Socijalni protesti, u svetu i kod nas - da li su uopšte mogući?

[teacher]

 

“Nisu nam odobreni svi zahtevi, ali dobili smo produženje rokova koji će sada umesto 20 dana, trajati ceo mesec. Ipak ćemo imati šest sigurnih rokova i apsolventske rokove u sledećoj godini. Sa 48 poena ide se na budžet, a pošto Oktobar 2 ipak nije odobren, dozvoljeno nam je da neke ispite položimo preko kolokvijuma. Spuštanje cene bodova nisu dozvolili”, kažu studenti.

 

Oktobar 2 ne sme pasti!

[Hamlet Strašni]

"studenti pravnog"

 

kakav maltretman zbog još jednog ispitnog roka. već 20 godina pokušavam da shvatim tu histeriju oko dodavanja još jednog ispitnog roka. okamova oštrica mi kaže da je u pitanju umobolnost pomognuta sa drugarima blejom i prevelikom ambicijom.

Ne razumeš ti šipku, brateee

[ljakse]

Ja se kao kroz maglu sećam da je bilo jedno 4 ispitna roka godišnje u mojim studentskim danima, a kolokvijumi su služili kao uslov da se izađe na ispit. Koliko mučnih obaveza imaju danas mladi internet šipkaši sa teško stečenim macbook proovima?

[gospa buba]

a koje su godishte deca? mislim, shkolsko?

[teacher]

Ja se kao kroz maglu sećam da je bilo jedno 4 ispitna roka godišnje u mojim studentskim danima, a kolokvijumi su služili kao uslov da se izađe na ispit. Koliko mučnih obaveza imaju danas mladi internet šipkaši sa teško stečenim macbook proovima?

Kao prvo, dok se parkira prođe već pola časa, a onda dok nađe punjač za iphone još pola. U stanu koji su mu roditelji kupili nema SBB već jebeni iptv, a u kraju radi samo jedan fast food...

 

 

Sent from my iPad using Tapatalk

[ljakse]

:(

[Eraserhead]

Mene ustvari najvise interesuje kakve ovo veze ima sa socijalnim protestima osim sto fervex ponekad sanja to da ce navijacke grupe da pokrenu radnicku revoliciju.

[ultra plasticni]

To sto su izmedju ostalih zahteva bili i zahtevi za smanjenjem nadoknade za prenete bodove, a ako natezemo do kraja i zahtev za oktobrom 2 je socijalno pitanje za onog kom nedostaje 1 ispit za budzet jer se sledece godine placati obnovu. Danas svako pitanje moze da bude socijalno, da ne kazem klasno

[FERNOUX H]

Upravo tako. Ima veze jer država, ministarstvo i uprave fakulteta žele da što manje ljudi studira na budžetu. Već sam objašnjavao to sve na prethodnim stranicama: ovde se ne radi *samo* o rokovima, upićivati takve zahteve ranije jeste bilo malo debilno, ali sada ima potpuno drugačiji smisao i značaj. Tu postoji čitav niz mera koje se uvode sve iz istog razloga. Prošle godine smo imali studente koji su se izborili da sa 48 ESPB budu na budžetu, pa su uprave fakulteta odlučile da ih nedelju dana pred početak godine izigraju tako što će reći: dobro, ali sad i na budžetu mora nešto da se plaća. Pored finansijskih nameta uvek ima i drugih mera koje ih prate poput ovih ukidanja rokova i sl. kojima je cilj samo da otežaju studiranje na budžetu.

[Dagmar]

Koliko je sad studiranje na drzavnim fakultetima po Srbiji? Tj koliko je budzet, sufinansiranje i samofinansiranje?

[kurjak92]

Zavisi od fakulteta do fakulteta, negde 48 espb, negde 60

 

Послато са GT-P7500 уз помоћ Тапатока

[kurjak92]

Isto kao i skolarine

 

Послато са GT-P7500 уз помоћ Тапатока

[Dagmar]

Zavisi od fakulteta do fakulteta, negde 48 espb, negde 60

 

Послато са GT-P7500 уз помоћ Тапатока

 

Ma mislim kolika je cena, otprilike neki raspon.

[kurjak92]

Od sesdeset osam msm hiljada koliko je godina na fizickoj hemiji, filozofski 120 hiljada, pa do stomatologije, tj arhitekture koji su 240 hiljada za godinu, manje vise, jako raznoliko

 

Послато са GT-P7500 уз помоћ Тапатока

[FERNOUX H]

Danas na fakultet u ogromnoj meri dolaze deca iz nečega što bi u lokalno/balkanskom tranzicionom kontekstu bila srednja klasa. Načelno, aparat visokog obrazovanja je regrutni centar kadrova srednje klase ili više srednje klase. I zato je tu svako ko se oglašava kao "levičar" u utrobi zveri. I svakako teško je zamisliti nekog prosečnog srpskog proleterskog omladinca ili omladinku u kontekstu današnjeg "duha vremena" na humanistici u Beogradu. Ti ljudi bi bili temeljno nesnađeni u svim mogućim identitetskim napinjanjima i igrama u ime akademskog prestiža. Naravno, ovo ne znači da takvih ljudi nema. Ali koji su procenti u pitanju? Postoje i istraživanja koja to potvrđuju itd. Recimo pogledajte istraživanje sociologa sa filozofskog u kom se pokazuje da veliki deo uspisanih studenata ima oca sa visokom stručnom spremom. Dakle, radnička klasa je faktički istisnuta iz "reda za čekanje" na visoko obrazovanje i preusmerena na druge društvene staze. To znači da su na univerzitetu ostali pojedinci i pojedinke koji u svojim angažmanima plediraju na ideologiju radničke klase i neke njene interese. Samo po sebi, to plediranje nije nešto loše. Ali je jasno da ono nije dovoljno.

