Jump to content
IGNORED

Сречна слава, домaћине! Славијо је сто година...


Singer

Recommended Posts

U susret predstojecem periodu slava, popularnog ozderavanja icea i picea htedoh da pitam - slavite li slavu? Ako slavite, kako je slavite? Ako ne slavite zasto je ne slavite?Kakav ste izgradili odnos prema slavama?Secam se, ja sam za slave™ prvi put cuo tim nekim "masivnim importom" (tako sam doziveo ceo pokret vaskrsa slava) sredinom devedesetih kad su otvorenije pocele da se slave i narod da se poziva na iste uz pricu da su se slave uvek slavile ili je baka na kvar, barem, palila svecu. U crkvu se nije moglo, zbog partije.Mi smo isli kod kevinih roditelja "na rucak" uvek nesto malo iza Nove godine a ostalo mi u glavi da je Baba na kratko kresala svecu. Deda (potpukovnik JNA, dika i ponos komunizma) nije sedao za sto. Ostajao bi u dnevnoj sobi i "ignorisao" ceo dogadjaj tj. pravio bi se blesav... valjda? Mada, kazu, nikad nije branio...Godinama sam onda pratio kako slave ulaze u domove i kako se razvijaju iz godine u godinu, tumacenjima neukih ili nekih priucenih prica kojih su se, pak, setili neki sto su ih usput culi. Narod je krenuo da odmotava odbacene obicaje. Primera radi, ove godine je prase bilo na stolu. Sledece ne jer je ipak to posna slava pa ne ide. A ako je slava kao slava mrsna ove godine ide prase al sledece ne jer ako slava padne u utorak onda je posna jer je molitva...Kad smo se premotali do krajnjih granica paganskih obicaja?Danas sam u situaciji da posecujem toliko razlicite slave a da vise ne znam sta im je zajednicko? Na jednoj rke-koke muzika do zore i 100 ljudi da se vise u kuci ni ne slavi. Na drugoj vrlo svedeno, uz pice, kafu i kolace pod izgovorom da je to stara "beogradska" slava. Sve izmedju su one standardne sa meze i redom sa sve popom koji uzima "Koliko date al' ne ispod 100 evra da se ne obrukate!" za "pajanje" doma i slavskog kolaca.Za 10-15 godina (a plasim se da to ne uradi neko mnogo ranije) ce me rodjeno dete pitati;- Tata, jesmo mi Srbi?- Jesmo, sto pitas?- Pa zasto onda ne slavimo slavu?

Link to comment
  • Replies 129
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

  • kapetanm

    11

  • Turnbull

    10

  • ToniAdams

    5

  • Аврам Гојић

    5

Pa imaš teorije da su slave ili paganski ostatak, ili vezane za rani period hrišćanstva, tj svetac na čiji praznik je domaćin bogtepitakad primio hrišćanstvo, pa potomci taj dan praznuju. U svakom slučaju, porodično okupljanje, što i nije loše. Sad, vremenom, postalo je masovno obžderavanje i narod smatra da je to to. Moji poznanici su pre 4 godine preuzeli™ slavu, da bi ove godine rekli da neće više, možda iduće :isuse:edit: Kod nas se uvek slavilo, sad, kad su stariji izumrli porodično obeležimo da ih se setimo. Ne vidim što bi mi smetalo

Edited by kapetanm
Link to comment
Pa imaš teorije da su slave ili paganski ostatak, ili vezane za rani period hrišćanstva, tj svetac na čiji praznik je domaćin bogtepitakad primio hrišćanstvo, pa potomci taj dan praznuju. U svakom slučaju, porodično okupljanje, što i nije loše.
+1
Link to comment

Slavim svetog Stefana a to je uvijek mrsna slava posto pada u trapavu sedmicu.Oduvjek je to bio ručak za širu porodicu i prijatelje. Ništa spektakularno. Fora je što pada u drugi dan nakon Božića pa i nema toliko prežderavanja. Meni je gotovo uvijek isti. Pršut star godinu dana, pečenica od ove godine, jagnjeca corba, kuvana jagnjetina, pečenje, sitni kolači, nekakve salate.U Kninu smo imali vinograd pa su bile i ozbiljne kolicine vina i rakije komovice. I redovno nam je dolazio pop. Takav je bio obicaj kod nas.

