Socijalizam & komunizam

[namenski]

U mom™ kapitalizmu i demokratiji nema ja šta da ti dozvoljavam, tvoje pravo da budeš skeptičan se podrazumeva.

U tvom™ sistemu moja javno izgovorena skepsa bi rezultirala nečim drugim.

 

 

 

Ostalo - imam flashback-ove raznih drugih rasprava na ovu temu pa mi je pomalo mrsko da iznova pišem isto, kao da ništa nikad nije rečeno i kao da se linija razdvajanja tek sada uspostavlja. Sorry, meni dosta na temu opštih mesta, a pogotovo o moralu.

U nekim tvojim kapitalizmima bi itekako najebo za javno izgovorenu skepsu, u nekim mojim socijalizmima ne bi, eno onog Horvatovog intervjua objavljenog u sred mog^tm socijalizma.

Ili ovde razgovaramo samo o dobrim^tm kapitalizmima?

 

 

Ja se uopšte ne divim, jer sam skeptičan prema kapitalizmu, samo mi je belodano da ne želim da silazim s konja na magarca. Not again, anyway.

 

 

Ovo je OK kapitalisticki licni stav, podobno liberalan (nisam ironican!): problem sa kapitalizmom i socijalizmom je u tome sto oni bez kuceta i maceta pozele da uzjasu barem magarca.

Kad smo kod flore i faune, kad stvari dodju do izbora koji pominjes najgore je vec proslo  :)

 

Ostalo - imam flashback-ove raznih drugih rasprava na ovu temu pa mi je pomalo mrsko da iznova pišem isto, kao da ništa nikad nije rečeno i kao da se linija razdvajanja tek sada uspostavlja. Sorry, meni dosta na temu opštih mesta, a pogotovo o moralu.

 

 

Postujem.

Ali hajde mi pomozi da razjasnimo:

Kad ja napisem da 

 

Komunisti su to (nasilje) barem priznali kao nuzno i nisu licemerisali kao njihovi protivnici: na stranu standardna primedba o tome sta su Amerikanci radili Indijancima, ali sumnjam da bi ova dva sistema koji su toliko obelezili moderni svet, ustupila bitno jedan drugom kada bi se prebrojavale zrtve.

Jebes ga kad smo sorta koja najbolje radi pod pritiskom, mislim na coveka i njegovu civilizaciju, njen zapadni deo narocito.

Mozda je mejnstrim da se danas narocito insistira na prebrojavanju zrtava socijalizma/komunizma ne bi li se oni ucinili sto gadnijim i odbojnijimmasama, problem je u tome sto se mase kojima se na taj nacin ogadjuje socijalizam u nedostatku boljeg rado okrecu nekim -izmima koje im nudi i generise upravo kapitalizam.

 

 

To je skup opstih mesta, a kada ti napises:

Divljaštvo prvobitnog kapitalizma se u ovdašnjoj praksi svodilo na gubitak posla, pljačku društvene (titularno slabo definisane) imovine i uopšte socijalnu nesigurnost; divljaštvo prvobitnog domaćeg komunizma je obeleženo masovnim represijama, zatvorima, ubistvima itd. Neuporedivo.

 

 

To je punovazan argument u raspravi?

To sto ogranicio divljastva prvobitnog kapitalizma na ovdasnju praksu, a ne propustas priliku da divljastva socijalizma univerzalizujes u svakoj prilici se ne racuna?

Ne verujem da treba da te podsecam na razna i kudikamo sira divljastva kapitalizma i njegovih inkarnacija koje smo do danas upoznali?

 

 

Prospero, ne zameri, nista licno, ali: dovoljno sam mator da smem da budem skeptican prema svakoj istoriji (mislim na nauku i njene pojavne oblike u razlicitim rezimima i u razna vremena). Nagledao sam se za zivota smenjivanja mejnstrima sto bi ti rekao  :) , nagledao sam se i ljudi koji su istoricarili danas jedno sutra sasvim nesto drugo.

Nagledao sam se takozvanih podataka i brojki koje su, jel, neprikosnovene, tumacenih na razne nacine i branjenih zapanjeno.

Znam da je nezahvalno i na granici dobrog ukusa raspravljati o moralu, ali bice da se na kraju bez morala ne moze.

