Crtice o prvom svetskom ratu

[Roger Sanchez]

A startling collection of previously unseen photographs featured in a new documentary provides a fresh perspective of life and death in the trenches during World War One

Belfast man George Hackney was a keen amateur photographer in the innocent years before the outbreak of war, and when he was sent off to fight in 1915, he took his camera with him.

 

 

 

[Dr Arslanagić]

 

Holm Sundhaussen 25/11/2014 |

Sarajevski atentat, Srbija i duh 1914.

 

 

U obimnim istorijskim istraživanjima o Julskoj krizi iz 1914. i uzrocima Prvog svetskog rata, sarajevski atentatori i kraljevina Srbija igraju tek marginalnu ulogu, ako se uopšte i spominju. Reprezentativni primer tog pogleda na istoriju je knjiga Fritza Fischera „Posezanje za svetskom moći“ iz 1961, koja je u Nemačkoj izazvala čuvenu Fischerovu kontroverzu.^[1] Na 700 strana ove knjige uopšte se ne spominje ime atentatora Gavrila Principa; ono nije vredno čak ni fusnote, a ime premijera srpske vlade Nikole Pašića navodi se samo jednom, onako uzgred. Sličan stav imaju i pripadnici Fischerove škole. Zašto su olako prešli preko atentata i ignorisali ulogu Srbije? Zato što su bili uvereni da bi i bez atentata, pre ili kasnije (i neizbežno!) došlo do velikog rata. Atentat im nije bio potreban kako bi objasnili uzroke rata. A budući da atentat nije igrao nikakvu ulogu u tome, onda nije bilo važno ni to da li je zvanična Srbija bila umešana u pripremanje ovog (ne)događaja, da li je bila upoznata sa planovima za atentat i da li je morala/mogla da spreči atentat.

U poslednjih nekoliko godina (ne samo sa knjigom Christophera Clarka)^[2] ovaj determinizam – moralo je da bude tako kako je bilo – doveden je u pitanje, a s njim i oštra podela između povoda i razloga. U opštem prikazu Prvog svetskog rata iz 2003. Michaela Salewskija, Principovo ime doduše nedostaje u registru, ali se zato pojavljuje na jednom mestu u tekstu, u sledećem komentaru:

„Dvadeset osmi jun 2014. je verovatno najsudbonosniji dan 20. veka, bez obzira na sve već utvrđene strukturne neizbežnosti i uzročnosti – dakle ’prakatastrofa’. Često se tvrdi: da nije bilo ubistva austrijskog prestolonaslednika, neki drugi događaj bi izazvao rat, a i procena ’zrelosti za rat’ upućuje na isti zaključak. Međutim, suštinsko pitanje glasi drugačije: kako da znamo da li bi posle 27. juna uopšte došlo do događaja sličnog onome od 28. juna? Mi pretpostavljamo, žongliramo verovatnoćama i ignorišemo stvarnost. Prosto ne možemo da znamo šta bi se dogodilo da nije bilo ovog gnusnog dvostrukog ubistva.“^[3]

Salewski optužuje Gavrila Principa i Crnu ruku za deo odgovornosti za rat i milione žrtava. Možemo da raspravljamo o oceni Salewskog, ali ne možemo da raspravljamo o tome da li zaista znamo šta bi bilo kad bi bilo. Možemo da navodimo indicije, upoređujemo verovatnoće, ali „šta bi bilo kad bi bilo“ pripada carstvu virtuelne istorije. Vredi razmisliti o tome šta se nije desilo a moglo se dogoditi, i ispitati alternative, ali treba biti svestan činjenice da u virtuelnoj istoriji ne postoji izvesnost.

