Mentalno zdravlje

[Mel]

1 minute ago, Malkmus said:

Moja je greška što nisam izvukao da on pokušava sa NEKIMA bez antidepresiva, dok onima koji ih eksplicitno traže, a on bi možda pokušao bez hemije  - iste daje.

 

To sa karakterističnim spoljašnjim izgledom (ne i stavovima) se nadam da će revidirati. Može da se izgleda potpuno uobičajeno i sa sranjima teže vrste. Ali je škola loša, pa tome ne uči. Kao ni tome da je skidanje sa niske doze na nula ponekad veoma, veoma teško, iako je do tada smanjivanje doze išlo bez većih problema.

 

Ovaj dovodi u pitanje obrazovni sistem i dogme i iznenadiće me ako ostane u Srbiji.

Pritom je i naučio sam za sebe o otkrivanju razvojnih poremećaja kod odraslih, koji su za ogromnu većinu kolega nepoznanica i time će spasiti (niko ni ne zna tačan procenat), nagađam, svakog desetog pacijenta.

 

Što se mene tiče, nadam se da će se pojaviti još neko ovoliko hrabar. Da je bio neko takav kad mi je bio potreban, i sa tim znanjima - koji ovi koji rade neuroze nemaju, ta profesija mi ne bi uništila život.

 

 

 

Ja sam davno napisala da je problem sto kod nas odbacuju te razvojne poremecaje kod odraslih, ali da je pitanje da li je to bolje ili losije kako za koga, u zavisnosti kad znanje stigne kako ce ga primenjivati.

Mislim da je dechko u sustini ok.

Ali mi se ne svidja ono sto pricha o antidepresivima. Mislim da treba bezati od tih 'dogmi'.

[Shan Jan]

Samo da kazem da postoje psihoterapeuti koji ce probati sve zivo pre nego te stave na lekove. Nije da je given da cim otvoris vrata ti trpaju tablete u usta. Meni smeta sto npr. nasi terapeuti se drze jedne tehnike ko pijan plota, koja god bila koju su izabrali, cak i kada je ocigledno da bi ti pomoglo malo kombinovanja sa druge strane. Mislim da su u inostranstvu mnogo otvoreniji sto se toga tice. Takodje mnogi od njih, kad se stvari ne pomeraju sa mrtve tacke, su u fazonu "jbg, vise nije moglo da se uradi" umesto da budu "sta bi mogao drugacije da uradim"" ili "da li ima neko ko bi bolje pomogao". Slicno tome, nisu spremni na kritiku (tj. spremni su da pricaju o tvojoj kritici ali nece da promene bilo sta za jotu). Al to je valjda taj neki God syndrome lekara.

 

Zanimljiva grana medicine u svakom slucaju. Kao sto smo zadnjih decenija ucili kroz trial and error sta to zaista cini da se ljudi goje, tako verujem da ce u narednim decenijama da bude bum u resavanju psihickih problema. Sto lekovima, sto identifikacijom uzroka, sto identifikacijom neophodnih promena u okruzenju kao i tehnika rada.

[Malkmus]

On 2. 9. 2024. at 9:28, Shan Jan said:

Samo da kazem da postoje psihoterapeuti koji ce probati sve zivo pre nego te stave na lekove. Nije da je given da cim otvoris vrata ti trpaju tablete u usta. Meni smeta sto npr. nasi terapeuti se drze jedne tehnike ko pijan plota, koja god bila koju su izabrali, cak i kada je ocigledno da bi ti pomoglo malo kombinovanja sa druge strane. Mislim da su u inostranstvu mnogo otvoreniji sto se toga tice. Takodje mnogi od njih, kad se stvari ne pomeraju sa mrtve tacke, su u fazonu "jbg, vise nije moglo da se uradi" umesto da budu "sta bi mogao drugacije da uradim"" ili "da li ima neko ko bi bolje pomogao". Slicno tome, nisu spremni na kritiku (tj. spremni su da pricaju o tvojoj kritici ali nece da promene bilo sta za jotu). Al to je valjda taj neki God syndrome lekara.