Kad porastes kasce ti se samo, sto bi reko Cika Jova Zmaj  :)

Pomenuli smo umetnost, steta, zanimljiva je tema i zao mi je sto nisam pokusao da je usmerim u nekom drugom pravcu.

Ali, da se vratim na moral, onako prigodno: Mihail Koljcov, jedan jak sovjetski novinar i pisac, Staljinov poverljivi i licni covek u Spaniji, steljan 1937, je u jednom svom romanu, negde 1926. jednom svom junaku komsomolcu stavio u usta recenicu:

- Koliko price zbog jedne obicne babe...

Misli se, naravno, na onu cuvenu babu Dostojevskog.

Malro se negde pitao, ja cu evo da ga parafraziram, da li je taj komsomolac imao prilike, svejedno da li u nekom radnom logoru ili na frontu protiv Nemaca leta 1941, prasnjav i ocajan, da shvati da je sudbina jedne obicne babe, jednog jedinog, pojedinacnog i neponovljivog ljudskog zivota, nesto s cim se nije zezati.

 

 

Nego, da se vratimo na nasu prepisku:

Opet, ne postoji besplatno školovanje. To što roditelji ne plaćaju školarinu ne znači da je besplatno jer im se uzima kroz neki od poreza ili doprinosa. Pitanje je samo koliko društvo odvaja za školstvo i na koji način se plaća.

 

Ovo je zaista i izistinski skup opstih mesta: znas i sam ili bi morao da znas da su socijalizmi, ne samo jugoslovenski, bili vise nego velikodusni po pitanju skolovanja i prilika za skolovanje nezamislivo velikog broja ljudi. Naravno da je to imalo cenu i naravno da su milioni tu cenu pristali da plate.

Samo ex-Yu pamti i to za manje od 2 generacije kataklizmicnu promenu drustva i skolovanje miliona.

Pri tom nemoj da zaboravis da je skolovanje u nekim zemljama u kojima je socijalizam imao da ga resava i to brzo^tm znacilo opismeniti i po 90% celokupnog stanovnistva koje je bilo nepismeno.

 

 

Sad već ulaziš u "šta bi bilo kad bi bilo". Zaboravljaš da ceo svest ima veliki ekonomski rast posle 2SR, bez obzira da li je u komunizmu ili kapitalizmu. Ne podudaraju se ciklusi, nisu ni brojke rasta iste ali su se poklopile neke stvari (razvoj transporta, praktična i široka primena tehnologije itd, najveća konjuktura koju svet pamti za koju mislim da uopšte nije bila dominantno vezana za forme upravljanja).

Evo, kad si kod ŠBBKBB, da nije bilo rata i revolucije u Jugoslaviji, mi bi danas imali demokratsku i kapitalističku Jugoslaviju, bez zločina 2SR koja je decenijama bila čedo Amerike jer se nalazila prva na liniji fronta prema komunizmu, teklo bi med i mleko bla bla. Ovako, komunističko odumiranje države je ispalo virus koji je razjebao svog domaćina. Pa hvala mu baš.

 

 

Mani me stopa rasta, ciklusa, dominantnih formi upravljanja, americkih miljenika i ostalih floskula.

Mislim, pra svega, na cudo nevidjeno, na nesto od cega zaista zastaje dah: na industrijalizaciju sprovedenu u SSSR za desetak godina, ako i toliko.

Za nevidjeno pomeranje i cupanje iz korena jednog drustva koje je bilo zamrlo i u hibernaciju dovedeno jalovoscu jedne umiruce imperije i jos jalovijim pokusajima raznih Stolipina da se batrgaju ne bi li usli u 20. vek.

Na kataklizmu koja je placena milionima ljudskih zivota, ali i nevidjenom spremnoscu za zrtvovanje tih istih miliona.

Na spremnost ljudi da zagaze u tako nesto i da plate punu cenu.

Slucajno, sav taj napor i sve te zrtve, spasli su svet ili barem odlucujuce doprineli spasenju od jedne posasti, docekavsi da ih sa tom posasti porede.

 

Nije lako bilo biti human pri tom, a meni je pomalo i razumljivo da se nije imalo posebno smisla za demokratiju i njene finese u toj borbi koja je zaista bila borba na zivot i smrt.

