Socijalni protesti, u svetu i kod nas - da li su uopšte mogući?

[FERNOUX H]

U ponedeljak, 11h na Trgu Nikole Pašića protest zaposlenih u nauci

 

Zahtevi:

- normativno regulisanje statusa nauke u Srbiji

- smena ministra Srđana Verbića i državnog sekretara za nauku, Vere Dondur, zbog toga što u svom resoru ne prepoznaju nauku

- izjednačavanje statusa istraživača sa nastavnim osobljem u visokom obrazovanju

[ultra plasticni]

Oce li biti preedstavnika sindikata?

[Prospero]

Mučeno ministarstvo porađa izmene i dopune zakona nekih 6 meseci (od prošle javne rasprave), pa je predlog povučen, pa su kao počeli ponovo pa se ne zna kad će, i šta god da urade neko će biti besan. Status nauke je već "normativno regulisan" tj. postoji Zakon o NID i par podzakonskih akata, valjda zahtev treba da ide ka poboljšanju a ne ka regulisanju.

 

Vera Dondur nije sastavila ni 3 meseca na toj poziciji a već joj traže glavu... Msm, briga me baš niti znam nešto o njoj da imam za/protiv stav, samo odaje utisak da su zahtevi kilavi i neprecizni. 

 

Ovo treće čak ne znam šta u praksi znači - hoće li da znači da profesori fakulteta više neće moći da sede u matičnim odborima i komisijama za naučna zvanja pošto ni naučnici sa instituta ne sede u NNV na fakultetu niti utiču na tamošnje izbore u zvanja. Izjednčavanje plata je besmisleno jer ni na BU nisu plate ni približno jednake po fakultetima...

 

 

No, podržavam uvek šut u jajca upućen vrhu.

Edited November 22, 2015 by Prospero

[FERNOUX H]

Oce li biti preedstavnika sindikata?

 

Sindikat nauke organizuje protest.

[eumeswil]

Poema sprskog naučnika:

 

 

 

[gospa buba]

dosadna je pesma. neshto sam ochekivala stilskije figure, i da izvredjamo nekog srpski :d

[eumeswil]

https://www.facebook.com/events/205748276429185/

 

Centar za politike emancipacije (CPE) vas poziva na konferenciju
"Vratimo socijalizam u igru - elementi za promišljanje socijalističke alternative"
www.pe.org.rs
Datum: 9. i 10. decembar
Lokacija: Dom omladine Beograda

PROGRAM

++ Sreda, 9. decembar

17:30
+Darko Vesić: Socijalistička politika i problem transformacije kapitalističke države
+Dušan Maljković: Socijalizam, ljudska priroda i nužnost utopije

19:00
+Mario Candeias: Trenutak katarze. Leve strategije nakon udara - Šta da se radi? I ko će dođavola to da uradi?

20:30
+Marija Jakovljević: Crveno-zelena privreda - predlog socijalističke održive proizvodnje
+Iva Marković: Pogled na prirodu uz radikalnu promenu perspektive

++ Četvrtak, 10. decembar

17:30
+András Juhász: Mesto progresivnog oporezivanja u izgradnji socijalizma
+Tanja Vukša: Perspektive osnovnog dohotka

19:00 
+Dario Azzellini: Izgradnja levice odozdo

20:30 
+Vladimir Simović: Pitanje demokratije - koliko participacije?
+Jelena Veljić: Mesto javnog sektora u radikalno levoj strategiji
+Miloš Baković Jadžić: Sindikalni pokret - perspektive i alternative

::::::::::::::::::::::::::::

Centar za politike emancipacije u saradnji sa Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe i Domom omladine Beograda, organizuje konferenciju "Vratimo socijalizam u igru: elementi za promišljanje socijalističke alternative" sa idejom da predstavi predloge za promišljanje socijalističke alternative koji su nastali kao rezultat obrazovno-istraživačkog rada koji smo realizovali tokom ove godine. Pokretanjem diskusija na temu ekonomskih i političkih mera, koje za cilj imaju izgradnju socijalističkog društva, konferencija će doprineti promišljanju izlaza iz aktuelne krize.

- Kapitalistički sistem je u stanju permanentne krize.

