Partizanski pokret - KPJ, NOPOJ, NOV i POJ (1941-1945)

[pere urban x]

i onda zakljucis da je sve to velika fabrikacija, takoreci jedan reality show, koji se odvija pred nasim ocima a prava istorija se nalazi u plavoj zvezdi (a u njoj sahovnica). dovoljno je samo zuriti u fotografiju a onda asocijacije same naviru.

Ja na tvom mestu ne bih spominjao plavu zvezdu posto si bio jedan od div-junaka u tom igrokazu, mada razumem tvoja agitpropovska podmetanja, to ti je jednostavno posao i tu nema sta da se prica ^_^Ovo gorranovo otkrice da su u sanitetu NOVJ radili lekari je jos jedan briljantan podatak koji gordo stoji naspram podataka kako su ranjene borce JVuO lecile vracare a poginule dizali iz mrtvih (otuda zabuna oko broja ucesnika tog pokreta) budisticki svestenici sa dalekog Istoka te otuda imamo ceste nadimke - Japan, Korea, Kinez... - kod pojedinih pripadnika ovog, u narodu omrazenog pokreta. Edited November 7, 2012 by pere urban x

[gorran]

Ima na internetetu?Čitao sam Koču, Veljka Kovačevića, Vicka Krstulovića što je objavio Danas, pa MacLeana i Deakina. Sad završio Thomasa Casagrandea i prešao na Otta Kumma, uglavnom to što je dostupno na znaci.net.Ali ovaj Kumm, kakvo štivo! Identičan menatalni sklop kao kod ovih naših revizionista običnih domaćih. Nadugačka sluzava legalistička objašnjenja zašto se partizani nisu mogli smatrati zaraćenom stranom, predbacivanje partizanima “neviteško držanje” i nepotrebno demoniziranje neprijatelja, dočim su časni esesmani dostojno priznavali hrabrost neprijatelja i slali zarobljene u zarobljeničke logore, a ranjene u bolnice iako su ih bez narušavanja ženevske konvencije mogli strijeljati na mjestu. Uglavnom spočitava nesportsko držanje. Došli smo da vas porobimo, dio pobijemo, primite to sportski.Bez obzira, dnevnici zapovjednika s Neretve i Sutjeske su izvanredno uzbudljivi. Presretali su radio saobraćaj NOVJ i znali tačan raspored jedinica na drugoj strani, pa čitamo napr. uporni napadi Dalmatinaca cijele noći, Iprol.brig. pokušava prodor SI, 7. oslabljena brigada ostavljena u zaštitnici itsl. Opisi operacija iz dana u dan, vremenske prilike, teren, protivnik. Nisam zapravo ni znao koliko je to sve detaljno dokumentirano. Pa sve se zna. Što je naravno izvrsno, jer ovaj revizionizam, koji se prodaje i na PPP, nema praktično nikakve šanse na uspjeh. Ko želi znati, dovoljno je da odvoji malo vremena i pročita izvore zaraćenih strana, pa da stvori realnu sliku.

Još više sjajnih detalja ima i kod Schramla (naravno u istom ključu).Inače, što se tiče opšteg pregleda WW2 u Jugoslaviji, tu je zaista sasvim dovoljno toga dostupno.Ako nekome treba brz, a obuhvatan uvod, izabrao bih kao gotovo dovoljna ova četiri nemačka dokumenta sa najvišeg nivoa:1. Procena Komandanta jugoistoka od 1. aprila 1943. (38 strana na nemačkom)2. Procena Komandanta jugoistoka od 1. novembra 1943.3. Izveštaj Komandanta jugoistoka od 20. septembra 1944.4. Zapis sa sastanka na najvišem nivou u Beogradu 8. oktobra 1944. (3 strane na nemačkom)

[kim_philby]

hehe, ja sam od predsednika opštine druga Ždrnje dobio na poklon Kazivanja o jednom pokljenju kao nagradu za odličan uspeh i primerno vladanje u 7. razredu OŠ :s_p:louie, ima ovde da se pazari po internetu za džabe... ako hoćeš mogu da uzmem pa da ti šaljem ili da te čeka ako budeš svraćao u Beograd.

ahahahahahhahaha... zdrnja!

[pere urban x]

znaci problem je u tome sto je narod nepismen?idi bre papo u persun :Dsmeta ti kada su pismeni, smetai ti kada su nepismeni.

Ne smeta mi, narod je nepismen te nepismen, treba ga opismenjavati ^_^Pod intelektualcima podrazumevamo akademsko obrazovanje ili sam nesto propustio?Naravno, narodni univerziteti se ne racunaju.

[gorran]

1. Procena Komandanta jugoistoka od 1. aprila 1943. (38 strana na nemačkom)

Samo ovaj prvi dokument razrešava čitavu gomilu tema aktuelnih u "istorijskom revizionizmu". Npr:- da li je postojalo primirje između Nemaca i NOVJ- da li su Nemci nastupali paralelno sa partizanima protiv četnika, ili je naprotiv između njih bilo oštrih borbi sa teškim gubicima- koliko su bili značajni i aktivni Mihailovićevi četnici- koliko su Nemci cenili Mihailovića kao vojskovođu- da li su postojali četnički pokolji muslimana, i da li su to bile neke "nezavisne grupe" ili Mihailovićevi ljudiitd...