 

Zanimljiva grana medicine u svakom slucaju. Kao sto smo zadnjih decenija ucili kroz trial and error sta to zaista cini da se ljudi goje, tako verujem da ce u narednim decenijama da bude bum u resavanju psihickih problema. Sto lekovima, sto identifikacijom uzroka, sto identifikacijom neophodnih promena u okruzenju kao i tehnika rada.

Sa zakašnjenjem.

Meni je  objašnjeno da se modaliteta, odnosno pravca u terapiji drže da bi obezbedili kvalitet. To u prevodu znači da poštovanjem formi, odnosno jasne strukturisanosti u kognitivno bihejvioralnoj, izbegavaju greške, preciznije -  eventualni stres ili tužbu zbog nesavesnog tretmana. Kažu i da tako čuvaju klijente.

 

To je šta oni kažu. 

 

 

On 2. 9. 2024. at 7:22, Mel said:

 

Ja sam davno napisala da je problem sto kod nas odbacuju te razvojne poremecaje kod odraslih, ali da je pitanje da li je to bolje ili losije kako za koga, u zavisnosti kad znanje stigne kako ce ga primenjivati.

Mislim da je dechko u sustini ok.

Ali mi se ne svidja ono sto pricha o antidepresivima. Mislim da treba bezati od tih 'dogmi'.

 

Nema šta oni da prihvate ili ne prihvate kod odraslih, jer su prihvatili da postoji kod mladih. ASD (Autism spectrum disorder) je doživotni problem, ADHD može da se ispegla, ali i ne mora.  Prvi ima ogromnu stopu suicida, oba nose veliki rizik od bolesti zavisnosti, oba su sklona komplikacijama u svim smerovima. Nije potrebno biti genije da se shvati šta su uradili.

 

 

 

 

[Mel]

8 hours ago, Malkmus said:

Nema šta oni da prihvate ili ne prihvate kod odraslih, jer su prihvatili da postoji kod mladih. ASD (Autism spectrum disorder) je doživotni problem, ADHD može da se ispegla, ali i ne mora.  Prvi ima ogromnu stopu suicida, oba nose veliki rizik od bolesti zavisnosti, oba su sklona komplikacijama u svim smerovima. Nije potrebno biti genije da se shvati šta su uradili.

 

 

Mislis da je ignorisanje namerno? Moje iskustvo je da oni iskreno ne kapiraju da nije svaki ASD neverbalni itd.

Ono shto sam ja komentarisala, kad konachno nauche neshto i o tome, i kad budu proshirili mozda nekad terapiju na neke stimulante i ostalo, nisam sigurna da ce imati pameti da to preskribuju kako treba.

[Malkmus]

Ne kapiraju jer ne znaju. Ne znaju jer im profesori na fakultetu i na privatnim ustanovama za obrazovanje terapeuta ne prenose i/ili ne kontrolišu neophodna znanja.

A prihvatili su formalno, ali ne i suštinski i obavezali se na prihvatanje usvajanjem klasifikacije poremećaja i bolesti iz 1994., koja je kod nas uvojena nekoliko godina kasnije.

Samo što o tome treba neko da ih obavesti. 

 

A ovo drugo mi je bilo jasno šta si htela da kažeš i sa tim se slažem, pa nisam komentarisao.

[Vasilij Zajcev]

Ljudi mili, ne zanemarujte svoju mentalnu higijenu, na čemugod se ona zasnivala! Ja sam se odlučio za masnu hranu i alkohol ali mi nije namera da se sprdam s ovom temom... iza mene je jedna od najtežih nedelja koje sam imao u životu, uključujući i onu kad sam ostao bez ćaleta.

