Finansiranje porodice&prijatelja back home(tm)

[maximus]

sad vidim da je topic malo morbidan s moje strane/izvinjavam se/, privatan takodje/mozda se neko ovde I pronadje/ - naime, nakon sto su mi matorci vise puta rekli koliko su 'investirali' u moju malenkost - obdaniste, osnovna, srednja, pa cak I dve godine prava&ekonomije:), odlucim da ih obradujem 1 saloncem as a payback. naravno I mesecni dzeparac, od '91 do danas.

i tako pored svih mogucih racuna stavim sebi jos 1 monkey on my back - familiju u srbijici; nekad nisam imao dovoljno za rentu ili zdravstveno ili za veterinara ili za devojke ili zene ili parking tickets etc. ali sam uvek imao za one dole™

ali, ja se uvek menjam; oni su uvek konstantni™ - treba im lova.

neam pojma - dodje mi da sletim u surcin sa 1stapom za pecanje da ih proverbijalno naucim da se sami brinu o sebi?

[garcia]

A bojler?

[maximus]

A bojler? A bojler? A bojler je 1 fora kojom pokusavam da te naucim da ne zavisis od onih koji salju pare u tvoju vukojebinu - moras da odrastes&postanes self reliant

[Dagmar]

pitanje je i koju formu primanje "sme" da ima. recimo, u našoj kulturi je prihvatljivije da roditelji dotiraju sina i snaju i njihovu decu (da im poklanjaju novac na ime pomoći), nego da snaja radi (čuva decu) za platu kod muževljevog brata. argument koji sam čula: ne mogu ja to njima da naplatim, ja bih decu kojoj sam strina čuvala za džabe. sad, šta to znači? radije bih primila milostinju nego zaradila u okvirima porodice? moralnije je da prima poklon (od članova porodice, zato što sama nema), nego da im da nešto za uzvrat (da se iste te pare daju na ime vrhunske brige o deci onoga koji poklanja).

 

 

Mislim da je više stvar ponosa nego morala. Prihvatljivije je dobijati pomoć od uže porodice (i uobičajenije itd, mada ne i savršen životni scenario), nego raditi u posluzi kod sopstvenog brata. Baš nedavno mi je drugarica pričala kako njen brat kao bejbisiterku ima devojku koja je završila moj fakultet u Srbiji (kao ilustraciju koliko nije mogla da nađe najbanalniji posao u struci ili iole pristojan posao uopšte; nikakve loše namere prema meni nije bilo). Jedno pet dana sam imala reakciju trzanja kad mi to dođe na pamet.

 

 

 

(ako ima interesovanja, možda da se cela tema prebaci na društvo? dijasporski karakter teme možda se vidi na pitanju o našim doznakama iz inostranstva - što je baš komplikovano pitanje, antropološko (mislim) i svakojako, ali to niko još nije otvarao ...)

 

 

 

Meni ovo sa dijasporom nije ništa fascinantno. Negde sam jednom pročitala da cela ekonomija neke zemlje, mislim Turkmenistan, ustvari predstavlja novac koji njihova deca, očevi itd šalju iz inostranstva. Mislim da i neke druge zemlje sa slabijom ekonomijom u okruženju, tipa Bugarske i Rumunije, imaju visoke doznake.

 

Meni je to normalno kad je situacija takva kakva je. Ono što mi nije normalno je da politička klasa u zemlji namerno uništava ekonomiju i radnu klasu da se tako izrazim, ali kad je već tako, onda mi je skroz normalno i dobro što makar neki od tih besperspektivnih ljudi imaju neku pomoć rodbine.

 

Ono što je vrlo zajebano u takvim situacijama je što nužno dolazi do preispitivanja načina trošenja novca onih koji tu pomoć primaju, nedavni primer iz moje porodice je npr komentar rođake da rođak kome oni pomažu potroši maltene celu penziju na cigare a onda nema za struju. Ono što je meni palo na pamet je da je psihijatrijska klinika koju smo jednom obišli u EU jedino mesto gde je komentar vodiča bio u stilu Znate i ovde zvanično važi zabrana pušenja ali je konsenzus da se pacijentima dozvoljava pušenje (inače je to bilo ukinuto do nule u apsolutno svim drugim klinikama u bolničkom kompleksu ne kao kvazi zabrana u Srbiji), ali jebi ga, lako je to sve tako posmatrati kad ti nisi onaj koji odvaja od plate za nekog.