[Otto Katz]

louie, ima ovde da se pazari po internetu za džabe... ako hoćeš mogu da uzmem pa da ti šaljem ili da te čeka ako budeš svraćao u Beograd.

Kakotomisliš pazari za džabe? Za Bgd teško da ću skoro, ali kad ti svratiš do zlatnog Praga ponesi.

kod Schramla 1. Procena Komandanta jugoistoka od 1. aprila 1943. (38 strana na nemačkom)2. Procena Komandanta jugoistoka od 1. novembra 1943.3. Izveštaj Komandanta jugoistoka od 20. septembra 1944.4. Zapis sa sastanka na najvišem nivou u Beogradu 8. oktobra 1944. (3 strane na nemačkom)

Hvala, njemački dokumenti su pravo blago. Ima li ustaških?

[gorran]

njemački dokumenti su pravo blago. Ima li ustaških?

ZBORNIK DOKUMENATA I PODATAKA NOR-a. tom V - DOKUMENTI NOVJ - BORBE U HRVATSKOJ sastoji se od 39 knjiga. U svakoj od knjiga drugi deo sačinjavaju dokumenti NDH, a knjiga 32 je sastavljena samo od njih. Ima preko 10.000 dokumenata, od kojih je, po gruboj proceni, jedno 3.000 NDH-porekla. Vrlo su zanimljivi.ZBORNIK DOKUMENATA I PODATAKA NOR-a. tom IV - dokumenti NOVJ - BORBE U BOSNI I HERCEGOVINI sastoji se od 35 knjiga i komponovan je na sličan način - ali tu još nemam sve knjige (samo 19)

[Dr Arslanagić]

Kakotomisliš pazari za džabe? Za Bgd teško da ću skoro, ali kad ti svratiš do zlatnog Praga ponesi.Hvala, njemački dokumenti su pravo blago. Ima li ustaških?

reda veličine od 50 centi za Zapise iz NOBa do 10 ojra za kompletne Memoare u 7 knjiga.(potraži Jana Pelikana sa Karlovog univerziteta, on se bavi jugoslovenskom istorijom i verovatno ima pozamašnu biblioteku)

[kim_philby]

Ja na tvom mestu ne bih spominjao plavu zvezdu posto si bio jedan od div-junaka u tom igrokazu, mada razumem tvoja agitpropovska podmetanja, to ti je jednostavno posao i tu nema sta da se prica ^_^Ovo gorranovo otkrice da su u sanitetu NOVJ radili lekari je jos jedan briljantan podatak koji gordo stoji naspram podataka kako su ranjene borce JVuO lecile vracare a poginule dizali iz mrtvih (otuda zabuna oko broja ucesnika tog pokreta) budisticki svestenici sa dalekog Istoka te otuda imamo ceste nadimke - Japan, Korea, Kinez... - kod pojedinih pripadnika ovog, u narodu omrazenog pokreta.

eh za igrokaz je potreban reditelj. a zasto bi nesto tako rezirao je vec drugo pitanje.

[gorran]

