Permanentna kriza domaće ekonomije

[Sestre Bronte]

nisam rekao da se ne isplati, samo se isplati manje, tj krace vraca pare

 

ovo se razlikuje od industrije do industrije, pa negde nije strasno krace

 

npr u textilu maltene i ne postoji, cim neko smisli novi proces, sest meseci kasnije hiljadu indijskih i kineskih firmi nudi svoje varijante

 

u farmaciji je drugacije, ali je ona i najkontrolisanija

 

to sto se zivotni vek novih proizvoda vise ne meri decenijama (kao primer volim uspenje i sunovrat dppa, diketopirolopirol, ferari red) vec cesto mesecima unistava r&d onih koji bi i mogli nesto da istraze i nadju, prvi padnu pod udarom cost cut programa

 

bez masne zarade na novom proizvodu nema te privatne firme koja ce da izgubi velike pare stvarajuci ga, a fali nam puno novih materijala

[Tribun_Populi]

Neozbiljan tekst. Klipove nisam gledao

 

 

U posmatranom periodu od 2005. do 2016. godine potpisano je 274 ugovora o subvencionisanju investitora od čega je ukupno 98 ugovora do sada raskinuto.

 

Meni ovo zvuči prilično ozbiljno. To je cca 30% faila, a i u ostalim slučajevima cvetaju ruže. Pri tome, ja protiv boostovanja u načelu nemam ništa protiv kao što sam i pisao, ali imam sve protiv boostovanja radno-intenzivnih niskotehnoloških polumanufakturnih koreanskih fabrika. Ako ćemo da sipamo budžetske pare, sipajmo ih u nešto što nije kliklak industrija.

 

I po mogućstvu da se država nekako izmakne odatle, onaj izraelski model recimo. Neka dokapitalizuju par privatnih investicionih fondova do 49% vlasništva umesto da u FAS-u uzimaju 30%, spoje poresku i carinsku upravu u jednu i od opšte policije njoj prebace nadležnost za istrage privrednog i finansijskog kriminala, napune to kvalitetnim ljudima i neka im dišu za vrat.

[Luther]

i kace vrate sve sto duguju?

 

Kome? Šta?

[Luther]

Meni ovo zvuči prilično ozbiljno. To je cca 30% faila, a i u ostalim slučajevima cvetaju ruže. Pri tome, ja protiv boostovanja u načelu nemam ništa protiv kao što sam i pisao, ali imam sve protiv boostovanja radno-intenzivnih niskotehnoloških polumanufakturnih koreanskih fabrika. Ako ćemo da sipamo budžetske pare, sipajmo ih u nešto što nije kliklak industrija.

 

I po mogućstvu da se država nekako izmakne odatle, onaj izraelski model recimo. Neka dokapitalizuju par privatnih investicionih fondova do 49% vlasništva umesto da u FAS-u uzimaju 30%, spoje poresku i carinsku upravu u jednu i od opšte policije njoj prebace nadležnost za istrage privrednog i finansijskog kriminala, napune to kvalitetnim ljudima i neka im dišu za vrat.

 

Pa ja bi voleo da vidim to istraživanje Svetske banke a ne da ga neuko prepričavaju ti iz Insajdera ,po principu može da bude ali ne mora da znači. Ako je tačno to što navode o 170 mil € u periodu 2005-2016 to je 15 mil godišnje što je smešno. Mogle su te pare da se prospu u Dunav i ništa. Više je verovatno dato fk Zvezda&Partizan da šutiraju loptu. Nema tu zaključka jel bilo korisno u odnosu na cilj(zapošljavanje) ili nije.  Nego kaže:

 

 

Prema navodima Svetske banke u ovom trenutku nije moguće doneti jasan zaključak o opravdanosti subvencija, imajući u vidu da nije poznato da li će i koliko radnika subvencionisane firme zadržati nakon isteka ugovora o državnoj pomoći.

Ali je bitno da je bilo promašaja, kao da može sve sve idealno da se pogodi.

Ima i drugih podataka koji se razlikuju u visini datog novca i ostvarenom zapošljavanj:http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/ukupne-subvencije-investitorima-pola-milijarde-evra-ovo-su-efekti-para-koje-je-drzava/96h9e2z

 

A prava analiza je bi bila da je urađena na način kao što se predlaže u radu koji je na forum doneo Buđa.http://ccsi.columbia.edu/files/2014/01/VCC_conference_paper_-_Draft_Nov_12.pdf

E pa tu na str 60 imaš da su recimo da su u Srbiji efekti podsticaja na zapošljavanje pozitivni. A na str.62 i 63 šta se sve uzima u obzir kod cost/benefit analize. Prilično kompleksno i dostižno samo timovima stručnjaka sa odgovarajućim podacima. Pretpostavljam da je takva analiza SB ali je mi ne vidimo.