Nije sporno da je čin Gavrila Principa i njegovih istomišljenika povod, a ne uzrok Prvog svetskog rata. Uzrok, ili skup uzroka, toliko se razilaze da se čak postavlja pitanje da li je moguće jasno razdvojiti povod i uzrok, kao što su to učinili Fritz Fischer i njegovi sledbenici. Isprva je atentat bio samo povod da „ratna strana“ u Beču, u šovinističkoj atmosferi odnese prevagu nad ostalima. To je bilo moguće, jer je najistaknutiji protivnik eventualnog rata, nadvojvoda Franz Ferdinand, bio mrtav i zato što su neki koji su se do tada protivili ratu promenili mišljenje. Atentat je prokrčio put onima koji su već duže vreme želeli rat i čekali priliku. Ubijeni prestolonaslednik je često i oštro govorio protiv vojne akcije (sa jednim izuzetkom krajem 1912). Ne zato što je bio pacifista; on je rat smatrao legitimnim sredstvom za sprovođenje političkih ciljeva, a naročito ne zbog toga što je gajio simpatije prema Srbiji – već pre svega zato što je bio zabrinut za unutrašnju stabilnost Habsburške monarhije, zbog čega se zalagao za očuvanje statusa kvo. Barem u doglednoj budućnosti.

Austrougarska je još od nagodbe iz 1867. postala jako neobična država, koja je podsećala na Jugoslaviju iz 80-ih godina 20. veka, ili na današnju Bosnu. Bila je to država kojom se teško vladalo. Prestolonaslednik je bio svestan tih problema i želeo je da izbegne rat, barem tada ili u bližoj budućnosti. Tek su njegova smrt i licemerna tuga i bes zbog njegove smrti zapalili iskru u „buretu baruta“. A kao što Franz Ferdinand nije bio pacifista, tako ni vlade mnogih drugih zemalja nisu sledile pacifistički kurs. Da li je vlada u Beogradu bila izuzetak? Da, kaže Mile Bjelajac u svom eseju objavljenom 2014:

„Srbija i Crna gora su posle Balkanskih ratova bile materijalno iscrpljene zemlje sa desetkovanim stanovništvom. Bio im je potreban višegodišnji period mira… Zato su srpska vlada i srpska vladajuća dinastija činili sve kako bi ostali u što boljim odnosima sa Austrougarskom. Premijer Nikola Pašić je želeo da smiri situaciju izrazivši u svom ekspozeu iz oktobra 1913. želju za mirom… Treba podsetiti da je zvanična Srbija krajem 1912… izjavila da želi da živi u miru i prijateljstvu s Austrijom.“^[4]

Doduše, i vlade drugih zemalja su u svojim službenim izjavama tvrdile da žele mir. Šta to dokazuje? Bila je to samo jedna strana medalje. Druga strana je bila to da su širom Evrope uticajni političari i vojni zapovednici bili uvereni da se nacionalni ciljevi mogu ostvariti i ratom i da je rat legitimno sredstvo ostvarivanja tih ciljeva. Niko od odgovornih nije mogao ni da pretpostavi kako će izgledati eventualni svetski rat. Razlike među stavovima vlada su se ogledale jedino u proceni kada je „pravi trenutak“ za početak tog rata. U toj tački su se razilazili stavovi političara i vojnih lica u Beču (i u Berlinu) na jednoj strani, i vlade u Beogradu na drugoj. Dok su u Beču i Berlinu smatrali da vreme ne radi za centralne sile i da ne bi smelo dugo da se čeka, Srbiji 1914. (posle balkanskih ratova i velikih materijalnih i gubitaka u stanovništvu) rat nije odgovarao. Zvanična Srbija u tom trenutku nije želela rat. To možemo prilično ubedljivo da tvrdimo. Međutim, da je Srbija na duži rok nameravala da živi u „prijateljstvu“ sa Austrijom, to verovatno ni Bjelajac ne bi rekao.

Početkom januara 2014. srpski mediji su detaljno izveštavali o pronađenom pismu, koje je guverner Bosne i Hercegovne Oskar Potiorek 13 meseci pre atentata napisao austrougarskom ministru finansija Bilińskom. U njemu Potiorek objašnjava da se Austrougarska “za samo nekoliko godina mora spremiti za neizbežni… rat (protiv Srbije)”. To je bilo 13 meseci pre događaja u Sarajevu (odnosno neposredno po završetku Drugog balkanskog rata, u kome je Srbija gotovo udvostručila svoju teritoriju). Srpski mediji i većina političara, ali i neki srpski istoričari – o Emiru Kusturici da ne govorimo – zaključili su da se sada predistorija Prvog svetskog rata mora napisati iznova, jer se pojavio dokaz da je rat bio planiran pre atentata, tako da atentat postaje nevažan.^[5] To što je reč o kopiji pisma čiji original još nije pronađen nije problem, jer je pismo sigurno verodostojno, što je potkrepljeno mnogim drugim izvorima.