 

Sam si negde na ovom forumu, opomenuo nekog da ni Amerikancima ne bi bilo toliko do demokratije da su nacisti (kazem nacisti, ne Nemci) krenuli Srednjim Zapadom paleci sve pred sobom i zatiruci sve zivo.

 

Nisi morao toliko daleko da ides: eno su, posle onog septembra, koji ih je kostao ljudskih zivota onoliko koliko je bio ucinak jedne prosecne nemacke kaznene ekspedicije negde u SSSR ili Jugoslaviji, kako su brzo zaboravili na sopstvene citanke za nize razrede osnovne skole i lekcije o ljudskim pravima i demokratiji koje tamo propovedaju.

[Anduril]

Cemu uopste ova rasprava o kapitalizmu i socijalizmu u smislu da se iskljucuju?

 

Za mnoge najuspesniji modeli posle 2. Svetskog rata su bili upravo mesani sistemi.

 

U socijalistickom svetu to je bila SFRJ sa svojim malim privatnim preduzecima a u kapitalistickom skoro cela severo-zapadna Evropa.

 

Zanimljivije pitanje je zapravo kako ograniciti uticaj socijalista i kapitalista na drzavu da bi sluzila isljucivo njihovim politicko-ekonomskim interesima.

Edited June 13, 2014 by Anduril

[namenski]

Cemu uopste ova rasprava o kapitalizmu i socijalizmu u smislu da se iskljucuju?

 

Za mnoge najuspesniji modeli posle 2. Svetskog rata su bili upravo mesani sistemi.

 

U socijalistickom svetu to je bila SFRJ sa svojim malim privatnim preduzecima a u kapitalistickom skoro cela Severo-Zapadna Evropa.

 

Zanimljivije pitanje je zapravo kako ograniciti uticaj socijalista i kapitalista na drzavu da bi sluzila isljucivo njihovim politicko-ekonomskim interesima.

Ne pratis: ovo je u stvari rasprava koja samo treba da propere i provetri naucno dokazanu i izvorima potkrepljenu cinjenicu da je pokojna SFRJ bila bljak od zemlje.

I to bez ostatka.

 

Sve drugo je usputno.

 

Inace, u pravu si za vremena relativnog mira i stabilnosti koja je Evropa sebi mogla da priusti u periodu koji pominjes.

Zabava pocinje, ako vec nije pocela, kada se vremena ekstremizuju: sada, kad je socijalizam uspesno ubiven i kad su glogovi kolci spakovani, ostaje da vidimo kako ce sa ekstremizovanim vremenima da se nosi avangarda kapitalizma, njegova udarna pesnica.

Edited June 13, 2014 by namenski

[Utvara]

Ne pratis: ovo je u stvari rasprava koja samo treba da propere i provetri naucno dokazanu i izvorima potkrepljenu cinjenicu da je pokojna SFRJ bila bljak od zemlje.

I to bez ostatka.

 

Sve drugo je usputno.

 

Inace, u pravu si za vremena relativnog mira i stabilnosti koja je Evropa sebi mogla da priusti u periodu koji pominjes.

Zabava pocinje, ako vec nije pocela, kada se vremena ekstremizuju: sada, kad je socijalizam uspesno ubiven i kad su glogovi kolci spakovani, ostaje da vidimo kako ce sa ekstremizovanim vremenima da se nosi avangarda kapitalizma, njegova udarna pesnica.

Svaki kompleksni državni sistem na svetu ima bljak i dobre delove.

Ti upri pa dokaži da nije bila bljak i zašto. Pojedini se ubiše da dokažu kako i zašto je bila bljak. U toj dijalektici će se iskristalisati već nešto... teza i antiteza dovešće do sinteze.

 

Onda možemo da uđemo u dublje analize, šta je to bilo bljak i zašto, i kako da to sprečimo u budućnosti itd.

 

Oh wait - to smo već učinili...

 

Da ne trolujem meta-postovima, gde ja smatram da je bljak:

 

Što kaže Prospero određene političke i lične slobode žrtvovane su zarade "greater good", zarad deklarisanog ekonomskog rasta, zarad prosperiteta. Malo ćemo prećutati Goli otok, jednopartijski sistem, "disidente" i disidente, ako možemo da imamo tekovine poput industrijalizacije, zdravstva i školstva, narodne prosvete i ako ne stabilnog, onda barem predvidivog političkog i ekonomskog sistema.