Spisak lekara, pripadnika NOP, stradalih od strane četnika Draže Mihailovića: 1.dr. ANDERSEN BORIS, iz sela Kaone (Srbija). Rođen u Rusiji. Otišao u partizane septembra 1941. Maja 1942. zarobljen od četnika u s. Ilava (Goražde) i ubijen.2.dr. BUCEK JOSIP, iz Aleksinca. Saradnik NOP-a od 1942. Ubijen od četnika 8. decembra 1943. u s. Vakup kod Aleksinca.3.dr. ĐOLOVIĆ IVO, iz Boljevca, rođen 1900. u s. Lozanj (G. Milanovac). Od 1941. referent saniteta Boljevačkog partizanskog odreda. Zarobljen od četnika noću 11/12. februara 1944. kod Krivog Vira i ubijen u s. Ilino.4.dr. EJDUS LOTA, iz Beograda, rođen 1913. Od 1941. lekar u Kosmajskom partizanskom odredu. Krajem oktobra 1941. prilikom sprovođenja ranjenika za Čačak zarobljena od četnika i ubijena 6. novembra 1941. u s. Vranići.5.dr. GUTMAN FRIDA, iz Užica, rođena 1893. u Poljskoj. U NOVJ od septembra 1941. Septembra 1944. prilikom sprovođenja ranjenika iz sastava 53. srednjobosanske divizije iz Teslića za Šiprage, upala u četničku zasedu i izvršila samoubistvo.6.dr. HADŽIĆ MILENKO, iz Svrljiga, rođen 1902. u s. Krčmari (Kragujevac). Učesnik u organizovanju ustanka. Lekar Svrljiškog partizanskog odreda. U borbi sa četnicima kod sela Krenta poginuo 12. decembra 1941. Odlikovan ordenom narodnog heroja.7.dr. HADŽIVUKOVIĆ ROSA, iz Tuzle, rođena 1912. u Goraždu. Od 1941. lekar Majevičkog partizanskog odreda. Ubijena februara 1942. u Vukosavcima prilikom napada četnika na Štab Odreda.8.dr. HERCL MARGITA, pedijatar iz Banjaluke, rođena 1900. u Subotici. Od novembra 1941. upravnik partizanske bolnice u Tisovcu - Bosansko Grahovo. Poginula 19. maja 1942. prilikom napada četnika na bolnicu.9.dr. JANKOVIĆ SIMO, iz Šibenika, rođen 1912. u Kistanju. Od avgusta 1942. referent saniteta 10. hercegovačke brigade. Početkom juna 1943. zarobljen od četnika kod s. Trusina i ubijen.10.dr. KAJFEŠ JOSIP, hirurg iz Zagreba, rođen 1909. u Delnicama. Od 1943. u NOVJ. Poginuo juna 1944. na dužnosti upravnika bolnice u Krčani u Lici prilikom napada četnika na bolnicu.11.dr. KATANIĆ RADISAV, hirurg iz Čačka, rođen 1882. Od 1941. upravnik partizanske bolnice u Gornjem Milanovcu. Zarobljen od četnika, koji su ga predali Gestapou i streljan novembra 1941. u Kragujevcu.12.dr. KIŠICKI ŽIGA, stomatolog iz Zagreba, rođen 1901. u Osijeku. Od januara 1943. upravnik bolnice 1. korpusa NOV Hrvatske. Januara 1944. uhvaćen od četnika kod Gerzova i ubijen.13.dr. KOLIN-KON VIKTOR, urolog iz Beograda, rođen 1909. g. u Đakovu. Od avgusta 1942. lekar u Kosmajskom partizanskom odredu. Zarobljen od četnika 5. septembra 1943. u s. Vrbovac (Smederevo) i ubijen.14.dr. KONSTANTINOVIĆ MILICA, iz Janjila, rođena 1901. u Beogradu. Zaklana od četnika 21. avgusta 1943. zbog saradnje s partizanima.15.dr. LEV IVO, internista iz Gospića, rođen 1912. u Zagrebu. Od marta 1943. u NOVJ. Upravnik bolnice 3. korpusa u Trnavi (Bijeljina). Početkom aprila 1944. sklonjen sa bolesnicima u zemunicu u Trnavi, koju su ih Nemci i četnici otkrili, Lev je izvršio samoubistvo.16.dr. LEVI AVRAM-KURT, neuropsihijatar iz Beograda, rođen 1912. u Zemunu. Od avgusta 1941. u NOVJ. Lekar Užičkog odreda. Komesar partizanske bolnice u Užicu. U toku prve neprijateljeve ofanziva zarobljen od četnika kod s. Žepe na Drini. Predat Gestapou, koji ga je internirao u logor na Banjici i 17. aprila 1942. streljao u Jajincima.17.dr. MILOŠEVIĆ SIMA, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, rođen 1896. u s. Kamenar (Boka kotorska). Od 1941. u NOVJ. Novembra 1942. referent za zdravstvo pri Izvršnom odboru AVNOJ-a. U toku bitke na Sutjesci ranjen i sklonio se u s. Vrbnicu, gde je jula 1943. ubijen od četnika.18.dr. MUJBEGOVIĆ MUSTAFA, iz Tuzle, rođen u s. Tarevcu (Modriča). Od 14. februara 1942. referent saniteta Majevičkog partizanskog odreda. Ubijen od četnika 20. februara 1942. u Vukosavcima prilikom njihovog napada na Štab Majevičkog odreda.19.dr. MUJIĆ SAFET, iz Mostara, rođen 1908. Učesnik u organizovanju ustanka. Lekar u Centralnoj bolnici pri VŠ-a. Krajem juna 1942. prilikom pokreta iz Crne Gore za zapadnu Bosnu kod sela Zabrđe ubijen od četnika. Odlikovan ordenom narodnog heroja.20.dr. PAVIĆEVIĆ ANDRIJA, iz Teslića, rođen 1899. u Rogamima (Piperi). Početkom 1943. ubijen od četnika u s. Zubci (Crna Gora).21.dr. PITOVIĆ DIMITRIJE, iz Gornje Toplice (kolubarski srez), rođen 1909. u Solunu. Od avgusta 1942. upravnik bolnice Valjevskog partizanskog odreda. Prilikom napada četnika na bolnicu u Divčibarama, teško ranjen i 15. februara 1942. izvršio samoubistvo.22.dr. POPOVIĆ DEJAN, ginekolog iz Beograda, rođen 1897. u Surčinu. U NOVJ od avgusta 1942. U toku bitke na Sutjesci lekar u Centralnoj bolnici VŠ-a. Nakon proboja sa Sutjeske, ostao zbog iscrpljenosti u selu Govze, gde je od četnika ubijen 3. jula.23.dr. RIP RUŽICA, iz Beograda, rođena 1914. u Bezdanu. Krajem jula 1941. stupila u Crnoj Gori u NOVJ. Referent saniteta Komskog partizanskog odreda. Zarobljena od četnika početkom marta 1942. i obešena u Kolašinu.24.dr. STOJANOVIĆ MLADEN, iz Prijedora, rođen 1896. Organizator ustanka u Bosanskoj krajini. Načelnik Operativnog štaba za Bosansku krajinu. Februara 1942. prilikom obilaska jedinica u centralnoj Bosni u sukobu sa četnicima ranjen u glavu i ležao u bolnici u s. Jošavki. Noću 1/2. aprila 1942. ubijen od četnika u bolnici. Odlikovan Ordenom narodnog heroja.25.dr. SUPPA ANTONIO, iz Italije. U NOVJ stupio iz italijanske vojske septembra 1943. Lekar u bolnici u s. Krčani. Poginuo 2. juna 1944. prilikom četničkog napada na bolnicu Krčani, Lika.26.dr. ŠIMČENKO NASTASJA-NATALIJA, iz Beograda, rođena 1915. u Rusiji. U NOVJ od septembra 1942. Lekar u Kosmajskom partizanskom odredu. Krajem januara 1942. zarobljena od četnika u selu Šljivovica (Zlatibor) i ubijena.27.dr. SPRINGER (ime nepoznato), iz s. Ramuča (Šumadija). Rođen u Rusiji. Decembra 1943. uhvaćen od četnika prilikom lečenja partizana i ubijen.28.dr. ŠUMAKOV DIMITRIJE, iz Užica, rođen 1904. u Rusiji. Od oktobra 1942. lekar u partizanskoj bolnici u Užicu. U toku prve neprijateljeve ofanzive uhvaćen od četnika novembra 1942. kod Kokinog Broda i ubijen.29.dr. VREBALOV BOŠKO, internista iz Beograda, rođen 1912. u Melencima. Po direktivi Partije otišao u Požarevac radi organizovanja ustanka. Politički komesar Požarevačkog partizanskog odreda. Zarobljen od četnika 25. maja 1943. i nakon zverskog mučenja ubijen početkom juna 1943. u selu Carevac. - Odlikovan Ordenom narodnog heroja.30.dr. ZDRAVKOVIĆ LJUBOMIR, ginekolog iz Beograda. Saradnik NOP-a. Četnici su ga uhvatili prilikom lečenja ranjenih partizana u okolini Beograda i početkom 1944. ubili kod Belog Potoka (Beograda).Dr RUŽICA RIP, rođena 1914. u Bezdanu kod Sombora, referent saniteta Komskog partizanskog odreda. Zarobljena od četnika početkom marta 1942. i obešena u Kolašinu.

