1.9

90

21.1

Off-season (okt-feb) je protekao sasvim mirno i uobicajeno. Plivanje sam namerno zapustio, da bih imao vise vremena za jace treninge na biciklu i trcanju. Pripreme su dobro i isle, sve do marta. Tada pocinju prvi setbackovi. (ili, kako ih mudroseri zovu - “izazovi”). Mali bol u gluteusu sam zanemarivao. Nisam se bavio njime sve dok na jednom trcanju nisam morao da stanem zbog bolova. Toliko me je zabolela cela noga/ledja/kicma da nisam mogao ni da se dosetam do kuce.

Long story short – mesec dana ispalo iz priprema. Prvo terapija lekovima, pa manualna terapija, nakon toga fizioterapija pa postepeni povratak treninzima.

Nazalost, tu nije bio kraj problemima. Sredinom aprila, na prvom bike treningu nakon povrede, od nazad me je udario auto i sleteo sam sa puta. Srecom, samo mi je povrsinski iskidao kozu na listu noge a misic je ostao neopvredjen. Telo je bilo ugruvano I izgrebano ali bez ozbiljnijih povreda. Bog me pogledao.

Ironman me je cekao pocetkom avgusta a vec u maju sam morao da, po drugi put, iznova menjam program treninga i prilagodim ga novonastaloj situaciji. Maj/Jun/Juli – 100 dana do takmicenja. Bilo je dovoljno. Spremio sam se dobro.

Na takmicenje sam otisao sa dva cilja:

1. da ne budem sporiji od B, prijatelja I saborca iz kluba,

2. da se popnem na postolje u svojoj starosnoj kategoriji (55-59).

Noc pred trku je besana, kao i obicno. U 3.30 nas alarm podseca da je vreme za ustajanje i dorucak. Dvopek sa medom i bananom, kratka kafa i puno vode – dovoljno za kick prema wc-u. Eto, i to smo obavili. Daj taj Ironman da se igramo!

U 6.30 ulazimo u zonu tranzicije: jos jednom proveravam pritisak u gumama, ostavljam bidone/gelove na bicikl, proveravam lanac/menjace/kocnice. Presvlacim se u dres, uzimam kapu I naocare za plivanje te odlazim na start. Stotine ljudi stoji ispred linije starta: neko nervozan, neko uplasen, neko samouveren, neko ravnodusan. Osecam se dobro i samouvereno. Imam iskustva i znam sta me ceka. Bice toplo danas, kazu, 35 stepeni. Dakle danas pobedjuju mudri i trka se dobija u poslednjih 5-10km trcanja. Ne vredi se lomiti na plivanju, mnogo vise vremena se moze ucariti na biciklu i trcanju.

Start! B je puno bolji plivac od mene, pa ni ne pokusavam da drzim njegov tempo. Ugledao sam G, odlicno! On je negde mojih plivackih mogucnosti pa mu se uvaljujem u draft. Iza njega plivam i cuvam energiju. Ne pokusavam da ga prestignem iako osecam da bih mogao i brze. Nakon 3800 metara, izlazimo iz vode zajedno. Sat i trideset minuta – not great, not terrible. U svakom slucaju, moje najpametnije plivanje u karijeri. Osecam se netaknuto, nepotroseno i spremno za dobar bike.

Dok uzimam bicikl iz tranzicije, dovikuju mi da B ima 15 minuta prednosti. No big deal. Sedam na bike i spremam se psihicki za 180km. Konacno na bajku, mom najjacem oruzju! Sretan sam i zadovoljan. Jutro je divno. Jos uvek je prohladno ali vazduh se brzo zagreva I polako nas priprema za ono sto nas ceka – vreo i dugacak dan. Obilazim puno takmicara pa mi motivacija raste. Vodim racuna o unosu gelova/kalorija/minerala/vode. Negde oko polovine bajka (90km) obilazim B.

Nakon 5 sati I 25 minuta, stizem u drugu tranziciju. Bajk je prosao relativno bezbolno i imam snage za maraton. U satoru se presvlacim, ubacujem stvari u kesu i istrcavam na stazu za trcanje. Sudija nervozno duva u pistaljku i opominje me da se vatim. Sta? Zasto? Pita: “Gde ti je broj?”. Pogledam na pojas, nema ga. Gde bi mogao biti? O nee, jebote, skinuo sam ga I verovatno ubacio u kesu. Trcim nazad do satora, kopam po kesi I, srecom, pronalazim ga. Ponovo istrcavam na stazu ali pri izlasku se sudaram sa B, koji u tom trenutku zavrsava bajk! E jebi ga, opsujem glasno. Svoju mukom stecenu prednost, spickao sam pocetnickom greskom. Nista, sta je tu je. Jos jedan reset pa krecem ispocetka.

