Јуче препричавам жени која је из тих крајева емисију. Четници хрвати клали фратре комунисте. Каже она, јел то нека паралелна димензија.

И на крају нациста који денунцира другог нацисту у Аргентини после 50 година.

Као неки Монти Пајтон из пакла.

48 minutes ago, Hamlet Strašni said:

Јуче препричавам жени која је из тих крајева емисију. Четници хрвати клали фратре комунисте.

...

fratre komuniste koji su pred streljanje vikali "sve za boga i veliku hrvatsku". monti pajton u najboljem izdanju.

54 minutes ago, Hamlet Strašni said:

Јуче препричавам жени која је из тих крајева емисију. Четници хрвати клали фратре комунисте. Каже она, јел то нека паралелна димензија.

И на крају нациста који денунцира другог нацисту у Аргентини после 50 година.

Као неки Монти Пајтон из пакла.

Sve mi je bilo logicno (new but made sense) do onog idiota koji uopste bilo sta prica u Argentini, a ne da veze ko singerica bez ikakve potrebe/

On 13. 8. 2012. at 17:43, Prospero said:

Za dešifrovanje hvala Venoni.

Pozdrav svima. Odavno sam citao ove topic-e, bas su bile zanimljive diskusije. Zao mi je sto je generalno ovaj pdf "usporio", pa ne zamerite sto ozivljavam neke zaboravljene teme. Prospero mi je dao slagvort za clanak koji bih postavio. Voleo bih da cujem misljenje forumasa o ovome sto postavljam.

Izvorna gradja se nalazi u britanskom nacionalnom Arhivu, a okosnica clanka su, dekriptovane poruke nemackih jedinica i politicara na tlu okupirane Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. To su fondovi HW , DEFE, WO, CAB (Jic i COS), Prem itd. koji gotovo uopste nisu obradjeni u domacoj istoriografiji.

Ovo je deo clanka koji ceka objavljivanje pa su reference obrisane, ali autor i ja smo tu da odgovorimo i dodatno potkrepimo sve tvrdnje iznesene u istom.

Nadam se da ce clanak citaocima biti zanimljiv, te da ce biti zainteresovanih da se otvori dalja diskusija na temu.

Ултра и југословенско питање током другог светског рата

Током другог светског рата и деценијама касније, Ултра  је била најстроже чувана тајна. Реч је о операцији декриптовања немачких порука шифрованих најмодернијим машинама тога доба (Енигма и неморзеови Телепринтери) за које се сматрало да су непробојне. Ово фацинантно достигнуће Савезника и дан-данас заокупља интересовање многих истраживача и историчара широм света. Стотине наслова објављених претходних деценија обрађују различите обавештајне и техничке аспекте декриптовања немачких сигнала на бојиштима Европе и света, али се још увек недовољно зна о достигнућима Ултре на југословенским просторима. Да ли су савезници успели да декриптују поруке немачких јединица у Југославији? Какве информације су прикупљене, у ком обиму? Да ли су те информације коришћене од Савезника, на који начин и за коју сврху?

Овде ћемо покушати   да направимо кратак пресек догађаја и представимо слику ситуације у окупираној Југославији из перспективе Ултре и њених корисника.   За ову сврху коришћени су фондови Владине школе за декриптовање (HW), фонд британског Министарства Одбране(DEFE), фонд канцеларије Премијера (PREM), фонд  Министарства Рата (WO), фонд  сталног подсекретара Министарства спољних послова - обавештајна питања (FO 1093)   и фонд војнополитичких тела британске Владе (CAB, JIC, COS). Сви наведени фондови се чувају у британском Националном Архиву, Кју (TNA) a копије цитираних докумената су у поседу аутора.

Балкански кључеви и врсте обавештајних података о Југославији.

У време немачких операција на Балкану и у првој години окупације Југославије, током 1941,целокупна комуникација одвијала се преко тзв. „Red“ генералног кључа. Реч је о „авијацијском“ кључу који је коришћен током целог рата, а употребљавао се за најширу намену.Током немачког интензивног освајања додељиван је јединицама које још увек нису имале развијену сопствену регионалну Енигма мрежу комуникација. Илустрације ради, током целог рата је идентификовано преко 250 различитих кључева војске, авијације и морнарице, а до инвазије на Совјетски Савез регирстровано је укупно мање од 25 кључева на свим фронтовима. „Red“  је сматран  најважнијим кључем због обима дневног саобраћаја који је доносио и због тога што су криптолози преко њега остваривали продоре у  специфичније „оперативне“ кључеве како је рат одмицао.   Заправо, на врхунцу рада Блечли парка, током лета 1944 је на дневном нивоу пресретано и до 3000 сигнала, тзв. „Teile-ова“  од чега је чак 1000 припадало „Red“ кључу. („Teile“ – део дуже поруке. Један Енигма сигнал је био ограничен најчешће на  250-300 карактера . Поруке су се често састојале од по неколико сигнала,  „Teile-ова“).[1]

На тај начин су савезници, захваљујући успеху у првим данима светског рата[2], добијали информације и о ратишту наБалкану и у Југославији. Информације добијене на тај начин су биле оскудне и фрагментарне, али је то био први увид у дешавања на терену из ових извора. Регистрована су и два привремена армијска кључа (“Chuckoo” – у време инвазије Југославије, март- април 1941 и “Crow” – септембар- октобар 1941) који, због недостатка људства и  виших приоритета на другим фронтовима, никада нису декриптовани.

Kриптолози у Блечли Парку су установили  „рођачку блискост“ између регионалних кључева и да постоји опште правило  које се односи искључиво  на авијацијске кључеве -  да нови кључеви наслеђују особине општег кључа „Red“. Тако је установљено да су, почетком 1942 , од тог кључа на Балкану настала два медитеранска од којих ће један постати главни кључ авијације Југоистока („Gadfly“).  Овај кључ су, осим ваздухопловних формација, користили и официри за везу  при италијанској 2. Армији, генерал Глез фон Хостернау и други војни и политички ауторитети у Југославији.  „Gadfly“ је један од кључева који је релативно редовно пробијан али није у потпуности експлоатисан. Третиран је као истраживачки кључ - што значи да су технике декрипције коришћене првенствено у сврхе пробијања других и  важнијих  сродних кључева, а у много мањој мери из обавештајних разлога. У време капитулације Италије,   британски криптолози су привремено посветили већу пажњу потенцијалној обавештајној вредности коју је овај кључ носио; током последњих месеци 1943 је  третиран као кључ од  важности, да би му опет, од 1944, са ситуацијом на италијанском фронту и потребом за оперативним сазнањима добијеним из других медитеранских кључева, био додељен статус кључа који није од оперативног значаја.

Други медитерански кључ који је повремено давао информације и  са Балкана је “Primrose”. Користио се у комуникацијама по различитим питањима између ауторитета Балкана и команди Афричког фронта и Средоземља.

Вредна помена су и два кључа настала из „Gadfly“ крајем 1943, односно почетком 1944. То су кључеви ваздухопловне команде за Хрватску („Yak“) и Албанију („Llama“). Повремено су доносили корисне податке о дефетизму  и неборбености хрватских и других легионарских формација, операцијама против устаника и ефектима савезничког бомбардовања, али су сматрани кључевима од мале обавештајне вредности.

Практично до краја рата, највећи удео информација са Балкана носиле су информације добијене из  ових авијацијских кључева. Иако су пружале корисне и интересантне информације о политичким односима Немаца и Италијана и њихових сателита, односима према устаницима и међусобним односима устаника ови подаци су били фрагментарни, недовољни у обиму и важности и углавном су нудили посредне информације.  О догађају и ситуацији су најчешће извештавали они ауторитети који у њему нису лично учествовали или нису били непосредно заинтересовани за догађај о коме се извештава. [3]

 Први покушај пробоја у неки од балканских  армијских кључева се није догодио пре фебруара 1942.  Тај пробој је био комбинација криптографског успеха у продирању у сродне, медитеранске кључеве и мотивације инспирисане свакодневним написима у дневној штампи о борбама устаника широм Југославије.[4] Најважнији кључ тог времена је био „Raven“ коришћен од команде немачке 12. Армије, касније армијске групе Е. Заправо, као и већина армијских кључева, постојале су две подваријанте, тзв „општи кључ“ за различита административна и политичка питања  и оперативни или „штабни кључ“ претежно за планирање и вођење војних операција. Према доступним подацима[5] , „општи“ кључ је идентификован и пробијен  четири дана у марту, једном у априлу, четири дана у мају, три дана у јулу, једном у јулу  1942  и онда потпуно нестао до фебруара 1943. Штабни кључ је пробијен само један дан у мају 1942 и затим у амплитудама од једног  до пет декриптовања на месечном нивоу од 1943.

Овде је од значаја чињеница, коју би свакако требало имати у виду, да се поставка кључа на енигма машинама мењала на дневном нивоу, тако да су криптолози свакога дана морали изнова да пробијају шифру датог кључа.

 

Доступна  статистика Владине школе за декриптовање (Government Code&Chipher School) армијски енигма кључеви показали су се знатно отпорнијим  од авијацијских. Поређења ради, свега око 18% пресретнутих армијских сигнала је успешно декриптовано, док је авијацијских сигнала декриптовано око 50%.[6]

Током пролећа 1943 идентификован је и тзв. општи армијски кључ („Merlin“) који је повремено нудио информације и са Балкана, углавном о немачким односима са Италијанима. Од септембра 1943 је идентификован и релативно редовно пробијан и кључ који је доносио, вероватно најважније, оперативне информације из Југославије. То је био кључ Друге Оклопне армије („Wrynek“). Несумњиво да су криптографи овом кључу посветили највише пажње од свих балканских армијских кључева. Мада му никада није додељен статус оперативног кључа, односно кључа који је од довољне важности да се  декриптује свакодневно и у највећем могућем обиму - јер се то показало неисплативим са криптолошке тачке гледишта[7] -  овај кључ се  по значају може сврстати одмах иза главних авијацијских кључева „Red" и "Gadfly“.     