[Прслин]

Троје је извршило самоубиство. Троје је страдало у борби. Двоје је заробљено и предато Немцима. За још четворо пише да су "убијени од четника", али се не наводе под којим околностима. Троје убијено приликом "напада на болницу"... не знам тачно како су те болнице изгледале, али ако их је неко нападао, биће и да их је неко бранио. Тринаест је убијено у заробљеништву. Један је зверски мучен.

O zločinima komunista tokom i posle Drugog svetskog rata, u postkomunističkim zemljama, počelo je da se govori kada je pao Berlinski zid, 1989. godine. Novoformirane demokratske vlade otvarale su tajne dosijee, otkopavale masovne grobnice, pravile popise žrtava i dostojno ih sahranjivale. Od bivših jugoslovenskih republika najpre se oglasila Slovenija, otkopavajući masovne grobnice žrtava komunista. Onda je tajne arhive otvorila i Hrvatska, objavljujući dokumenta o poratnim likvidacijama u Zagrebu, da bi 31. marta Zagreb povukao prvi korak rapisujući međunarodnu poternicu za 86-godišnjim Simom Dubajićem, nekadašnjim Titovim majorom, kojeg terete za ubistvo 13.000 ratnih zarobljenika na Kočevskom rogu 1945. godine.Tako je ironijom sudbine Hrvatska postala prva zemlja bivše Jugoslavije koja je raspisala poternicu za jednim partizanom. Ironijom sudbine jer su komunisti posle rata najveće čistke pravili u Srbiji, gde to pitanje nikad nije došlo na dnevni red.Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su tabu tema u Srbiji. Sve krivične prijave podnete protiv komunista do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta.A, takav slučaj postoji još samo u Rusiji, gde milioni nevino pobijenih ljudi posle rušenja društvenog poretka još nisu izbrojani, iako su nedvosmisleno pokazali dve stvari: prvo, jednom pokrenuti talas masovnih zločina ne zaustavlja se činom osvajanja vlasti, i drugo, pre ili kasnije komunisti počinju da se ubijaju i međusobno.Tako je Staljin poubijao gotovo celu garnituru Lenjinovih revolucionara, da bi se potom okrenuo i protiv svojih saradnika. U zloglasnim staljinističkim čistkama ubijeno je i više od 100 jugoslovenskih komunista - mnogo više nego što ih je u Kraljevini Jugoslaviji ubila Žandarmerija. Nestajali su Srbi da bi na njihovo mesto bili postavljani Hrvati i Slovenci.Od 20 članova poslednjeg predratnog Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije u Moskvi je 1937. godine likvidirano njih 19. Saučesnik u ovim ubistvima bio je poslednji, dvadeseti član Centralnog komiteta - Josip Broz Tito. On je tada postavljen na čelo KPJ, gde je nastavio da primenjuje oprobani staljinistički metod: likvidirati sve stvarne i potencijalne neprijatelje, počev od onih u svojoj blizini.U izraz „klasni neprijatelj", po direktivi Kominterne, od 9. maja 1941. potpale su dve grupe ljudi: članovi ideološkog pokreta nacionalističkog ili verskog karaktera, sveštenici, članovi policije, oficiri, diplomatski i građanski službenici ukoliko odbiju da se svrstaju na stranu revolucionarnih snaga, kao i svi članovi vladajuće dinastije i svako lice za koje se zna da se aktivno protivilo pripremama ili izvršenju revolucije...Direktiva je, dakle, zahtevala ubistva širokog kruga ljudi, što je uskoro počelo da se sprovodi u delo. Najpre u Srbiji. I najpre po srpskim varošima i selima. I opet je upotrebljen poznati recept sa slanjem Lenjina da diže revoluciju i razbija sistem „iznutra".Očekujući otpor Srba, 1941. godine u Srbiju stiže 400 profesionalnih revolucionara, pronađenih u okupiranim evropskim zemljama, gde su se sklonili posle poraza u Španskom građanskom ratu. Na čelu je Josip Broz Tito. Pošto se pokazalo da 400 revolucionara nije dovoljna brojka, oni su potražili saveznike u robijašima odbeglim iz zatvora tokom aprilskom sloma. Tako se u partizanima našao i najpoznatiji kriminalac u zemlji Draža Gligorijević, koji je aprila 1941. čekao izvršenje smrtne kazne, zatim zloglasni razbojnik sa Kosmaja Milosav Živanović Čaruga, Aleksandar Živaljević Coja, zvani Coja prvoborac, iz Kragujevca i mnogi drugi.Teorija i praksa dolaze prvi put masovno do izražaja u Užicu, jedinom većem mestu iz kog su se Nemci povukli bez borbe, 21. septembra 1941. Nemci su predali Užice Žandarmeriji i Pećančevim četnicima koji, videvši da dolaze komunisti, pozivaju najviđenije građane da proglase mobilizaciju. Ovi, pak, nameću odluku da se grad preda bez borbe, s obrazloženjem: „Da vidimo šta i ova naša deca hoće". Već 1. oktobra komandant Užičkog partizanskog odreda, Dušan Jerković, izdaje proglas: „Glavni cilj naše borbe jeste uništenje naših klasnih neprijatelja". Uskoro u grad dolaze sve komunističke strukture. Bogate, ugledne i nepokorne građane komunisti masovno hapse i streljaju iznad kasarne u Krčagovu. Jedan od glavnih egzekutora, Vladan Mićić iz Požege, svedočio je posle da su ubili preko 400 osoba.