Kolumnistička lupetanja

[Turnbull]

Danas mi nešto plodan dan za otvaranje tema, Ali mislim da nam ova baš treba. Meni svakako treba. Nisu polemike, a nisu ni Teofil i Ljuba, nego baš za kačenje borjnih kolumnističkih lupetarala diljem regiona.Čast da otvori topik ima Vladušić drmr Slobodan, neverovatno glupim tekstom o "političkoj klasi" (ajme!). Tipičan primer BS-trećesrbijanke opsesije elitom, školovanjem na elitnim koledžima, itd, itd. Jeremija, javi se!

Слободан Владушић Тамо где топ спортисти постају топ политичариПојава др Александра Шапића на једној од последњих сесија утискивања, спонтано је у моје сећање довело фигуре попут мр (у значењу мистер) Жоржа Вее, ексцентарфора Милана, двоструког председничког кандидата државе Либерије или пак мр Виталија Кличка, ексбоксера, председника украјинске парламентарне странке УДАР. Има нечег збиља необичног у томе што људи који су добар део свог живота провели изван сфере политике – тачније у сфери индустрије забаве – сада улазе у област о којој су стицали знања искључиво читајући новине.Осећам како се неко већ спрема да ми забоде коментаторски нож у леђа; као, у чему је проблем? Проблем је у томе што је врло тешко замислити да мр Михаел Шумахер има своју странку у Бундестагу (замишљам изборни мото: „Картинг у школе!”) или да ће мр Дејвид Бекам бити високо позиционирани торијевац (лабуриста) који образлаже (формулише) британску спољну политику на Балкану, односно да ће мр Андреј Аршавин преговарати са мр Кобијем Брајантом о броју нуклеарних глава. У неким земљама топ забављач (спортиста, глумац, глумица, фотомодел) једноставно не може постати топ политичар, то јест онај који је део тима који одлучује. Истовремено, важи и обратно: Франсоа Оланд, председник Француске, свакако никада неће правити друштво мр Златану Ибрахимовићу у срцу напада ПСЖ-а.И када се мало боље о томе размисли, види се и зашто је то тако: бавити се политиком у смислу формулисања ставова и праваца деловања једне државе, у свету који се непрекидно мења, ипак, захтева извесно знање из неких области: филозофије, историје, права, социологије, психологије, економије... Пошто један човек не може ни све да зна, ни све да учини, бити топ политичар значи истовремено и бити део једне касте или класе, која се током целог свог живота за ту улогу спремала. Није отуда случајно што у неким земљама политичку класу чине припадници једног малог и прилично затвореног круга људи који су се школовали на неком од престижних колеџа или универзитета. На њима обично нису докторирали али су стекли извесна знања и контакте која их лансирају у политичку сферу. У Британији су таква места Оксфорд и Кембриџ, у Француској L’ ecole nationale d'administration (ENA)...Тамо где постоји политичка класа, у политици нема места за забављаче. Они долазе тек касније, да својом медијском (а не интелектуалном) пробојношћу подрже неког од представника политичке класе, да га приближе обичном народу.Када се на месту топ политичара нађу спортисти, плашим се да је то очигледан знак да та држава лагано остаје без своје политичке класе. Када те класе више не буде, њену улогу може да преузме дословце било ко: тек ћемо се нагледати икс фактора по тakoзваним збиљним политичким емисијама, које већ одавно, истину говорећи, личе на unreality showпрограме. У таквим ситуацијама јасно је да такозвана унутрашња политика мора почети да личи на жуту штампу, у којој баналне свађе подједнако алавих естрадних звезда представљају догађај од планетарне важности. За утеху, спољашња политика неће бити таква: она једноставно неће постојати. Неће постојати зато што је немогуће замислити да такозване славне личности и забављачи могу у било чему да парирају овејаним, високообразованим професионалцима који репрезентују друге државе или наднационалне институције.Можда мислите да нисам у праву: нажалост, улазак спортиста у високу политику обично се не догађа у земљама у које се људи усељавају. Пре су то земље из којих се одлази. То сведочи о једноставној закономерности: када у високу политику на велика врата почну да улазе забављачи, то јест певачи, певачице, глумци, спортисти, фотомодели и остали акредитовани студенти позних година, онда можете бити сигурни да ће вас ускоро истерати из стана и да ће вам трагедије представљати као комедије. Правни лек: пробајте, за почетак, да се не смејете.Слободан Владушићобјављено: 26.03.2013.