 Током лета и јесени 1943 информације су повремено добијане и  из кључева „Peregrine“ (кључ 7 SS дивизије, постојао између јуна и септембра 1943), “Quince”  (општи SS кључ, доносио је информације о активностима СС дивизија) “Shrike” (кључ армијске групе Б у Италији, давао је информације о анти-устаничким активностима у Истри и Словенији крајем 1943 - што је био део њене оперативне зоне). Поруке слате преко ових шифри су декриптоване нередовно и у великим амплитудама.

Британци су такође успели да декриптују и сигнале шифроване неморзеовим телепринтерима који су сматрани још сигурнијима од Енигма машина. Служиле су за комуникацију нацистичког врха и, по природи ствари, доносиле су информације од највећег значаја ( ови сигнали су познати као “Fish”).  Прва експериментална веза је откривена на релацији Атина – Беч пролећа 1942 (“TunnyFish”), а затим током јесени и на релацији Штраусберг – Солун (“CodeFish”). Средином 1943 идентификована је и релативно редовно пробијана веза Београд- Беч (“Gurnard”) коришћена од команде армијске групе Ф.

Мада поруке нису биле редовне и обимне као што је случај са Енигма сигналима, у питању су дневни извештаји највиших војних ауторитета са Балкана и комуникација са немачком Врховном Командом. Као такви, носили су најосетљивије информације, често од виталног, стратешког значаја. Ипак, као што је уопштено случај са  “Fish” мрежом, врло мали проценат саобраћаја је декриптован (мање од 10% свих ухваћених “Fish”  сигнала са свих ратишта, од пресретнутих 165.000 сигнала декриптовано је свега 13.500).[8]

На жалост, у  архиви Блечли Парка не постоје званичне процене колико је укупно сигнала декриптовано из Југославије. Од 1943 – када су први сигнали везани за Југославију послати оперативним командама – до краја рата, послато је око 800 порука по најразличитијим питањима о Југославији. Неке поруке су садржале по више сигнала (“Teilova”). Прилив информација током 1941 и 1942. је био значајно мањи него у каснијим годинама; са друге стране, та група сигнала ,сасвим јасно, представља само део декриптованог југословенског Ултра материјала. Неки сигнали су слати Премијеровој канцеларији, ратним министарствима и главном штабу SIS а да нису слати оперативним командама. Међусобним поређењем наведених извора може се доћи до оквирне процене. Број од око 5000-6000 укупно декриптованих сигнала током читавог рата се чини најреалнијим. Ипак, мора се узети у обзир и чињеница да је велика количина декриптованог материјала са свих ратишта  одбачена као потпуно безвредна са обавештајне тачке гледишта. Према релевантној документацији Блечли Парка, реч је о око 40% декриптованих сигнала.[9]  Узевши то у обзир, могуће је да је укупан број декрипата из Југославије (употребљивих и неупотребљивих) и нешто виши.

Треба имати у виду да је Балкан, из перспективе Блечли Парка, био ратиште које је током целог рата било врло ниског приоритета, увек испод главних фронтова у Африци, Италији, Француској и на Источном Фронту, чак и у периоду непосредно после капитулације Италије када је прилив информација  из Југославије био највећи за читав рат, или током лета и јесени 1944, када је совјетска војска дошла на границе Југославије а армијска група Е почела повлачење из Грчке.[10]

 Блечли никада није располагао довољним људством и техником да адекватно испрати и обради целокупни систем немачких комуникација па су пробоји у балканске комуникације покушавани само онда када је постојала велика вероватноћа да ће кључеви, не само бити успешно пробијени, већ и када се могла очекивати адекватна компензација за одвајање увек дефицитарних ресурса. Југословенска Ултра је, према томе, била више више производ ефективног коришћења неочекивано указане прилике него што је била производ систематичног труда.[11]

Са друге стране, Југославија је секундарно ратиште одакле је произведено највише Ултра сигнала, далеко више него што је то случај са Грчком, другим балканским земљама или земљама централне и северне Европе. Један од разлога је тај што су Немци на овим просторима били константно ангажовани у антиустаничким операцијама што је значајно повећало саобраћај ове врсте. Други разлог је, како аналитичари Блечли Парка наводе, далеко већи број почињених грешака и непридржавање прописаних правила за исправно коришћење Енигма машина од  немачких шифраната  у Југославији у односу на друга подручја. 

Ултра информације о Балкану, нарочито у прве две године рата, су биле фрагметарне, понекад контрадикторне, што се делом рефлектовало кроз збуњеност, не само  окупатора, већ и британских корисника Ултре.

Упркос томе,  могуће је у основним цртама издвојити главне теме које су окупирале Немце. То су конфликти Немаца са њиховим главним савезницима Италијанима због њихове супротне политике према Хрватима и Србима; однос према главним устаничким формацијама, њиховим вођама, активностима и незаобилазно питање колаборације; процена савезничких намера у вези искрцавања на Балкан.  Ове информације су само фрагмент онога што историографија познаје деценијама уназад, па се на овом месту нећемо бавити детаљним хронолошким приказом догађаја, али ћемо  истаћи најзанимљивије моменте и догађаје на начин на који их је видела Ултра.

Ситуација у Југославији из перспективе Ултре

 

Рани устанак у Србији у 1941 затекао је Немце неспремне. Четири посадне дивизије[12] половичног бројног стања стациониране у Србији и на граници са Хрватском  су биле недовољне да се немачке војне власти суоче са новом ситуацијом. Током септембра и октобра 1941 извештавано да су главни центри угрожени или под сталним притиском устаника[13], панично је јављано да устаници користе и противавионске топове[14] и извештавано је о борбама код Ваљева, Краљева, Чачка, Зворника.[15] Да би устанак ставили под контролу Немци су довели 342 и 113 дивизију, и 125. пук. Репресивне мере су биле тешке, вршена су масовна стрељања цивилног становништва, a 342. je била нарочито сурова.[16] 

Извештавано је и о борбама све већих размера на територији „НДХ“. Као главна жаришта означена су подручја око Сарајева, Добоја, Брода, Вишеграда и Бања Луке. Хрватске формације су се показале инфериорнима  и нису успевале да се самостално суоче са устаницима.[17]

У тој ситуацији, Хитлер средином септембра издаје наређење војним ауторитетима у Југославији да  предузму све мере за угушење устанка „националиста“.[18]  Заправо, у тим први месецима устанка, док је још владала конфузна ситуација на терену, немачки ауторитети на Балкану су имали тенденцију да све устаничке групе по инерцији називају „комунистима“ , што је била уобичајена пракса након инвазије на Совјетски Савез. [19]

Немци су очигледно и у наредном периоду имали проблеме да прецизно установе разнородне устаничке или наоружане групе.  У једном занимљивом документу генерал Хостернау означава све групе које би Немци требало да сматрају непријатељксим на територији „НДХ“. По његовом мишљењу команде у Југославији недовољно јасно разликују различите устаничке групе које су отворено или прикривено непријатељске према НДХ и Немцима. За њих је предложио да сви војно – политички аутиритети користе следеће називе :

1.      Комунисти, припадници партизанских формација или поједници за које је то јасно утврђено

2.      Устаници, све групе које су у отвореном рату против „НДХ“  и окупационих снага,односно  четници

3.      Анти-комунисти, формације које користе Италијани у операцијама против комуниста али који не признају „НДХ“, подржавају Дражу Михаиловића и активно се боре против Хрвата.

4.      Православни добровољци, формације у немачкој зони окупације које имају споразум са хрватским властима и држе се неутрално у односу на немачку окупациону силу или са њима учествују у акцијама против комуниста.[20]

И мада разне комунистичке групе јесу учествовале у устанку јесени 1941, чини се да су Немци у Србији далеко више пажње посветили потискивању „националиста“ и њиховог вође Драже Михаиловића.Сваки Михаиловићев покрет је пажљиво праћен, у децембру се веровало да се налази на територији „НДХ“ у околини Сарајева[21], а команда Југоистока се током 1942 забављала идејом о употреби специјалних антигерилских формација како би га заробила[22].  Са угушењем устанка у Србији, децембра 1941, тежиште главних устаничких акција се померило у Босну па Немци покрећу низ операција ради „пацификације“. Након успешно изведене операције Трио, пролећа 1942, устанак је привремено сломљен,[23] мада су постојале повремене саботаже, диверзијаме и ситни препади. Партизани су се повукли у западну Босну на граничну територију италијанске окупационе зоне а националисти су се притајили.

Отприлике у то време, раздор Италијана и Немаца изазван међусобно различитим односом према Србима и  Хрватима  постаје све очигледнији.[24] 

Генерал Хостернау се, на пример, током августа 1942 жалио : „држање италијанских трупа на  хрватском подручју је срамно. Они отворено симпатишу Србе“.[25]  У другом извештају је јављао: „Италијани покушавају да нас изиграју... и поткопају наш утицај код Хрвата“.[26] Када су  Италијани неочекивано омогућили партизанским бригадама у повлачењу из Херцеговине да продру у западну Босну, а касније нагло повукли своје гарнизоне ближе обали, Немци су то  објашњавали њиховом свесном намером да се угрозе Хрвати.[27]

Немачка Врховна Команда није одобравала ни италијанску тактику коришћења националиста у борби против комуниста  „јер су ти Срби природно наклоњени Михаиловићу“ и захтевала је да Италијани одустану од подржавања  тих формација. На пример, у разговорима Рибентропа са Мусолинијем и Варлимонта са Амброзијом од 25. до 27. фебруара 1943, Немци су као најважнији предмет спора са Италијанима на Балкану назначили њихов међусобно различит однос према Михаиловићевим снагама : Италијани наоружавају четнике док Немци покушавају да их разоружају или униште.[28]  Конфликт је достигао врхунац уочи операције „Шварц“ када су Немци ризиковали отворен сукоб са Италијанима да би разоружали и ухапсили четнике за које су мислили да одржавају везе са Михаиловићем.[29]

У сваком случају, од друге половине 1942. па све до рата, главна пажња Немаца је усмерена на подручје „НДХ“. За њих је то пре свега био политички проблем, јер је Хитлер доследно подржавао „окрутни и  злочиначки усташки режим који је стално изазивао невоље масакрирањем Срба и тиме потпаљивао на устанак већ примирена подручја“. Хрвати су се заузврат показали потпуно неспособним да сами успоставе мир  у својој „држави“. Драматични извештаји о непостојању никаквог ауторитета „хрватске власти“ међу становништвом, жалбе на слаб одзив за регрутацију и  бојкотовање званичника су били све учесталији.[30] 

Извештавало се да ни комунисти ни четници не  толеришу представнике власти  на својој територији, да се активно омета жетва, да је велики део хрватске територије под стварном контролом комуниста или четника. Јављано је да су хрватске формације деморалисане, слабе војне способности и да јединице често дозвољавају да буду разоружане готово без отпора.[31] Због тога током септембра 1942, Хитлер доноси одлуку да појача немачко присуство у Хрватској - „из политичких разлога“.[32]

До краја 1942, хрватска држава је била у потпуном расулу, а након пораза код Ел Аламејна и успешно изведене операције „Torch“, новембра 1942, немачка позиција на Балкану се драматично погоршала. Савезници су дошли у ситуацију да озбиљно припрете немачким позицијама у Егеју и на Балкану. Опасност савезничког искрцавања на том подручју је сада био важан проблем за Хитлера и његову врховну команду. Издајући наређење за уништење устаника у Југославији и Грчкој, Хитлер се позвао на  јако савезништво устаника са „Aнгло-саксонцима“ те да су ове операције неопходан предуслов за успешно одбијање савезничке инвазије – за коју је био „уверен“ да ће се ускоро и догодити.[33]

У тим околностима Немци одлучују да покрену низ операција против „устаника свих боја“, што им је била важна преокупација током прве половине 1943.