Edited March 30, 2014 by Dagmar

[Shan Jan]

ja moje roditelje nisam terala da imaju dece. kad se odlucis na taj korak moras da budes spreman na bezuslovno davanje. naravno da ne bih nikog ostavila na cedilu, ali nikako to ne sme da bude one way odnos. sta vise, definitivno postoji i granica preko koje ne bih isla (tj. rekla bih "ja cu ti pomoci koliko god mogu ako ti odlucis da pomognes sebi, ali nema sanse da nastavim da ti pomazem ako ne zelis nista da promenis")

 

drago mi je sto imas takvo iskustvo, ali nemoj da generalizujes. 

To je kao reci nekom ko redovno daje prosjacima i pomaze siromasnima, kad se nadje u nevolji - e vidis ti si bezuslovno davao tako da se to puj pike ne vazi, sam se snadji. Naravno da roditelj bezuslovno daje ali to ne znaci da to svejedno ne treba postovati. Ako hoces mozes to gledati i sa sebicne strane - u kakvom drustvu zelis da zivis kad ostaris? Tamo gde te deca&rodjaci sutnu u ugao i puste da istrunes ili budu sa tobom do kraja? A slazem se da ovde ima puno licnog, jako su razlicite familije. 

 

rado bih čitala ovu temu na društvu. a inače mislim da ima dosta toga opšteg ovde, u smislu kulturno zadatog, pa je onda veoma teško iskoračiti iz tih zahteva. ne bih to redukovala na lično moralisanje. kod nas se ljudi skandalizuju kad čuju da neko nije ostavio sve što ima deci. čak, postoji taj implicitan zahtev da stari ljudi ne rasipaju u trećem dobu ono što su stekli, jer nekako krnje tu porodičnu akumulaciju koju treba ostaviti potomcima. u drugim kulturama sasvim je ok da se deci obezbedi minimum, i to uslovno. da se iškoluju, a ostalo da se stavi u trast ili razdeli ili prosto potroši i za to nije vezana stigma, nego naprotiv. kada se harmonizuju nekakva pravila u određenoj regiji (ne nužno u EU, uzmimo kraljevinu jugoslaviju), taj zahtev za približavanjem normi je najslabiji u naslednom i porodičnom pravu. tu se veoma slabo zahvata, nasleđivanje se razume kao privilegija. isto je i sa davanjem za života.

 

pitanje je i roditeljskih uloga u određenoj kulturi, kako roditelj sebe definiše kada više ne može da daje, ili još gore, kada mora da prima, osećaj krivice prema detetu kojem se konstantno ne daje (jer ono nema potrebe) - dočim se daje onom drugom, koje neradom generiše potrebe. da li davati po zaslugama ili po potrebama (u našoj kulturi mislim da je češće po potrebama). stvar se usložnjava kad su tri generacije u pitanju. 

 

pitanje je i koju formu primanje "sme" da ima. recimo, u našoj kulturi je prihvatljivije da roditelji dotiraju sina i snaju i njihovu decu (da im poklanjaju novac na ime pomoći), nego da snaja radi (čuva decu) za platu kod muževljevog brata. argument koji sam čula: ne mogu ja to njima da naplatim, ja bih decu kojoj sam strina čuvala za džabe. sad, šta to znači? radije bih primila milostinju nego zaradila u okvirima porodice? moralnije je da prima poklon (od članova porodice, zato što sama nema), nego da im da nešto za uzvrat (da se iste te pare daju na ime vrhunske brige o deci onoga koji poklanja).

 

(ako ima interesovanja, možda da se cela tema prebaci na društvo? dijasporski karakter teme možda se vidi na pitanju o našim doznakama iz inostranstva - što je baš komplikovano pitanje, antropološko (mislim) i svakojako, ali to niko još nije otvarao ...)

Ovo za minimalno za decu - mislim da tu ima i do srpske ekonomske situacije. Lako je isterati dete iz kuce kad napuni 18 godina ako moze da sa srednjom zaradi dovoljno za pristojan zivot ili finansira svoje studije radeci kao konobar u lokalnom kaficu. Mislim da je bilo i dosta vesti da se sada USA mediteranizuje - sve vise dece ostaje do kasnih 20tih u porodicnim domovima. 

 

A iz mog iskustva - roditelji nazalost uvek vise daju detetu koje manje radi, jerbo su mu vece potrebe. Opet, sta da kazem, njihove pare njihova stvar, Treba biti zahvalan i malo shvatiti da roditeljima nije lako gledati kako se dete muci pa kakvo god da je. 