 

O različitim strategijama davanja podsticaja smo već razgovarali, pa sad tu svako ima neke ideje koje se razlikuju. I ja bi voleo da nam dolaze visokotehnološke kompanije samo što je to nerealno. Niti za to imamo radnu snagu niti infrastrukturne i političke uslove. A treba zaposliti nekako i ljude po V.Hanovima i Kuršumlijama itd.

[Tribun_Populi]

Pa ja bi voleo da vidim to istraživanje Svetske banke a ne da ga neuko prepričavaju ti iz Insajdera ,po principu može da bude ali ne mora da znači. Ako je tačno to što navode o 170 mil € u periodu 2005-2016 to je 15 mil godišnje što je smešno. Mogle su te pare da se prospu u Dunav i ništa. Više je verovatno dato fk Zvezda&Partizan da šutiraju loptu. Nema tu zaključka jel bilo korisno u odnosu na cilj(zapošljavanje) ili nije.

Pa ako je verovati njima, i ono samo je očigledno šturo i neuko ukoliko njime nije obuhvaćen sav kapital koji je država ustupala (npr. građevinsko zemljište i postrojenja propalih preduzeća). Svakako da bi ga vredelo videti, to se slažem, ali mene sad zanima nešto drugo.

 

Kažeš cilj je zapošljavanje a mera uspeha povećanje zaposlenosti. Sad mene tu nešto drugo interesuje, kakvo i gde zapošljavanje? Poenta igrokaza leži u tome da tako odmeren cilj ima samo i jedino političke implikacije jerbo „mi zapošljavamo“, a gde i kako manje je bitno, samo ti nama daj glas. Što (podržavanje i razumevanje toga) opet potire tvoje zalaganje za pravnu državu jer s tom politikom do pravne države ćeš doći na kukovo leto, Dinkić&Vučić approved. Klasična kupovina glasova za minimalac, za nijansu bolja od zapošljavanja po javnom sektoru jer ti ljudi bar nisu na državnoj sisi. Sve ostalo isto. A kad kupiš glas, mo'š s njim šta hoćeš, dok ti za pravnu državu u temelju treba slobodan pojedinac, u velikim količinama.

 

Makroekonomski svakako ima koristi od toga, ali vodi pravo u zamku srednje razvijenosti i osudu na tavorenje. Čak ne može ni da se nazove merom politike ravnomernog regionalnog razvoja, jer tu neke politike tj. plana nema već je i to po pravilu ad hoc, tamo gde su „naši“ u vlasti.

 

Nama treba državni boost onoga što pokazuje potencijal za rast kroz domaći R&D i šibanje svojih finalnih proizvoda. Ionako smo poprilično integrisani u globalno tržište, vreme je za specijalizaciju.

[Luther]

Dalju raspravu nažalost iz objektivnih razloga nećemo moći da vodimo.
 
Kako bilo želim ti jednu lepu veliku visokotehnološku SDI u gradu gde živiš. Nešto ovako:

https://electrek.co/2016/11/08/tesla-location-gigafactory-2-europe-2017-both-batteries-and-cars/

[eumeswil]

Rad šteti mentalnom zdravlju
 

SARITA BRADAŠ · 10.10.2017.

 

Fleksibilizacija rada daje svoje plodove. Više od polovine zaposlenih u Srbiji angažovano je na privremeno povremenim poslovima, a ona manjina sa ugovorima na neodređeno izložena je rastućem riziku od gubitka posla. Rad je sve manje izvor sredstava za zadovoljenje ljudskih potreba, a sve više generator stresa.

[Lord Protector]

 

 

Luk bez strele 

 

11/10/2017 od Nebojša Katić

U poslednjih 17 godina, nijedna demokratska vlast nije ni pokušala da otvori ozbiljnu raspravu o uzrocima hroničnog propadanja domaće ekonomije, niti se usudila da razmišlja van okvira zadate ideološke matrice MMF-a. Da li bi takva razmišljanja bila opasna po političke karijere, ili bi možda bila opasna i po život, možemo samo nagađati. Šta god da je razlog, loša stvarnost se niti menja, niti se pokušava promeniti.