Прва, операција „Вајс“, састављена из три подоперације, била је усмерена примарно против комуниста у „Бихаћкој републици“ док је операција „Шварц“ је планирана пре свега ради уништења националиста.  Операције су спроведене само са делимичним успехом. „Бихаћка република“ је брзо уништена, претња рудницима у околини Мостара је отклоњена (важан мотив Немаца у овим операцијама), али је добар део партизанских снага успео да избегне уништење.[34] Након „успешно спроведене“ операције Вајс, Немци одлучују да се коначно обрачунају и са националистима. Због суревњивости према Италијанима и уверења да они имају тајни договор са Михаиловићем на штету немачких интереса,  повод за почетак операције је био исценирани напад четника на јединице СС Принц Еуген у Херцеговини.[35] Према депеши Варлимонта, Михаиловић је остварио велики успех у окретању Италијана против Немаца: „Италијани штите четнике и не дозвољавају да ови буду уништени“.[36]

 Све јединице за које се сумњало да су под Михаиловићевом командом морале су бити уништене или заробљене, без обзира на то да ли се налазе у зони операција или не. Већ у првим данима операције, заробљен је велики број црногорских и херцеговачких четника. Заробљен је и Павле Ђуришић са комплетним штабом у Црној Гори.[37] Ипак, главнина четничких јединица је успела да избегне немачки обруч и повуче се у Србију.[38]

Партизани су прошли лошије. 15000 партизана је ухваћено у обруч у кањону Пиве[39] и само је малом броју пошло за руком да се спасе. Према немачким проценама, партизани су имали 12000-13000 погинулих, четници 3764 заробљених и 17 погинулих, а немачки губици су 583 прогинула, 1760 рањена и 425 несталих.[40]  Остаци партизанске главнине су се раштркали по Босни, заузели накратко без отпора хрватске гарнизоне у Власеници, Варешу Какању,Зворнику и затим се повукли пред Немцима у Западну Босну.[41]

У позадини ових главних збивања вођене су герилске и саботажне активности устаника у различитим деловима земље.  Упркос широко распрострањеном мишљењу, највећи део саботажа и диверзија је наносио незнатну или никакву штету окупационим снагама. Нападани су углавном циљеви од трећеразредног значаја, попут акција на станице у Бановој Јарузи, на пругу код Завидовића, Високог или Хан Пијеска, Штитковцима или Петровцу, или попут препада и разарања патролних станица и кидања каблова око Загреба, Карловца и у деловима Славоније. Комунисти су по сваку цену желели да „контролишу“ Турбе, четници су нападали „виталне пруге“  у источној Србији и Лазаревцу.

Било је и смисленијих саботажа и акција али у много мањој мери. Од  септембра 1942,  пруга Брод - Сарајево и  Мостар - Дубровник је била под сталним притиском устаника – пруге су наизменично нападали  партизани и националисти. Био је угрожен рудник боксита надомак Мостара .У једном тренутку, устаници су дошли надомак Мостара и Сарајева и угрожавали су снабдевање..[42] У новембру 1942 је интензитет саботажа повећан, нападана је пруга Београд – Загреб, срушен је и мост код Брода, а пруга Сарајево – Брод је разорена на неколико места.[43] Крајем 1942. и почетком 1943, Немци бележе пораст партизанских активности у Далмацији, Хрватској око Загреба и у западној Босни.[44]

У Србији су покренуте интензивне саботаже на железницама од септембра 1942. Извођене су саботажне операције на пругама у бугарској окупационој зони – пруга Ниш-Софија у на главној прузи у Македонији и на комуникацијама у источној Босни, а нешто касније  почело се са нападима на главну пругу Београд-Ниш-Солун. Извештено је да „Немци стрепе од Михаиловића и да покрећу масовне репресалије“. У фебруару 1943, због превелике опасности, укинут је ноћни саобраћај Београд-Ниш-Скопље. Рушена је са успехом и пруга Краљево – Рашка, саботиран рудник Лиса и вршене су саботаже и напади на барже на Дунаву.[45]

Командант Југоистока је у марту 1943 тражио да се примене најдрастичније мере како би се одржала под контролом главна пруга (Београд – Солун) ради транспорта трупа и снабдевања снага у Грчкој.[46] Крајем јула је срушен мост на комуникацији Вишеград – Краљево чиме је на дужи период је прекинут  саобраћај,[47] вршене су интензивне саботаже на прузи Сарајево – Брод и Сарајево – Вишеград. У једном моменту притисак је био толики да је снабдевање морало да се врши из ваздуха.[48] Немачка прислушна служба је сазнала да је Михаиловић наредио саботаже широког обима „у католичким деловима земље“[49], што су Немци схватили као још једну индикацију иминентног искрцавања Савезника.[50] 

Најинтензивније су ипак биле партизанске саботаже у италијанској окупационој зони, делом и због тога  што су Италијани препустили Хрватима чување свих комуникација, осим пруге Мостар-Плоче и Шибеник – Огулин.[51] Уништавани су путеви код Примоштена, Трогира и Шибеника и мањи мостови код Метковића.[52] 

Идентификација герилских група које су извршиле одређени напад није једноставна јер су у Ултра сигналима све оне представљене најчешће као герилци или устаници без ближег одређења. Али нема сумње да је највећи број напада у далматинским областима, Истри, хрватским областима ближе Загребу и Славонији  дело партизанских формација.

У време капитулације Италије, активности и четника и партизана су додатно интензивиране. Заправо, од позног лета па до краја 1943 оне су достигле врхунац. Партизани су освојили Лудбрег, Бијељину, Грачаницу, Омиш[53] , упорно, мада неуспешно, нападали Травник[54], заузели без отпора гарнизоне са хрватском посадом Ливно, Дувно, Прозор,Трогир, Сански Мост, Гламоч и Тузлу[55]; пришли надомак Загребу и Карловцу, Љубљани и Огулину[56] - мада ни једно од ових већих центара нису освојили. Гарнизоне Г.Вакуф, Босански Петровац  и Врточе су извесно време држали под опсадом  a хрватски гарнизон у Госпићу засипали тешком артиљеријском ватром. [57]

Нападана је пруга Приједор – Нови и Приједор – Бањалука[58], путеви и пруге у Далмацији, код Сплита,Дрниша и Шибеника.[59] Саобраћај код Загреба је обустављен а сам град потпуно изолован, рушени су мостови и кидане су пруге код Карловца, Сиска, Вараждина, Славонске Пожеге, Копривнице,Брчког, Слатине и Вировитице.[60]

У источнијем делу земље, напади на окупаторске трупе, комуникације и гарнизоне су, током септембра и октобра,  биле значајно интензивиране. Широм Србије националисти су нападали осовинске позиције и комуникације.[61] Извештено је да Михаиловић „по први пут“ напада  крупне немачке јединице[62] па су Немци поверовали да је подигнут општи устанак.[63] Нападани су гарнизони у Пријепољу и Црној Гори и до краја септембра четници су успели  на кратко да овладају већим делом приобалног  појаса до Дубровника.[64]  Освојен је Вишеград.[65] Створен је широки фронт од Сарајева до Брода. Немци су страховали да ће бити збрисани Добој, Дервента, Травник и  Сарајево.[66] Ради консолидовања фронта као појачање су хитно послати 92 (моторизовани) гренадирски пук и 901. резервни пешадијски (оклопно гренадирски!) пук.[67]

Командант Југоистока је средином октобра морао да извести  „о живој активности устаника широм земље“.[68]

Националисти су имали улогу и у Которском заливу и у Дубровнику, где су се заједно са Италијанима супротстављали Немцима. Оружани отпор у Котору је био најдуготрајнији, а немачка коначна окупација  Дубровника је пролонгирана због тога што Немци нису имали довољно трупа да коначно сломе отпор. Четници из Дубровника су отворено упућивали претње да ће ликвидирати сваког Немца који покуша да уђе у град.[69]

Главни разлог за овај привремени успех „устаника“ је свакако то што је главнина немачких снага испуњавала примарни циљ у том моменту: разоружавање Италијана и овладавање кључним позицијама на приобаљу(у ишчекивању Савезничког искрцавања. Нису имали  довољно људства да се озбиљно позабаве устаницима.

У немачкој позадини, дубоко у унутрашњости Босне и Хрватске  остале су  369. и 373. легионарске (хрватске) дивизије.  187 и 173 дивизија су стациониране у Славонији „више због војног банкротсва Павелића него из било ког другог разлога“.[70] То је практично значило препуштање великог дела унутрашњости устаницима а што је, у немачким очима, било једнако отвореном позиву на инвазију.