Na zajedničkoj sednici saveta ministara 7. jula 1914, ministar finansija Biliński, koji je zamenio Potioreka na mestu guvernera Bosne i Hercegovine, primećuje: “General Potiorek već dve godine (a ne tek 13 meseci!) smatra da moramo da odmerimo snage sa Srbijom kako bismo zadržali Bosnu i Hercegovinu”.^[6] Zapisnik je odavno dostupan; objavljen je još 1966. U medijskoj kampanji u Srbiji neobična je okolnost da se nešto već poznato prodaje kao senzacionalna novost. Očigledno je da srpski mediji nisu upoznati sa “mejnstrimom” istraživanja na Zapadu, na koja su veliki uticaj imale Fischerove teze.

Ključna teza koju zagovaraju srpski istoričari o početku rata je nesumnjivo tačna. Tačno je da su vodeći političari i vojna lica Austrougarske monarhije dugo pre atentata zagovarali „preventivni rat“ protiv Srbije. Tačno je da nikada nije dokazana direktna odgovornost ili saizvršilaštvo vlade Nikole Pašića za atentat u Sarajevu. I tačno je da je navodni „odbrambeni“ austrougarski rat bio u stvari agresija, kojom je „ratna strana“ u Beču pokušala da nadomesti unutrašnje slabosti monarhije nadajući se da će tako očuvati status velike sile. Svi argumenti su, kao što sam rekao, tačni (tačni u najpozitivnijem mogućem smislu), to jest „činjenicama“ se nema šta prigovoriti, naročito na njihovom izboru i tumačenju. Posle svega što danas znamo (ili barem verujemo da znamo), malo je verovatno da su Pašić i njegova vlada bili umešani u pripreme atentata. Ostaje nejasno da li su imali konkretne(!) informacije o tome. Izjave političara su protivrečene. Ako je vlada imala konkretne informacije i ako nije želela rat u tom trenutku, onda sledi zaključak da je izgubila kontrolu nad tajnom organizacijom Crna ruka, vojnom tajnom službom i delovima vojnog rukovodstva (što je takođe poznato).

U (naizgled beskrajnoj) raspravi o povodu i uzroku Velikog rata suprotstavljene su dve teze: jedna koja se odnosi na aktere, i druga koja je povezana sa sistemom vrednosti toga vremena. Prva spada u oblast „klasične“ diplomatske istorije. U njenom središtu su Julska kriza iz 1914. i pitanje šta su političari, vojska i diplomati uradili, to jest šta je ko kada kome rekao i šta je ko odlučio. Druga teza se odnosi na suštinsku i ukorenjenu predstavu o pravu i pravdi, o „legitimnim“ i „nelegitimnim“ ciljevima. Ove teze su međusobno povezane, ali sa bitno drugačijim težištima.

Druga teza se bavi smislom i „legitimnošću“ političkog i vojnog delovanja. Tada i danas. Prema njoj postoje države koje su se borile za „pravedne“ i one koje su se borile za „nepravedne“ ciljeve, to jest postoje „dobre“ i „zle“ države. „Ključni pojmovi“ koje iznosi srpska strana u ovom kontekstu glase: „demokratska Srbija“ i „tamnica naroda“ Austrougarska; moderno pravo naroda na samoopredeljenje protiv kolonijalizma/imperijalizma velike sile; „pacifisti“ protiv „huškača“; „dugogodišnja“ pretnja Srbiji od strane Austrougarske; neravnopravna borba između Davida i Golijata uz ogromne žrtve, koja je Srbiji i habsburškim južnim Slovenima donela slobodu u Prvom svetskom ratu.