Od 2008. do danas, prosečna stopa privrednog rasta nije prešla ni pola procenta godišnje. U periodu od 2013. do danas, u periodu u kome Srbija, bar po izjavama vlasti, beleži najveće ekonomske uspehe još od vremena Nemanjića, prosečna stopa rasta jedva prelazi jedan procenat. Rast je tako nizak da su prosečne stope na nivou statističke greške.

Pomenuti pokazatelji govore o privrednoj katastrofi koja se odvija pred očima (uglavnom) ravnodušne stručne javnosti, govore o katastrofi koja se od „nestručne“ javnosti pokušava sakriti frenetičnom propagandom. Kako Srbija nije u stanju da ostvaruje visoke stope privrednog rasta, uboge stope rasta se proglašavaju kolosalnim uspehom.

U vremenu onog užasnog, nefunkcionalnog, neefikasnog, nedemokratskog itd. socijalizma, vlast je priznavala da krize postoje, da je potrebno menjati modele rasta i o tome se ozbiljno debatovalo. U kontekstu ovog teksta je nebitno da li je mrski socijalizam uspevao da razreši svoje krize. Bitno je da je i u mračnoj socijalističkoj diktaturi vlast priznavala postojanje ekonomskih kriza i nije ih skrivala izbegavajući da o njima raspravlja. (Neke od prideva u ovom pasusu čitalac može po volji staviti i pod navodnike.)

U carstvu slobode tranzicionog kapitalizma, vlasti nikada neće priznati da su na stranputici. One to neće priznati ni kada na toj stranputici svakodnevno padaju, spretno se dočekujući na nos. Kako tranzicione vlasti imaju demokratski legitimitet, one mogu raditi šta im je volja i za to ne moraju polagati račun. Naivnija duša, ili kakav šaljivdžija bi mogao reći da se u demokratijama račun polaže javnosti i glasačima, ali to je, nažalost, samo dobar vic.

Razvijene zemlje izlaz iz krize traže kroz kombinaciju budžetske štednje, ali i (su)ludo ekspanzivne monetarne politike. Srpski recept je originalniji. Na jednoj strani je politika budžetske štednje, a na drugoj strani je politika (efektivno) kreditno-monetarna „štednje“ kojom (efektivno) upravljaju poslovne banke. NBS u ovoj predstavi samo „unosi tacne“, što vlast, domaći i strani eksperti godinama unazad gromoglasno pozdravljaju … dok privreda stoji u mestu.

Fokusiranjem na budžetsku štednju, potpuno se ignoriše horor koji se dešava u sferi kreditne politike – višegodišnja stagnacija kredita privredi i veliki rast kredita stanovništvu, pogotovo gotovinskih kredita. Nikoga ne brine ni čudan slučaj velikog pada prihoda od PDV-a (u zemlji) koji ukazuje da nešto ozbiljno nije u redu u funkcionisanju privrede.

Vodeći ekonomisti uveravaju javnost da je nužno da plate i penzije budu niske i na granici bede, jer je samo to garancija bolje budućnosti … za one koji je dožive. Drugog puta nema, a ako ne verujete domaćim ekspertima, pitajte njihove prijatelje iz MMF-a. Pokušaću alegorijski da opišem logiku ekonomske politike koja je na delu.

Srbija poslednje tri godine zapinje luk, kako bi koliko sutra ili prekosutra, ili malo posle, ili malo više posle, strela domaće ekonomije poletela put blistave budućnosti. A kada se luk zapinje, on se vuče unazad, pa otuda plate i penzije moraju privremeno biti manje. Uostalom, pokušajte da odapnete strelu gurajući kanap napred. Javna potrošnja i javni dug su upravo taj luk.

Kada luk bude dovoljno zapet, strela će biti odapeta i pogodiće metu. A meta je, čini se, privredni rast od tri, možda čak četiri procenta godišnje. A sa tako skromnim stopama, ako ih i bude, Srbija će biti baš tamo gde je i sada, na samom dnu Evrope. Nevolja srpskog ekonomskog streličarstva je što strele nema.