 

Ono što, pak, jeste loše je što taj trening izostaje i što se taj trening mahom svodi na laskanje sopstvenoj ekskluzivnosti. Svaki trening podrazumeva posvećenost, upornost, fokus i odricanje. Ne bi se reklo da su to neke osobine koje su previše zastupljene među mladim ljudima koji pohađaju humanistiku ili umetnost u Beogradu. I razumljivo je što je tako. Mi smo na grupnom nivou ohrabrivani da se odričemo odricanja, da suspendujemo dugoročna planiranja. No čini se da bi prioritet mora biti da se upravo toga odreknemo. Ako hoćemo da "izađemo napolje", morali bismo prethodno da "odradimo domaći". Nije nikako dovoljno da prosto prigrlimo etiketu "socijaliste", "marksiste", "levičara" i da verujemo da je u pitanju nešto što ima neku performativnu moć. Nemam problem sa idejom da doba studija bude fomativno-trenažno doba ljudi od kojih će barem kasnije jedan deo biti posvećen ideji progresivnog političkog rada. Ono sa čim imam problem jesu aljkavost, arbitrarnost i egoizam koji često "neinicirane" (dakle, ogroman deo kolega) ostavljaju u čudu i sa osećajem blagog gađenja prema celom procesu kojem svedoče. Tu ne može da bude reč ni o čemu drugom sem o prostom i jasnom efektu koji je kontraproduktivan.

 

Svakako da pitanje suočenja i razumevanja studenata koji ne žele da sudeluje u ovoj i ovako koncipiranoj borbi jeste pitanje od posebnog taktičkog značaja i pitanje kojem još uvek nije posvećena adekvatna, dužna pažnja. Sa takvim ljudima, barem prema mom iskustvu, komunikacija je bila katastrofalna, prema njima se odnosilo kao prema nekim važnošću nedotaknutim subjektima, dezorijentisanim, manipulisanim „malograđanima“ koji „nemaju trunku solidarnosti sa ostatkom“ itd. Naravno, uz takav pristup i odnos ne može se očekivati ni neki naročit odnos od strane ljudi koji, iz kog god razloga, gaje neku skepsu i podozrenje prema „pokretu“. Tu svakako dolazi do kolizija životnog stila, rezona, namera između različitih društvenih-vršnjačkih grupa i njihovih pogleda na „mladost“, na to kako ona treba da izgleda, čime bi trebala da bude ispunjena. Za jedan broj ljudi koji se osećaju levičarima na humanistici već godinama unazad, „mladost“ je onaj period koji bi trebao da bude što duže ispunjen kreativnim buntom, otporom državnoj koerciji itd. – za ovaj koji situaciju gleda strogo pragmatično, „mladost“ ne bi smela dugo da traje u tom smislu, te četiri godine moraju da se odrade što pre i da se ide dalje kroz hijerarhiju. Prirodno da se u okviru tog nauma na neki vid „neplaćenog političkog angažmana“ ne gleda baš kao na neku obaveznu stavku u procesu. Čest je upravo taj primer, da ljudi kojima bi, prema objektivnom preseku, najviše trebalo to „besplatno obrazovanje“ – budu ljudi koji se najviše trude da prema tih par meseci halabuke svake jeseni budu gluvi i da čekaju da prođe, da opet mogu „normalno“ da studiraju.

 

To je generalna boljka ljudi koji pretenduju da se bave političkom praksom iz perspektive radničke klase ili onoga za šta veruju da treba oslikava neke pozicije radničke klase. Prosto, samopreispitivanje, samokritika, samoevaluacija, strogost prema sebi još uvek nisu deo političke kulture malih grupa afiniteta koji se neretko nalaze u nukleusima malecnih jesenjih iskri od 2006. naovamo. Na takve stvari se gleda kao na odlike slabića, nesigurnih ljudi, poraženih ljudi, gleda se kao na neke stubove defetizma itd. Naravno, kao odgovor se nudi suvi, nesalomivi voluntarizam koji onda od jednog poraza napravi cikličan proces itd. I dalje se stvari rade ne u ime „šire slike“ unutar koje je važno pitanje obrazovanja, već često u ime samih sredstava – blokada, protesta itd. To, naravno, nikad neće rezultirati bilo čim, ali bože moj – svakom svoje.

 

Bilo bi poželjno, kako i ovde tako i u svim drugim pitanjima, naglašavati važnost momenta samokritike i tretiranja sebe i svog rada dosledno. Ako se nečim baviš sedam godina i to se nije nigde mrdnulo – o čemu se tu onda zapravo radi? Naravno, u Srbiji mi nemamo studentski pokret, nemamo pokret radničke klase, nemamo socijalistički pokret, nemamo teorijsku scenu – to su stvari koje čekaju, baš kako ste rekli, da se izmisle. One moraju da se rode, i njih moraju da porode ljudi kojima je stalo do rođenja tih stvari. Kako, gde i kada kritika i preispitivanje postaju „smrtni neprijatelji“ raznih političkih inicijativa je jedno pitanje koje mene zanima makar dve godine i smatram da se na lokalnom nivou moramo baviti dosledno pitanjem tog nedostatka. Taj nedostatak je evidentno „sistematski“, nije stvar ličnog previda mene, tebe ili nekog trećeg, on očigledno dolazi u lanč paketu koji dobijemo na početku levičarskog staža. Da li ćemo u međuvremenu odbaciti lanč paketiće tog tipa jeste pitanje od kojeg zavisi kada ćemo nadoknaditi zaostatke koji najevidentnije postoje.

http://gerusija.com/studentski-pokret-izmedu-fikcija-i-stvarnosti/