Након што су успешно успоставили контролу над областима које су претходно држале италијанске трупе, и пошто су додатне снаге током октобра стигле на Балкан, Вермахт се упустио у низ "антиустаничких" (,заправо -антипартизанских)  операција.[71] Оне су заправо више личиле на  френетичну јурњаву од Сјенице до Карловца и од Тузле  до Бихаћа.[72] 10.000 партизана је ухваћено у обруч код Сарајева, али се већина извукла на време.[73]  Операције су изведене брзоплето, под притиском приоритета на другим фронтовима.[74] Нанети су тешки губици партизанима, иако крајњи циљ – уклањање притиска на комуникације на дужи период– није потпуно остварен.[75]

У међувремену,  поново  је избио жесток грађански рат између две устаничке фракције. Партизани су нападали националисте код Сарајева, Вишеграда, Фоче, Билеће, Гацког, Рудог, Прибоја, Берана и Андријевице, и истерали их из места које су ови претходно освојили од окупатора.[76] Немци су, са не малим задовољством,  извештавали да је започео „дуго ишчекивани сукоб комуниста и четника“ и спекулисано је да борбе надгледају лично Михаиловић и Тито.[77]

Немци су до краја 1943, мада са извесним напором због недостатка људства, успели да поврате контролу над највећим делом територије, а грађански рат који се поново распламсао им је тај посао олакшао.

*************************

Партизани су се од  италијанске капитулације окористили више од њихових ривала - националиста. Захваљујући метежу, успели су да се по први пут приближе далматинској обали и територији претходно под контролом Италијана, запленили су, купили или добили од Италијана значајне количине наоружања. Осим тога, од Савезника су током последњег квартала  примили око 3.500 тона залиха.[78]

Немачки нагли силазак на приобаље је отворило велики простор у унутрашњости земље које је остављено деморалисаним хрватским формацијама.[79] Уз то, користећи се масовним дезертерствима Хрвата[80] , партизани су за кратко време запосели широка подручја и бројне гарнизоне под хрватском контролом и значајно увећали своје јединице њиховим пребезима.[81] Средином новембра Немци су проценили бројно стање партизана у земљи на око 100.000.[82]

Ултра не оставља сумњу да су партизани у овом периоду били далеко активнији покрет отпора од својих ривала.  Степен разарања који су партизани постигли у другој половини 1943. је био толико висок,  да никада касније није достигнут. Немци су, у недостатку људства, морали да уложе велике напоре да би успели да поврате контролу над виталним приобалним подручјима и главним комуникацијама. Антипартизанске операције су примириле партизане, али никада нису успеле да на дужи период потпуно пацификују зeмљу.

Рецимо, почетком 1944, код Загреба је разорена пруга и нападнут оклопни воз, код Брода је избачен воз из шина- том приликом је усмрћено и 22 немачка војника- код Славонске Пожеге оклопни воз je дигнут у ваздух, разаране су пруге код Бихаћа,Добоја,Мостара и Плоче.[83] То је ипак, било далеко мање од онога што су успевали да ураде претходне јесени. Главни ефекти у разарању комуникација постигнути су ваздушним нападима.[84]

Партизанима је ишло на руку и слабљење немачких гарнизона слањем дела дивизија у Италију и Мађарску почетком 1944, што су Немци видели  као прилику за Тита да покуша да  поврати позицију, значајно уздрману током претходних месеци (током немачких антипартизанских операција).[85]

Са друге стране, испоставило се да акције на комуникацијама нису произвеле ефекат који су Савезници очекивали. Страдале су периферне пруге што је изазивало мала кашњења у транспорту. Немци су брзо овладали главним лукама, па је добар део приобалног снабдевања ишао морском рутом.  Ефекти су били махом на успоравање снадевања трупа унутар земље.[86]

Партизанске формације  су доследно избегавале подручја под контролом немачких снага. Када је притисак у Далмацији постао исувише јак, Тито је главнини својих снага наредио померање ка северозападним крајевима Хрватске у којима нема Немаца.[87] Насупрот томе, тражио је да се интензивније нападају упоришта са „деморалисаном“ хрватском посадом.[88] Хрватски гарнизони су се толико често  предавали без отпора[89] да је њихово коришћење било могуће само уз непосредно присуство и немачких јединица.[90]

Ултра је недвосмислено утврдила ту  главну компоненту партизанске стратегије током читавог рата. Неретки су случајеви да су се знатно јаче снаге повлачиле од немачких јединица јачине вода или извидничке групе или да су после кратког отпора натеране у панично бекство.[91]

Жесток отпор се повремено пружао да би се омогућило да се главнина снага и материјал извуче на безбедну локацију, а немачко напредовање  се успоравало препрекама и блокадама.[92] У првом тренутку је и то било изненађење. На пример,  114 дивизија је крајем децембра 1943 јављала: „комунисти напуштају такткику бекства и повлачења и почињу да пружају упоран отпор“.[93]

*************************

Септембарски устанак националиста је почео експлозивно , али је био кратког даха. Очекивано искрцавање савезника није се догодило,  дефицит са оружјем и муницијом није надокнађен запленом италијанских магацина и масовне немачке репресалије према  српском - „непријатељском становништву“[94] - у почетку су осудиле устанак на неуспех.

 Већи део 1944 је проведен у релативној пасивности у односу на претходне две или три године - до средине године било је само изолованих саботажа  и активности.[95]

 Међутим када је проблем савезничког искрцавања на Балкану поново постао „акутан“, током лета и јесени 1944, Немци су са стрепњом јављали о јаким четничким формацијама које се упућују ка црногорској обали да дочекају Савезнике, и о убрзаној мобилизацији Михаиловићевих трупа.[96]

У септембру су четници поново покренули низ напада на Немце и и њихове сателите[97], разорили пругу Брод – Сарајево која је избачена из употребе на 70 дана[98] заузели Хум и овладали комуникацијама између Требиња и Далмације[99]  . V СС корпус је панично јављао о четничком устанку у Босни, разаране су пруге Сарајево – Вишеград и Добој- Сарајево, Мостар и Сарајево су били „угрожени“ – ради ослобађања од притиска захтевано је довођење целе 7 СС дивизије.[100] Уследио је „жесток четнички напад“ на Требиње (на 369. Дивизију, један батаљон је прешао четницима , други је побегао комунистима) –  драматично је јављано о  непријатељству четника и захтевано је „ хапшење таоца, конфисковање имовине и слање усташа као казнене експедиције“.[101] 

Током целог рата, немачки однос према Михаиловићу је био недвосмислено непријатељски, што је делом проистицало из ригидне, и крајње сурове политике нацистичког врха према Србима .  Немци су схватали – из ухваћених радио сигнала (чему су посветили много пажње) да је Михаиловић решен да, по уништењу комуниста, сруши „НДХ“ и да се, користећи Италијане, у повољном часу окрене и против њих.[102] 

Михаиловић  је наредио акције широког обима „у Хрватској“[103] па су Немци  зазирали су од могућности да буде проглашен општи устанак, знајући да он сарађује са Савезницима и да ће то бити моменат када ће се Савезници искрцати на Балкан. Чак и након Михаиловићевог раскида са Британцима,  Немци су били свесни да  је „Михаиловић искрцавање савезника означио као моменат за општи устанак: "Поново је јасно да Д.М. и поред изгубљеног политичког престижа у односу на Тита задржава контакте са Англоамериканцима од којих очекује повољније решење за свој народ од оног садржаног у немачким плановима“ ( Допис OKH из јуна 1944).[104]

Главна пажња Михаиловића[105]  је од, краха устанка јесени 1943, била на одбрани Србије од партизана – као што је и главни Титов циљ био њено освајање. [106]. Раскид са Британцима крајем 1943 је несумњиво огорчило националисте и драматично изменило њихову позицију. Ради набавке муниције и оружја, сада су морали да се обраћају директно Немцима.[107]

Немци такође, видевши да су „четници у немилости“ Британаца, постепено мењају тактику и став према њима,који су аналитичари Блечли Парка описали као „неблагонаклону неутралност“.[108] Док је,на пример, средином октобра 1943, Нојбахер поздрављао „пад престижа Михаиловића јер је то значило јачање позиција Недића“[109], већ почетком децембра су Немци подстицали преговоре Недића и Михаиловића.[110] Средином новембра, немачка прислушна служба је декриптовала Михаиловићев допис својим јединицама: “25.новембра на свим брдима да се запале ватре у облику слова А, ватре да горе целу ноћ. Организовати народна окупљања и наглашавати пријатељство Рузвелта и краља Петра и савезништво Америке и Југославије“. Немци су сугерисали својим јединицама да се „не уплићу превише јер је то добар начин да се спрече бољшевичке намере“. Јављано је и да је Михаиловић сада потпуно хладан према Британцима, док је врло благлонаклон према Американцима.[111]

Непријатељство никада није престало, али су сада приоритети били заједнички – супротстављање комунистичком продору у Србију. 

Понеке јединице и команданти су у новој ситуацији прихватили и да воде заједничке операције са Немцима против партизана. На пример, V SS корпус је крајем јануара известио да је у том смислу придобио „први четнички корпус“ потпуковника (Гојка) Бороте.[112]

У Црној Гори, током маја 1944, Ђуришић и Лашић су самостално водили операције против партизана, али евидентно уз немачку логистичку и материјалну помоћ, слично као Лека Дамјановић у источној Босни или Рачић и Кесеровић у Топлици крајем августа.[113]  Koмандант Југоистока се, средином јула 1944,  забављао идејом увршћења Ђујићeвих јединица под команду 369.дивизије – мада  накнадни сигнали нису дали потврду да ли је та идеја и реализована. [114]

Оно што је карактеристично за све ове наведене случајеве, је то да су се имена ових команданата у декриптима појавила само у кратким интервалима, углавном по једном и затим им се се губи траг. Недостатак „дубине“ информација по овом питању, сасвим јасно указује да, за разлику од четничко – италијанских аранжмана, немачки односи са четницима су били знатно ређи, површнији, краткорочни  и временски и просторно строго ограничени.

У том смислу, специфичан је једино случај Јевђевића кога је Ултра успела да региструје у неколико наврата током 1943 и 1944. Током септембра 1943, пренета је Јевђевићева понуда за сарадњу са Немцима – тражен је ратни материјал за борбу против комуниста. У замену је гарантована „лојалност Срба“ на територији под његовом контролом. Понуду је одбио командант Југоистока.