Za slučaj da nisam bio dovoljno jasan, za slučaj da je osnovna poruka teksta promakla, ponoviću je. Srbija je u hroničnoj ekonomskoj krizi i to zahteva ozbiljnu i otvorenu raspravu koju može inicirati samo vlast. Iz krize se ne može izaći korišćenjem istih recepata koji provereno ne daju rezultate. Problem Srbije nije primarno vezan ni za javnu potrošnju, ni za loše vođena javna preduzeća, niti je vezan za čuveni loš ambijent. Kriza Srbije je kriza spolja nametnutog modela privrednog razvoja i o tome se ne sme ćutati. Srbiji treba strela, a to je drugačija razvojna politika.

Edited October 30, 2017 by slow

[Lord Protector]

 

Quote

 

Lakoća poslovanja i privredni rast

08/11/2017 od Nebojša Katić

Najuticajniji kritičari srpskih ekonomskih prilika su saglasni da se ključni problemi domaće privrede nalaze u institucionalnoj sferi. U tom kontekstu, loš poslovni i investicioni ambijent, visok nivo korupcije i slab pravni sistem predstavljaju najveće prepreke privrednom rastu. Ove teze deluju tako ubedljivo, da se niko nije potrudio da ih i proveri. Da jeste, video bi da im tvrdoglava empirija ne ide u prilog.

Svetska banka svake godine pravi rang-listu (Doing business) na kojoj je 190 država i koja bazira na kvalitetu regulatornog ambijenta i na lakoći poslovanja. Na toj listi Srbija stoji sve bolje i danas je na 43. mestu. To je sasvim dobar plasman obzirom da su iza Srbije ne samo Rumunija, Mađarska, Bugarska ili Hrvatska, već i Italija, Belgija, Kipar i Luksemburg, na primer.

Ako je institucionalni ambijent ključ ekonomskog uspeha, tada bi sve države u razvoju koje su na ovoj listi visoko plasirane morale imati i visoke stope privrednog rasta, ili bar više od država sa donjeg dela liste. Kao za inat, lakoća poslovanja i visina privrednog rasta su u velikom raskoraku.

Na primer, od prvih 50 zemalja koje se poslednjih pet godina najbrže razvijaju, samo su Malezija i Ruanda među prvih 50 zemalja i po lakoći poslovanja. Etiopija, koja je već deceniju šampion razvoja sa prosečnom godišnjom stopom rasta od preko devet procenata, tek je na 161. mestu rang-liste po lakoći poslovanja. Kina, apsolutni rekorder rasta poslednjih trideset godina, zauzima 78. mesto iste rang-liste, dok Indija, koja je sada pretekla Kinu po brzini privrednog rasta, zauzima 100. mesto.

Na drugoj strani, lideri u lakoći poslovanja se ne mogu pohvaliti visokim stopama privrednog rasta. Makedonija, koja je 11. na svetskoj rang-listi lakoće poslovanja, jedva da je oko 120. mesta po visini rasta BDP-a. Baltičke države, koje su sve od reda u vrhu po lakoći poslovanja, ne uspevaju da se probiju ni među prvih 100 zemalja po rastu BDP-a. (Uzgred, Srbija je u poslednjih pet godina oko 160. mesta po visini rasta BDP-a od 193 države za koje postoje podaci MMF-a.)

Države koje se najbrže razvijaju su loše plasirane i na listi koja pokušava da izmeri stepen korupcije. Kada je o korupciji reč, ove zemlje su lošije plasirane čak i od Srbije, koja je na toj listi 72. od 176 zemalja. (Reč je o listi koju pravi Transparency International i gde niža pozicija označava viši nivo korupcije.)

Da li iz navedenog sledi da je baš dobro da regulatorni ambijent bude loš, da korupcija cveta i da je vladavina prava na niskom nivou? Naravno, ne. Ovde je reč o tome da primarni generatori i faktori razvoja nisu fundamentalno uslovljeni ambijentom, kako se to uporno deklamuje.

Siromaštvo i nerazvijenost nisu ambijent u kome se brzo može napraviti uređena država po zapadnom modelu. Nužni procesi popravljanja institucionalnog okvira i borba protiv korupcije su evolutivni. Oni, nažalost, ne prethode razvoju, već obično kasne za njim. (Kina je, na primer, tek poslednjih godina počela ozbiljnu borbu sa korupcijom iako je ta pošast prati već više decenija.)

Otkud ovakav nesklad između teorije i prakse i šta to izmiče domaćim ekspertima? Odgovor je relativno jednostavan. Dominantna ekonomska misao u Srbiji ne proučava modele razvoja, već samo ponavlja popularne, milozvučne mantre koje ignorišu stvarnost, iskustva i ekonomsku istoriju.