Link to comment

Kod mene se to u SFRJ nije slavilo, a onda je devedesetih, sa retradicionalizacijom, počelo da se slavi. Moji su se mnogo mučili sa slavama - raspoređivali goste u tri dana, trapavili se sa ribom i ostalim posnim stvarima (Sv Nikola je u pitanju), rvali se sa ograničenjima i običajima, itd (tek su se godinama kasnije dosetili, i prebacili se na Sv Nikolu letnjeg - što im je olakšalo stvar sa hranom - nema posta, može svinja, može sve) . Od polovine novembra je u mojoj kući nastupao period haosa i uopšte jedne neverovatne malograđanske konforminističke panike. Verujem da je najbliži pandan kako srednjoškolci opsesiraju oko izbora garderobe, muzičkog ukusa, itd, da ne naprave neki pogrešan korak i kažu, urade nešto što nije kul u njihovoj vršnjačkoj sredini. To je bio tužan i jadan prizor, i delimično je obojio moju sliku devedesetih - odrasli ljudi koji se najdenom ponašaju kao deca, koja su, kako je neko pametniji od mene već primetio, čudovišta konformizma. (Pritom, to je bila vrsta organizacije i provoda kojom se moji uopšte nisu bavili osamdesetih - tad su to bile neke večerinke sa prijateljima, i tako to, a sad odjednom, gomile ljudi koje treba opslužiti. Nisu ni najmanje uživali u svemu tome, to je bila obaveza pred svetom.)Sve je to bilo vrlo jadno i tužno.Naravno, druga je priča u porodicama gde su se slave oduvek slavile, i gde je to prosto spontani izraz društvenosti i svakodenvnog života, tj- žive, a ne izmaštane tradicije - a ne nešto izveštačeno i nategnuto kao što je bilo kod mojih.Inače, devedesetih se stalno išlo na neke slave, pa čak i mi kao srednjoškolci smo išli na puno njih, jedni kod drugih, na džabe klopu i piće. Posle se to proredilo. Drugari se odselili od roditelja i kod njih ostavili i slave. Umesto slava došli su dečiji rođendani, igraonice, itsl. i moram da priznam da sma lično zahvalan bobu i sv Nikoli na takvom razvoju događaja.

Edited by Syme
Link to comment

ne slavim, da slavim bio bi sveti stefan (nautiluse, zemo!), ali imam krug prijatelja kod kojih rado odlazim na slavu. ne vidim sta ima tu lose.

Edited by ToniAdams
Link to comment

Dedovi politički komesari uglavnom nisu svečarski pravili slave, već su to bile skromne trpeze sa okupljanjem najužih i najdražih članova familije. S tim što je majčin otac po prirodi bio veseliji pa je pozivao i komšiluk tu i tamo, dok je otac oca bio strožiji i autoritativniji po tom pitanju i nema šanse da mu u kuću dođe na taj dan iko osim najbližih. Naravno, sve se odvijalo bez ikakvih hristorijentisanih ukrasa i ikonografije, bez kiča U neku ruku, baš onako hrišćanski.Nakon večere su se čitali odlomci iz knjige "11. krajiška brigada" i najpoletnije pesme ciklusa narodnooslobodilačke poezije. Nama, deci, redovno je pokazivan ratni plen u vidu nemačkog kompasa, lugera sa SS posvetama, probušenih šlemova i tada već zarđalih noževa. Po odlasku se u dvorištu puštala krv iz dlanova i zaklinjalo se da nećemo dozvoliti da iko razori Jugoslaviju, ni spolja ni iznutra, i nagađalo kako je lepo biti na vojnoj akademiji, inspiraciju crpevši iz armijskog časopisa "Vojska". Nažalost, događaji su nas pretekli, nismo na vreme odrasli.