„Neke sam ubio i maljevima", rekao je. Poslednja grupa od 50 uhapšenika, a među njima i akademski slikar Mihailo Milovanović, ubijena je u noći između 27. i 28. novembra, uoči povlačenja iz Užica.Stravičnu sliku komunisti su ostavili i u Čačku. U podrumima katastarske uprave i sokolskog doma pronađeni su leševi bez glave, dok su u podrumu ispod sreskog načelstva nađeni ljudske oči i prosut mozak. Nemački izveštaji javljali su o klanju žrtava, a nedićevski o ubijanju sekirama. Glavni egzekutor bio je Milan Bata Janković, koji je simbolično nosio crvenu rukavicu bez prstiju, na levoj ruci, a ubijao je čekićem. Komunisti su pedesetih godina sakupljali potpise da se Janković proglasi za narodnog heroja, ali su odustali jer bi to ipak bilo previše. Ali, postavili su mu bistu, koju su Čačani prvom prilikom sklonili. Milan je bio rođeni brat Milke Minić, supruge jednog od vodećih komunista Miloša Minića, dok je drugi rođeni brat, Dušan, tokom rata bio korektor u jednom listu u Beogradu. To je bio razlog da ga posle rata streljaju. Kada su mu drugi uhapšenici u ćeliji rekli da će sigurno preživeti, zbog sestre i šuraka, on je odgovorio: ''Naprotiv, ja ću prvi biti streljan!''Masovna ubistva građana u Užicu, Čačku i drugim mestima gde su 1941. uspostavili vlast, komunisti su nazivali „drugom fazom revolucije", u kojoj, prema teoriji, „treba da se izvrši definitivni obračun sa klasnim neprijateljem". Pod „prvom fazom revolucije" oni podrazumevaju osvajanje vlasti svim sredstvima, a pod „drugom fazom" učvršćivanje vlasti, pre svega likvidacijom stvarnih i potencijalnih neprijatelja njihove stranke. Tu „drugu fazu" počeli su da sprovode u novim oblastima koje su osvojili: u istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori.Na osnovu Titovih naređenja, komunistički preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez prava žalbe. „Ova presuda je izvršna i protivu iste nema mjesta žalbe", pisao je Sava Kovačević, predsednik Prekog vojnog suda Nikšićkog partizanskog odreda. Od 19 optuženih na ovom procesu osmoro je osuđeno na smrt, uz uobičajenu konfiskaciju imovine. Od ovih osmoro petoro su bili rođaci Save Kovačevića: Novica, Blažo, Marko, Mirko i Petar Kovačević. Prvooptuženi Novica Kovačević pre rata je bio sudija, dok je njegov rođak Sava Kovačević bio krijumčar duvana.Po zlu najčuveniji zločin u Crnoj Gori komunisti su počinili na Badnji dan 1942. godine (a i inače su voleli da ubijaju na velike srpske i pravoslavne praznike). U kolašinskom Lugu, na desnoj obali Tare, nad telima 240 unakaženih građana razapeli su lešinu psa na daskama u obliku krsta. Zatim su na jednoj dasci napisali: „Ovo je pasje groblje". Svedok, koji je posle nekoliko meseci posmatrao otkopavanje žrtava „pasjeg groblja", piše:„Pred jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi povađeni grubim kleštima još dok su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli stanovnici najbližih kuća one svete noći uoči Božića..."Najobimniji rad o komunističkim zločinima u Hercegovini, dvotomnu knjigu „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942", objavio je bivši hercegovački partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko. Mnogobrojna dokumenta Skoko je upotpunio svedočenjima partizana očevidaca događaja. On piše da su J. B. Tita i njegov Centralni komitet na novi talas zločina naročito inspirisali uspesi Crvene armije pod Moskvom i Staljinov govor na proslavi godišnjice Oktobarske revolucije. U prvoj polovini decembra 1941. godine oni su procenili da je došlo vreme za uspostavljanje ''diktature proletarijata'', kao ''zakonom neograničene i na nasilju osnovane vladavine proletarijata nad buržoazijom''.U prve velike zločine komunista u Hercegovini spada ubistvo trojice kaluđera u manastiru Duži, 23. decembra 1941. Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. godine od boljševičkog terora. Zločini se umnožavaju posle 4. januara 1942, kada je u Hercegovinu upućen Savo Kovačević sa delom Nikšićkog partizanskog odreda. Bilo je pritužbi da su hercegovački komunisti „meki" u obračunu sa klasnim neprijateljem, pa je vrh partije smatrao da će im koristiti osoba koja je upravo osudila na smrt petoro svojih rođaka. Kovačevićeva desna ruka bio je još jedan „narodni heroj" Petar Drapšin.U zločinima je prednjačio 1. udarni bataljon, specijalno osnovan za ovu namenu. Za komandanta je postavljen Vlado Šegrt, a u štabu su bili Savo Kovačević, Ljubo Kovačević i Milija Stanišić. Dan po osnivanju ove jedinice, sekretar Okružnog komiteta KPJ za severnu Hercegovinu, Miro Popara, donosi zaključke sa savetovanja Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta u Ivančićima, o ''beskompromisnoj borbi protiv 'petokolonaša' srpske nacionalnosti''.Već 30/31. januara Preki vojni sud 1. bataljona osuđuje na smrt 16 „najistaknutijih razbijača narodnooslobodilačke borbe" u Dabarskoj vili. Četvorica su streljana, a ostalima je kazna izrečena uslovno na godinu dana. Pod neposrednom komandom Save Kovačevića i