Kolumnistička lupetanja

[morgana]

Dubravka Stojanovic, istoricarka

 

edit, ladno sam prvobitno napisala Mijatovic :D

Edited April 29, 2016 by morgana

[Frank Pembleton]

Reko da nije ugrešić ;-)

 

 

....shit has hit the fan...

[Prospero]

Kačim ovde jer se nastavlja, indirektno a jasno, na pisanja našeg (pre)čestog gosta na topiku (ključna reč: slučajni Srbi)
 

[gospa buba]

to ce izgleda da se nastavlja

 

o kukavno inzenjerstvo ugasheno, nema vishe ko lemi ^_^

Edited May 7, 2016 by gospa buba

[namenski]

o kukavno inzenjerstvo ugasheno, nema vishe ko lemi ^_^

Ima, to ce softver 

[Tribun_Populi]

Opet o namernim Srbima i slučajnim novinarima? E majstore, majstore...

 

Ima, to ce softver

Vučićev ministar!

[namenski]

Vučićev ministar!

Ko, Radulovic?

Da, zasto?

Edited May 7, 2016 by namenski

[Tribun_Populi]

Ma dobacujem iz magareće klupe, ne obraćaj pažnju.

[dillinger]

Jbte šta je Bljuc našao za shodno da prenese iz Jutarnjeg prošle nedelje 

 

Dabogda crko antifašizam kad ga ovakvi guslaju

 

ANTE TOMIĆ Uverili smo mlade da su partizani bili Srbi, plus šačica hrvatskih izdajnika

Jutarnji.hr | 02. 05. 2015 - 17:19h

| Komentara: 56

 

Hrvatski akademik Nedjeljko Mihanović nedavno je izašao u javnost sa smelom tvrdnjom kako Vladimir Nazor nije doborvoljno otišao u partizane, već su ga partizani kidnapovali, a gotovo da nije bilo hrvatskih novina koju tu izjavu nisu prenele.

I Vikipedija o hrvatskom velikanu uzima Mihanovićeva otkrića kao verodostojna, koja se navodno baziraju na davnom svedočenju Nazorove sestre Irme, jednostavne, bogobojazne žene koja se brinula o bratovoj porodici.

 

S druge strane, ni u jednom jedinom slovu koje je Vladimir Nazor napisao, ni u jednoj njegovoj izjavi ili postupku, kao ni u svedočenju na hiljade očevidaca njegove partizanske pustolovine, ne može da se nasluti da je on bio nesrećni zatvorenik komunističkih đavola, započeo je kolumnu Ante Tomić koja je objavljena na Jutarnji.hr.

Bosanska vodenica

 

U jednoj bosanskoj vodenici on 1943. čita nove stihove Koči Popoviću, a impresionirani Popović kasnije u svom dnevnik beleži: "Čudan starac! Pod najnepovoljnijim okolnostima smogao je snage da se opredeli, konačno, nepokolebljivo. Očigledno, to nije bio rezultat jednog političkog razmišljanja, a tim putem ne bi nikad ni stigao, skok bi bio suviše velik - nego je učinio ono što je morao da učini, prosto ono što mu je nalagalo njegovo poštenje, njegovo osećanje odgovornosti, njegovo spontano rodoljublje."

Razgovarali su i o "Don Kihotu", kome se Nazor naizmerno divio. Vrlo mu se svidela filozofska analiza podviga slavnog Servantesovog junaka u knjizi Miguela de Unamuna, a Popović, španski borac, ispriča "kako je usred fašističkog dela Španije ustao u odbranu kulture i duha od pobesnelih generala koji su vikali 'Dole inteligencija!'"

Legendarni komandant Prve proleterske ponovo će zajedno sa generalima Pekom Dapčevićem i Radovanom Vukanovićem mesec dana kasnije obići pesnika koji će ih oduševljeno uporediti sa Napoleonovim maršalima.

Popović beleži: "Pročitao nam je nekoliko stranica potpuno sređenog rukopisa o svojim doživljajima među partizanima. Proklinjao je prošlost. 'Hrvati su se uvek borili za druge... Ovo je prvi put da se bore za sebe…'"

Ništa od ovoga ne upućuje da se Vladimir Nazor zatekao negde gde nije želio da bude. Osim ako se nije dve i po godine u partizanima pretvarao i prvorazrednom glumačkom igrom Tita i drugove uverio kako mu je sve super.

Kada bolje razmislite, moguće je i to, ali samo ako su partizani kidnapovali Džeka Niklsona iz tog doba.

U čudnom vremenu u kome se mnoge činjenice i vrednosti izvrću neko bi se zaista mogao začuditi kako je jedan istinski nacionalista, pisac možda i najlepših stihova o hrvatskoj zemlji i narodu, neuporedivo vrednijih od svega što su Tompson, Škoro, Mate Bulić i drugi ugledni savremeni patritski autori napisali, otišao u partizane. Ali, u tome nema ništa čudno. Nazoru je tu bilo mesto. Bio je, Bože dragi, među svojima, pa samo se u bitci na Sutjesci borilo sezajedno sa 140 njegovih Bračana.