Link to comment
Kod mene se to u SFRJ nije slavilo. Od polovine novembra je u mojoj kući nastupao period haosa i uopšte jedne neverovatne malograđanske konforminističke panike. Verujem da je najbliži pandan kako srednjoškolci opsesiraju oko izbora garderobe, muzičkog ukusa, itd, da ne naprave neki pogrešan korak i kažu, urade nešto što nije kul u njihovoj vršnjačkoj sredini. To je bio tužan i jadan prizor, i delimično je obojio moju sliku devedesetih - odrasli ljudi koji se najdenom ponašaju kao deca, koja su, kako je neko pametniji od mene već primetio, čudovišta konformizma. (Pritom, to je bila vrsta organizacije i provoda kojom se moji uopšte nisu bavili osamdesetih - tad su to bile neke večerinke sa prijateljima, i tako to, a sad odjednom, gomile ljudi koje treba opslužiti. Nisu ni najmanje uživali u svemu tome, to je bila obaveza pred svetom.)Sve je to bilo vrlo jadno i tužno.
My point exactly.Moja porodicna slava je sv. Arandjel sa obe strane. Tatin ujak je svake godine pravio slavu samo za najblizu porodicu, pa je to prva slava na koju sam isla s obzirom da su slavili i za vreme SFRJ. Naravno, ja tada nisam ni znala sta je to zapravo slava.Mi smo poceli u kuci da slavimo posle smrti moga oca jer je mama insistirala da su oni diskutovali o tome da pocnu da slave slavu a mi to nismo dovodili u pitanje. Pridrzava se od tada da sredom i petkom pravi posno, a ostalim danima mrsno. Ranijih godina se pravilo u 2-3 dana, familija, pa prijatelji itd. ali smo odustali od toga iz vise razloga. Sadakod mame dolazi samo najuza porodica. Problem je sto ona ima podeljen stav, s jedne strane ne bi ni pravila za stotine ljudi a sa druge "sta ce reci komsiluk sto smo slavili bez fanfara".Sad, sa suprugom slavim sv. Djordja jer njemu to znaci, ali sa najuzim krugom porodice i prijatelja. Smatram da je slava kucni praznik, bez prezderavanja i opijanja, a kome se tako ne svidja, ne mora ni da dodje.Slave jesu paganski obicaj, i ne postoje nigde osim kod Srba u ovom obliku, ali do ponovnog "budjenja" pravoslavlja ne secam se da je bilo slavljenja po kafanama, sa muzikom i 500 gostiju, mozda samo god gazda Ivka. Prema onome sto sam procitala, bar sto se Beograda tice, jeste bilo samo kafa i kolaci. Moji, po selima, takodje ne prave feste od toga, nego se slavi u krugu porodice.
Link to comment
ne slavim, da slavim bio bi sveti stefan (nautiluse, zemo!), ali imam krug prijatelja kod kojih rado odlazim na slavu. ne vidim sta ima tu lose.
Ako je pitanje upućeno meni - nema baš ništa. Snijeg pada na behar, na voće, neka slavi šta god koji hoće.Moje lično iskustvo sa slavma prosto nije naročito prijatno, i nisam u njima uživao, posebno ne u svojoj kući. Najbolje slave su mi bile kad odem kod drugara na sprat, njegovi dole primaju goste, a mi maznemo ribu i kolače, nalivamo se Gameom i slušamo Paradise Lost. Ali jasno, to i nisu bile slave, nego bivisibathedovska okupljanja koja su na slavi samo parazitirala.Ne sumnjam da ima i vrlo drugačijih iskustava.
Link to comment

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
×
×
  • Create New...