Sve je počelo još prošlog petka uveče, kad me je pozvala direktorka zbog psihičkog stanja jednog člana mog tima. On je odavno polufunkcionalan, ja ga igrom slučaja znam skoro dve decenije, mnogo pre nego smo postale kolege. I uvek je tu bilo svega, sete, tuge, nesrećnosti, ali i narcisoidnosti, manipulacije, attention seekinga. Prosto, sve to je bio on, prijatelj-prijatelja, čovek koga vidiš možda jednom godišnje ili ređe i uvek je neka frka. Loše. Sranje. 

 

Poslednjih (malo manje od) godinu dana je zaposlen kod nas, radi od kuće ali je regresija vidljiva "golim okom". Više nije polufunkcionalan već totalno disfunkcionalan. Na svu muku smo frendovi na fejsu i to sve pratiš kroz statuse..

I tu su uvek neke priče, da ima terapiju, terapeuta, neku šifru...kurac, palac. Nema ništa! U suštini, na svoju ruku izmanipulisani lekovi bez ikad ljudski postavljene dijagnoze. Frendica sa fejsa, psihijatrica, koja se usrala ko grlica kad je ovaj izručio par sati svoje tame u neki status...

 

Da skratim, u ponedeljak zorom smo kupili lika u pičkovcu i vozili u Lazu. Tamo žešće sranje, u meni se govno smrzlo, a on se skoro ugasio od straha. Izmajmunišemo nekako prijem na drugu kliniku, isto deo sistema ali nije onaj užas.. Pritom dečku uopšte nije narušena percepcija, sve mu je jasno, i koliko je zapušteno stanje, i da mora da legne (sarađuje) ali je užasnut od straha. Preklinje za još vremena, da se spremi, da obavesti ljude... I to sve manje-više razgovetno, argumentovano, lik je inače ozbiljno inteligentan i elokventan. Sve u svemu ne znam da li je ovo bila najduže nedelja u životu ali je ponedeljak bio ubedljivo najduži. Sa sve kupovinom pidžama, i njhovim pranjem i sušenjem u noći na utorak.

 

U utorak, smeštaj, sve uredno nas čeka u 8am ispred zgrade, sa sve paradajzom iz frižidera i računom za struju. Ma 1/1 lik je tu, svestan 100%, samo sjeban big time...ne znam uopšte kako to da objasnim. Možda je njegova definicija i ponajbolja, "nisam ja brate bolestan, ja sam samo mnogo nesrecan". U-žas! 

Bilo kako bilo, čovek je legao u utorak, čuli smo se popodne i to je bio potpuni užas, u sredu me zvao i obavestio da je tražio otpust na sopstveni zahtev i da ga je dr zamolila da ostane samo do jutra (uz salvu očaja i opisa kako mu je svaki sat kao godina, da se pravi možda nepopravljiva šteta, uz razne opise fizioloških manifestacija te terapije), u četvrtak sam ostao gajbi s namerom da odem po njega da ga izvedem...kada me nazvao oko 13h i rekao da je razgovarao i sa tom načelnicom (koju je moj kontakt sa Laze iscimao da bi bio primljen tamo gde je primljen) i da su se dogovorili da im da 10ak dana. Ja sam bio u totalnom WTF momentu. Manje od 24h pre toga mi je pričao o kineskom mučenju, o licu koje ga boli od tih sranja koje mu daju, nepovratnoj šteti koju sam mu napravio, ceo rad (od čega se osećaš kao totalno govno), a sad ovo. 

 

Juče sam mu otišao u posetu i ispred sebe video drugog čoveka u odnosu na onog od ponedeljka. Čovek sa planom, rešenošču da pokuša, svestan da je doterao cara do duvara...pritom je okruženje madre dios.. Bio sam u svakakvim situacijama u životu i stvarno se teško osetim nesigurnim ali ovo je whole new level. Svakako ne želim to da opisujem.