Insistiranje na ambijentu i institucionalnom okviru ima za cilj da skrene pažnju na pogrešnu stranu, dok karavani prolaze. „Loš“ domaći ambijent nije smetao Srbiji da ostvari visok priliv stranih investicija. Taj ambijent nije smetao ni da sve što u Srbiji vredi i ima budućnost pređe u strane ruke. Stranim investitorima, a samo o njima Srbija brine, ambijent nije previše važan. Oni žive u „svom“ ambijentu, nedodirljivi su i efektivno su izuzeti iz domaćeg pravnog sistema. Za njih je samo važno da se Srbija „ne meša“ u sopstveni razvoj.

Loš ambijent otuda pogađa samo domaće aktere, pogotovo one koji rade ili bi hteli da rade bez političke zaštite. Ali, mnogo više od ambijenta domaću privredu ugrožava činjenica da Srbija nema razvojnu politiku. Država ne usmerava, ne koordinira i ne pomaže domaću privredu, niti u tom cilju koristi poresku politiku i diskretni, razumni protekcionizam. Još važnije, kreditno-monetarna politika i ustrojstvo finansijskog sistema su naneli veće štete srpskoj privredi nego svi „ambijentalni“ problemi zajedno. Moguće je da će Srbija jednog dana izgraditi ambijent o kome se sanja, ali za domaću privredu će tada najverovatnije biti prekasno.

 

 

Edited December 4, 2017 by slow

[kurjak92]

http://pescanik.net/sta-znaci-prosecna-zarada-ako-je-vecina-nema/
 

 

 

Polovina odraslog stanovništva Srbije⁵ je 2016. godine imala (ukupne raspoložive) prihode manje od 213 evra, a tri četvrtine⁶ su imale prihode manje od 312 evra. Osamdeset posto stanovništva je imalo prihode manje od 344 evra, dakle prihode koji su tridesetak evra manji od “prosečne zarade” za 2016. godinu. Tek deveti prihodovni decil⁷ “prebacuje” aritmetičku sredinu zarada i dostiže na svom vrhu čitavih 444 evra. Dakle, samo oko 15 posto stanovništva ima prihode jednake ili veće od zvanične “prosečne zarade”, a 10 posto ima prihode veće od 444 evra.

 

 

 

Ako uporedimo mesečne prihode sa zvaničnim zaradama u Srbiji, vidimo da oko 40 odsto stanovništva ima prihode manje od minimalne zarade, a sledećih preko 40 odsto prihode manje od prosečne zarade. Prihode manje od zvanične minimalne potrošačke korpe ima čak 70 odsto stanovništva, dok prosečnu potrošačku korpu može da priušti manje od 10 odsto stanovništva sa najvišim prihodima. Treba naglasiti duboko uznemirujući karakter postojanja dve različite “potrošačke korpe”, koje svedoči o odnosu države prema siromašnim građanima kao građanima drugog reda, koji imaju manje potrebe od ostatka društva.

 

[Yoyogi]

Zvanična granica siromaštva, prema UN, je ispod 1.10 dolara dnevno. Ako je tvoja statistika neki oslonac, život nije mnogo lepši na 1.11 dolara dnevno.

 

Žao mi je ako si u pravu a vrlo moguće da jesi.

[eumeswil]

Šta sprečava poslodave, što državu što preduzetnike-kapetane industrije, da zaposlene plate više, makar u nivou prosečne potrošačke korpe? Nisu im valjda ovi troškovi rada preveliki. Polu hipotetičko pitanje, pošto je jedan deo odgovora očigledan - može im se zbog disbalanasa u položaju moći dve strane.

[palikaris]

Pa da, sto bi placali vise kad moze i ovako? Ogromna nezaposlenost, nemaju ljudi bas izbora, ako se nesto uskurcis odma te otpuste i sutra zaposle nekog drugog, zabole ih da dizu plate. Trziste ™.

[radisa]

Nije baš tako, dosta sitnih poslodacaca nema veću dobit na kraju meseca od 600-700e, i šta sad ako ima 2 zaposlena i podigne im platu za po 100e, koji je njegov interes...

Naš problem je što i poslodavci često rade za jedva nešto više od proseka...

[radisa]

Nije baš tako, dosta sitnih poslodacaca nema veću dobit na kraju meseca od 600-700e, i šta sad ako ima 2 zaposlena i podigne im platu za po 100e, koji je njegov interes...

Naš problem je što i poslodavci često rade za jedva nešto više od proseka...