[Venom]

Sve je shvatio covek, hvala mu sto trosi svoju tastaturu da nam objasni.

[bergasa19]

У неким земљама топ забављач (спортиста, глумац, глумица, фотомодел) једноставно не може постати топ политичар, то јест онај који је део тима који одлучује.

Regan

[aram]

regan je bio trećerazredni zabavljač :D

[Turnbull]

односно да ће мр Андреј Аршавин преговарати са мр Кобијем Брајантом о броју нуклеарних глава.

[čekmeže]

I Švarcika.

[Turnbull]

Pa da. Ali sudeći po drmr Vladušiću, US of A bi trebalo da bude zemlja iz koje ljudi odlaze :)Ali me oduševljava portret profesionalnog političara - to je Jeremijin foto-robot.

Edited March 26, 2013 by Syme

[bergasa19]

Lepo kaze da zeli politicku klasu. I to mu nista ne znaci nego bi zeleo obrazovanu politicku klasu.

[Turnbull]

ALi ne toliko zbog obrazovanja, koliko zbog veza.

. На њима обично нису докторирали али су стекли извесна знања и контакте која их лансирају у политичку сферу.

On u stvari želi old-boy networks. Kakva zamlato, majko mila.Dobro dođe Monbiot, kao protivotrov:

Miljenici bogovaThe Guardian | 05/02/2013 Miljenici bogova umiru mladi: da li mi to bogovi nešto poručuju? Zbog neobjašnjivog diskontinuiteta u prostorno-vremenskom kontinuumu, u nedelju sam napunio 50 godina. Pisao sam nadležnim organima, ali nisu mogli da mi pomognu.Zato ću iskoristiti ovu priliku da pokušam da vam opišem neobičan svet iz kojeg dolazim. Da biste razumeli kako se i zašto dolazi na vlast u ovoj zemlji, trebalo bi da nešto saznate o tom svetu.Rođen sam u trećem sloju dominantne klase: to su oni bez zemlje ili kapitala, ali koji zarađuju dovoljno da decu školuju u privatnim školama. Moja privatna škola, koju sam pohađao od osme godine, bila je striktna, još uvek viktorijanska institucija. To je bio internat i roditelje smo viđali jednom u nekoliko nedelja. Oslovljavali su nas po prezimenu i šibali nas kada pogrešimo. Disciplina je bila čvrsta, ali niko nije zaista brinuo o deci. Bilo je to jako anahrono mesto.Nekoliko decenija ranije, uloga takvih škola bila je jasna: cilj je bio da se pokidaju veze dečaka sa porodicom i da se on veže za institucije – kolonijalnu službu, vladu, oružane snage – kroz koje je britanska vladajuća klasa projektovala svoju moć. Svake godine u svet su puštani novi kadrovi kamikaza, mladića fanatično odanih svojoj kasti i kulturi.Do moje osme godine, te institucije su se ili urušile (u slučaju kolonijalne službe), ili pale u tuđe ruke (vlada), ili više nisu bile primarna sredstva nametanja britanske sile (oružane snage). Privatne škole su i dalje dobro obavljale zadatak kidanja porodičnih veza, ali više nisu imale gde da ih ponovo uspostave.Međutim, stari modeli i načini razmišljanja su opstajali. Školski kapelan je imao običaj da recituje molitvu koja je počinjala sa „Setimo se sada slavnih ljudi“. Većina tih ljudi koje je spominjao bili su junaci kolonijalnih pohoda ili teritorijalnih ratova. Neki od njih, poput Daglasa Hejga i Herberta Kičenera, već tada su važili za ratne zločince. I naši đački domovi nosili su imena tih ljudi. Istorija koju smo učili vrtela se oko tema kao što su Gordon od Kartuma, Stenli i Livingston i Crna rupa Kalkute. U geografskom kabinetu, na kartama je još uvek dominirala imperijalna crvena boja.Moj drugi internat bio je mnogo blaži i slobodniji. Ali i dalje smo bili odvojeni od ostatka društva kao kartuzijanski monasi. Svet nam je, kada su nas konačno pustili u njega, bio neprepoznatljiv. Nije imao nikakve veze sa onim što su nas učili i onim što smo znali. Rezultat je bila kognitivna disonanca: izrazito neugodno stanje iz koga će čovek učiniti sve da pobegne. Postojala su dva osnovna načina oslobađanja. Jedan – onaj bolniji – bio je da dovedeš u pitanje sve u šta si verovao. Taj proces je kod mene trajao godinama: u stvari još uvek nije završen. Samo ću reći da je u prvo vreme bio intelektualno i emocionalno prilično razoran.Drugi način, za koji su se na primer opredelili američki republikanci u doba Buša, jeste da stvoriš sopstvenu realnost. Ako stvarni svet ne odgovara tvojim shvatanjima, ti ćeš ili utvrditi svoje ideje selektivnošću i poricanjem, ili ćeš (ako imaš vlast) pokušati da oblikuješ svet tako da se uklopi u tvoje kalupe. Po svemu sudeći, konzervativni kolumnisti i urednici, kao i neki političari i istoričari, veliki deo svog vremena posvećuju upravo ovim zadacima.U svojoj knjizi Izvori totalitarizma Hana Arent je objasnila da aristokrati predrevolucionarne Francuske „nisu sebe videli kao predstavnike nacije, nego kao odvojenu vladajuću kastu koja verovatno ima mnogo više zajedničkog sa strancima iz istog staleža i miljea nego sa svojim sunarodnicima.“Prošle godine, funkcioner Republikanske partije Majk Lofren napisao je nešto vrlo slično o dominantnom staležu u SAD: „Bogate elite ove zemlje imaju mnogo više zajedničkog sa svojim kolegama u Londonu, Parizu i Tokiju nego sa svojim sugrađanima Amerikancima… Bogati se odvajaju od građanskog života zemlje i ona ih se tiče samo kao mesto odakle se izvlači plen. Naša plutokratija sada živi kao nekada Britanci u kolonijalnoj Indiji: vladaju tom zemljom, ali nisu deo nje.“Distanciranje od briga i normi ostatka društva karakteriše svaku dobro utvrđenu elitu. I naša vladajuća kasta, školovana odvojeno, vaspitavana da veruje u bajke, živi u sopstvenom svetu iz kojeg može da projektuje vlast a da ne razume, pa čak i ne primećuje, njene posledice. Odvajanje od života ostatka zemlje ne sprečava želju da njome vladate. U stvari, izgleda da upravo podstiče jak osećaj da je to vaše pravo.Dakle, ako se pitate kako aktuelna vlada može veselo da se upušta u sveopšte prenošenje bogatstva u ruke bogatih, kako poslanici mogu da se valjaju od smeha dok uskraćuju sredstva za život najsiromašnijim ljudima ove zemlje, kako mogu da šalju vojsku u sve besmislenije postkolonijalne ratove, ovo je, po meni, deo odgovora. Mnogi od onih koji nas vode, u duši ne spadaju ovde. Oni pripadaju drugačijoj kulturi, drugačijem svetu, koji ne zna posledice svog delovanja, kao ni ljude koji ih trpe. George Monbiot, The Guardian, 28.01.2013.Preveo Ivica PavlovićPeščanik.net, 01.02.2013.

[bergasa19]

Vladusicev vlazni kolonijalni san.

[Patty Lee]

У Британији су таква места Оксфорд и Кембриџ...

ovo sto vladusic pise me odmah podsetilo na tekst iz gardijana gde bas direktor etona objasnjava da njegov koledz nije nuzno ni elitisticki ni ekskluzivan (iako primaju samo studente koji su spremni da iskesiraju 30,000 funti godisnje) i zasto je skroz logicno da se "mladi lideri" kasnije regrutuju upravo iz ove klase. tamo su studirali dejvid kameron, boris dzonson...http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2012/oct/05/in-defence-of-eton

[Utvara]

ja sam pročitao komunistička lupetanja...

[Filipenko]

Ja sam krenuo i post kao odgovor na tako oduran naslov da pišem...ali sam nekako skapirao pre nego što sam kliknuo na dugme Post...

[Turnbull]

Šteta što nisi ostavio, samo dodao smajlija.

[gagorder]

овејаним, високообразованим професионалцима који репрезентују друге државе или наднационалне институције

ovaj nema dana medjunarodnog iskustva ni u cemu.ko je on?