U raspravi o Prvom svetskom ratu se često mešaju moral i odgovornost država/vlada. Smatram da je neophodno i smisleno praviti razliku između morala i odgovornosti. Što se tiče morala (a time i davanja smisla i legitimnosti događajima), Srbija zbog pozivanja na pravo na samoopredeljenje na svojoj strani ima moderne, progresivne argumente, dok Austrougarska iz ove perspektive izgleda kao relikt prošlosti. Ali, postoji jedno ali. Srpski nacionalni intelektualci, političari i naučnici često veoma različito shvataju princip samoopredeljenja, i od slučaja do slučaja ga povezuju sa drugim principima („istorijskim pravom“ ili strateškim i ekonomskim argumentima).

Balkanski ratovi 1912/13. označavaju veliku prekretnicu u istoriji Srbije. Osvajanje vardarske Makedonije i Kosova i težnja da se izađe na Jadransko more preko severne Albanije, nisu se mogli opravdati pravom naroda na samoopredeljenje. Slično važi i za Bosnu i Hercegovinu, koja se prikazivala kao „srpska zemlja“. Ali sa kojim opravdanjem? Dok se u slučaju Kosova moglo pozivati na „istorijsko pravo“, to u slučaju Bosne i Hercegovine nije bilo moguće. Istorijski se ne može (a ni tada se nije moglo) tvrditi da su Bosna i Hercegovina „srpske zemlje“. U ovom slučaju se argumenti oslanjaju na jezičke i etnografske nalaze ili, konkretnije rečeno, na definicije. Definicije same po sebi nikada nisu tačne ili pogrešne, prikladne ili neprikladne, verodostojne ili protivrečne. Najvažnije je da nikada nisu tačne ili pogrešne. Kada je reformator srpskog jezika Vuk Karadžić sredinom 19. veka sve koji govore štokavskim narečjem (a time i veliku većinu stanovništva Bosne i Hercegovine) označio „Srbima“ – time je utvrdio jednu definiciju. Ako je prihvatimo, Bosna i Hercegovina (barem na osnovu jezika) jeste „srpska zemlja“, čije stanovništvo onda ima pravo na samoopredeljenje. Ali isto tako sve koji govore štokavskim narečjem možemo definisati kao „Hrvate“ (za tako nešto ne morate biti Ante Starčević) ili – zašto da ne – „Hercegovce“ ili „Bošnjake“. U poslednjem slučaju Srbija bi bila „bošnjačka zemlja“.

Naravno, to je besmislica. Ali prema rezultatima popisa stanovništva iz 1910. ne može se izvući zaključak da su Bosna i Hercegovina bile „srpske zemlje“. Oni koji su se izjasnili kao pravoslavci (i koji su se smatrali Srbima) činili su 43 odsto stanovništva, ali i kao relativno najveća grupa (ostali su se izjasnili kao muslimani ili katolici) nisu imali ni ubedljivu, a kamoli apsolutnu većinu. Međutim, ako muslimane smatrate “u stvari“ Srbima, čiji su preci izdali svoju „pravu“ veru (pri čemu vera nije lični već izbor zajednice), onda dobijate tročetvrtinsku srpsku većinu. Neću se upuštati u ovo pitanje, već ću se samo ograničiti na zaključak da je u slučaju vardarske Makedonije, Kosova i Bosne i Hercegovine (na izlazak Srbije na Jadransko more preko severne Albanije ne treba trošiti reči) – opravdanje za srpske teritorijalne pretenzije bilo isto toliko arbitrarno koliko i opravdanje svih drugih država u sličnim situacijama. Naravno, u Beogradu nisu sanjali o „svetskoj moći“ kao u Vilhelmovom Berlinu, ali je i u Beogradu svakako postojala težnja ka statusu regionalne sile. To znači da su između velikih sila i manjih država postojale određene, ali ne i suštinske razlike, tako da moralni argument gubi na težini.

