim ugovorom je bez reciprociteta Srbija dala Austro-Ugarskoj položaj najpovlašćenije nacije, a strukturom carinskih tarifa omogućila je severnom susedu da dugoročno spreči „našu industrijalizaciju i u najskromnijem vidu". Ovim nas je, kako primećuje S. Jovanović „Austrija puštala da se razvijamo samo kao agrarna zemlja", i to sa izvozom poljoprivrednih roba koji je u potpunosti bio usmeren ka njenom tržištu. 

 

Posle trgovinskog vezivanja, kralj Milan i naprednjaci su Srbiju i politički vezali za crno-žutu monarhiju Konvencijom koja će preko dvadeset godina ostati nepoznata srpskoj javnosti. Članom 2. ove Konvencije Srbija se odrekla ne samo samostalne spoljne politike već i svake nacionalne svesrpske politike: „Srbija neće trpeti političke, verske ili druge mutnje koje bi, polazeći sa njenog zemljišta, išle protiv Austro-Ugarske monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Hercegovinu, i Novo-Pazarski sandžak". Među Srbima jedini dobitnik Tajne konvencije bio je kralj Milan jer se Austro-Ugarska obavezala da štiti presto svog klijenta.

Kako izgleda srpska spoljna politika pod patronatom evropskih velikih sila pokazao je 1885. godine tragični rat koji je kralj Milan poveo protiv Bugarske. Podstaknut austrougarskim obećanjima, Milan je otpočeo rat s ciljem da sprečavanjem bugarskog ujedinjenja spašava ravnotežu evropskog poretka. U slučaju ratnog uspeha trebalo je da sa dva do tri bugarska sreza nadoknadi od Austrije otetu Bosnu, Hercegovinu, Rašku i Kosovo. Evropska vojna misija, u milanovsko-naprednjačkoj izvedbi, protiv pravoslavne Bugarske i njene zaštitnice Rusije zametnula je trajno seme razdora i podozrenja u srpsko-bugarskim odnosima, čime je uspešno ostvarena zamisao glavnog režisera, ministra spoljnih poslova Austro-Ugarske čuvenog Benjamina Kalaja.

Odustajanje od vođenja samostalne nacionalne, svesrpske politike dovelo je i do jačanja srbijanskih partikularnih interesa, što je posledično proizvelo prve značajne nesporazume sa cetinjskim dvorom.

 

Srbijin suverenitet u vreme trajanja evropske naplate za članstvo u klubu velikih, nije bio ograničen samo spolja već se, kako ističe M. Pavlović,„nalazio i pod svojevrsnim unutrašnjim samoograničenjem, koje bi se moglo označiti kao kompleks države drugog reda, sa kompleksom evropske podobnosti". Naime, Srbija svoj državnopravni razvoj nije odmeravala prema svojim potrebama, mentalitetu i nasleđu, već prema imperativu potpune nekritičke evropeizacije.

Prosvetna reforma koju je posle Berlinskog kongresa sproveo naprednjak Stojan Novaković, u skladu sa novom spoljnopolitičkom orijentacijom države, stvara generacije Srba u čijoj je svesti Rusija markirana kao suprotni pol evropskim liberalnim demokratijama. Sledstveno, pravoslavno duhovno nasleđe postaje toliko daleko i nerazumljivo da Srbi svoju hagiografsku književnost uku uz pomoć komentara rimokatolika Vatroslava Jagića. Promenu koju je Berlinski kongres doneo u duhovnom životu Srbije najbolje je primetio doktor sa Sorbone i diplomata u monaškom stadu Sv. vladike Nikolaja (Velimirovića) - Jakov Arsović: „Berlinski ugovor menja istoriju Evrope... Srpska inteligencija prestaje ići u Rusiju. Odlazi u Nemačku i Francusku, i otuda se vraća skeptički i epikurejski nastrojena. Srbija gubi pokroviteljstvo Rusije. U Srbiji nastaju politička i partijska trvenja i trovanja". 

Iščupani iz zajedničkog pravoslavnog korena, Srbi počinju da veruju u jezuitsku političku prelest pod sentimentalnim imenom jugoslovenstva. Optužbe ruskih slavjanofila od 1876. da srpski nacionalni pokret, umesto da vodi rat za oslobođenje Bosne i Stare Srbije, teži stvaranju južnoslovenske države, potvrđuju se jugoslovenstvom mnogih srpskih intelektualaca u periodu posle Berlinskog kongresa. 

