radisa Posted January 18 Share Posted January 18 13 minutes ago, Hamlet Strašni said: Šolakov zabavnik ŠoalkĐilas zabavnik... Quote Link to comment
Braća Strugacki Posted January 18 Share Posted January 18 radiša, pomeni đilasa ako stigneš 1 Quote Link to comment
Filozof manijak Posted January 19 Share Posted January 19 Picoderski Nedeljni Glasnik Iz Bureta Quote Link to comment
Frank Pembleton Posted January 20 Share Posted January 20 On 7. 12. 2023. at 23:12, namenski said: Evo, castim te 1 reportazu, Vasko Ivanovic, Politika, neke '60-te... Reveal hidden contents OD NEMAČKOG ZAROBLJENIKA DO BEOGRAĐANINA ČOVEK NEMA GRANICA Zivot je najveća domovina čoveka, kaže Erih Deker, Nemac, naš zemljak Prilike se, polako ali sigurno menjaju. Možemo da investimo da nisu samo naši gastarbajteri u Nemackoj. Jedan Nemac gastarbajter, radi u Jugoslaviji. Zao mi je, ali, moraću da vam pokvarim početak: ja nisam gastarbajter. Ja sam Jugosloven. Jednak s vama, vašim kolegama, jednak sa svim radnim ljudima. Po slovu Ustava i zakona, punopravan gradjanin Jugoslavije. Već deset godina. Izvršite ispravku. Nisu ga pitali Zovem se Erih Deker. Rodjen sam 10. maja 1920. godine, u Lajpcigu. Po zanimanju sam scenograf. U Jugoslaviju nisam došao u tom svojstvu. U Jugoslaviju sam došao na mašini koju najstrasnije mrzim, koju najdublje prezirem na ratnoj mašini. I onda sam je mrzeo, kao i sada. Kao i svaku borbu, osim one koju čovek vodi da se približi drugom čoveku. Imao sam dvadeset godina a oni su počeli svetski rat, ne pitajući me. Slem nemačke vojske natukli su ml 1940. godine: Vrlo dobrols rekli su. Zderao sam ga s glave, zajedno's nesto kose, maja 1945. godine. Možda će biti dobro, pomislih All, strahovao sam. U ludilo koje se yove rat, sreća je sve to čoveka pomogne da makar jedan, dan jedan čas preživi, a ne načini zločin protiv drugog čoveka. Imao sam takvu sreci. Sve vreme rata proveo sam kao tehnički crtač karata u štabu regimente, pardon, u stabu puka. Godine 1943, stigao sam i u našu zemlju. Prvo Zagreb. Bio je jul ili, avgust žito je zrilo. Do tada, o Jugoslaviji nisam znao ništa. Osim da je na BaIkanu i da u toj zemlji živi neki strašan, divlji narod. Prvi put sam baš u Jugoslaviji, video mali voz. Prebacili su me u Sarajevo. Mali voz, orjentalna arhitektura i prelepa okolina Sarajeva, ošamutili su me potpuno. Vaši, odnosno, davno već, naši ljudi došli su kasni je, da me potpuno zbune, izbace iz ravnoteže, da bi mi, konačno, vratili samopouzdanje i kakvu takvu veru u ljude, koju sam sve vreme rata pokušavao da sačuvam, slikajući prirodu i lirske motive. Danima sam hodao po brdima. Iz ravnice iz koje sam došao, sve je za mene bilo novo, nezaboravno. Možda vam to zvuči čudno, jer ja još uvek govorim o vojniku okupatorske armije. I meni je bilo čudno. Ali, ja dotad nisam nikada video takvu zemlju, takve reke, takve šume. Ljudi su, velim, došli kasnije. Bilo je to ovako. I on je došao. U maju 1945. godine, naša, pardon, nacistička armija je kapitulirala. Fašizam je umro. Ja tada nisam bio antifašist. Ali, imao sam dvadeset i četiri godine i verovao sam da još treba da živim. Mrtva strana nije mogla biti moja strana to sam više osećao nego znao. Odveli su nas u zarobljenički logor u Našice. Još nisam verovao da sam preživio rat. Nisam verovao zato što još nisam sreo komesara, Kog komesara? Bilo kog komesara, Očekivao sam da se pojavi taj užasni čovek, crni čovek obavezno, razumete? Koji bljuje vatru i psovke i ima istovetne presude štampane hiljadama primeraka. Dani au prolazili, a on nije dosa. Sretao sam samo jednog mladića, dečaka skoro. Imao je uniformu, ali, bolje bi mu pristajala studentska bluza. Taj je video da sakupljamo trunje od duvana po