Maraton je vazda nezgodna zverka: nikad se ne zna kad ce da uzvrati udarac i pokaze ti ko je gazda. Sad je vec 2 popodne, sunce je upeklo a nigde senke. 35 stepeni u hladu, na asfaltu ko-zna-koliko. Moram na wc. Sranje. I tu cu izgubiti vreme. Odlucujem da na wc idem tek nakon 10km. Pokusavam da unesem sto vise vode i kalorija. Trcim konstantnim tempom. Hodam samo na okrepnim stanicama, kako bi sto lakse mogao da popijem i pojedem ono sto sa njih pokupim. B se priblizava, skoro me sustize. Nakon 10km pocinje mucenje. Negativne misli, bolovi, ceo organizam vristi. Iako se bojim da ce me B prestici, ipak se odlucujem za posetu wc-u. Relativno brzo izlazim ali cini mi se da sam izgubio mnogo vremena. Medjutim, osecam da mi se snaga vraca! Postepeno ubrzavam i trcim sad vec pristojnih 5.15 po km. Samopouzdanje raste, narocito kad shvatim da je B iza mene. Raspitujem se i za age group: trenutno sam treci! Bravo care! Idemo dalje. Tempo mi je opao na 5.30-5.40 ali ga drzim bez problema.

Ulazim u poslednjih 5km. Moji navijaci mi vicu da sam trenutno drugi. Hej, pa nije lose! Radujem se drugom mestu i odlucujem da cu dati sve od sebe kako bih sacuvao srebro do kraja. Ne znam ko je prvi ali nije ni bitno. Sad sam vec u cruising mode-u, gazim sigurno prema cilju. Tek, negde 2 km pre cilja, dostizem lika u poznatom dresu, sa poznatim prezimenom. Hmm, pomislim “Mora da je on vodeci”. Stizem ga mic po mic. Dolazim mu iza ledja i tu ostajem u narednih par stotina metara. Skupljam snagu. U jednom momentu ubrzavam i prolecem pored njega. Ocekujem da me prepozna i krene za mnom. Ali ne moze. Ubrzava pa stane. Predao se!

Ulazim u cilj visoko podignutih ruku, kez od uveta do uveta. Prvi sam, tozla! Moja ekipa me ceka, cestita, grli ljubi. Guraju mi pivo u ruku – ne znam sta bih pre: da li da ga istresem na glavu, kako bih se rashladio ili da ga popijem. :)

Dva minuta kasnije, ulazi u cilj i srebrni. Kiselo mi cestita. Kasnije cu videti da je vodio bukvalno od pocetka trke pa do 40. Kilometra. Izgubio je zlato u poslednjih 10 minuta. E pa jebi ga druze, to ti je sport. 15 minuta kasnije stize I B. Odlican je bio, stvarno svaka cast. Zajedno slavimo do duboko u noc.

Plivanje 3.8km, 1.30

Bike 180km, 5.25

Trcanje 42km, 4.05

Ironman: 11 sati 13 minuta.

Свака част, невероватне ствари.

@Djuro šport numem ni da gleam kako spada, niti mnogo haem... ali ovo tvoje dostignuće je izuzetno!

Bravo! Drago mi je da delim deo ovog prostora sa takvim čovekom!

Zdravo, @Djuro

Propustio sam tvoj triatlon post kad si ga napisao, pa sam ga procitao malopre, nakon sto je @makaronee vratio temu medju najvidljivije.

Elem, samo sam hteo da ti kazem od srca jedno veeeliko SVAKA CAST na tome sto si zavrsio trku, veliko bravo za rezultat i veliko hvala sto si na ovakav nacin utiske podelio sa nama. Zasuzile su mi oci dok sam citao poslednji deo (pickica, jbg 😁), prosao sam sa tobom kroz cilj.

Bravo, care! Rispekt, sve najbolje.

Nisam planirao jos jedan ironman u ovoj sezoni. ALi kada sam cuo da organizuju prvo ironman drzavno prvenstvo u istoriji, djavo mi nije dao mira. Uh, al' bi bilo dobro okititi se nekom medaljom, ne marim kojom...

Realnost nije bila blagonaklona - distorzija zgloba jos nije bila zalecena, trening plivanja nepostojeci, osecam vec kako me i godine sustizu pa regeneracija trazi sve vise i vise vremena. Uz sve to, umesto na treningu, (pret)poslednje dve nedelje pred trku provodim u Aziji na poslovnom putu koji nije bio odloziv. Jos u avionu me hvata neka prehlada/grip/q ce ga znati, koji nekako prezivljavam na nogama, radeci sve vreme.

Treninga u tih 13 dana nije ni bilo ali nema razloga za uzbunu. Sav posao je odradjen jos ranije. Ako je.