Iz današnje perspektive taj "greater good" nikada nije počeo da izostaje, i da taj društveni ugovor uglavom jeste isporučivao ekonomske i društvene pogodnosti. Nikada Juga nije prestala da isporučuje ekonomski prosperitet nego je država razbijene pre svega u političkim borbama.

 

Prva politička oscilacija, šok za sistem koji izdržava uz veliku pometnju, je Goli otok. Zaigrali se drugovi u paranoji od mogućeg ruskog napada napravili malu lustraciju u internoj borbi za prevlast.

 

Druga politička oscilacija nastaje 1968 i 1971, 68`aši i Hrvatsko proleće. I taj impuls, sada već socioekonomske prirode Tito uspeva da priguši dajući velike beneficije studentima i lustrirajući nepodobne, ganjajući disidente. U tom cilju pribegnuto je veštom triku. Stvarajući "disidente" kao ventil za probleme sistema, aoutsorsovati bagove 100% podobnim i pouzdanim tipovima koji su imali dvostruku funkciju, da bezubo kritikuju sistem i time stvore prividnu slobodu i da ga popravljaju, suštinski ga ne menjajući. Sada je sistem već uhodan, paranoje i frke iz 1949. nema, i ova kriza je pregurana.

 

Onda Tito umire.

Da je zaseo Ante Marković, verovatno bi i posle onakve krize 80ih nastavila da isporučuje benefite, jer bi on svakako sproveo određenu liberalizaciju i reformisao državne i društvene gigante.

 

Kad ono - međutim. Političke borbe između republika dovele su do konflikta, nije postojala institucija ili neinstitucionalna sila oličena u figuri Tita, kao Faraona koji bi bio taj fragilni državni održavao na okupu ako ničim drugim ono autoritetom sile.

 

Tu treću političku oscilaciju već nije bilo moguće srediti. Ekonomija je bila vrlo zadužena, rast bi morao da dođe kroz liberalizaciju a toga su se kasnokomunistički političari svi plašili, jer se nije znalo gde to ide u smislu njihovih pozicija. Pad Berlinskog zida prošao je nezapaženo jer je ovde kriza bila veća nego tamo. Tamo su znali i šta hoće i šta neće, ovde niko ništa nije znao.

Nacionalisti i njihov mishmash ideologija upada na scenu, i the rest is history.

 

Taj društveni sistem je bio fragilan, a ne anti-fragilan i sve te oscilacije njega nisu postepeno ojačale nego su ga dokosurile. Nije postojala povratna sprega, u samoj suštini sistema, koja bi mu omogućavala da hvata barem priključak sa domaćim, a kamo li eksternim šokovima.

Edited June 13, 2014 by Utvara

[расејан]

Tu treću političku oscilaciju već nije bilo moguće srediti. Ekonomija je bila vrlo zadužena, rast bi morao da dođe kroz liberalizaciju a toga su se kasnokomunistički političari svi plašili, jer se nije znalo gde to ide u smislu njihovih pozicija. Pad Berlinskog zida prošao je nezapaženo jer je ovde kriza bila veća nego tamo. Tamo su znali i šta hoće i šta neće, ovde niko ništa nije znao.

Nacionalisti i njihov mishmash ideologija upada na scenu, i the rest is history.

 

Taj društveni sistem je bio fragilan, a ne anti-fragilan i sve te oscilacije njega nisu postepeno ojačale nego su ga dokosurile. Nije postojala povratna sprega, u samoj suštini sistema, koja bi mu omogućavala da hvata barem priključak sa domaćim, a kamo li eksternim šokovima.

 

Е, тада се економија још звала привреда... а кад сам дошао до места где спомињеш Анту Марковића, паде ми на ум да је он можда могао да среди систем да је постављен неких седам-осам година раније, да није изгубљено време на владе Микулића и Планинчеве, док се центрифугалне силе још нису осилиле. Мада, држим да би у том случају и наши ратови били раније покренути.