Gotovo svuda u Evropi je sopstvenoj državi pripisivana božanska priroda, a ispunjenje nacionalnih ciljeva, bez obzira na njihov sadržaj, smatralo se „svetom“ dužnošću. Tako je mislio i devetnaestogodišnji Gavrilo Princip. Atentat koji je izveo bio je izraz ovog euforično-nacionalnog raspoloženja. Iako su on i njegovi prijatelji iz mreže Mlada Bosna čitali i anarhističku i socijalističku literaturu, i zalagali se za prevazilaženje konfesionalnih razlika (smatrajući religiju privatnom odlukom svakog pojedinca) – svima njima je najvažnije bilo ostvarivanje nacionalnih ciljeva.

„Pre socijalne revolucije moramo ukloniti nejednakosti među narodima“, objašnjavao je Princip psihijatru Martinu Pappenheimu^[7] tokom izdržavanja kazne u tvrđavi Terezijenštat, “i uvereni smo da se među narodima moraju stvoriti takve veze koje uklanjaju međusobne razlike; ali se mi nacionalisti, iako smo čitali anarhističke i socijalističke spise, nismo previše posvetili ovom pitanju(!), jer smo smatrali da svako od nas ima jednu drugu, nacionalnu dužnost”.^[8]

Nacionalno pitanje je odnelo prevagu nad svim drugim pitanjima, što je potpuno odgovaralo “duhu vremena” tadašnje Evrope. Nacionalizam nije poznavao teritorijalne granice. Bio je to transnacionalni i transteritorijalni fenomen koji je zapalio čitavu Evropu.

Čak je i moralno uzdizanje atentata kao “tiranoubistva” (oslanjanjem na antičku i novovekovnu filozofiju) prilično upitno. Franz Ferdinand je možda bio privatno autoritaran i odbojan, ali nije bio tiranin. A ne možemo da znamo da li bi to postao. Isto tako on nije pripadao “ratnoj strani”, kako tvrde savremeni srpski mediji, već njenim protivnicima. Međutim, Princip i njegovi prijatelji to nisu znali. Oni su poverovali u propagandu. Ovu zabludu dvoje ljudi je platilo svojim životima. Franz Ferdinand nije bio Dionizije I od Sirakuze,^[9] ni Cezar, a kamoli Hitler.

U suštini, reč je o tome da li svrha opravdava sredstvo? Cilj atentata je bio oslobođenje od austrougarske vlasti i ujedinjenje južnih Slovena u zajedničku državu. Oba cilja su postignuta. Stvarnost u prvoj jugoslovenskoj državi Gavrilo nije doživeo. On nije doživeo sudar svog mladalačkog entuzijazma i slobodarske retorike, ili svoje naivnosti i megalomanije, sa stvarnošću. Nije doživeo da vidi kako se cilj pretvara u svoju suprotnost. Hrvati, bosanski muslimani i mnogi bivši habsburški Srbi, “oslobođenje” su zamišljali potpuno drugačije. A budući da nova (jugoslovenska) višenacionalna država, koja je po mnogo čemu podsećala na habsburšku, nije odgovarala Principovim zamislima, postavlja se pitanje da li bi onda usledio novi atentat? Možda na vodećeg hrvatskog opozicionog političara (setimo se ubistva u skupštini 1928), ili na kralja Aleksandra koji je ubijen 1934. dospevši tako na dugu listu žrtava političkih atentata? Postoje li “dobri” i “loši” atentati? Ko o tome odlučuje? Cilj je uvek pri ruci. Tada kao i danas.

Okrenimo se sada odgovornosti. Polazim od teze da velike države snose veću odgovornost od manjih, jer su odluke prvih značajnije od odluka potonjih. Time manje države ne oslobađam odgovornosti, jer je poznato da naizgled beznačajni povodi i uzroci mogu da imaju razorne posledice, ali tek kada se umešaju velike države. Zato smatram da Austrougarska i Nemačka (ali i Rusija, Francuska i Velika Britanija) snose daleko veću odgovornost od Srbije za događaje tokom Julske krize 1914. Da Vilhelmova Nemačka nije podržala Austrougarsku, a Rusija Srbiju i Francuska Rusiju, verovatno ne bi bilo Prvog svetskog rata. Ali time se vraćamo u virtuelnu istoriju. Odgovornost je uvek vezana za određeni slučaj, dok ga moral nadilazi, to jest ne možemo ga menjati od slučaja do slučaja. “Dobrih” i “nedužnih” država i nacija ima jednako malo koliko i “zlih” i “krivih”. Postoje samo donosioci odluka koji odgovorno ili neodgovorno deluju što, zavisno od resursa kojima raspolažu, vodi manje ili više pogubnim događajima.