Po povratku iz Azije, vreme je bilo za sauocavanje sa realnoscu. Sad je najvaznije pitanje - da li sam dovoljno zdrav za napornu trku. Nista ne prepustam slucaju i radim testiranje. Spreman sam da otkazem ucesce ako rezultati pokazu bilo kakvu negativnu reakciju tela. Medjutim, 4 sata bicikla i 2.5 sata trcanja, sve to planiranim ironman tempom, pokazuju da je manje/vise sve ok.

Pakovanje, putovanje pa sta nam dragi Bog da.

Plivanje na trci je nepogresivo pokazalo sav rezultat mog nerada na treninzima - borba za disanje, bol u ramenu, teskoce u pronalazenju ritma. Zaklinjem se svecano da je dosta bilo - ili cu se na treningu posvetiti (i) plivanju ili ostavljam triatlon. Ovo mucenje stvarno nema smisla! Metri se nekako prelaze ali prolazi citava vecnost do izlaska iz vode (3.8 km). O plasmanu da ne govorim - i najgori plivaci prolaze pored mene, kao da me nema.

Nakon najgoreg plivackog vremena u istoriji mojih triatlona, uzimam bajk i izlazim na 180 km dugu stazu. Sve deluje ok ali primecujem da mi merac pulsa ne radi. Jbg. Srecom imam watt-e, pa ipak ne verglam u potpunom mraku. Bajk prolazi uglavnom bez nekih problema, pa nakon 5 sati i 25 min ulazim u drugu tranziciju.

Ostao je samo jos maraton i gotovo!

Od druga dobijam drugi merac pulsa koji odmah pokazuje 10-12 bpm vece vrednosti od onih koje su, za mene, prihvatljive na ironmanu. Hmm... Sta se dogadja? 37 stepeni je, toplo je za popizdit', ali prosli put je isto tako bilo pa mi je puls bio normalan. Da li je ipak bolest ostavila traga? Ili je samo danasnji dan tako tezak? Koce ga znati. Bilo kako bilo, moram se prilagoditi novonastaloj situaciji i tempo (kao i ocekivanja) prilagoditi uslovima. Sto nije lako. Nikako. Moras svojem egu objasniti da danas, nakon svog visesatnog sranja koje si vec preziveo, moras pristati da trcis maraton od 5, mozda i 5 i po sati, a ne "samo" 4 sata.

Danas ces se muciti do kraja. Patiti, kao nikad do sad.

Moras pristati na cinjenicu, ako hoces da stignes do cilja, da ce tvoj ironman danas trajati 12-13 sati, a ne 10-11 kao sto umes. I sve to na 37 jebenih stepeni celzijusa.

Ili pristani na vise patnje i losiji rezultat, ili sidji sa staze sad. Odmah. Idi kuci. Porazen. Porazen od sebe, a ne od drugih. Nista gore od toga.

Jedino sto mi preostaje, jeste da iz dzepa izvucem svoju mentalnu snagu. Obozavam ovaj sport, bas zbog toga. Tokom maratona na ironmanu, uzivam u svakom koraku.

Jer doslovno svaki korak je novo preispitivanje cilja prema kojem si krenuo, putokaz na drumu kojeg si za sebe izabrao.

Svaki korak je novi pocetak, nova pobeda.

Neprihvatanje poraza.

Samo 42 hiljade koraka imas do cilja. Dok se mrdas, migoljis i nastavljas pravo, imas sanse.

Gledas druge takmicare oko sebe ali nemas razloga da se bavis njima. Neko je brzi od tebe, neko se muci a neko vec lezi pored staze sa infuzijom u veni. To je njihov put, a ti imas svoj.

Tvoj zadatak je, pak, vrlo jednostavan - noga pred nogu. Samo to. Svakim korakom si blizi cilju. Nisi dosao po poraz.

Danas ces imati svoj najsporiji ironman u zivotu, za ceo sat gori od najgoreg.

Nema veze.

Gori i od onog od pre 10 godina, kad si bio rookie.

Sta me briga.

Neces biti danas prvak drzave, zaboravi. neces cak pobediti ni najgoreg iz tvog kluba.

Ma zabole me.

Ispravljam se. Dizem glavu. Ne gledam u pod, u vruci beton ispred sebe, vec gledam u daljinu. Tamo negde je cilj. Gledam onu tamo banderu. Samo do nje da se dovucem. Nakon te bandere pogledom trazim sledecu. Pa okrepnu stanicu. Pa visoko drvo.

Samo mali ciljevi.

Necu biti porazen danas.

Nema sanse.

ironman:

3.8 km plivanje

180 km bicikl

42 km trcanje

12 sati 25 minuta.

@Djuro svaka cast!

dobro si opisao kako se treba boriti kad dodje kriza na stazi... mali ciljevi korak po korak do kraja..

Kapa dole za svaki zavrsen triatlon, nevezano za vreme, koji je to test za psihu covece

A gde je to bilo 37 stepeni? Tek to mi je nezamislivo, strasno