Kapitalistički sistem se već duže vreme nalazi u krizi. Iako je započela kao kriza akumulacije kapitala, koja se najpre ispoljila u finansijskom sektoru, brzo je prerasla u globalnu ekonomsku krizu, koja je destabilizovala i ostale sfere društva. Kapitalistički način proizvodnje stvara situaciju permanentne ekonomske, ekološke i socijalne krize, a sukob između kapitala i rada, koji stoji u njegovoj osnovi, sada se zaoštrava. U nameri da obnovi profitne stope do nivoa potrebnih za neometanu akumulaciju, predstavnici kapitala sve više pritiskaju radništvo na globalnom nivou srozavanjem radnih prava, ukidanjem ostataka države blagostanja, povećavanjem konkurencije između radnika i radnica u različitim regijama i zemljama, itd. 

- Postojeći politički sistem ne rešava, već samo produbljuje krizu.

U ovakvoj situaciji se pokazuju i ograničenja liberalne demokratije, koja se formalno zadržava na političkoj sferi, bez zadiranja u pitanje ko ima pravo da odlučuje kako, šta i za koga proizvodi ekonomija. Nedostatak ekonomske demokratije tako efektivno dovodi do depolitizacije celokupnog sistema predstavničke demokratije, pretvarajući političku strukturu u pukog zaštitnika interesa kapitala, koji u situaciji krize pojačava opresiju i isključivanje velikog dela društva. Ipak, problematici se i dalje prilazi na pogrešan način: krivac za krizu se traži u Drugom umesto u logici sistema. To se manifestuje kroz jačanje autoritarnih režima, eskalaciju međunacionalnih i religijskih sukoba, ksenofobiju, rasizam itd. Krajnje posledice se još uvek ne naziru, ali sada je već jasno da je cena koju društvo plaća ogromna.

- Potreban nam je radikalno drugačiji sistem baziran na solidarnosti.

Potrebno je razgraditi hegemoni diskurs koji prikriva inherentne kontradikcije i antagonizme kapitalističkog načina proizvodnje. Zaoštravanje sukoba dovodi do delegitimizacije pojedinačnih mera i aktera, no potrebno je otići dalje i zahtevati promenu sistema u celini. Nameće se potreba za osmišljavanjem drugačijeg oblika društvenog uređenja. Alternativa mora da podrazumeva sistem proizvodnje koji se ne zasniva na eksploataciji najamnog rada, čiji cilj nije uvećanje profita, već proizvodnja usmerena na zadovoljenje potreba ljudi. Stoga ćemo se na konferenciji baviti razmatranjem koraka ka uspostavljanju socijalizma za 21. vek. S jedne strane analiziraćemo prelazne mere koje treba da odgovore na urgentne potrebe većine ljudi koje postojeći sistem ostavlja obespravljene i bez osnovnih sredstava za život. Sa druge strane razmatraćemo korake koje je nužno napraviti ako želimo da svet u kojem živimo usmerimo u pravcu uspostavljanja novog solidarnog sistema. 

- Moramo zajedno da učimo i delamo!

Želimo da ovaj događaj bude jedna u nizu aktivnosti za zajedničko promišljanje koje se nadovezuju na postojeće inicijative za uspostavljanje društva po meri običnih ljudi. 

 

[mackenzie]

Kru'a preko pogače.

[Dr Arslanagić]

ako nas ovi ne spasu niko neće

[eumeswil]

Večeras u Narodnom pozorištu.

 

 

 

 

 