Pri zaključenju Sanstefanskog mirovnog ugovora Rusija je izašla iz međunarodno-pravnih okvira predviđenih Pariskim ugovorom od 1856. i vratila se na poziciju jedinog pokrovitelja pravoslavnih balkanskih naroda, koju je imala po Kučuk-Kajnardžijskom ugovoru od 1774. godine. Da zaista napusti Prokrustovu postelju u koju su je evropske sile smestile posle Krimskog poraza, Rusiji nije bio dovoljan jedan ugovor sa Turskom, već i volja da se on realizuje. Činom zaključenja Sanstefanskog ugovora Rusija je slala poruku već pobeđenoj Turskoj, tek njegovim sprovođenjem u delo Rusija je trebalo da pošalje poruku na pravu adresu - evropskim državama koje su joj pariskim klauzulama vezale ruke u balkanskoj politici. Samo tako je Rusija mogla da se u punom kapacitetu vrati na Balkan.

 

Međutim, ruska politika je i pre i posle zaključivanja sporazuma išla potpuno suprotnim putem. Umesto jednostrane demonstracije snage, koja bi priličila velikoj sili koja se vraća na političku pozornicu, Rusija se upustila u sporazumevanje sa evropskim državama, pre svega Austro-Ugarskom, i time posredno potvrđivala režim podeljenog pokroviteljstva nad Balkanom, koji je bio ujemčen Pariskim ugovorom. Na kraju je jedan međunarodni ugovor, koji je u međuvremenu ostao bez podrške svog bezvoljnog tvorca, morao da bude poništen, a s njim da posle svih ratnih žrtava na Berlinskom kongresu budu poraženi ruski, srpski i bugarski interesi. Glavni ruski pregovarač u Berlinu knez Gorčakov zapisaće kasnije da „Berlinski traktat 1878. godine ja smatram najtamnijom stranicom mog života".

Slovenofil I. S. Aksakov je tada s pravom ocenio da je „Berlinskim kongresom petrovgradska birokratija odnela pobedu nad Rusijom". Rusi su, dodavao je on, „snažni na bojnom polju, gde se pitanja rešavaju junaštvom ruskog vojnika, to jest, naroda, a skoro uvek trpimo poraze na diplomatskom polju" jer ruska diplomatija „ne razume ruske interese i ruske nacionalne zadatke". 

Događaji koji su usledili potvrdili su stav ruskih slavjanofila da će „trijumf austrijske krivde na Balkanskom polustrvu biti pre svega moralni poraz Rusije". Rusija je, rečju V. Ćorovića, „bila potisnuta na celoj liniji, skoro bezobzirno". Kontrolišući balkanske krunisane glave, Beč je u svoju interesnu zonu jednu za drugom uvukao Srbiju, Rumuniju i Bugarsku. Istovremeno, nove političke elite u tek oslobođenim pravoslavnim državama pokazale su se kao politički skorojevići i nezasiti koristoljubci, koji su bili spremni da zarad lične dobiti i statusa u evropskom klubu velikih, okrenu leđa ne samo vekovnoj pravoslavnoj pokroviteljki Rusiji već i sopstvenom narodu i zavetnoj ideji oslobođenja i ujedinjenja.

Stanje posle ruskog berlinskog diplomatskog poraza bilo je verna slika geopolitičke procene jednog kasnijeg ruskog carskog diplomate Sazonova: „Porobljavanjem naših prirodnih saveznika na Balkanu i razarajući uticaj koji nam je istorija tamo stvorila; to bi bilo isto što i osuda Rusije na bedno životarenje zavisno od arbitrarne volje centralnih sila". 

Ipak, situacija u kojoj je Rusija, posle višedecenijskog prisustva na Balkanu, samo za nekoliko godina potpuno istisnuta, pre svega pokazala je tačnost u mnogo čemu proročkih zaključaka Konstantina Leontjeva: „Zato nije dobro da imamo u vidu samo proterivanje Turaka iz Evrope, samo emancipaciju Slovena... već nešto šire i po zamisli nezavisnije. To šire i nezamislivije ne treba da bude drugo do razvijanje svoje sopstvene izvorne slovensko-azijske civilizacije." „U suprotnom", dodaje on, „svi ostali Sloveni bi vrlo brzo postali gori od kontinentalnih Evropljana, i ništa više... Nisu ruski orlovi zato preletali Dunav i Balkan, da bi Srbi i Bugari, kasnije, na slobodi, izlegali piliće građanskog evropejstva".

 

Ovo bi bilo kratko viđenje Berlinskog i Sanstefanskog mira, kao posledica koje je prozrokovala usvajanje prvog a suspenzija drugog.