Судећи по информацијама добијених из Ултре,  повремено тактичко садејство на антикомунистичкој основи српских националиста и Немаца, омеђено је обостраним непријатељством и дубоким  међусобним неповерењем.

*************************

Немци су били невољни да користе своје  борбено способне трупе за гарнизонске дужности и бесконачне антигерилске акције. Ретроспектива немачке војне политике, онако како ју је приказивала Ултра, недвосмислено указује да су главна снага коју је Вермахт користио у одржавању контроле над комуникацијама и каквог-таквог мира на територији биле формације регрутоване од локалног становништва, као и разне легионарске јединице.[116]

Током 1942. и 1943. Немци су улагали  велике напоре да оформе и подигну ефикасну и борбено способну хрватску Армију.[117] Осим тога, главнину окупационих снага, до септембра 1943 чиниле су италијанске дивизије. Њихово бројно стање у Југославији је заправо опадало током овог периода, од 18 у септембру 1942 до 17 у јуну 1943 и 16 у периоду пред саму капитулацију.[118]  Када је ситуација у Југославији – током октобра и новембра 1943 – достигла тачку кључања, Немци су привремено  довели појачања како би се у што краћем року устанак ставио под контролу. To je био најдинамичнији период у коме су између октобра 1943 и марта 1944 (пред окупацију Мађарске) бројне немачке и сателитске јединице непрестано улазиле и излазиле са Балкана.

 У Југославију  су током октобра  и новембра 1943 доведене: 1. Козачка дивизија (на Фрушку Гору), 264 дивизија (подручје Сплита и Задра), 181 дивизија (Котор-Дубровник),  367. Дивизија, формирана  у Загребу и легија фон Кемплер, јачине пука (око 2000 људи), формирана од локалних муслимана.   Доведен је и одређени број дивизија које су на краће периоде боравили у Југославији, од којих су неке учествовале  у антипартизанским операцијама: У октобру су доведене 11. СС дивизија Нордланд, СС бригада Недерланд и делови 5. СС оклопне дивизије Викинг  на подручје Загреба и Карловца, да би затим све оне - СС Нордланд крајем новембра, а остале две почетком 1944 - биле послате на источни фронт. У децембру су, са италијанског фронта доведене 277. И 371 дивизија да би већ почетком године биле упућене у Француску, односно Италију. У Словенији и Истри су тада оперисале 162. и 71. Дивизија под командом Армијске групе Б (северна Италија).

Тако је у овом периоду бројно стање немачких  и сателитских формација у земљи варирало између 12 и 14 дивизија – максимално бројно стање од 16  дивизија је достигнуто  средином децембра на врхунцу немачких антипартизанских акција.

Већ од јануара 1944 Немци почињу да „истањују“ своје гарнизоне у Југославији. 114. Дивизија одлази на италијански фронт, 1 Брдска дивизија, 187. (преформирана у 42. дивизију)  и LXIX корпус одлазе да учествују у окупацији Мађарске, 367. дивизија се у априлу упућује на источни фронт, a 42.дивизија у мају, по повратку из Мађарске, у Италију. Већина ових дивизија су биле новоформиране дивизије осим 181 која је доведена из Норвешке, 277 , доведене из Италије и 5. СС дивизије доведене (па враћене) из СССР. Заузврат, у Југославију је послата 392. (хрватска) легионарска дивизија, 13. СС Ханџар , 21. Брдска Скендербег дивизија и 23. SS Кама, све четири састављене од локалног хрватског и муслиманског  становништва. [119]

Према томе, током пролећа 1944, главнину немачких снага на територији Југославије чине легионарске и СС формације ненемачког састава или састављене од локалних Немаца.

У тој ситуацији, главна пажња Немаца је усмерена на чување далматинске обале и прекидање дотура залиха партизанима.[120] Mеђусобни сукоб партизана и националиста је подстицан па је главни задатак одбране Србије препуштен углавном националистима.[121] 

Черчилова „златна јаја“

 

С обзиром да Савезници на Балкану нису били директно конфронтирани са Немцима,Ултра није могла да буде од директне оперативне помоћи, као што је то био случај на фронтовима у Африци, Италији и Француској, где су учествовале савезничке снаге, али сасвим сигурно је могла да доносиоцима одлука послужи као важан коректив за информације добијане из других извора (нпр од SOE, MI3 и  SIS).  Архива Блечли Парка, десетине написаних књига сугеришу да су  највиша војно-политичка тела била „ непосредно упућена“. Винстон Черчил као Министар Одбране и Премијер, Начелник империјалног штаба, Алан Брук, начелници штабова(COS), чланови Здруженог Обавештајног Комитета (JIC), директори владиних обавештајних служби(DMI, AI, NID), појединци попут Идна, Кадогана, лорда Селборна и многих других су добијали одговарајуће Ултра садржаје.  

Али, како стоји ствар са Југославијом? Званична историја Ултре[122] је о томе запањујуће нема.

Према установљеној пракси, Блечли Парк је ратним Министарствима, као и штабу SIS   слао дневне или недељне прегледе засноване искључиво на Ултри.[123] Такве кратке и концизицне извештаје користила је обавештајна служба Министарства Рата и њена секција која се бавила и Југославијом  -   MI3b. 

MI3b је био канал кроз који су пролазили сви извештаји агената са терена или оперативних штабова (SOE или SIS) и Ултра извештаји  из Блечли Парка. Та агенција је анализирала обавештајне податке добијене из свих извора а онда израђивала, најчешће недељне и једномесечне извештаје, и повремено мапе које су осликавале распореде осовинских и устаничких трупа и места главних устаничких активности. Они су потом, преко Директората Обавештајне Службе (DMI), достављани централним владиним телима.[124]

MI3b  извештаји, рађени најчешће на две или три стране, били су заправо кратки и концизни општи прегледи ситуације у Југославији.  Садржали су обавезно информацију о бројном стању и окупационих трупа,повремено о специфичним герилским акцијама или саботажама, али у највећој мери били су посвећени општим информацијама о политичкој ситуацији, о устаничким покретима, о ставовима њихових вођа, проценама броја следбеника, њиховој стратегији. А такви подаци су  добијани  од појединаца или штабова SOE или SIS. У том смислу, занимљив је релативно велики број тих процена од SIS с обзиром да нису имали ниједног свог представника у земљи до августа 1943 (први се спустио Кенет Сајерс током августа, пошто је Бил Стјуарт погинуо неколико дана по спуштању на Жабљак са Билом Дикином током операције Шварц. Сајерс и Стјуарт су били чланови југословенске секције SIS).

Уколико би се извештавало о осовинским операцијама, конкретним саботажама или политичкој ситуацији, а да су те информације засноване на Ултри то је било најчешће јасно назначено као „M.S.S“ (од Most Secret Source).  Taко је на пример, извештено да у „НДХ“ влада анархија и општи бојкот званичника њихове владе, о Хитлеровој политичкој одлуци да пошаље немачке дивизије у „НДХ“  и подржи усташки режим; о Италијанском пропуштању партизана из Црне Горе и Херцеговине (партизани су приликом повлачења порушили  комуникације Сарајево - Мостар); о главним партизанским центрима (у „Бихаћкој републици“) у западној Босни: Карловац – Гламоч – Ливно и  да броје око 10.000-20.000 људи. Да Немци стрепе од Михаиловића и да стога предузимају масовне репресалије и хапшења његових људи, о саботажи рудника Лиса и саботажама Београд – Ниш – Скопље крајем 1942 и почетком 1943; о току и резултатима операција Вајс и Шварц...[125]

Било је очигледно да је  сразмерно мали део обавештајне слике заснован на Ултри. На пример MI3b je jaвљао: „током целог месеца добијено је само 3 Ултра извештаја (март 1942)“, „само два „М.S.S. извештаја  (април 1942)“, „Мало поузданих информација (септембар 1942)“, „мало информација се добија из Србије (октобар 1942)“„Скоро да и нема поузданих информација, осим оних добијених од Д.М. (децембар 1942)“, „мало конкретних информација о саботажама и герилским активностима (март и април 1943)“.[126]

О територији „под контролом Михаиловића“ извештавало се углавном на основу Бејлијевих и Хадсонових коментара, уз повремену допуну или потврду из „M.S.S.“ извора. О територији под контролом партизана, јављано је углавном на основу извештаја SIS (CX), мада су Ултра информације такође имале улогу.[127] Обавештајни официри у MI3b су највећу пажњу посвећивали информацијама које су стизале од официра за везу код покрета отпора, и њих су узимали их крајње озбиљно.  Заправо, како је време одмицало и како је све више људи слато у Југославију, Ултра је све више уступала место информацијама добијеним од официра са лица места.

У једном меморандуму DMI из октобра 1943. се то и наводи: „СОЕ (у Југославији) има велики број британских официра за везу чији су извештаји од суштинске важности за информисање империјалног штаба, начелника штабова итд.. JIC се свакако сећа изврсног меморандума израђеног за Премијера о ситуацији у Југославији који показује активности партизана, четника и осовинских снага. Овај документ је у највећој мери урађен на основу нашег личног контакта са СОЕ“.[128]

Тако су коментари и препоруке начелника штабова, Обавештајног комитета, и других сродних тела често биле рефлексија ставова садржаних у извештајима MI3b. MI3b je заузврат, своје препоруке и мишљења давао чврсто се наслањајући на опште стратешке концепте и улогу коју Балкан и Југославија у њима има (или би могла да има) а дефинисану од COS I JIC (уз јак лични утицај Черчила).

МI3b je покушавао да нађе равнотежу између потребе  да се отпор у Југославији настави након Черчилове директиве  да „устанак у Југославији не  би требало посматрати као прерани инцидент већ као корисну диверзију на Либијском фронту“[129], и рационалног дугорочнијег опредељења изградње јаке и ефикасне формације, организоване по војном устројству, способне за активности великог стила у тренутку када се савезничке експедиционе снаге искрцају или приближе Балкану.

 Због тога је извештавано да „нема сумње да је цела земља у пламену“ а затим балансирано упозорењем да „партизани својим активностима, више штете земљи, него Осовини“.