 

I opet iz mog iskustva - a imam puno ali bas puno ovakvih primera u familiji - zaposljavanje (kod) prijatelja&familije nikad ne ispadne dobro. Postoji ta neka svest da gazda treba da se ponasa kao najbolji srpski domacin prema gostu a radnik da daje milijardu posto sebe, ko da je njegovo u pitanju. Zbog svega toga, kritika i promena nacina rada jako tesko ide pa ako nije funkcionisalo odlicno da pocetku (a nikad nece) poso ima samo da propada polako. Mnogo je bolje pomoci tako sto ces da im nadjes posao kod nekog drugog. Sto je prava steta, vidim da ovi belci ovde na jugu itekako zaposljavaju familiju a posao je skroz profesionalan i funkcionise bolje nego kad zaposlis stranca.

 

 

sad vidim da je topic malo morbidan s moje strane/izvinjavam se/, privatan takodje/mozda se neko ovde I pronadje/ - naime, nakon sto su mi matorci vise puta rekli koliko su 'investirali' u moju malenkost - obdaniste, osnovna, srednja, pa cak I dve godine prava&ekonomije:), odlucim da ih obradujem 1 saloncem as a payback. naravno I mesecni dzeparac, od '91 do danas.

i tako pored svih mogucih racuna stavim sebi jos 1 monkey on my back - familiju u srbijici; nekad nisam imao dovoljno za rentu ili zdravstveno ili za veterinara ili za devojke ili zene ili parking tickets etc. ali sam uvek imao za one dole™

ali, ja se uvek menjam; oni su uvek konstantni™ - treba im lova.

neam pojma - dodje mi da sletim u surcin sa 1stapom za pecanje da ih proverbijalno naucim da se sami brinu o sebi?

Heh, morao sam sam jednom da objasnjavam da srbska predstava o gastarbajterskom zivotu nije bas bliska realnosti. Ne bi mi na pamet palo da doniram familiju da bi ziveli bolje od mene. Pomagati nije nicija obaveza vec dobro delo na kom trebas biti zahvalan. 

A za ove radno sposobne uvek ponudim da pomognem u nalazenju posla. Neces? Ok, tvoj izbor, al onda ne trazi od drugih da te izdrzavaju. 

[Leia]

Ovo mozda vazi u nekom idealnom svetu. Ne kaze se bezveze "prijatelje biras, familiju ne".

Kao sto manje poznata integralna verzija popularne izreke "krv nije voda" zapravo porucuje -

 

The blood of the covenant is thicker than the water of the womb.

[Leia]

neradom generiše potrebe.

ahaha ovo ubacujem u prigodnu konverzaciju prvom prilikom. generise potrebe nego sta, ali i roditeljima produzuje ulogu bezuslovnog davaoca koja bu trebala da se privede kraju tu negde oko punoletstva. tako se i stvaraju pomalo bolesni odnosi gde se matora deca i dalje dadiljaju, sto roditelji prihvataju jer zasto da se njihovo cedo muci dok je njih itd itd.

 

problem je sto u nasoj kulturi ljudi zapravo i nemaju neke licne preokupacije, hobi, drustveni zivot van familije, nego se sve vrti oko dece i babadeda, tako da ako se roditeljima uskrati to sveto pravo da brinu ostavljaju se na nekakvoj vetrometini i zivoti im gube smisao.

tako da je ta simbioza izmedju nesposobne i razmazene 30+ dece i njihovih ustreptalih i zabrinutih roditelja njima zapravo idealna, dok neko kome je to glupo moze samo da gleda sa strane i da se cudi.

[rajka]

pa srbija je u kao i u skoro svim drugim stvarima tacno izmedju razvijenog sveta (gde su ljudi nauceni da je na njima da obezbede sebi penziju, i postoji socjalni sistem za one cvrcke sto fail-uju) i treceg sveta gde su deca investicija u penziju i insurance policy. a onda se od 90-ih i to pervertiralo pa imas 40-godisnjake koji se izdrzavaju od roditeljskih penzija, a tu je i taj kulturni momenat da odrasle ljude nije sramota da od nekog zavise ili primaju milostinju (tj na to izdrzavanje ni ne gledaju kao milostinju nego kao neko svoje pravo). npr, jednom sam na nekom forumu naletela na zenu koja objasnjava kako ona dobija"platu" svaki mesec koju joj salje baba iz austrije, te je zadovoljna svojim prihodima. da, bas je tako rekla, plata.