 

No, vratimo se na Milana Obrenovića.  Nakon ovih događaja, Milan sklapa Tajnu konvenciju sa Bečom koja obezbeđuje s jedne strane Milanov opstanak na vlasti a sa druge strane veći uticaj Austro-Ugarske u Srbiji.  Milanova Srbija sada, iako fromalno nezavisna nalazi se u vazalnom položaju gorem nego u doba Miloša Obrenovića.  Srbija Knjaza Miloša je u svom vazalstvu prema Turskoj stajala bolje nego Milanova Kraljevina Srbija u svojoj nezavisnosti prema Austro-Ugarskoj.  Milanova politika 1876-1978 samo je početak njegovog katastrofalnog niza.  Tačku na i stavlja nepromišljenim i ishitrenim ulaskom u rat sa Bugarskom 1885. godine.  Ne bih da izostavim i jedan podatak koji doprinosi punoj slici njegovog sramnog držanja.  Naime, uoči Srpsko-Turskog rata Srbija od Rusije dobija zapaženu novčanu pomoć (ne mogu da se setim tačnog iznosa ali znam da se radi o ,,dobroj,, sumi za te prilike, ako te zanima saznaću) u vidu kredita uz dogovor otplate.  Početkom  80ih godina, ruska vlada potražuje taj novac od Srbije budući da Milan i njegova vlada ne poštuju dogovor o otplati te da novac u ratama ne otplaćuju.  Srbija odbija da plaća ovaj kredit-narodski ne želi da vrati tuđe pare.  Epilog priče je bio taj da je Ruski imperator Aleksandar II, da bi se izbegao diplomatski skandal i sramota (pre svega Rusije) ovaj dug preformuliše kao poklon ruskog cara Srbiji te na taj način biva otpisan.  Da bi ti dočarao o kakvom se prestupu ili bolje skandalu u međunarodnim odnosima radi, uporediću primer Srbije u toku Prvog rata.  Naime, Srbija je u toku sukoba sa Austro-Ugarskom i Nemačkom njima redovno otplaćivala svoj dug, pa čak i na Krfu. U to doba, smatralo se za svojevrsnom diplomatskom sramotom, pa i sramotom vladara neotplaćivanje duga. To je način na koji nas je ovaj moralni patuljak predstavljao u svetu.

Na kraju vladavine Kralja Milana 1888. godine,  Srbija je bila dužna šest godišnjih bruto nacionalnih dohodaka.

[Tribun_Populi]

Kakav pamflet, care! ????

 

I šta kažeš, sanstefanska Bugarska je bila bolja stvar po srpske interese nego ono što je dobijeno Berlinskim kongresom? Zbog Ribarića i Gazivoda? ????

 

Vrlo sam zadovoljan i konstatacijom da je Sanstefanskim ugovorom Rusija ostavila BiH u Turskoj, čime su bolje zaštićeni interesi Srbije. Čuj, Rusija ostavila, vidim da su Englezi i Austrijanci aminovali to njihovo ostavljanje. ????

 

via CZ-M53 TT

[MancMellow]

 

 

- Rajhštatski sporazum

- Budimpeštanske konvencije

 

e da, i još jedna stvar: lepa pruga koja ide od Mitrovice do Soluna, ali prethodno ulazi u Bugarsku na Skopskoj Crnoj Gori. 

Edited November 5, 2016 by MancMellow

[alpa]

Možda je i bilo takvih,možda ih je fascinirala kalemegdanska kasaba  jer dosadili Beč i Pepta kako reče jedan korisnik ali biće prije da su kao odgovorni političari  delali u namjeri da svom narodu obezbijede najmanje loše rješenje od mogućih ne obaziruči se pritom suviše na  to da li  imaju legitimitet za tu aktivnost a kad je već došlo do "ujedinjenja",cilj je ostvaren i više nije prijetila opasnost od toga da "hrvatski teritorij" bude raskomadan od susjeda.

Ko je u toj čitavoj zavrzlami kako kažeš "najabeo" najbolje se vidi po tome ko su subjekti udruživanja i ko su subjekti razdruživanja te tvorevine .Zajednička država južnih slovena formalno je nastala ujedinjenjem države Srbije i Države Slovenaca,Hrvata i Srba.

Kod razdruživanja pojavljuje  se na srpskoj strani više subjekata-Srbi, Makednci,Crnogorci,Kosovari,umalo i Vojvođani  a na strani države Slovenaca Hrvata i Srba kao subjekti razdruživanja pojavljuju se Slovenci,Hrvati,Muslimani i Hrvati ali Srba nema.Za tih 70 godina Srbi su kao faktor eliminisani sa područja Države Slovenaca,Hrvata i Srba.Da je 1991 došlo do obnove te države .ona se ne bi tako zvala,Možda bi se zvala Država Slovenaca,Hrvata i Muslimana,možda nekakao drugačije ali u imenu ne bi imala Srbe jer su u međuvremenu prestali da budu faktor na tom području.

Današnja Republika Srpska pripada nekadašnjoj Državi Slovenaca, Hrvata i Srba, te bi danas u tim granicama bilo nešto manje od 2 miliona Srba (s obzirom na to da uključuju i Srem), a ostalih bi bilo nešto manje od 9 miliona.