Коментаре да „ће партизани својим ексцесима увек везивати један  мали део дивизија за себе“, пратило је признање да они ипак „везују само хрватске формације док су Немци пасивни“ и повремене суве констатације о „свакодневном порасту партизанских активности у Босни и Хрватској“.

Било је много непознаница и о политичкој позадини партизанског покрета. „Дивљи и разбојнички комунистички елементи“ су довођени у везу са „многобројним Мачековим присталицама“ у њиховим редовима, веровало се да покрет није хомоген. Примећени су двоструки ефекти деловања партизана: њихове активности у Босни су оцењени позитивно, као могућ допринос у борби против Осовине (веровало се да њихову већину чине Мачековци), док  је у Словенији њихова активност оцењена  контрапродуктивном јер изазива терор и репресалије.[130]

У исто време, сматрало се да је Михаиловићева „основна стратегија“  увећавања организације и избегавања излагања својих јединица уништењу краткорочним акцијама  мудра политика која уједно везује и велики део снага у Југославији. Његова „рационална политика“ је створила војну организацију способну да се придружи савезничким трупама током искрцавања на Балкану.[131] Осим тога, места најпогоднија за стварање мостобрана и области са најповољним правцем напредовања експедиционих трупа, биле су под његовом контролом. То је можда био кључни фактор јер су највише по овом питању COS , JIC  и шеф Империјалног штаба најупорније бранили препоруке MI3b.[132]

Черчил  и Форин Офис су имали и своју независну линију обавештавања. Форин Офис је углавном добијао информације од SIS, укључујући и она обавештења која су потицала од SOE.[133] Осим процена агената, понекад су укључивала и декрипте мале вредности (декрипти ручних шифара немачких обавештајних служби  - ISOS и  ISOSYCLE). На тај начин, перспектива југословенске ситуације из угла Форин Офиса је у великој мери била условљена погледима левичарски наклоњеном SIS.[134]

 Специфични Ултра сигнали су повремено слати појединцима – на лични захтев Черчила -   Идну, Кадогану и Сарџенту пре свега, али већа количина тих информација је почела да се доставља током лета 1943.

Черчил се, одмах по постављењу на премијерско место, наградио „диктаторским овлашћењима“, поставио се за на чело Министарства одбране и установио сопствени војни секретаријат како би надгледао рад начелника штабова. Није намеравао да тај посао препусти професионалцима, „желео је да буде сам свој обавештајни официр“.Тражио је да му се достављају необрађени обавештајни подаци из Блечли Парка  – „Не желим да мој обавештајни материјал филтрирају разне агенције“ – и од септембра 1940. свакога дана, три пута дневно је добијао најважније обавештајне податке о активностима савезничке и непријатељске војске на копну и на мору, као и декриптовани дипломатски садржај.[135]

  Упркос његовој жељи да прочита све поруке, сама количина материјала коју је производио Блечли Парк је захтев учинила немогућим. Уместо тога, достављана му је селекција најважнијих сигнала декриптованих за тај дан. Критеријуми одабира нису довољно јасно дефинисани али су изгледа официри у Блечлију, регрутовани од SIS, имали слободу да изаберу поруке за које су сматрали да ће бити довољно занимљиве или довољно важне за  Черчила.  Наслови и кратки описи су слати шефу SIS (Stewart Menzies - он је номинално био директор Блечли Парка, али није имао утицаја на организацију и рад центра) који је потом лично селектирао и достављао материјал Премијеру.[136]

У фонду у коме се чувају Ултра сигнали достављани Черчилу може се наћи око 120 докумената у вези са Југославијом за период 1941-1945.  У неким случајевима то су репродукције и преводи немачких сигнала, у неким случајевима су то парафразе декрипата дипломатских преписки а у неким случајевима су то врло кратки извештаји-резимеи Блечли Парка о догађајима у Југославији. Међутим, оно што је запањујуће је изузетно мала количина материјала послата Черчилу до краја марта 1943. За 1941 му је послато  12 сигнала, за целу 1942 – 9, а за први квартал 1943 – 8  рачунајући изводе и дипломатске поруке. Битно је истаћи и то да се тај материјал који је добијао није достављао у равномерним периодима. Некада би Ултру добио  два пута недељно, некада не би примио ништа о Југославији месецима.

Резултати конференције у Казабланки (договорена инвазија на Сицилију у јулу, одложено искрцавање у северну Француску) снажно су мотивисали Черчила на развој медитеранских планова. У његовим очима, Сицилија је била само први корак до инвазије на Италију. Италија би била избачена из рата и савезници би пришли довољно близу да изврше притисак (бомбардовањем, пропагандом и успостављањем мостобрана на Балкану) на Хитлерове сателите, Бугарску, Мађарску и Румунију да изађу из Осовине. Тиме би се Немци принудили да повуку значајан део снага са источног фронта и северне Француске, или би морали да се повуку из Грчке до линије Дунава, што би омогућило Британцима да се врате на европско копно преко Балкана и подстакну устанак окупираних народа највећих размера.[137]

  Успех ове, у суштини ,опортунистичке стратегије, зависио је, дакле, много више од чињења или нечињења других (реакције Немаца, сателитских држава, акција гериле) него од ослањања на сопствену снагу и могућности.[138]

У таквим условима, на улогу балканске гериле почело се гледати сасвим другим очима. Она сада заузима важно место у реализацији британских планова. С обзиром да су италијанске дивизије на Балкану доминантне окупационе снаге, очекивало се да ће герила извршити додатни притисак на њих и олакша Савезницима посао избацивања Италије из рата. Интензивирањем герилских саботажних активности, могла би да се поремети концентрација трупа за летњу офанзиву на источном фронту, и допринело би se извођењу савезничких операција децепције(Barclay, Mincemeat у 1943,   Zeppelin у 1944). Осим тога, пламен устанка у Југославији и Грчкој који би распалила SОЕ, могао би се проширити и на околне државе и помоћи британску намеру да балканске сателитске државе одвоје од Хитлера.[139]

Од југословенске гериле се највише очекивало. У директиви начелника штабова за SOE од 20.марта је назначено да је на Балкану потребно охрабрити герилске операције   и обезбедити повољне услове за улазак експедиционих снага на Балкан. Специјално за Југославију и Албанију, тражено је да се   подстиче масовни устанак и отворени рат: „Евентуална потреба да се у каснијој фази герилске операције координирају са савезничким плановима, не сме да умањи напоре у садашњем тренутку”.[140]

Партизанска стратегија коју је MI3b,  критички oписивао као „политику ширења устанка у садашњем тренутку без обзира на губитке за себе или становништво“  је сада, полако али сигурно добијала предност над Михаиловићевом „дугорочном стратегијом“.  У Вајтхолу је у фебруару беснела расправа о будућој политици према Југославији. SIS се снажно залагао за моментално отпуштање Михаиловића и његова судбина је већ тада висила о концу. Расправа је завршена компромисом, изгледа на Черчилову личну интервенцију[141]:  наставак подршке Михаиловићу али уз успостављање контакта са партизанима. О евентуалном пружању помоћи одлучило би се када се више сазна о њиховој организацији, стратегији и о томе да ли је могуће ублажити њихов јак „антибритански комплекс“.[142]  SIS изгледа није био потпуно задовољан исходом, ни тиме што се недовољно уважавају његови „најтајнији извори“. Реаговао је тако што је у наредним месецима Премијеру почео да шаље знатно већу количину Ултра сигнала  него до тада који су сугерисали да „југословенски партизани воде отворени рат са Немцима“.[143]

У уводним месецима,  док се нова политика још увек обликовала, доминирали су  умеренији ставови према обема странама. На партизане се гледало повољније него до тада, због тога што су наводно активнији, али је Михаиловићу још неко време давана предност. MI3b je то објашњавао поседовањем јаке војне структуре у тренутку исркцавања савезника. По њиховом мишљењу, мачекови следбеници су имали пресудну улогу (sic!) за британске балканске планове, да ће прићи оној страни коју савезници подрже – а тада је још увек препоручивано да се подржи Михаиловић.

Начелници штабова су прихватaли ове препоруке „из војних разлога и независно од политичких разматрања“.[144]

У исто време, у Југославији се одвијала велика немачка операција „Вајс“. Ултра сигнали показивали су велики несклад између југословенске стварности и претеране оптимистичности о могућностима гериле.[145] Мензис је покушавао да објасни Черчилу да није доведено 7 дивизија са источног фронта ради извођења операције, и да у операцији заправо учествују  4 немачке дивизије од раније стационираних у земљи.[146]

MI3b је предвиђао да ће резултат операције Вајс у многоме утицати на даљи развој догађаја у Југославији. Уколико операција успе и „комунистички елементи“ партизана буду уништени, умерени делови тог покрета (мачековци) ће се придружити Михаиловићу. Уколико значајна група партизана преживи операцију, то ће повећати њихов престиж и потенцијал да окупе разнородне групе око себе.[147]

Немци су брзо напредовали на свим правцима.[148] Партизанска главнина се углавном масовно повлачила. Озбиљан отпор партизани су пружили само на Грмечу.[149] Немцима је,заправо,осим лошег времена и непроходног терена усред зиме, главни проблем представљао недостатак снага да успешно спрече бекство устаника или њихово поновно појављивање на „очишћеном простору“.[150]  До 15.фебруара прва фаза је завршена, а територија зоне операција од Карловца до Јајца и од Бихаћа до Сиска је проглашена пацификованом. Ипак, значајан део партизанских снага је успела да се пробије ка Херцеговини за шта су оптужени Италијани.[151] Бежећи од Немаца, партизани су привремено освојили Прозор, Градину и Имотски од Италијана односно Хрвата, покреће се друга фаза операције и до 15.марта последњи отпор је сломљен.[152] 

У међувремену је избио жесток сукоб две супротстављене групе у Херцеговини.  У повлачењу од Немаца, партизани су упадали у четничку територију, а четници су настојали да их, уз помоћ Италијана,  у томе спрече. Бејли је јављао да су партизани потукли Ђуришићеве јединице, а да се Михаиловићев штаб  повукао из Црне Горе. Углавном на основу Бејлијевих информација, након скоро два месеца „конфузних борби“ MI3b jе известио да су „ упркос мобилизацији у Србији и Црној Гори за борбу против партизана, четници претрпели тежак пораз“ и закључио да је „Михаиловић тешко прејудицирао своју позицију (наклоност Британаца) тиме што је мобилисао велике снаге против партизана, доживео пораз и притом изгубио Црну Гору и Херцеговину“.[153]