Filozofski teatar” je projekat koji je započelo Hrvatsko narodno kazalište iz Zagreba 2014. godine sa željom da ponovo uspostavi blisku vezu između filozofije i pozorišta. Kako napominje pokretač projekta Srećko Horvat, “veza između filozofije i kazališta uvijek je bila jača nego veza između filozofije i bilo kojega drugog medija. Najpoznatija i najutjecajnija djela Žan-Pol Sartra nedvojbeno su njegove drame, kao što je i Bertold Breht promišljanju radikalne politike pristupio upravo kroz kazalište i putem njega razradio svoj epski teatar”. Pozorište je takođe uvek bilo mesto za aktivno promišljanje društva i društvenih procesa, a “Filozofski teatar” otvara mesto za javnu diskusiju i to upravo u Narodnom pozorištu, što je u ovom trenutku više nego neophodno. U tom smislu Horvat napominje: “Ako iz kazališta ne izađemo kao drugačiji ljudi, čemu onda još uopće kazalište? I zašto uopće još ići u kazalište ako ne očekujemo da će nam se nešto dogoditi, da ćemo nešto osjetiti, da ćemo promijeniti mišljenje, da ćemo vidjeti sebe i upoznati druge.” Pozorište tako postaje mesto okupljanja i susreta s najinspirativnijim savremenim filozofima, sociolozima, psihoanalitičarima, književnicima i ekonomistima koji na različite načine govore o današnjem trenutku i predlažu i promišljaju društvene promene. Publika se u ovom slučaju ne tretira kao nemi posmatrač događaja već kao aktivni učesnik u javnoj debati koja se otvara nakon svakog Filozofskog teatra.

 

U prethodnoj sezoni (2014/2015) gosti “Filozofskog teatra” u HNK su bili filozof Slavoj Žižek, filozofkinja Julija Kristeva, pisac Nikolo Amaniti, sociolozi Saskia Sasen i Ričard Senet, ekonomista Tomas Piketi, glumica Vanese Redgrejv a u narednom periodu se očekuju gostovanja Tarika Alija, Alena Badjua, Eve Iluz i mnogih drugih, kako u Zagrebu tako i u Beogradu i Sarajevu. Žižek je za “Filozofski teatar” napisao svoju prvu dramu “Antigona” koja bi u narednoj sezoni trebalo da bude izvedena u HNK

 

Ovoga puta u pitanju je početak saradnje između zagrebačkog HNK i Narodnog pozorišta u Beogradu, a prvi gost u Beogradu biće jedan od najuticajnijih savremenih italijanskih filozofa Franko Bifo Berardi.

 

Franko “Bifo” Berardi (rođen 1948. godine u Bolonji) je trenutno jedan od najznačajnijih i svakako najzanimljivijih italijanskih filozofa i aktivista. Autor je mnogobrojnih knjig i eseja. Berardi je osnovao magazin A/traverso, bio učesnik na radiju Alice – prvoj piratskoj radio stanici u Italiji, član pokreta Autonomismo. Sedamdesetih godina sarađivao je sa Feliksom Gatarijem na polju šizoanalize. Trenutno radi u časopisu Derive Approdi i predaje društvenu istoriju komunikacije na Accademia di belle Arti u Milanu.

 

Njegov rad se uglavnom fokusira na ulogu medija i informacionih tehnologija u post-industrijskom kapitalizmu. Oslanja se na teoriju psihoanalize, šizoanalize i teorije komunikacija želeći da pokaže koliko su upravo subjekt i njegove želje usko vezane za funkcionisanje kapitalističkog sistema. On smatra da se događaji poput finansijske krize 2008. ne mogu sagledati samo kroz kontradiktornu logiku kapitalističke akumulacije. Berardi smatra da je problem kompleksniji i kaže da “rešenje ekonomski komplikovane situacije ne može biti rešeno ekonomskim sredstvima: rešenje nije ekonomsko”. Ljudske emocije i komunikacije postaju centralna tema u produkcionim i konzumerskim paternima koji održavaju protok kapitala u post-industrijskom društvu.

Kako napominje u svojoj knjizi Duša na poslu: od alijenacije do autonomije iz 2009. godine: “Uloga intelektualaca u savremenom društvu, u odnosu na ranije Kantovo shvatanje intelektualca kao figure nezavisne od društvenog iskustva ili Sartrovo određenje angažovanog intelektualca, bitno je redefinisana - oni, naime, više nisu nezavisni od proizvodnje, niti mogu biti slobodni da preuzmu zadatak čisto etičkog i kognitivnog izbora u užem smislu, već postaju masovni društveni subjekti, težeći da postanu integralni deo opšteg procesa proizvodnje."