džepovima. Pusite? (zapazili ste da nam je rekao vi), Ponudio nas je duvanom i cigaret papirom. Ponekad, kad smo bili mnogo umorni, da bi nam i po čašicu rakije. Bio je to komesar logora. Vi ste slikar, rekao mi je, i nas komandant je slikar. Pozvali su me u komandu. Da vidimo šta umete da radite, rekao je komandant. Cudno, rekao je. vi jos uvek umete da zapazite čoveka. To je više nego sto sam očekivao. Ostao sam u komandi, Crtao sam portrete za Prvi maj, zidne novine, pisao parole. Jes sam s njima istu hranu. To sam još i mogao da razumem (počeo sam bio ponešto da učim). Ali, jeo sam za istim stolom s njima, to je bilo previše. Jednoga dana svi iz komande otišli su na neku utakmicu. Posle pola sata ustanovio sam da je i stražar na utakmici. Pa ja, zarobljeni neprijateljski vojnik, ostao sam sam u komandi! Uhvatila me panika: šta ako se nešto rdjavo dogodi? Šta ako izbije požar? Sta... Gledao sam niz ulice laknulo mi je kad su se vratili. Kakvi su to ljudi, do djavola! Ne veruju oni, valjda, meni? Cekao sam da se ta misterija razjasni. Putovanje prvo i drugo “Culi ste za omladinsku akciju na pruzi Brčko - Banovići? “Čitao sam u novinama o tome. Tačnije, video sam neke fotografije. Krenućete tamo, rekao je komandant. Ovde je ausvajs, pardon, objava. Izveštavačete za vaše zarobljeničke novine sa pruge. Pravo je da nešto vaši zemljaci saznaju o zemlji koja ih hrani. Ko će ići sa mnom? Mislim... sigurno da nećete biti sami. Ne znam tačno, rekao je komandant. Ali, u tom pravcu putuje mnogo sveta. Ja sam razumeo da oni mene šalju bez stražara! Stigao sam na prugu Brčko – Banovici, rakli su mi: »Na osnovu ovog papira dobićete prenoćište hranu u brigadi u kojoj se zadesite. Prugu Brčko - Banovići, a jednog na drugi kraj. obišao sam pešice, mnogo pre nego sto je bila gotova. Video sam Bosnu u jesen i ja sam slikao, slikao. I slao izveštaje. Nije ni tako rdjavo, rekao je komandant. Sledeće godine, izveštavao sam s pruge Samac Sarajevo. Te iste godine, nama ratnim zarobljenicima je rečeno: >Oni koji su se ponašali kao ljudi, mogu, ako žele, da potpišu ugovor i da ostanu dve godine da rade kao slobodni radnici u Jugoslaviji. Ko ne žell, može odmah da krene svojoj kući. U svakom slučaju, više niste zarobljenici. Postarajte se da to više nikad i ne postanete.< Petnaest puta po dve godine Potpisao sam ugovor. Upućen sam u Beograd, na dužnost u scenografsko odeljenje Narodnog pozorišta Iste godine, na zahtev druga Bojana Stupice, prešao sam u Jugoslovensko dramsko. Posle dve godine moj je ugovor istekao i ja sam nameravao da se vratim u Nemačku. Pozvao me je Stupica i rekao: Čoveče, koga ćeš vraga tamo?« Kog ću vraga u svojoj zemlji? To me je začudilo, u prvi mah. A onda sam razumeo da sam ja nekome potreban. I više od toga: da meni veruju. Da računaju sa mnom! Teško je izneveriti ljude koji računaju s tobom, Osim toga, začeo se jedan život koji nisam bio isplanirao. Ostao sam dvadeset godina u Jugoslovenskom dramskom. Prošao sam put od crtača do šefa radionice, Bez laktova... pardon, bez laktanja. Samo radom, molim! Možda će zvučati neobično ono što kažem, ali, mene je i partijska organizacija podržala, to jest, kad sam kandidovan za šefa radionice, podržali su me To sam hteo da kažem. Kasnije sam prešao u Narodno pozorište. I eto, prošlo je trideset godina. Ne, nije prošlo. Ništa nije prošlo što ostavi traga. U međuvremenu, bavio sam se slikarstvom. Imao sam tri izložbe. Ljudi su bili ljubazni prema meni. Objavljivao sam crteže u NIN-u i ne kim drugim časopisima. Prvi plakat JAT-a ja sam načinio. Možda vam se čini da to nije ništa osobito. Ali, jeste! Ja to znam. Prvi plakat Jugoslovenskog aerotransporta! Od pre deset godina sam državljanin