За војне ауторитете то је био преломни тренутак. Изгубивши контролу над приморским областима и територијом за најповољнији правац напредовања ка моравској долини, Михаиловић је изгубио стратешки војни значај за Британце.[154]

 Михаиловићево упорно „одбијање“ да покрене операције великих размера (отворени рат) до „правог тренутка“ додатно је поткопало његову позицију. 12000 мртвих партизана и скоро 4000 заробљених четника у операцији Шварц су „доказивали“ велику борбену вредност једних и инфериорност других. Партизанска везивања „само Хрвата“ су претворена у „везивање осовинских дивизија“. Балансирани прикази ситуације су уступали место неоправданом оптимизму или претераној критици. Јављано је у јуну да  интензивиране партизанске активности везују 31 осовинску дивизију. Нико  није примећивао да је то само једна дивизија више у односу на бројно стање окупационих снага током претходних годину и по дана- које је тада „везивао“ Михаиловић.[155]

Резултати операције Шварц који су достављени и Черчилу и тешки губици устаника  само су додатно распалили Черчилову машту.[156] Био је уверен да у Југославији бесни отворени фронтални рат, и то у време када је Тито поступао по Стаљиновој директиви да чува снаге и  избегава  Немце.[157]

То не значи да су Британци били спремни да истог тренутка дигну руке од Михаиловића. Ређали су се покушаји (комбинацијом притисака и лажних обећања) да се он натера да предузме операције великих размера, и покрене активна непријатељства, али је било јасно да је он сада био краткорочно оруђе у новој медитеранској стратегији. Сви покушаји код Совјета за заједничку политику према југословенској герили су пропали. Совјети нису одустајали од осуде Михаиловића што је могло да доведе до директног конфликта са њима.  Због тога  је Михаиловићева „сарадња „ са Италијанима, сада, по први пут, посматрана као његово „нагињање Осовини“.  Израђен је Ултиматум, односно „политичка директива“[158], који је југословенској Влади и Михаиловићу представљен као „Споразум“ којим би се, уколико прихвати, Михаиловићу доделила „ кључна улога у предстојећим операцијама на Балкану“ и обећавала му се материјална помоћ у знатно већим количинама. Додељена му је довољно атрактивна понуда да се од њега измами искрен и недвосмислен пристанак. Ултиматум је требало да доведе до  коначног „расплета “ са Михаиловићем. [159] 

Упркос повољном Михаиловићевом одговору, Британци су током лета били заокупљени плановима како да се он уклони а да се очува језгро покрета који би могао да се стави под контролу и ефикасно искористи у плановима средњеисточне команде.[160]  Када је постало јасно да је то тешко изводљиво  ревидиран је план – омогућити „многим четничким јединицама жељним борбе против Немаца“ да се  придруже партизанима, уклањањем Михаиловића.[161]  Да би се успех осигурао било је потребно направити „спектакуларни раскид“ са Михаиловићем. То је , по мишљењу Форин Офиса,[162] подразумевало и јавно одрицање од Михаиловића од стране краља и  југословенске Владе па се на мала врата постепено уводи прича о колаборацији.

Обавештајне службе су почеле да затрпавају Лондон информацијама о четничкој „сарадњи“ са окупаторима. Чак и умеренији MI3b је почетком септембра пренео очигледну бесмислицу[163] да четници сарађују са Немцима против партизана код Дубровника. Уз то, стална понављања да се Михаиловић суздржава од операција до „правог тренутка“ су очигледно оставили дубок траг, више нико није веровао да су националисти способни за операције већих размера. Ултра је потпуно занемарена,о  акцијама ЈВуО током септембра и октобра је извештено мало, и увек на основу информација „BLO“. Јављено је само да су „четници окупирали Пријепоље“. Са доста неповерљивости је примљен извештај „BLO“ o четничком рушењу  железничког моста код Вишеграда.[164] Британска команда Средњег истока је била уверена да су четнички успеси против Немаца у ствари заслуга партизана.

Из све више центара долазили су захтеви да се Михаиловић напусти. Најкасније  до краја октобра, MI3b се придружио препорукама са образложењем да је „за разлику од Михаиловића, Тито успео да придобије Хрвате“. Не без одобравања, јављено је и да партизани успешно потискују четнике и да су од њих освојили целу Црну Гору и Санџак.[165]

Форин Офис и ЈIC су  почетком новембра 1943, још увек били неодлучни по питању одбацивања Михаиловића. Форин Офис је инсистирао да се за „осуду“ мора доказати да је Михаиловић директно умешан у колаборацију па је команда Средњег истока (ген. Вилсон је потписан као пошиљалац) дипломатама послала сигнал, декриптован у Каиру, у коме је стајало да је „Михаиловић наредио свим својим јединицама да сарађују са Немцима. Наређење је стигло од југословенске владе. Покушали смо да пратимо тајну везу  Михаиловића и Путника али су пресретнути сигнали били превише корумпирани да би шифра могла да се пробије. Неколико других немачких извештаја и ухваћени документи које су видели британски официри код партизана говоре да Михаиловићеви представници нуде сарадњу Немцима за борбу против партизана и да су потписали  споразуме у Црној Гори, Санџаку и Далмацији. Обавестите Стивенсона. Ово захтева промену садашње политике.“ 

Форин Офис је сматрао да је мало вероватно да је Михаиловић могао да изда наређења свим својим јединицама а да то не примете британски официри за везу у његовом штабу. Одбачена је  сугестија да је наређење стигло од југословенске Владе. Сугерисано је да је за „осуду Михаиловића“ потребан чврст доказ о сарадњи у Србији,  у којој Михаиловић остварује директну контролу.

Постојале су назнаке о преговорима Михаиловића и Недића добијене од британског официра за везу код Михаиловића. Форин Офис је наговестио да би то  могло у кратком времену да се претвори у конкретан доказ и повод за „промену садашње политике“.[166] 

Уследили су нови, бесмислени „докази“ о Михаиловићевим индиректним контактима са Немцима (преко Недића). MI3b је дошао у посед једног заплењеног Михаиловићевог наређења, које је, према тумачењу MI3b сугерисало да је он отворено издао „ наређење за сарадњу са Недићевом владом. Командантима је наређено да се добровољно пријаве на Недићеву мобилизацију..“.

У приложеном транскипту у којем се налази цео текст те наредбе стоји да је Михаиловић заправо захтевао тајно убацивање („бушење“) у Недићеве редове како би се онемогућила Недићева  мобилизација и како би се обезбедила муниција, храна и одећа. Тражио је да могу да иду само људи који се добровољно пријаве и који ће дати заклетву да ће побећи „у шуму“ када им се то буде тражило. То је била уобичајена и од раније Британцима позната,Михаиловићева тактика „бушења“ Недићевих редова. [167]

У међувремену је Блечли Парк декриптовао размену порука између Абвер станица у Београду и Загребу[168] (трансмисија је пресретнута у Каиру), у којој се наводи да је Михаиловићев командант Лукачевић потписао споразум са командантом Југоистока.

Споразум је подразумевао прекид непријатељстава на терену Лукачевићевом командом (део западне Србије, Санџак и делови  Црне Горе), самосталне операције против комуниста осим у случају евентуалних крупних операција када ће се Лукачевићеве јединице ставити под команду Вермахта. Вермахт се обавезује да неће бити напада муслиманске милиције на четничке јединице и српске цивиле и да ће по потреби достављати ратни материјал.

О овом споразуму британске службе су известиле у време одржавања Секстант конференције у Каиру – порука је декриптована 22.11, послата 24.11 1943. Специфичност тренутка у којем је уговор потписан је очигледно повећавао хитност деловања. Иначе, балкански сигнали су слати вишим командама са уобичајеним одлагањем 2-3 недеље. Дата је ознака највеће оперативне  хитности  а акценат је био на слању дипломатским секцијама. Документ је послат Кадогану, јужном одељењу Форин Офиса и југословенском амбасадору Стивенсону, али и Черчиловом саветнику Исмеју. Блечли је нагласио да нема доказа о личној умешаности Михаиловића, али је SIS пожурио да дода  „да је он вероватно одобрио споразум“.[169]

Ултра није дала никакву потврду о постојању овог споразума, нити је било додатних сигнала који би сугерисали да се тај споразум, уколико је уопште потписан, заиста и примењује. Занимљиво, појединци у Форин Офису  и JIC су  приметили да је то први сигнал који је сугерисао  да је до колаборације четника икада заиста и дошло.[170]

Нажалост, у релевантним фондовима, нема никаквих трегова да ли је заиста и расправљано  о овом случају када су се разматрали докази Михаиловићеве личне умешаности у колаборацију, па се не може са сигурношћу рећи какве ефекте међу доносиоцима одлука је изазвало сазнање за овај  споразум.  Черчил га није видео барем до 2.јануара 1944.  Оно што је сигурно  је то да, у грађи која је недавно отворена за јавност , а која се пре свега тиче доказа  на којима је грађен „случај против Михаиловића“, о овом споразуму није изговорено ни једно слово.[171] Разлог можда лежи у чињеници да су немачки извештаји са политичком конотацијом узимани са резервом. Сматрани су непоузданим.[172]

Сам Черчил изгледа није био окупиран  проблемом четничке колаборације све до завршетка Техеранске конференције, након чега је почео енергично да захтева да се Михаиловић хитно отпусти. Централна тачка овог захтева је била његова идеја да тим чином „спасе краљ“ и можда наведу четнички команданти да приђу Титу. Тада је први пут говорио и о Михаиловићевој колаборацији. Доказни материјал против Михаиловића који је сакупио чинили су заплењени документи и друга грађа коју је припремила углавном SOE а прикупљена преко официра за везу код партизана. Стивенсон  је  уверавао Черчила да се крунски докази налазе у (непотврђеним) контактима Михаиловића са Недићем.  Tврдио је да је то само мали корак од директне сарадње са Немцима.[173] 

Черчил је тада инсистирао на томе  да су га Дикин и извештаји официра код Михаиловића уверили у његову сарадњу са непријатељем.  Највише се забављао фотографијама четника са Италијанима, a затим наложио да се Форин Офису пошаље фотографија четника (добијену од Дикина) „који наздравља Италијанима уместо да се са њима бори“.  То је био драматичан обрт. Неколико месеци раније, Черчил је тврдио да Михаиловић вара Италијане и користи их (против Немаца). Захтевао је да се има више разумевања за његову позицију – „он се налази између чекића и наковња а ми нисмо у могућности да му адекватно помогнемо“.

