Kritika savremenog ateizma

[Leia]

Civilizacija im nameće toleranciju, kao pristojno rešenje koje će ih sprečiti da se pobiju, medjutim, vernik koji zna da je njegova vera jedini put u spasenje ne sme dopustiti  da  njegov brat, nevernik, propadne u svom neznanju. Pazi, Večno i apsolutno spasenje je u igri, ozbiljne stvari. Tu nema mesta za hiljadu cvetova.

Dalje, zamisli da su svi ljudi na planeti srećni vernici koji, eto, koliko sutra, odlaze u raj a samo jedan čovek još uvek zastupa nekakav ateizam. I pored sve tolerancije i samilosti koje ti bi ti vernici mogli da nadju u svojim srcima, na kraju mu ne bi dozvolili da se ne spase. Morali bi da ga poprave. U obrnutoj situaciji, ateisti bi svoje "popravljanje" vernika pravdali zdravim razumom, ospravljenjem zabluda i slično. Ako je Istina Dobra, jbg, ne smem je čuvati za sebe, štaviše, moram je deliti, šta više, moram je nametnuti i onom ko ne zna da su neki lekovi gorki.

Svakako, to se odnosi na avramske religije i zadrte ateiste, stari mnogobošci su bili mnogo tolerantniji.

Nekakav optimistički agnosticizam je, takodje, pogodan za toleranciju.

ah pa dobro naravno, samo notiram da sa necivilizovanima biram da ne opstim, sve dobre namere mogu da zadrze za sebe (ili da ih pohrane tamo gde sunce ne sija).

 

sa civilizovanima kako vernicima tako i ateistima nemam problema.

[Leia]

možda je ateizam u suštini predvorje istinske religioznosti.

s obzirom da je rec o verovanju, samo udri. s racionalne pozicije odmah da ti kazem, nije.

[Bujodrag]

. Credo quia absurdum est никад није избачено; конструкт бога је истесан и углачан управо тако да се не може ни доказати ни побити. 

E, ali to nije izraz birokratske lukavosti ranih teologa, to je jedno od najvažnijih, najkomplikovanijih i najoriginalnijih pitanja vere. (Zapostavljeno, naravno, jer je trn u oku mnogim misliocima a naročito mnogim teolozima.)

 

Šta je Bogu stalo do logike? On je iznad nje, jer je njen tvorac.

Zar ne?

Ne?

 

Kakav je to tunjavi bog koji se muči da reši logičke probleme?

Kakva je to labava logika koja zavisi od hirova nekakvog boga?

 

Ako te ta problematika zanima, čitaj Lava Šestova, jednog vrlo hrabrog filozofa koji se logikom borio protiv logike.

[Bujodrag]

@slow

Bobom se imenuje iz poštovanja prema pokojnom Sokratu.

[Indy]

Siti se ispricasmo, a "nema razgovora".

 

 

Sent from my iPhone using Tapatalk

[Bujodrag]

Jakako.

Ništa lepše od zavaravanja gladi.

 

Sent from my C6603 using Tapatalk

[Indy]

Au, sto si ti dubok!

 

 

Sent from my iPhone using Tapatalk

[Bujodrag]

I mudar k'o tetka.

[Lord Protector]

@slow

Bobom se imenuje iz poštovanja prema pokojnom Sokratu.

 

Čekaj, pa Sokrat je imao svog demona koji mu šapuće na uvo?

[Aion]

@slow

Bobom se imenuje iz poštovanja prema pokojnom Sokratu.

 

Zasto Sokratu? Ja bob nekako vise vezujem za Pitagoru.

[Bujodrag]

Zasto Sokratu? Ja bob nekako vise vezujem za Pitagoru.

Zato što je on govorio "Tako mi boba" iz razloga,  manje više, koje navodi slow. Navodno, to nije bila neuobičajena praksa u to vreme: da se olakone priziva bog nego da se koristi neka reč koja slično zvuči. Dakle, bob je prevod neke teosolike grčke reči. Naravno, udeo sokratovske sprdnje u svemu tome je pozamašan. Na kraju krajeva, optužen je zbog ateizma. 