Petra Drapšina, partizani su 27. februara pod uobičajenim lažnim optužbama na Radačkom brijegu streljali 21 seljaka. Posle „užasno surovog" nastupa i streljanja pred velikim narodnim zborom, partizani su, piše Skoko, oko ubijenih zaigrali kolo.Jedan od najmonstruoznijih zločina odigrao se tokom 3. i 4. marta u Golobrđu, na Divljakuši i u Mekoj Grudi, kada partizani streljaju 41 osobu. U Lastvi su streljali braću Petra i Ivana Saičića, kojima su kao otežavajuću okolnost uzeli što su bili dobrovoljci na Solunskom frontu. U selu Brajićevići streljali su 12 starijih ljudi. Posle obilnog ručka, pred masom sveta, Drapšin je uperio pištolj u Milana Zirojevića, rekavši: „Ovoga gađam u oko". Ipak je promašio, pa je nesrećnika, koji je govorio da ništa nije kriv, dotukao partizan Slavko Kocka. Utom je rodbina osuđenih, do tada u neverici, stala da leleče, dok su partizani započeli pesmu i šenlučenje, terajući rodbinu da im se pridruži. „Ta stravična mešavina pesme i leleka ostavljala je poražavajući utisak na sve prisutne, izuzimajući organizatore i izvršioce tog groznog čina", piše u svojim sećanjima Savo Skoko.Partizansko kolo, nad još toplim leševima (bukvalno), vilo se i u Jasenku. Drapšin je tu izjavio: „Moramo ubijati i nevine zajedno sa kvislinzima da ne bi nas oni ubijali". Na igrankama oko ubijenih u selima Mala i Velika Gareva i Dobrelje partizani su pevali svoju novu pesmu: ''Što ne valja ubićemo, komunizam širićemo''. U Dobreljima su streljali dva starca i jednog 13-godišnjeg dečaka, Obrena Nikolića.Drapšina, potonjeg komandanta jedne od komunističkih armija, Savo Skoko opisuje kao „psihički nestabilnu ličnost", uz napomenu da se ova nestabilnost „graničila sa ludilom". Neposredno posle rata, u trenucima psihičkog rastrojstva, Drapšin je izvršio samoubistvo, što su komunisti, kao i njegove zločine, decenijama skrivali.Za Pavla Kovačevića, partijskog rukovodioca Operativnog štaba za Hercegovinu, Skoko kaže da je bio još gori i da se njegov ekstremizam graničio „sa nekom vrstom mentalne poremećenosti". Kovačević je lično učestvovao u suđenju i ubistvu svog oca Petra, 8. marta 1942. u Grahovu. Kada mu je sutradan u kancelariju došla majka i pitala da li može videti muža, sin joj je hladnokrvno odgovorio: „Ne možeš, ubili smo ga noćas".Samo u zborniku dokumenata Nedićeve uprave, koja su sami komunisti odabrali i objavili 1965. godine, navedeno je oko 1.000 imena njihovih žrtava (civila) u „Nedićevoj Srbiji", pre jeseni 1944. godine. Samo jedna dopuna spiska žrtava komunizma iz 1941. godine sadrži 76 imena zemljoradnika, činovnika, domaćica, sveštenika, zanatlija. Nedićeve vlasti nastavile su da beleže ubistva i narednih godina. Avgusta 1942. godine nedićevci su evidentirali 18 slučajeva ubistava civila. Na primer: „Trećeg avgusta u selu Negrišori (Guča) ubijen je od strane partizana Milomir Davidović, koji je ranije bio u partizanskim redovima, pa je odrekao saradnju komunistima". Ili: „Tridesetog avgusta od strane komunista ubijen je u Stragarima (srez Orašački) Miron Đurić, arhimandrit".Novi veliki talas zločina pokreće se krajem 1943, kada su partizani otpočeli sa pokušajima povratka u Srbiju. Među najzverskijim bila je likvidacija porodice Radić u selu Mali Požarevac, koju su izvršili partizani iz Kosmajskog odreda, pod komandom Marka Nikezića. Stradali su glava porodice Nikola, njegova žena Novka, sinovi Živorad i Milorad i snaja Mileva (Živoradova žena). U ovom selu ubili su ukupno 34 osobe, u obližnjem Malom Popoviću 22, itd. Lakoću s kojom su ubijali vidimo i u dnevniku 1. čete Kosmajskog odreda: „Rad u četi: Čitanje 'Proletera' sa diskusijom. Brijanje. Uveče je četa izvršila likvidaciju jedne izdajnice iz Kusatka", zapisano je za 20. jul 1943. A ovo je zapis za 21. jul: „...Individualno čitanje. Uveče četa je izvršila likvidaciju jednog narodnog izdajnika u Kusatku".A, onda je stiglo oslobođenje... Prava prilika za izvođenje „druge faze revolucije" ukazala se, iza tenkova Crvene armije, oktobra 1944. godine. U oduševljenju što su se dočepali glavnog grada, komunisti su se teško obuzdavali u javnim istupima. „Srbiji nije dovoljno pušteno krvi", rekao je Milovan Đilas u prvoj izjavi iz „oslobođenog" Beograda. „Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti", rekao je J. B. Tito u govoru na Banjici novembra meseca. Prva izjava „poludivljeg" Slobodana Penezića Krcuna, kako ga naziva pisac knjige „Na strašnom sudu" dr Radoje Vukčević, glasila je: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo".Ovakav nastup komunista u Srbiji potvrđuju i hrvatski izvori. Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali". (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću", rekao je.)Stojan Pribićeveić izvestio je jedan američki list 27. januara 1945. godine da se „posle oslobođenja Beograda... čitavu nedelju dana civili nisu usuđivali da izađu na ulicu". Bila je to posledica strahovitog terora. Prema podacima američkog ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu streljali „između 13.000 i 30.000 ljudi".Mnogo godina kasnije, major OZNA Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim je on komandovao ubijeno 800 civila. A Beograd je imao 16 kvartova. Kada su otkrivena dokumenta OZNA u Zagrebu, ispostavilo se da su komunisti više ljudi ubili u jednom beogradskom kvartu nego u celoj hrvatskoj prestonici.Pripadnik KNOJ-a, Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca, stražario je šest meseci ispod Avale, gledajući kako OZNA svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beograda. Dovozili su ih oko 9-10 časova uveče, sakupljali ih u podrumima kuća beogradskih trgovaca sa leve strane kragujevačkog druma, a onda svlačili i izvodili na streljanje. „Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli, rukama, nogama i kundacima, jer su se oni jedva kretali, a jaka zima, oni jadnici goli", svedočio je Petrović. On je takođe pokazao masovnu grobnicu, odnosno nekadašnji nemački rov za stojeći stav dug oko kilometar i po, od skretanja za Ralju prema Beogradu, tik iznad druma. Kako je koja grupa streljana, rov je zatrpavan, a i danas se vide kasnije nastala ulegnuća. „Za onih šest meseci dok sam ja bio po stražama, verujem da je pobijeno najmanje 10.000. A koliko je u novembru i decembru, pa i u oktobru 1944. postreljano, ne znam, ali sam slušao od drugih da su za ta dva-tri meseca streljali masovnije", kaže Mija Petrović.Druga masovna grobnica nalazi se u negdašnjim Belimarkovićevim voćnjacima na Banjici. Ovde je tokom rata bilo najveće nemačko podzemno skladište benzina na Balkanu. Komunisti su celo skladište napunili leševima, pa su pored kopali nove masovne grobnice, kao i u Lisičjem potoku, u Železničkoj koloniji i na mnogim drugim mestima. Istovremeno, koncentracioni logor na Banjici nije prestao da radi, samo je promenio čuvare.Sudbinu prestonice, u odgovarajućoj srazmeri, doživeli su i svi drugi gradovi u Srbiji. U Nišu, zloglasni koncentracioni logor na Bubnju nastavio je da radi. Nišlije i meštani okolnih sela i varošica ubijani su na brdu Bubanj, iza zidina Kaznenog zavoda, kao i na mestima gde su danas teniski tereni i rov iza tvrđave. Jedno od najvećih stratišta bilo je u selu Krupac kod Aleksinca, gde su seljaci, mnogo godina kasnije, prilikom oranja otkopavali ljudske kosti. Prema minimalnoj proceni istoričara Aleksandra Dinčića, u Aleksincu i okolini komunisti su ubili preko 600 osoba.Zasad najdetaljniji popis žrtava komunista sačinili su istoričari Goran Davidović i Miloš Timotijević za čačanski kraj. Sakupili su imena 1.341 žrtve, s tim što za 735 osoba nije bilo moguće utvrditi od koga su stradale, ali pouzdano se zna da je reč o protivnicima komunizma. Ovde treba dodati još preko 1.000 mladića koje su komunisti nasilno mobilisali i smišljeno odvodili pred nemačke cevi na Sremskom i drugim frontovima toga doba. Inicijativa da se otkopa jedna od masovnih grobnica, na pomoćnom igralištu FK ''Borac'', uvek je propadala.U Kragujevcu, komunisti su najviše ubijali u Kapislani, u krugu vojne fabrike, a imali su i logor na Metinom brdu, takođe preuzet od nacista. U Kruševcu postoji čak i toponim Madžino groblje, prema imenu jednog komuniste. U Užicu, krajem 1944. i početkom 1945, ubijali su u Skojevskom parku na brdu Pora, u Krčagovu, gde je danas gradska bolnica, u Starom gradu (danas: Terazije), kao i u tranšejama iznad Carine. U Valjevu su ubijali na brdu Krušik, ispod kasarne Petog puka. Žrtve leskovačkog kraja ubijane su u okolnim selima, najviše u Slavniku, gde je postojao i logor. U Gornjem Milanovcu, mnogi „narodni neprijatelji" izdahnuli su pod mukama u zgradi starog suda, gde je bila glavna tamnica. U samom gradu egzekucije su bile na mestu zvanom Groblje. U Resavi svake noći su bila streljanja kraj druma Svilajnac - Crkvenac, a masovna grobnica postoji i u Rasadniku. Masovne grobnice u Jagodini nalaze se u bagremaru kraj puta za Rakitovo, u bagremaru Mike Mladenovića i na Konjskom groblju, koje se i danas zove Strelište, a u Zaječaru na brdu Kraljevica, kraj puta za selo Vražogrnac, u potoku Zmijanac, u jarugama prema Boljevcu, na obalama Timoka, u šumi pored Tupižnice...Kao strelište u Šapcu poslužila je stara tvrđava, dok je u Požarevcu najviše nevinih građana palo kraj starog petrovačkog puta.Jedna od današnjih opština sa najvećim brojem žrtava komunizma je Aranđelovac. Istraživač Rade Glavaš sakupio je više od 500 imena ubijenih, koja će uskoro biti objavljena u njegovoj knjizi. Kompletan popis postoji i za opštinu Sopot, koji sadrži 202 imena ubijenih od komunista.U Novom Sadu komunisti su ubijali „narodne neprijatelje" u Rajinoj šumi, a u Banatu najviše u Deliblatskoj peščari. Na Kosmetu, najviše u Kosovskoj Mitrovici, a postojao je i logor kraj manastira Visoki Dečani, u kome su kosti ostavljali „kulaci" iz cele Srbije.