Jedan prijatelj iz Beograda mi je pre nekoliko meseci poslao tabelu iz knjige Viktora Kučana "Borci Sutjeske", gde na četiri gusto štampane stranice, kraj svih opština bivše Jugoslavije, stoje brojke koliko je partizana odatle došlo, koliko ih je poginulo na Sutjesci, a koliko nije je dočekalo kraj rata. Podaci su zapanjujući.

Ključna bitka

 

Zatim primetite nešto neobično, ili bi to moglo biti neobično mlađim naraštajima, koje smo uverili kako su partizani većinom bili Srbi, plus šačica naših izroda.

Između gotovo 350 jugoslavenskih mesta tek su dva dala četvorocifreni broj partizana, Šibenik 1316 i Split 1091, a svakako vredi istaknuti i da ih je iz Trogira bilo 435, iz Omiša 245, Imotskog 180, Vrgorca 249, Sinja 318, Makarske 362, Hvara 145, Drniša 74, Zadra 161 i Knina 568.

Znate li koliko ih je na Sutjesku došlo iz Beograda? 67. Slovima: šezdeset sedam.

Da ne grešim dušu, u velikom broju su se tu borili i ginuli Crnogorci, mnogo je i naših, hrvatskih Srba, nesretnika iz banijskih i kordunskih sela koji su pobegli od Luburićevih ubica, ali najbrojniji deo snaga bili su Hrvati, preciznije Dalmatinci. A bila je to najveća bitka Drugog svetskog rata na našim prostorima.

U junu 1943. okupatori i domaći izdajnici su sa strahovitim vojskom od 127.000 vojnika i nadmoćnom silom čelika okružili 18.000 loše naoružanih, iscrpljenih, bolesnih i gladnih pobunjenika, sa željom da ih konačno i zasvagda satru, i zamalo im je i uspelo, da Prva proleterska divizija nije, u jednom od onih veličanstvenih momenata, u kojima se pouzdano ne može ustanoviti što je bila čista genijalnost, a što puka, blesava sreća, probila neprijateljski obruč.

Vrhovni komandant Josip Broz Tito tu je jedva sačuvao glavu. Da u toj ključnoj bitci uz sebe nije imao onih nekoliko hiljada Dalmatinaca, drug Stari bi se zanjihao na štriku. Sviđalo vam se to ili ne, istorijska je činjenica da bez Hrvata nikad ne bi bilo četrdeset pet godina Jugoslavije kakvu pamtimo.

Bilo bi, ni trenutka u to ne sumnjajte, nešto mnogo, mnogo gore.

'Dole inteligencija'

 

Proučavajući tablicu iz knjige "Borci Sutjeske", došlo mi, sasvim retko i nesvakidašnje, drago što sam Hrvat. Inače se gnušam slinavih "proud to be Croat" trenutaka, kojekakvi gadovi i budale su mi ih omrznuli, ali ovde sam slobodno i bez kajanja pustio da me nacionalizam preplavi. Pa, i zašto ne bih? I oni Dalmatinci čije su kosti ostale u travi na proplancima Zelengore bili su bez izuzetka ponosni Hrvati. Zašili su crvene zvezde na kape s vrlo nacionalističkim motivom, ljuti što njihova deca moraju sriču slova iz talijanskih bukvara. Utekli su u šumu strastveno žudeći da fašistička govna bace u more, a samo su im partizani nudili tu mogućnost. Partizani su, kao i Vladimiru Nazoru, bili njihov rodoljubni izbor. Nesiguran i težak, ali jedini pošten.

Važno je setiti se njihovog junaštva i žrtve kad akademik Mihanović i njemu slični krenu, poput onih frankističkih generala, pomahnitalo da viču "Dole inteligencija!" Spomenite ih i sledeće nedelje, kad slavimo sedamdesetu godišnjicu pobede nad fašizmom. Bila je to i naša borba, drage moje Hrvatice i dragi Hrvati. I mi smo bili tamo. Pored svih velikih, Amerikanaca, Rusa, Engleza i Francuza, naš je mali narod za slobodni svet možda i srazmerno više stradao.

Sretan vam Dan pobede, idioti.

http://www.blic.rs/vesti/svet/ante-tomic-uverili-smo-mlade-da-su-partizani-bili-srbi-plus-sacica-hrvatskih/tlq5tz2

Edited May 9, 2016 by dillinger

[halloween]

Ljudi moji, pitam se da li sam dobro cula. Na Radio Beogradu 2, u emisiji Kontrapunkt, gost Vladimir Krsljanin. Govoreci o ulozi Srba u svetskoj istoriji, Gavrilu Principu, kaze- ne bih da potcenjujem ali ima naroda koji nisu tako doprineli istoriji, eto npr. uzmite Slovake.