 

Тилетова грешка је што је од система који ће наставити да куцка као сат и кад он оде у срећна ловишта направио само ритмички звук. Зупчаника је фалило онолико, а није се тачно знало ни где се навија. Није био свестан колико је систем радио на њега као институцију. И партијски апарат се тако нашао у положају оних свештеника из Кантикулума за Лајбовица: прецртавају старе шеме, не контајући баш како оне раде. А она мањина, која је знала како би то требало да ради, је већ имала друге интересе, и више чувала своја леђа него што је подметала раме да систем ради. Завеса.

[Bojan]

 

Хорват је био суви геније. Та теза да "политички систем смета" се скроз слаже са оним што сам и сам још тада мислио (можда делом и након читања његових текстова), да је главна мана самоуправљања власт партије, тј да самоуправљање никад није ни било пуштено да ради како је било замишљено, него је увек политички систем наметао своје одлуке, било кроз законе било кроз партијске ћелије у предузећима које су доносиле одлуке пре него што се сазове раднички савет или збрљ. При том је партија одређивала и ко ће да руководи, и можда су највећи успеси настајали управо тамо где се партија најмање мешала или је у главама апаратчика здрав разум превладавао над ситном дневном политиком.

 

Сећам се једне јебитачне Хорватове реченице: "Наша криза ће бити решена кад Албанци буду ишли на скијање".

 

Uspešna samoupravna preduzeća su postajala i održavala se kao takva prvenstveno zahvaljujući dobrim i stručnim menadžerima.

 

Međutim, valjda postoji konsenzus oko toga da je samoupravno preduzeće inferiorno u odnosu na klasično pre svega zbog defektnog reagovanja na promene drugih uslova na tržištu, što proističe iz motivacije za maksimizacijom dohotka po zaposlenom? (Ward-ov model ilirskog preduzeća)

 

Ako postoji saglasnost oko ovoga onda se samoupravljanje pokazuje kao neefikasno, pre svega u alokaciji resursa.

Postoji verovanje da bi se određenim institucionalnim zahvatima stvar mogla dovesti na neke zdravije osnove, te da bi to bilo društveno opravdano na duži rok.

Recimo, u prethodno postovanom intervjuu Isak Adizes dobro primećuje da bi samoupravna preduzeća morala uvažiti postojanje kapitala kao takvog. Ovakve rasprave su postojale i kod nas, u vreme samoupravljanja, samo što se nije koristio termin kapital, već nadoknada za angažovanje društvenih sredstava. Nisam siguran da li je ovako nešto uvedeno u regulativu ili je samo ostalo na polemikama da to treba uraditi. 

 

Druga polovina osamdesetih predstavlja sumrak samoupravljanja . Meni se čini da je u ovom periodu samoupravljanje u priličnoj meri bilo prezreno, odbačeno i ismejano (1989 ili 1990 Zakon o preduzećima zamenio je ZUR). Bez rata bi, izvesno, ušli u EU kao tržišna ekonomija. Opet, danas nemam utisak da kod ljudi preovladava negativan stav prema SFRJ. Vrlo često slušam priče o dobijanju stanova, odlasku na zimovanje, letovanje, kupovini nameštaja, automobila...

[Bojan]

http://www.youtube.com/watch?v=IZr4x5eBvmU

 

Odličan filmčić. Hvala ti za ovo. A umalo da ga preskočim. Onaj hotel je na Babinom Kuku, kod Dubrovnika?

[Anduril]

...

Taj društveni sistem je bio fragilan, a ne anti-fragilan i sve te oscilacije njega nisu postepeno ojačale nego su ga dokosurile. Nije postojala povratna sprega, u samoj suštini sistema, koja bi mu omogućavala da hvata barem priključak sa domaćim, a kamo li eksternim šokovima.

Mozda je fragilan bio jednopartijski politicki sistem sa nacionalnim pod-partijama a ne ekonomski sistem jugo-socijalizma(?).

Po ekonomskim parametrima su danasnji jugo-kapitalizmi takodje prilicno fragilni tako da je vazno razluciti ta dva.

 

Glavna konkurencija jednopartijskom socijalizmu je bio mesani sistem u zapadnoj Evropi. Taj sistem je do danas razgradjen i zamenjen neoliberalnim sistemom koji se takodje cini prilicno fragilnim i neodrzivim - posebno ukoliko se kad tad pojavi neka nova socijalnija demokratska konkurencija.