Dolazim do zaključka: postavlja se pitanje da li sto godina kasnije “duh 1914” i dalje može i treba da bude uzor, model za oblikovanje stvarnosti i budućnosti: obožavanje države i nacije i prihvatanje rata ili atentata kao sredstva za ostvarivanje “nacionalnih ciljeva”. “Veliki”, “spektakularni” čin, o kome je Gavrilo Princip sanjao i koji je na kraju izveo i zbog koga ga mnogi Srbi (ali ne i “oslobođeni” Hrvati i muslimani) doživljavaju kao heroja, dakle taj “veliki” čin izaziva podozrenje većine građana Evrope. Promenio se i pogled na “Evropu”. Milioni mrtvih u Prvom svetskom ratu ne smatraju se više samo “nacionalnim žrtvama” i “palima za otadžbinu” (prema krilatici što više to bolje), već sve više kao ljudi koji su ginuli za izuzetno sumnjive “ideale”. O sarajevskom atentatu i uzrocima Prvog svetskog rata ne možemo govoriti, a da se ne osvrnemo na militarizaciju velikih delova društva i njegovog nacionalističko-ideološkog naoružavanja.

U tom pogledu Srbija nije izuzetak. Kada pročitamo statut javnog udruženja Narodna odbrana, statut tajne organizacije Crna ruka, dela antropo-geografa Jovana Cvijića ili srpske udžbenike geografije i istorije iz tog perioda, stičemo utisak o pravim razmerama srpskog militantnog nacionalizma. To je takođe “činjenica” koja se potpuno ignoriše u dosadašnjoj srpskoj istoriografiji. Način na koji se sećamo atentata i početka rata 1914-1918. manje govori o samim događajima, a daleko više o kulturi sećanja i sa njom povezanim sistemom vrednosti.

Vratimo se još jednom na Fritza Fischera. Značaj njegove veličanstvene knjige je pre svega u tome što se on kritički bavio sopstvenom, nemačkom prošlošću. Možda je to jednostrano stanovište, zbog koga je knjiga naišla na velike otpore, ali je ono bilo neophodno, neizbežno i zastupano u pravom trenutku. Gde je srpski Fritz Fischer?

 

Predavanje održano 4. jula 2014. na konferenciji u Berlinu.

PDF predavanja na nemačkom

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 25.11.2014.

TEMA – PRVI SVETSKI RAT

———–    

1. Griff nach der Weltmacht: Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914-1918. Düsseldorf 1961. Srpski prevod: Fric Fišer, Posezanje za svetskom moći. Politika ratnih ciljeva carske Nemačke 1914-1918. Beograd 2014. ↑
2. Christopher Clark, The Sleepwalkers. How Europe Went to War in 1914. London 2012. Srpski prevod: Kristofer Klark, Mesečari: kako je Evropa krenula u rat 1914. Smederevo 2014. ↑
3. Michael Salewski, Der Erste Weltkrieg. Darmstadt 2003, str. 84 f. ↑
4. Mile Bjelajac, Serbien im Ersten Weltkrieg, u: Gordana Ilić Marković (ur.): Veliki rat – Der große Krieg. Der Erste Weltkrieg im Spiegel der serbischen Literatur und Presse. Wien 2014, str. 47-70; citat na str. 48. ↑
5. Vest TANJUG-a od 5.1.2014. preneli su brojni srpski mediji: Pismo koje otkriva ko je želeo Prvi svetski rat, B92 od 5.1.2014; Branko Pejović, Poćorekova najava rata godinu pre Sarajevskog atentata, Politika online od 6.1.2014; Bojan Bilbija, Nemci odbijaju odgovornost za rat, Politika online od 9.1.2014. Itd. ↑
6. Miklós Komjáthy (ur.), Protokolle des Gemeinsamen Ministerrates der Österreichisch-Ungarischen Monarchie (1914-1918). Budapest 1966, str. 145. ↑
7. Martin Pappenheim, Gavrilo Princips Bekenntnisse. Ein geschichtlicher Beitrag zur Vorgeschichte des Attentats von Sarajevo. Wien 1926; citirano prema Gregor Mayer, Verschwörung in Sarajevo. Triumph und Tod des Attentäters Gavrilo Princip. St. Pölten, Salzburg, Wien 2014, str. 35. ↑
8. Ibid., str. 36. ↑
9. Dionizije I od Sirakuze bio je vladar Sirakuze, današnje Sicilije. Smatra se najgorim primerom despota – okrutan, sumnjičav i osvetoljubiv. ↑