 

Njegova najnovija knjiga “Heroji: Masovno ubistvo i samoubistvo” govori o odnosu kapitalizma i mentalnog zdravlja. Vodeći nas na uzbudljivo putovanje kroz filozofiju, psihoanalizu i događaje iz savremene istorije, Berardi pokušava da pronađe korene za loše mentalno stanje našeg društva danas. On se poziva na primere iz skorije istorije poput slučaja Brejvika u Oslu, američkog Columbine masakra u srednjoj školi, epidemije samoubistava u Koreji i Japanu i skorašnja samoubistva koja su vezana za mere štednje u Evropi. On istražuje najmračnije delove opsesije nemilosrdnom konkurencijom i hiper-konektivnosti.

 

[mackenzie]

Suzavac na ulicama Pariza, protestuju neki sindikati i študenti.

[iDemo]

Suzavac na ulicama Pariza, protestuju neki sindikati i študenti.

Greota suzavca...

[FERNOUX H]

Čitajte ljudi :):

 

Autorski tekst Pabla Iglesiasa: PODEMOS, "naša strategija"

 

Finansijska kriza, masivno osiromašenje, diskreditacija profesionalnih političara: sve je to trebalo da vodi oživljavanju levice u Evropi. Međutim, ona je pregažena gotovo svuda. Ovo bez sumnje objašnjava zašto su ogledi okrenuti ka Španiji, gde je partija PODEMOS dokazala stratešku inventivnost. Upravo o tom nam ovde govori njen generalni sekretar.

 

Držanje Berlina prema Atini tokom pregovora me uopšte nije iznenadilo. Uprkos tome što je Grčka danas veoma slaba, Ciprasova vlada je dovela u pitanje funkcionisanje EU pod nemačkom dominacijom. Obim ove "provokacije" dakle nije direktno povezan sa veličinom zemlje. Takođe, PODEMOS postaje važan politički akter kao kandidat za dolazak na čelo četvrte ekonomije u zoni evra. Ipak, naši grčki drugovi su nam rekli da Podemosovi dobri rezultati u anketama javnog mnjenja ne predstavljaju nužno dobru vest za njih same. Naši protivnici se naime plaše da Sirizina pobeda može da pojača našu poziciju, da nam dâ vetar u leđa. Njihov cilj se ne ograničava samo na činjenje potrebnog kako bi Siriza doživela neuspeh, već se takođe radi i na tome da se podignu prepreke za svaku drugu pretnju, kako oni nas vide. Staviti pritisak na Sirizu, znači poslati poruku šta nas čeka i pokazati da nema alternative. "Želite da glasate za PODEMOS? Evo, vidite šta se dešava u Grčkoj", to je refren kojim se oni služe kako bi trenutno zaplašili građane u Španiji.

 

Iz naše perspektive, Aleksis Cipras je pokazao da je veoma vešt. On je jasno prokazao sliku jedne izolovane Nemačke, čiji se interesi ne poklapaju sa interesima ostatka Evrope, uključujući i međunarodnu politiku. To je ono na čemu je on radio kroz svoj odnos sa Francuskom i Italijom, uz blagi uspeh, kao i kroz saradnju sa istočnoevropskim državama. Ne treba se, dakle, previše čuditi zašto se Nemačka postavlja ovako tvrdo tokom pregovora.

 

Naši grčki drugovi su razvili jednu strategiju, koja je slična našoj, iako je kontekst različit. Najpre, oni nastoje da stalno potvrđuju institucionalnu legitimnost vlade, koja je metodički bila minirana, a onda i uništena. To se radi putem poreskih reformi koje državi daju mogućnost da deluje, naročito u pogledu javnih politika, kako bi se obnovilo društveno tkivo i veze uništene tzv. politikama stezanja kaiša. Radi se takođe o tome, kada je u pitanju spoljna politika, da treba jasno podsticati kontradikcije u samom srcu hegemonog bloka Evrogrupe. Ovo se operacionalizuje, naročito na početku, kroz blage kritike načina na koji Nemačka pokušava da reši evropsku krizu. Nema nikakve sumnje da je cilj bio da se napravi pukotina u okviru trenutno dominantnog konsenzusa.