Edited June 15, 2014 by Anduril

[Utvara]

Mozda je fragilan bio jednopartijski politicki sistem sa nacionalnim pod-partijama a ne ekonomski sistem jugo-socijalizma(?).

Po ekonomskim parametrima su danasnji jugo-kapitalizmi takodje prilicno fragilni tako da je vazno razluciti ta dva.

 

Glavna konkurencija jednopartijskom socijalizmu je bio mesani sistem u zapadnoj Evropi. Taj sistem je do danas razgradjen i zamenjen neoliberalnim sistemom koji se takodje cini prilicno fragilnim i neodrzivim - posebno ukoliko se kad tad pojavi neka nova socijalnija demokratska konkurencija.

Razmišljam po vrlo uprošćenom i primitivnom principu Kondratijevljevih talasa- talas političke nestabilnosti i talas ekonomske nestabilnosti ne moraju udariti u isto vreme, iako poseduju neku korelaciju.

 

Recimo politička stabilnost dosta zavisi od ekonomske stabilnosti, ali privreda može da kolabira i u uslovima političke stabilnosti. A kada se politika aktivno i uglavnom negativno meša u ekonomiju, to je još dodatni problem. Da bi se ekonomija oporavila 80ih bilo je potrebna politička volja da se ona liberalizuje.

 

Dakle, ja smatram da je hronologija ovakva:

-Tito umire 80e.

-Ekonomska kriza nastupa odmah po njegovoj smrti, dugovi, sistemski problemi industrijske privrede, preterani broj zaposlenih i samim tim niska produktivnost, nestašice i "dugoročna politika ekonomske stabilizacije".

-To se nastavlja do neke 88 kada se ekonomija stabilizuje i izlazi iz recesije, uprkos svemu.

-89,90 nastaje politički udar.

-91 kolaps.

 

Dakle, baš to što kažeš: ekonomija možda jeste bila u recesiji, ali nije došlo do toga da ljudi budu gladni i željni svega pa da dođe do revolucije, nego je isključivo taj jednopartijski sistem pukao i sa sobom poveo sve ostalo.

[Anduril]

Upravo. Ja recimo zato i ne vidim neku veliku prepreku da se socijalizam vrati u nekoj meri/formi ukoliko resi dva glavna problema:

 

1) Kako ce drzava ili radnici da osnuju firme koje ce uspesno da konkurisu privatnicima i posebno multinacionalkama ukoliko ovi drze (patentne) monopole i razna ekstra prava/beneficije?

 

2) Kako ce drzava da spreci partijski konflikt interesa i izbegne socijalisticke monopole kojima upravljaju kadrovi bliski partijama? U osnovi ovo je bio jedan od glavnih problema mesanog sistema 70-tih a problem je zapravo isti kao i danas u neoliberalnom modelu samo sto sada kapitalisticki monopoli/karteli imaju konflikt interesa kroz partije koje finansiraju i direktno lobiranje institucija drzave.

[namenski]

 

Sta ste bre navalili na Jugoslaviju, pa nije ona jadna izmislila socijalizme i komunizme.

Ajde malo da se pogleda sta su drugi pokusavali, kako im je islo, kako su pucali.

Ima, bilo je tamo interesantnih stvari.

 

Recimo, izmedju ostalog i pokusaje da se nesto novo zasnuje na postojanju pojedinaca spremnih na odricanje zarad cuvenog i prokazenog opsteg dobra.

Mslim kad nam vec otkrivaju kapitaliste spremne da dobrodusno i svesno pomognu, odreknu se, zauzmu, dobrocine

[Bojan]

Kao i u mom prethodnom postu ja bih oponirao tezi da je samoupravljanje kod nas propalo isključivo ili prevashodno zbog toga što je bilo snažno vezano za jednopartijski sistem (političko uređenje) koje ga je povuklo sa sobom.