[MancMellow]

Comedy gold

 

 

 

Gde je srpski Fritz Fischer?

 

Pa ako je Fischer u pravu, cemu "srpski Fischer"? 

 

SUper je ovo sa Balkanskim ratovima. Oni su inace poceli u vremenskom i prostornom vakumu. I, da, posle Prvog svetskog rata je, valjda, stvorena Velika Srbija, a ne Jugoslavija. Ali ima jedno mesto gde pravi zanatski  prestup. Ne moze se situacijom 1930-te ili 1991-ve opravdavati ili neopravdavati akcija 1914-te. Ali on to zna naravno. Anika je zakon za njega, 

Edited November 28, 2014 by MancMellow

[Dr Arslanagić]

 

Gde je srpski Fritz Fischer?

 

I meni je ovo najjače. Zundhauzen je u Gracu školovao i obučio bar 25% srpskih istoričara.

[sekretar]

Na Viasat history malopre odgledao Put u rat- kraj jednog carstva,

skoro cela emisija posvecena Srbiji

[MancMellow]

I meni je ovo najjače. Zundhauzen je u Gracu školovao i obučio bar 25% srpskih istoričara.

 

da, samo sto ako ljudi ne razmisljaju svojom glavom onda mogu i dva puta da doktoriraju i nista. 

 

ne kazem da ne razmisljaju, samo kazem ako bi ne daj bobe to bio slucaj. 

[MancMellow]

Na Viasat history malopre odgledao Put u rat- kraj jednog carstva,

skoro cela emisija posvecena Srbiji

 

pa sta kazu?

[Anduril]

Comedy gold

 ....

Pa ako je Fischer u pravu, cemu "srpski Fischer"? 

 ...

 

Hm, ovaj, covek nigde ne rece da je Fiser u pravu. Naprotiv, prica o odgovornosti velikih ali i malih.

Rece da je Fiser bio potreban nemackoj istoriografiji u tom trenutku, a da je isti takav sa sve debatom potreban i Srbiji.

No, to je ocigledno SF.

[namenski]

Naprotiv, prica o odgovornosti velikih ali i malih.

... isti takav sa sve debatom potreban i Srbiji.

No, to je ocigledno SF.

Moze biti da je i Srbiji potrebna debata da nije jednog malog problema: svaka debata danas, a na temu odgovornosti za izbijanje WW1 je poziv na reinterpretaciju i reviziju istorije i to samo u jednom pravcu - skidanju odgovornosti sa Nemacke i Austrougarske.

Naravno da ne postoje nedodirljive teme: ali samo pominjanje odgovornosti velikih je vec razvodnjavanje i revizija.

Nemacka i Austrougarska su odgovorne za izbijanje WW1; tek posle priznavanja te cinjenice moze se dalje i o odgovornostima drugih.

Ovako, sa stavom 'svi smo pomalo krivi, omaklo nam se', nece nikako da valja: neko je, a znamo i ko, ipak kriv malo vise, a Srbija izistinski nema razloga da se, kad je WW1 u pitanju, podmece i gura u prve redove preispitivaca.

[MancMellow]

Hm, ovaj, covek nigde ne rece da je Fiser u pravu. Naprotiv, prica o odgovornosti velikih ali i malih.