 

Naša strategija će biti različita. Najpre, zato što Španija od 2013. ima udela od 10,6% bruto društvenog proizvoda u zoni evra, prema grčkih 1,9%. Mi ćemo, dakle, krenuti čvršće uz uverenje da imamo dosta jači kapacitet za delovanje. Naravno, pokrenućemo i pitanje reforme do sada potpisanih ugovora koji uređuju budžetsku strogost, kako bi se povećala javna davanja u investicije i razvile socijalne politike. Ovo se naročito odnosi na penzije, ali takođe i kraj prakse smanjivanja plata koja erodira potrošnju. Jednom kad budemo sproveli ove reforme, moći ćemo da postavimo pitanje duga na evropskom planu, u smislu njegove restrukturacije koja bi vraćanje duga povezivala sa ekonomskim rastom, na primer. Samo strategija na evropskom nivou - koja trenutno ne postoji - omogućiće nam da zamislimo alternativu ovoj postojećoj paradigmi koja se svodi na politike štednje.

 

Taj zahtev će svakako produbiti kontradikcije kod naših protivnika, naročito u okviru socijaldemokratskog tabora. Mi smo svesni kakav će to otpor izazvati u državnom aparatu Španije, kao i u Evrogrupi, ali ako je jedna tako mala - i pritom u nezavidnom položaju - država kao što je Grčka uspela da postane toliki faktor nestabilnosti u zoni evra, naš kapacitet da razobličimo ovakve kontradikcije kod socijaldemokrata će biti mnogo veći. Postalo bi jasno da evropski projekat jednostavno nije kompatibilan sa politikama štednje, što bi otvorilo prostor drugačijim ekonomskim politikama.

 

 

Jedno dugo proleće

 

 

 

Lokalni izbori od 24. maja (koji su obeleženi pobedama Podemosa i njegovih saveznika u Madridu i Barseloni) konstituišu se u ključnom trenutku za proces promena, slučaj bez presedana još od demokratske tranzicije (počevši od 1975. smrću generala Franciska Franka).

 

Iako je to bilo predugo čekano i željeno, došli smo u situaciju gde dvopartijski sistem više ne zadovoljava španski politički život. Dve najveće partije - Narodna partija (PO, desnica) i Španska socijalistička radnička partija (PSOE, levica), ostvarile su najlošije rezultate od povratka demokratije.

 

Ovo otvara neviđenu situaciju na opštim izborima, jer se bitka odvija na dva glavna fronta, uz dilemu: nastavak ili promene. Ne bi trebalo sumnjati da će PSOE takođe pokušati da se predstavi kao sila promene, ali to neće biti tako lako. Za Podemos, naprotiv, ovi izbori su prirodni sled jer proizilaze iz događaja koji su se desili posle demonstracija 15 maja. Izlazimo, dakle, iz teške zime gde je naš protivnik mislio da je uspeo da nas pobedi. Primili smo taj udarac, izborili se, nastavili dalje posle lokalnih izbora, a i izbori u Andaluziji nisu loše prošli. Trebalo bi međutim da izvučemo neke lekcije iz tih izbora.

 

Tokom nekoliko nedelja bili smo se primirili. Ali naše težnje da iznova pronađemo svoj izvorni diskurs: predstavljanje narodnih klasa i odbrana socijalnih prava stavljajući u prvi plan radničke pokrete, ispostavile su se kao najbolji način da uvedemo promene i da se obnovimo. Na ovom na terenu, Ciudadanos (Građani) nisu sposobni da se bore.

 

Još jedna lekcija: razotkrivanjem korupcije kao ekonomskog modela i politike koju je vodila PP predstavlja ključni momenat protiv koga PSOE ne može da se bori protiv nas.

 

Ove dve osovine: odbrana narodnih klasa i borba protiv korupcije, viđene kao dva lica iste medalje, čine da budemo jedina politička stranka sposobna da pobedi dvopartijski sistem na što većem broju lokalnih izbora.

 

Prolazi zima, smenjuje je proleće koje će trajati do kraja novembra. Ulazimo na klizav teren, ali naša sveprisutnost se pretvara i dozira u pravu borbu. Moramo da prikupimo snage i očvrsnemo tamo gde smo tanki jer nam ostaje samo nekoliko meseci.

 

Do tog trenutka, mogućnost dogovora sa PSOE je pre svega strategijsko pitanje, jer naš osnovni cilj, a mi smo oduvek bili jasni u tom pogledu, jesu opšti izbori ove jeseni. Tako da svaka odluka koju donesemo mora biti donesena iz perspektive tih izbora. U isto vreme, ne smemo ignorisati jačinu želje ljudi za promenom, koja nas obavezuje da budemo na visini zadatka.