[Leia]

da, bas je tako rekla, plata.

naravno, biti necije unuce je full time posao. zivo me zanima samo sta ce ti ljudi raditi kad te babe pomru, i uopste staraoci zanemocaju pa ne mogu vise da ispunjavaju svoju ulogu. bice veselo i jednima i drugima.

 

inace trend se siri zbog globalne krize, englezi kose cupaju, mediteranci malo manje, svako vec prema svom kulturnom obrascu -

http://www.theguardian.com/world/2014/mar/25/id-love-to-have-my-own-place-young-europeans-on-the-struggle-to-fly-the-nest

[Shan Jan]

Pocece da rade ili ce naci drugu budalu da ih izdrzava. Ima tu jako puno do toga kako su ih roditelji vaspitali i tretirali. 

[Leia]

Pocece da rade ili ce naci drugu budalu da ih izdrzava. Ima tu jako puno do toga kako su ih roditelji vaspitali i tretirali.

 

problem i jeste u tome sto je broj budala koje su spremne i rade da izdrzavaju nekog ko u zivotu dana nije proveo na poslu i njegove ostarele roditelje - vrlo ogranicen. a tek broj poslova za nekog ko se u 40toj odlucio da radi, i to u srbiji gde nema posla ni za najsposobnije...poprilicno tragicna perspektiva za sve ukljucene

[rajka]

naravno, biti necije unuce je full time posao. zivo me zanima samo sta ce ti ljudi raditi kad te babe pomru, i uopste staraoci zanemocaju pa ne mogu vise da ispunjavaju svoju ulogu. bice veselo i jednima i drugima.

inace trend se siri zbog globalne krize, englezi kose cupaju, mediteranci malo manje, svako vec prema svom kulturnom obrascu -http://www.theguardian.com/world/2014/mar/25/id-love-to-have-my-own-place-young-europeans-on-the-struggle-to-fly-the-nest

iz linka:

 

So when you wake up, you have your cappuccino; then you start working and you apply for jobs. You don't have to worry about the management of the house, which is nice.

 

But the problem is you don't feel empowered. And I think for us, for young people, it's really important to have the power to control your life and say: "I can do this. I can have a job but I can manage my private life as well."

to je ono sto ja nisam sigurna u vezi srbije. zbog cega ljudi ne rade sve sto je u njihovoj moci da se osecaju empowered. da li je u srbiji to non-issue, tj ljudi nemaju potrebu da budu samostalni, i samostalnost ne osecaju kao empowerment, ili su jednostavno neki /mnogi ljudi too far gone, i sada su jednostavno zavisni od pomoci i trajno izgubili bilo kakvu samoinicijativu. ok, primas pomoc par meseci dok se ne snadjes ili one-off povremeno, ali ne razumem tacno kako neko racionalizuje primanje pomoci 20 godina, u kontinuitetu, kao sto op navodi.

[radisa]

iz linka:

 

 

to je ono sto ja nisam sigurna u vezi srbije. zbog cega ljudi ne rade sve sto je u njihovoj moci da se osecaju empowered. da li je u srbiji to non-issue, tj ljudi nemaju potrebu da budu samostalni, i samostalnost ne osecaju kao empowerment, ili su jednostavno neki /mnogi ljudi too far gone, i sada su jednostavno zavisni od pomoci i trajno izgubili bilo kakvu samoinicijativu. ok, primas pomoc par meseci dok se ne snadjes ili one-off povremeno, ali ne razumem tacno kako neko racionalizuje primanje pomoci 20 godina, u kontinuitetu, kao sto op navodi.

 

Pa recimo da je neko otpoušten sa 55+ godina. Nema šanse da nađe posao (OK, teoretski ima, ali, to je u promilima), a ako i dočeka penziju (kako kad nema posla da preživi još tih 10 godina?), ona će biti trivijalno mala.

 

Imaš na temi o Raduloviću, jedan lep post o tome, a i ja imam slično iskustvo. Dakle, ti ljudi u Srbiji ne mogu drugačije, neo da ih neko pomaže.

[rajka]

ne govorim o ishodu. nego da li su uradili sve sto je u njihovoj moci da budu samostalni. ili su pristali na pomoc, pre nego sto su ucinili sve sto je u njihovoj mogucnosti. i da li sada, kada recimo zavise od nekog, i dalje se rade sve sto je u njihovoj moci da se osamostale, ili su se navikli na zavisan polozaj i vise se i ne trude.

[Shan Jan]

Mnoge stvari postaju jasnije kad shvatis da su to ljudi koji su izgubili svaku nadu da ce ikad moci da zive kao normalni ljudi.