[Otto Katz]

Zahvaljujem obojici. Pelikán je imao polemiku s jednoznačno "prosrpski" orijentiranim Dienstbierom oko Kosova, sad vidim da se bavio uglavnom poslijeratnom istorijom iako je napisao i jedno djelo o istoriji Srba. Kakva fantastična stvar ovo digitalno doba. Jedan komunizam za istoričare diletante. Ujutru ribarim, iza ručka listam digitalne arhive.

[Otto Katz]

не знам тачно како су те болнице изгледале, али ако их је неко нападао, биће и да их је неко бранио.

Oh, do kakvih neslućenih visova se uspela logika u današnje progresivno doba. Šteta što Russel, Frege ni Tarski nisu više među nama. Srce bi im se ispunilo ponosom. Kakav dragulj!

[Turnbull]

Троје је извршило самоубиство. Троје је страдало у борби. Двоје је заробљено и предато Немцима. За још четворо пише да су "убијени од четника", али се не наводе под којим околностима. Троје убијено приликом "напада на болницу"... не знам тачно како су те болнице изгледале, али ако их је неко нападао, биће и да их је неко бранио. Тринаест је убијено у заробљеништву. Један је зверски мучен.

A šta smo se ono beše dogovorili oko navođenja izvora... (Za one koje mrzi da klikću na link - izvor je štampana stvar po imenu Press). Edited November 7, 2012 by Syme

[Прслин]

Oh, do kakvih neslućenih visova se uspela logika u današnje progresivno doba. Šteta što Russel, Frege ni Tarski nisu više među nama. Srce bi im se ispunilo ponosom. Kakav dragulj!

Хвала извол'те. Edited November 7, 2012 by Праслин