 

Postavlja se pitanje rezultata izbora, ali takođe i pitanje da li smo sposobni da napravimo pritisak na druge političke partije. Kada nas pitanju: "Da li ste za dogovor sa Socijalističkom partijom", mi odgovaramo: "Socijalisti moraju pre svega da se okrenu za 180 stepeni." Znamo da postoje dve struje u PSOE. Prva se odlikuje logikom sistema ili režima koji ima za cilj da nas zaustavi i zaustavi ovaj pokret. Za njih, to bi moglo da znači veliku koaliciju sa PP ili sa Ciudadanos. Druga struja se vodi logikom partije: ona zna da takva opcija vodi ka urušavanju partije PSOE i davanju prednosti Podemosu. Pitanje dogovora će se, dakle, rešiti u odnosu na rezultate izbora, naših analiza različitih mogućnosti, uzimajući u obzir naš kapacitet da iskoristimo neslogu naših neprijatelja. Između ostalog, kako prognoze najavljuju, Španija ide ka četvoropartijskom sistemu, sa rezultatima između 15 i 25 posto.

 

U Andaluziji se ne postavlja pitanje formiranja koalicije. Odredili smo tri uslova naše podrške PSOE-u u formiranju regionalne vlade. Zahtevali smo, pre svega, ostavku dva bivša predsednika Andaluzije koji su osumnjičeni za korupciju (jedan je u skupštini, a drugi je u senatu). Izričito smo zahtevali da andaluzijska vlada ne potpiše nijedan dokument sa finansijerima za izbacivanje ljudi, a da im se prethodno ne nađe privremeni smeštaj. Takođe, zahtevali smo smanjenje broja visokih političkih službenika da bi se zaposlio jednak broj osoblja u školama i bolnicama, otpuštenih za vreme krize. Nije se dakle radilo o programu za formiranje vlade, nego o tri uslova koje je PSOE morao da ispuni kako ih ne bismo blokirali. Elem, naši rezultati su bili lošiji od rezultata Socijalističke partije, pa su samim tim i naše mogućnosti pregovora bile dosta ograničenije. Želimo da bude jasno da svaka institucionalna podrška Podemosa - pa čak i kada se radi samo o tome da se ne protivimo njihovom preuzimanju funkcija - mora da znači da socijalisti donose mere koje će staviti do znanja građanima da je drugačija politika moguća. Iako ih ovi zahtevi nisu koštali ni jedan santim, niti su vodili povećanju javnog duga, PSOE je ipak izabrala podršku Ciudadanosa.

 

Stvaranje te partije se ispostavilo kao veoma lukav potez, ne zbog toga što su preuzeli glasačko telo koje se pre okretalo ka Podemosu, nego zato što jednostavno slabi naš diskurs u kom se predstavljamo kao jedini dašak promene, što nam se pripisivalo i od strane medija. Sada dakle postoji još jedna "partija promene", koja zastupa drugačija gledišta, jer Ciudadanosi proizilaze iz liberalnog establišmenta. Sve ovo nas tera da nanovo preispitamo načela Podemosa.

 

Naš osnovni cilj je oduvek bio da budemo u centru političkih zbivanja boreći se protiv partija koje su izazvale krizu. Ovo nema ništa sa buržoaskim političkim centrom. U gramšijanskom ključu, naš cilj u tom ratu pozicija jeste da stvorimo novi "zajednički smisao" koji će nam otvoriti mogućnost da zauzmemo ključno mesto u recentno rekonfigurisanom političkom spektru. Trenutno, taj prostor je sve manji zbog napada elite, počevši od promocije Ciudadanosa. Naš zadatak dakle postaje jos delikatniji: zahteva novu inteligentnu strategiju.