 

Pre svega cilj samoupravljanja jeste bio da privreda dobije izvesnu autonomiju u odnosu na politiku. Znamo da je ovo teško izvodljivo i u etabliranim demokratijama, a svakako je to teže izvesti u jednopartijskom sistemu, gde postoje partijske oligarhije i jaka birokratija. Ali institucionalna rešenja su otvarala vrata za postizanje jedne takve autonomije. Kao što sam rekao prethodno - bilo je uspešnih preduzeća, uspešnih menadžera, a bilo je i stručnosti. Čak sam spreman da tvrdim da je i u takvom jednopartijskom sistemu postojala smelost da se otvore određena pitanja i predlože originalna rešenja. Ta smelost je kasnije nestala, a stručnjaci su se manje-više razišli.

 

Samoupravljanje se našlo u tom periodu pred mnogo većim i nepremostivim izazovima, a najveći je svakako bio pad Berlinskog zida. Druga stvar je bila neka ravnodušnost i nezainteresovanost društva i pojedinaca da se ovakva ideja iznese (što je recimo potpuno suprotno kod izraelskog kibuca, mada je to ne samo samoupravno preduzeće, već i komuna). Na kraju tu je i već pomenuta inferiornost samoupravnog preduzeća u odnosu na klasično, gledajući na kraći rok. Postoje mišljenja da bi se na duži rok mogao ostvariti benefit, a postoje i uspešni primeri.

 

Što se tiče našeg sunovrata mislim da je glavni razlog tome nesposobnost i nespremnost društva da prevaziđe nacionalizam.

[Anduril]

Ima toga i na kapitalistickom zapadu - jedna od najuspesnijih kompanija:

 

http://en.wikipedia.org/wiki/John_Lewis_Partnership

[Bojan]

Eto...

 

Mada, Mondragon je meni bolji primer. Ovaj Lewis je neki kapitalista-dobročinitelj, koji je radnicima predao kompaniju na upravljanje. Sa druge strane Arizmendiarieta je sveštenik-humanista čija je ideja bila da kroz obrazovanje, u mlade ljude usadi klicu novih društvenih odnosa, zasnovanih na kooperativnosti i solidarnosti. 

 

U svakom slučaju suština, koja po meni jeste ostvariva, je u transferu običnog rada kao troška proizvodnje u preduzetnički input, uvažavajući postojanje kapitala i neophodnosti njegove efikasne alokacije. 

[расејан]

Međutim, valjda postoji konsenzus oko toga da je samoupravno preduzeće inferiorno u odnosu na klasično pre svega zbog defektnog reagovanja na promene drugih uslova na tržištu, što proističe iz motivacije za maksimizacijom dohotka po zaposlenom? (Ward-ov model ilirskog preduzeća)

 

Ako postoji saglasnost oko ovoga onda se samoupravljanje pokazuje kao neefikasno, pre svega u alokaciji resursa.

Postoji verovanje da bi se određenim institucionalnim zahvatima stvar mogla dovesti na neke zdravije osnove, te da bi to bilo društveno opravdano na duži rok.

Recimo, u prethodno postovanom intervjuu Isak Adizes dobro primećuje da bi samoupravna preduzeća morala uvažiti postojanje kapitala kao takvog. Ovakve rasprave su postojale i kod nas, u vreme samoupravljanja, samo što se nije koristio termin kapital, već nadoknada za angažovanje društvenih sredstava. Nisam siguran da li je ovako nešto uvedeno u regulativu ili je samo ostalo na polemikama da to treba uraditi.

 

ОУР није ни могао да реагује јер је оурце болео стојко. А болео их је јер су већ петнаест пута поверовали у самоуправљање, здали се на посао, остварили резултате а кад је требало да однесу кући оно што су зарадили, појавио би се неко из комитеја да им објасни да то није баш све резултат њиховог рада и памети, него конјунктуре на тржишту, случајно повољних услова, и друштва које им је та средства поверило на управљање, па би ред био да део тога одвоје у виду дуга части, помоћи мање успешнима, спортистима, у Титов фонд, Курти & Мурти. Паметног човека можеш само шест пута зајебати на исти штос.

 

Прц и јесте био, и по површини и по дубини, у тим друштвеним средствима, у имовини која је била свачија и ничија. Партија је ту доста дуго успевала да утиче да се то не краде и развлачи баш толико, док је имала неког утицаја и док нису у њој самој превладали мангупи. Да су самоуправљачи имали својину (били би мали капиталисти?)...