Rece da je Fiser bio potreban nemackoj istoriografiji u tom trenutku, a da je isti takav sa sve debatom potreban i Srbiji.

No, to je ocigledno SF.

 

Pod 1 - nije SF, pokreću se te teme od strane srpskih istoričara. Pod 2 - jeste bitno, ali - nama, zbog nas. A ako se upliće u odgovornost za izbijanje WWI, to onda izgleda ko u onom vicu kad igraju fudbal slonovi i miševi, pa se na kraju slon izvinjava ako su malo grublje igrali, a miš kaže - pa dobro i mi smo krljali. 

Edited December 6, 2014 by MancMellow

[Dr Arslanagić]

Hm, ovaj, covek nigde ne rece da je Fiser u pravu. Naprotiv, prica o odgovornosti velikih ali i malih.

Rece da je Fiser bio potreban nemackoj istoriografiji u tom trenutku, a da je isti takav sa sve debatom potreban i Srbiji.

No, to je ocigledno SF.

 

Fišer je bio u pravu i zato je bio potreban i nemačkoj ali i svetskoj istoriografiji. Ako pak Zundhauzen smatra da Fišer nije bio u pravu a da je, iz ovog ili onog razloga, dobro promovisati nešto što ne predstavlja istinu, onda dotični i nije istoričar već politikantska gnjida.

 

Zamena teza je potpuno fantastična - određeni istorijski problem je razrešen: Fric Fišer je nedvosmisleno utvrdio da je za rat odgovorna nemačka politička i privredna elita, i to je, po Zundhauzenu dobro za Nemačku, ali, za Srbiju bi bilo dobro da ima nekog svog Fišera, koji bi sad trebao da utvrdi nešto potpuno suprotno od onoga što je uradio Fišer.

 

Reklo bi se - Jebo lud zbunjenog, ali niko ovde nije ni lud ni zbunjen... Zundhauzen je jednostavno pokvaren.

[MancMellow]

A pa ne, to se zove "pokretanje pitanja"  ^_^

[Yoda]

Nemojte tako, svako treba da počisti svoje ratno dvorište...

 

Ujedinimo metle!

Edited December 6, 2014 by Yoda

[namenski]

Pod 1 - nije SF, pokreću se te teme od strane srpskih istoričara. Pod 2 - jeste bitno, ali - nama, zbog nas. A ako se upliće u odgovornost za izbijanje WWI, to onda izgleda ko u onom vicu kad igraju fudbal slonovi i miševi, pa se na kraju slon izvinjava ako su malo grublje igrali, a miš kaže - pa dobro i mi smo krljali.

Naravno da i Srbija treba da se pozabavljuje svojom istorijom samo, sto kad su u pitanju WW1 i danasnji Nemci i Austrijanci, ona nema potrebe da propira svoj prljav ves trckarajuci okolo i povlaceci za rukav prolaznike sve ih ubedjujuci da su i ostala deca bila nestasna.

Jedno od pitanja za nemacke istoricare i ne samo njih je zasto i cemu tolika agresivnost i koriscenje, da ne kazem zloupotreba sopstvenog danasnjeg imidza, polozaja i uticaja u pokusajima da se u krajnjoj liniji opravda nesto sto bi moderna Nemacka i Austrija u roku od odmah osudile da se dogadja danas i nekom drugom.

To vec nije (samo) istorija.

 

Sto se srpskih istoricara i WW1 tice, posla ima: ostali su, na primer, duzni neispricane i samo na marginama pominjane price o srpskim oficirima koji su 1914. i 1915. pali u zarobljenistvo i kojima je posle rata uredno sudjeno pred vojnim sudovima nove drzave, po srpskim vojnim zakonima, drzave kojoj su oficiri bili ocajnicki potrebni i koja je sakom i kapom zaposljavala oficire dojucerasnje neprijateljske vojske.Koliko se secam, bilo je i poprilicno smrtnih kazni koje su uredno izvrsene.

[Hamlet Strašni]

Zašto im je suđeno? Srpskim oficirima srrpske vojske ili srpskim oficirima u au vojsci?