 

Pitagora je bio polusektaš koji je ozbiljno shvatao  tadašnje magijske tabue. 

[Lord Protector]

.

[Lord Protector]

Sokrat je bio optužen za nepoštovanje bogova ali je ta optužba bila lažna. Ja iz toga ne bih izvodio njegov ateizam. Mislim da je i kao Platon bio sklon reformisanju religije i važećeg partenona. Platon se često bavio tom vrstom inženjeringa...u religiji, državi, umetnosti.

Vrlo teško je govoriti o grčkoj religioznosti, posebno tako složenih ličnosti kao što su Sokrat i Platon. Možda bih njihovu religioznost najbiže okarakterisao kantovskom ''religijom unutar granica čistog uma''. Kod Sokrata je presudan unutrašnji glas, demon, kako ga je on nazivao, koji mu je govorio šta da čini a šta ne. Platon je definitivno smatrao da je Um (onako kako su ga videli stari Grci, dakle kao kosmički red i sveprožimajuća logičnost) Bog, i nije ga ograničavao samo na ljudski razum i materijalni svet već ga je ''transcendentirao'' u svet ideja. Definitivno su smatrali da postoji drugost ovozemaljske pojavnosti, i da je ta drugost višeg reda u kvalitativnom smislu.

Edited February 17, 2014 by slow

[Bujodrag]

Sokrat je  zgodan za učitavanje, na njega su se pozivali i zadrti platoničari ali i autarkični kinici kao i smerni stoičari. Našao bi se neko da u Sokratu nadje i izvor modernog skepticizma, ako zatreba.

 

A, što se tiče optužbi, pa, nije da nije bilo istine u njima. Pazi, u pitanju je V vek pne, Sokratovi sugradjani su bili religiozni na način prlično drugačiji od našeg shvatanja religioznosti. Oni su na svoje bogove gladali kao na aktivne, vrlo moćne i svojevoljne sudeonike aktuelnih dešavanja. Takve bogove su ljudi, za svoje ciljeve, pokušavali da molitvama i žrtvama umilostive, ubede, nagovore, pa čak i da ucene ili prevare. Sokratovi sugradjani su, pri tom, u par decenija videli sjajan uspon i sumorni pad sopstvenog polisa. E, u takvoj sredini, Sokrat im priča o Dobru,  o Vrlini,  o Pravednosti, o nekakvim kategorijama koje moraju važiti  nužno. Čak ih uči, na buduću radost Spinoze, da je znanje dovoljno za vrlinu. Par decenija ranije, Atinjani su ismejali te, za svaki slučaj, prognali Anaksagoru, jer je pokušao da im proturi ideju o nekakvom opštem Umu. E, za takve ljude Sokrat nije bio daleko od mrskog ateiste, čudi me da su ga i toliko trpeli.

 Sad, njegov uticaj se, na kraju, pokazao jačim, ljudi su postepeno promenili svoja shvatanja. Ideja koja je otvorila put neoplatoničarima i hrišćanstvu, da je Zevs vrhovni Bog i da vlada mudro i pravedno u skladu s Nužnošću je kasnija konstrukcija filozofa i pesnika, 

 

(er, ovaj, uh..panteon, ne partenon)

[расејан]

(er, ovaj, uh..panteon, ne partenon)

 

Еф, овај, је ли и оно аутаркични требало да буде аутархични (склони самовлашћу, како год да се то уклапало у контекст) или аутистични, или нешто друго аут_____ично?

 

Него, ствар која ме од васцеле историје понајвише занима је управо то како мучени филозоф најебе због својих идеја, а онда те идеје живну отприлике кад га црви доврше, и на крају он дође на своје. Као морални, дакле мртав, победник.

 

Тај механизам којим се идеје шире, то је чудо једно, и понекад бих волео да знам како то ради. С друге стране, све ми се чини да је то већ проваљено, иначе не бисмо у речнику имали пропаганду, рекламу и индоктринацију.