Изгледа да ни Черчил није до краја разумео добијене „доказе“ које је требало послати Форин Офису, па је тражио објашњење од (личног обавештајног саветника Дезмонда) Мортона: „Ове ознаке на фотографијама ме нису много просветлиле. Све што видим је да неки четници наздрављају Италијанима. Да ли ови докази треба да ме упуте у још нешто што ја не схватам?“[174]

То је сасвим јасно била безначајна дволичност Черчилова када је „колаборацију“ користио као изговор за нову британску „реал-политику“ на Балкану. У тој новој медитеранској стратегији, дефинисаној на линијама техеранских одлука, није било места за Михаиловића у британским плановима.

Интерни документ британске владе из јула 1944, је направио ретроспективу британских односа са Михаиловићем. У закључку се наводи: „Његов војни допринос је био незнатан, али то није био довољан фактор да британска влада повуче своју подршку, чак и онда када је одлучила да подржи Тита. Одлучујући фактор је то што је његова политика укључивала одређене контакте и колаборацију са окупационим снагама, и пошто су докази такве политике потврђени, британска влада би дошла у незавидну позицију у односима са Совјетским Савезом да је одлучила да настави да га подржава“.[175]

Лична „умешаност“ Михаиловића ипак  није потврђена. „Случај Михаиловић“ се свео на оптужбу да се Михаиловић  сагласио са споразумима појединих четничких команданата или их је накнадно прихватао.  Ултра то никада није потврдила.

***********

Анти-михаиловићевско расположење и пропартизанска еуфорија  је на крају захватила и увек одмерени JIC. Захваљујући MI3b прецењени су ефекти британског подстицања гериле на Балкану. Немци су са 16 дивизија успешно и у кратком року овладали свим позицијама које су држали Италијани, док је JIC „проценио“ да ће им за то требати 24 дивизије. Немци су за сузбијање устанка и разоружавање Италијана у Југославији употребили осасам дивизија мање него што је процењено као минимум само за овладавање приобаљем. Због тога је тражено да се хитно увећају испоруке герилцима, како би се спречило да и онако „танке“ немачке снаге напусте Балкан.[176] 

Грешке су исправљане тако што је партизанима придаван претерано велики значај. Разлика између суморне стварности на Италијанском фронту где су савезници напредовали више него споро и преоптимистичне слике о могућностима „прекаљених герилаца“ на Балкану, је очигледно била подстицајна. 

Када је постало јасно да су Немци ипак успоставили контролу у земљи, JIC je хитно захтевао нове и нове пошиљке партизанима, да би се онемогућило да Немци ослабе присуство на Балкану.  Партизани су представљени  као „стратешки важни за италијански фронт“  али, није вредело. Брз успех Немаца је накнадно објашњен тиме што није благовремено послата довољна материјална помоћ.[177] То је било доста чудно, јер су партизани у задња три месеца 1943. примили преко 3500 тона материјала, а до краја рата ће примити преко 70.000 тона материјала само из британских извора.[178] Поређења ради,  Михаиловић је од јесени 1941  примио свега 123 тоне залиха .[179]

Немци су успели да потпуно поврате своје позиције које су изгледале у једном тренутку као „неодрживе“, што је JIC  морао да призна већ крајем децембра.[180]

Поврх свега тога Немци су почели да велики део снага шаљу ван Балкана. Уводни месеци 1944 сведочили су о свим слабостима британске медитеранске стратегије и, у општем контексту, стратегије подизања окупираних народа на устанак, усмераваних од Британије. Политика максималне подршке партизанима није давала очекиване резултате. И како то обично бива, грешке су исправљане већим грешкама,  ређали су се све екстравагантнији предлози. Партизани су дошли у крајње незавидну ситуацију, а са њима и њихови британски ментори; уводи се примена стратешког бомбардовања како би се Немци одвратили од партизанских зона и како би се партизани колико толико консолидовали.

Стратешко бомбардовање (иначе, само у Југославији активно примењивано као средство подршке герили) је требало да има и политички ефекат – у демонстрацији да партизани имају активну савезничку помоћ.[181] Тада је већ постало јасно да ни политика отпуштања Михаиловића и „уједињавања четника са партизанима“ није давала очекиване резултате.

Упркос великом материјалном улагању у партизане, команде су морале да известе да су партизани скоро неприметни онда када се од њих највише очекивало – током повлачења Армијске групе Е из Грчке - „нема битних активности партизана у Србији, иако они хитро заузимају градове које напусте Немци“.[182] 

Сер Макс Хејстингс истиче да је политика слања материјалне спреме необученим герилцима широм Европе имало за последицу једино то што је Немцима дата прилика да наносе устаницима велике губитке. Што је више оружја слато, губици су били већи. Војни ефекти те политике били минорни. Највећа последица активног помагања устаника, нарочито на Балкану,  је далеко више утицала на послератне догађаје у тим земљама него на наношење пораза Осовини током рата.

Ултра сигнали током јесени 1943 су редовно јављали о страховитим губицима устаника у немачким операцијама. На пример,  извештај команданта Југоистока прави ретроспективу антигерилских операција у периоду од 1.септембра до 15.децембра 1943. Последице су биле катастрофалне: 30.000 мртвих, 44.000 заробљених устаника и 4084 савезничких војника.[183]

Доступни су и извештаји који се односе само на губитке устаника у Југославији . На пример: обавештајно одељење групе армија Југозапад, је известило о губицима устаника у Словенији – од 25.септембра до 5 октобра 1943, устаници су имали 3260 мртвих и 4660 заробљених.[184] губици „комуниста“ од 16 до 20 септембра: 2410 погинулих[185];  Друга оклопна армија је известила о губицима устаника „на територији Хрватске“ за период 9 – 16 јануар 1944: 1152 погинулих и 408 заробљених и дезертера[186]; а за период 24  - 30 јануар 1944: 1370 погинулих, 560 заробљених  и 90 дезертера.[187] Поређења ради, истом периоду у грчким устаницима су нанети губици: 150 мртвих и 120 заробљених.[188]

Черчил је био хировито заинтересован за Балкан. Покушао је да подстицањем гериле надокнади слаб морал и неодлучност сопствене копнене војске.  Ту своју политику је касније умео да правда речима  „крв мученика је темељ цркве“.[189]

„Шварц“ је „показао“ да су партизани борбенији од четника и то је за Черчила било једино што је било важно. Његов ентузијазам за партизане је порастао у толикој мери да се више није ни трудио да га прикрије. На пример, средином октобра 1943. добио је Ултра извештај армијске групе Б у којој је писало: „Без значајнијих борби у Хрватској. Број устаника  на подручју између Сплита и Дубровника порастао на 160.000-200.000. Енглези остварују утицај на устанике који су стављени под команду главнокомандујућег на Средњем Истоку. Главна лука за испоруку помоћи се налази 60 км југо-источно од Сплита.“ Подвучени текст Черчил је заокружио црвеном оловком. Нагласио је да је „од највеће важности да се 'патриоти' у том региону снабдеју до максимума“.[190]  Текст извештаја је био очигледно апсурдан, али је подилазио  Черчиловим апетитима. Ове информације, очигледно нетачне,  наставио је да  користи и касније  како би опомињао и притискао своје оперативце да уложе максималан труд  и повећају снабдевање устаницима. Тражио је да буде редовно извештаван о напретку.[191] Немачке апроксимације бројног стања партизана постале су званична процена британске ратне команде (180.000) иако су само 15 дана раније,  иста тела, на основу Меклинових извештаја процењивалa снагу партизана на 75.000.[192]

Након Техеранске конференције нико се више није усуђивао да пред Черчилом помене Михаиловића, нити се он узнемиравао због тога што никоме није била јасна контрадикторна политика према Грчкој и Југославији. Говорио је: „То је моја политика а ја још увек одлучујем!“[193]

---

Прочитао сам

Da li ti je bilo razumljivo? Posebno ovaj prvi deo.. Ovo je ekstrakt mnogo duzeg teksta, pa mozda nije bas sve najjasnije.

Spoiler, braco, spoiler....

8 minutes ago, Bongo Fury said:

Da li ti je bilo razumljivo? Posebno ovaj prvi deo.. Ovo je ekstrakt mnogo duzeg teksta, pa mozda nije bas sve najjasnije.

Шалио сам се. Текст је изузетно дугачак па је мало вероватно да ће га већи број људи прочитати.

Мене дефинитивно не занима тема толико да бих се уопште упуштао у читање оволиког текста, но дубоко верујем да ће на крају ипак пронаћи пут до очију форумаша који ће умети да га цени.

Hahah. Sve 5.

Tekst je zapravo izuzetno skracen i prilagodjen citaocima koji mozda manje razumeju materiju.

Nije problem da bude obrisano ako nema interesovanja ili ako forumase smara ova tema Bila bi steta, jer se generalno o ovoj temi nista ne zna ( o Ultri, ne o istoriji DSR kod nas), ali nije nikakav problem.

Ма јок што би брисали, кога не занима може да скролује пар минута и решено :D

Bolje bi bilo da je bio link ka samom radu, kojeg sam, cini mi se, negde na netu, moze biti i citao. Samo sam ovlas preleteo, i ono sto je postovano vec mi je poznato odnekude...

Kada je u pitanju tok i dinamika rata u Jugoslaviji, u ovom skracenom tekstu nema nicega epohalno novog. Mozda jedino laziran napad cetnika na pripadnike 7 SS PE, kao povod za pocetak Svarca.

Novo je prvi deo o Ultri i tipovima Enigma komunikacija i treci deo o razvoju britanske politike prema Jugoslaviji. Tu ima nekih, do sada nepoznatih , infornacija.