 

E sad, mi smo imali taj neki debriefing u utorak, pošto je njega dr. odvela na odeljenje, sa nekim stažistkinjama tamo. Gde smo pričali sve ono što mi znamo o njemu, šta smo primetili, na šta mislimo da treba da se obrati pažnja...sve ono redno, ali su nas na kraju pitali imamo li mi pitanja za njih, i mi smo tu pitali za vreme, koliko obično ljudi ostaju tamo. I tu nam je jedna od te dve devojčice rekla da je lekovima potrebno dve nedelje da počnu da ostvaruju željeni efekat. On je u utorak veče dobio prvu terapiju, sreda je bila pakao, a u četvrtak je prihvatio da ostane...praktično 36h. I to je sad moje glavno pitanje, kako je moguće da tako nešto postoji (i kako ja to da nabavim bez da moram da legnem tamo )...ne, rekao sam da se neću zajebavati mada je humor ovde poželjan. 

 

Bilo kako bilo, hteo sam da ostavim pisani trag o ovoj epizodi. Počelo je baš mračno ali se razvija na pozitivno. Videćemo.

Edited October 5 by Vasilij Zajcev

[pt 2.0]

19 minutes ago, Vasilij Zajcev said:

rekla da je lekovima potrebno dve nedelje da počnu da ostvaruju željeni efekat. On je u utorak veče dobio prvu terapiju, sreda je bila pakao, a u četvrtak je prihvatio da ostane...praktično 36h.

da ostvaruju pun efekat - tako uvek kažu, ali ako je neko baš akutno mnogo loše (ne govorim o duševnim bolestima, i ne govorim o psihičkim poremećajima) i ako je terapija adekvatna - sama osoba pozitivan efekat može da oseti i nakon par dana.

govorim to na osnovu ličnog iskustva iz 2011. godine (ujedno i jedino iskustvo sa terapijom tog tipa).

[Svemir Zeka]

1 hour ago, Vasilij Zajcev said:

I to je sad moje glavno pitanje, kako je moguće da tako nešto postoji (i kako ja to da nabavim bez da moram da legnem tamo

A pitanje je...? 

[Svemir Zeka]

Kapiram, pitaš za lekove....pa ako je ostao u Lazi, velika verovatnoća je da je dobio kombinaciju minumum po jednog antipsihotika, antidepresiva i anksiolitika. Možda i neki stabilizator raspoloženja, i to je pitanje na koji način (injekcije deluju brže). 

Teško se to može dobiti bez ozbiljne kliničke slike. 

[Shan Jan]

@Vasilij Zajcev vozio sam i ja u Lazu drugaricu. Ovo je bilo privremeno stanje ali ima slicnosti, vidis kako se iz nedelju u nedelju pogorsava. Eksplodiralo je kad vec nije mogla da spava danima, to bi svakog izludelo. Nakljujali je nekim nenormalnim koktelom, naspavala se ko blesava, posle dosla sebi, pola stvari se nije secala. Al kazem to je bila trenutna epizoda.

 

Elem, vodio sam i neke druge ljude u bolnicu koji su imali dugorocne probleme i slicna situacija - natovare te lekovima, spavas danima, onda polako smanjuju, sredjuju, oporavis se i kuci. Kljucno je sta posle a iz nekog mog iskustva i iskustva ljudi okolo je, ako imas para, privatna psihoterapija i lekici po potrebi. Ako te nesto muci nema razloga da ne ides kod doce, samo ce ti pomoci. 

 

Ljudi dosta hvale Palmoticevu, imam i poznanike i rodjake koji su isli tamo u dnevnu bolnicu. Nije da ce na prvu loptu da te vezu za krevet i drogiraju, jesus, to su filmovi. Procene, ako mozes sam super, posalju te kuci. Ako je bas lose prime te u dnevnu bolnicu (to je ono gde dolazis maltene ko na posao, dobar deo dana a spavas kuci). Tek ako si opasan po sebe i okolinu te hospitalizuju ali mislim da i tada to rade samo uz tvoj pristanak. Ovo je sve laicki, ako imamo nekog ko bolje zna nek kaze, al mogu da kazem iz mog iskustva da ni u Lazi ni u Palmoticevoj nisu zeljni da drze bilo koga van apsolutne neophodnosti. 