Jugoslavije. Dogovorili smo se da ispravite ono o gastarbajterima. O, da! Bio sam nekoliko puta u Nemačkoj. Dobro žive, dobro. Ali, čovek ne može dugo tamo gde nije njegov svet. Drukčiji nam je ritam, navike, humor. Čak i lju baznosti su meni drugačije, o manama da i ne govorim. Mi Jugosloveni... Počeću da vas učim. A zapravo, hteo bih da kažem: život je najveća domovina čoveka. Coveku nema granica. Pre dvadeset i pet godina sam se oženio. Da, da, imam stan. Mali stan i mnogo prijatelja. I dalje volim da lutam prirodom. Ako imate vremena, krenite je dnog dana sa našim društvom, Pokazaću vam najlepša mesta u Sumadiji, najzelenije proplanke koje ste ikada videli. Sa Erihom Dekerom čekao sam da se jednom, ko načno, upali to zeleno svetlo za pešake. Da nije bilo njega pretrčao bih odavno. Ali, nisam znao koliko je njemu još u sećanju da smo mi sa Balkana i čekao sam. Kao što je red. Oni su ludi ako misle da ću ja ovde da trunem, dok im padne na pamet da upale to zeleno svetlo. Prošišajmo, u blizini nema milicionera rekao je Jugosloven Erih Deker. I zaista je prošišao. I, secanje na jedno najmanje 50-ak velikih zapadnobalkanskih novinasrskih/reporterskih imena, od Vardara do Triglava... Vidim da ga citiraš često... Quote Link to comment
namenski Posted January 20 Share Posted January 20 4 minutes ago, Frank Pembleton said: Vidim da ga citiraš često... Ne sa nekom specijalnom namerom, 1 od mnostva dobrih novinara nekih proslih vremena, jednostavno mi se nasao pod rukom, kompletirao sam neke knjige... Sta je bre ovo na slici??? Quote Link to comment
Frank Pembleton Posted January 20 Share Posted January 20 4 minutes ago, namenski said: Ne sa nekom specijalnom namerom, 1 od mnostva dobrih novinara nekih proslih vremena, jednostavno mi se nasao pod rukom, kompletirao sam neke knjige... Sta je bre ovo na slici??? Pa Vasko.... To ti je godišnji bilten kuće Politika gde su se zaposleni fotomontažama sprdali jedni sa drugima, bukvalno od direktora do portira. I naravno niko ljut, niko uvređen. To je bilo dostignućetm a ne ovo sad gde obična šala u hodniku se pretvori u skandal epskih razmera... 1 Quote Link to comment
namenski Posted January 20 Share Posted January 20 1 minute ago, Frank Pembleton said: Pa Vasko.... O'ladi me covece ... Inace, steta sto to sto si dotakao, taj duh, nema ko da slozi u neku knjigu, sa sve pre WW2 i naravno posle novinarsko-novinskim detaljimatm... Sumatovac, Lipa... Presernova klet... Klub knjizevnika i Madera su precenjeni, duh nije ziveo tamo.... Quote Link to comment
Frank Pembleton Posted January 20 Share Posted January 20 1 hour ago, namenski said: O'ladi me covece ... Inace, steta sto to sto si dotakao, taj duh, nema ko da slozi u neku knjigu, sa sve pre WW2 i naravno posle novinarsko-novinskim detaljimatm... Sumatovac, Lipa... Presernova klet... Klub knjizevnika i Madera su precenjeni, duh nije ziveo tamo.... Šta da ti kažem on mi kum tj. mom ćaletu bio, a drugi je bio VIB. A ovo za kafane to je istina, ja sam bukvalno zaplakao kad je ono govedo kupilo Grmeč i otvorilo "šalter" za pljeke... Tada su novinari dolazili sa filološkog, pravnog itd. Kakva bre žurnalistika... Znam jednog što je došao sa "jugosvetske" književnosti i pisao pod pseudonimom "da ne upropasti svoju književnu karijeru"... Quote Link to comment
DejanMilč Posted January 25 Share Posted January 25 Petrović kaže da ljudi ne žele da sarađuju sa njim otkad je KRIK otkrio ko su mu poslovni partneri. 2 Quote Link to comment
goofs Posted January 25 Share Posted January 25 Dnevna doza srpskog tabloid novinara (preporuka da se odgleda do kraja) 1 Quote Link to comment
Recommended Posts
Join the conversation
You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.