 

Ove inicijative naših konkurenata su stvorile nove probleme među nama. Nastanak Ciudadanosa nas vraća unazad na razmišljanje koje smo od početka smatrali kao gubitničko: ono o podeli na tradicionalnu levicu i desnicu. Mislimo da na toj osnovi ne postoji prostor za omogućavanje promene u Španiji. Opasnost koja danas vreba je da se vratimo toj podeli i da ne uspemo da stvorimo nove temelje. U tom smislu, plebejski diskurs Podemosa, organizovan na opoziciji između onih "dole" i "gore" (oligarhija), može da se interpretira kao ustaljeni diskurs ekstremne levice, čime joj se oduzima njena težnja ka transverzalnosti, kao i mogućnost da konstruiše nove kriterijume za centralnost. Na kraju, suočavamo se sa još jednim rizikom, koji može biti tačka spoticanja, a tiče se naše "normalizacije". Ne pojavljujemo se više kao autsajderi, onaj početni efekat novoga sve više bledi, ali s druge strane Podemos je u međuvremenu dobio na jačini i iskustvu, a ima i veći kredibilitet. U tom kontekstu, moraćemo pod hitno da redefinišemo i pročistimo diskurs, pre nego što krenemo u kontranapad kako bismo povratili prostor koji nam je poslednjim događanjima zatvoren. A ovo svakako neće biti tako lako.

 

 

Održati političku igru otvorenom

 

 

Prilikom zvanične posete kralja Španije Evropskom parlamentu 15. aprila 2015, suočili smo se sa jednim školskim primerom. Taj događaj nas usmerava na jedno teško pitanje - pitanje monarhije. Zašto teško pitanje? Pa upravo zbog toga što nam onemogućava kontrolisanje onog centralizovanog terena. Postoje, uprošćeno, dve opcije. Prva, prihvaćena od strane levice, gde Izguierida (Izquierda) Unida (Ujedinjena levica) kaže: "Mi smo republikanci. Ne priznajemo monarhiju, dakle ne idemo na počasni prijem kod španskog kralja. Mislimo da to nije legitimno za šefa države." Iako je ovo sasvim održivo na moralnom i etičkom planu, stavlja nas na poziciju radikalne levice, u tradicionalnom smislu. To nas odmah nenamerno udaljava od velikog sloja ljudi koji simpatišu novog kralja, i koji kada razmišljaju o njemu nemaju tu vrstu asocijacija sa starim kraljem i korupcijom starog režima. Monarhija je još uvek jedna od najpoštovanijih i voljenijih institucija u Španiji. Postoje dakle dve opcije. Ili da ne idemo na prijem kod kralja i ostanemo zarobljeni u starom tradicionalnom diskursu ekstremne levice, koji nudi vrlo malo prostora za akciju, ili da idemo, pa da se Podemos meša sa postojećom političkom klasom, tj. kao opcija koja prihvata postojeći institucionalni okvir. Ukratko, ispali bi izdajnici, monarhisti, institucionisti ili šta sve ne...

 

Kako smo razrešili ovu dilemu? Pojavili smo se, ali nismo ništa promenili u svom predstavljanju, obučeni u svakodnevno odelo. Bez poštovanja protokola. To je možda mala stvar, ali simbolički predstavlja Podemos. S druge strane, poklonio sam kralju DVD serije „Igra prestola", kao malu pomoć da shvati šta se trenutno dešava u Španiji. Naravno, sve to je teško ispratiti, ali to je jedini način da budemo u političkoj igri, da se nađemo i da delujemo u centru ovih kontradikcija i, ukratko, da dovedemo u pitanje status kvo, umesto da budemo čistunci, ali bez ikakve moći.

 

* Pablo Iglesias je generalni sekretar Podemosa i evroposlanik.

http://www.nedeljnik.rs/lmd/portalnews/autorski-tekst-pabla-iglesiasa-podemos-nasa-strategija/

[namenski]

Procitasmo.

To se u nas zvalo 'ови би се јебали, ал' да им не уђе' ... 

[Budja]

Čitajte ljudi :):

 

 

http://www.nedeljnik.rs/lmd/portalnews/autorski-tekst-pabla-iglesiasa-podemos-nasa-strategija/

 

 

Daj, ne postavljaj te bajate linkove pre izbora iz Decembra 2015 i Juna 2016.

 

Sta sad Pablo ima da kaze?

 

Je l se isplatila koalicija sa komunistima?

Hoce li ga Erehon nogirati?

 

Sto ne citiras ono nakon poraza na junskim izborima da je vreme revolucije (ili tako nekako) proslo?