 

BTW, svaka cast na cimanju oko tog kolege. Mi smo isto imali jednog kolegu koji zvuci jako slicno kao taj tvoj ali je za nas bio uglavnom cudak a i malo egoista i manijak tako da je samo dobio sut kartu iz firme. Ponekad pomislim sta se desilo sa njim i da li je trebalo da mu pomognemo al sa druge strane covek je bio hodajuca nevolja. Zajebana prica.

 

Ako osecas da te nesto muci skoci ne cekaj. Vremenom obicno bude samo gore ako se ne tretira, pricam iz licnog iskustva. Pun je forum ljudi koji rade na sebi na razne nacine, tu smo sta god treba, nisi sam, samo hrabro 

[Vasilij Zajcev]

Ovde je prva opcija bila dnevna bolnica ali on covek nije mogao ni do maxija da sidje, +zivi sam, u pickovcu, znaci bez sanse da uspostavimo bilo kakav nadzor bez da idemo da spavamo tamo (u sta nas on tek ne bi pustio jer se strasno zapustio)...a noci su mu posebno teske. Smestanje na odeljenje se samo nametalo, i on je toga bio svestan nego ga je sama ideja uzasavala. Sad sam zvanicno ludak, presao sam crtu, ta neka spika.. A okruzenje je stvarno tako, ne pomaze ti da napravis neki otklon. Tu su pored tebe i svi su bar glasni, secam se prvog razgovora s njim gde on ne moze da nadje mesto da se izoluje (da mi se iskuka, a da se nekonod ovih ne oseti uvredjeno), sve cujem tu dreku u pozadini njegovog glasa...koji drhti. Ma uzas!

 

I jos jedna stvar, to moralno pravo... koja je to granica do koje mozes da ides u svojoj najboljoj nameri da mu pomognes, a opet iz rakursa nekog daljeg prijatelja, ne porodice, devojke, kogagod bliskog (sto ovaj nista nema) nego tog nekog lika s posla koji je, jebiga, jako empatican. Bas me smarala ta misao...sreca da je sve krenulo po dobrom, sagoreo bih da sam u petak zatekao biljku tamo.

[Svemir Zeka]

Jebem ti psihijatre koji ne znaju da prepoznaju traumatsku reakciju, i ne znaju šta se radi s njom. Najlakše - evo kljukaj se. Pas mater.

[Mel]

13 hours ago, Svemir Zeka said:

Jebem ti psihijatre koji ne znaju da prepoznaju traumatsku reakciju, i ne znaju šta se radi s njom. Najlakše - evo kljukaj se. Pas mater.

 

Zoloft?

Kad sam dosla iz EU pa trazila nase psihijatre, to ti je otprl to.

Isto sam videla po USA grupama od njihovih majki koje su prosle slicno - zoloft.

Za EU psihijatre necu da pisem jer ce biti dugo, otrovno, i nepotrebno. A vrv sam vec i pisala.

 

 

[Svemir Zeka]

2 hours ago, Mel said:

 

Zoloft?

Kad sam dosla iz EU pa trazila nase psihijatre, to ti je otprl to.

Isto sam videla po USA grupama od njihovih majki koje su prosle slicno - zoloft.

Za EU psihijatre necu da pisem jer ce biti dugo, otrovno, i nepotrebno. A vrv sam vec i pisala.

 

 

Pa ne znam koji. Samo znam da se oglušio o moj savet.

[Mel]

6 minutes ago, Svemir Zeka said:

Pa ne znam koji. Samo znam da se oglušio o moj savet.

 

Ja imam utisak da je klasican pristup pshijatara lekovi, cak i kad ide neka psihoterapija, prvo lekovi pa onda sledece to.