Polemike

[bergasa19]

Danas

Reagovanje na tekst "Proza na stranputici" (Danas, 14. avgust 2012) Retorički savetAutor: Vladimir KecmanovićIz poštovanja prema liku i delu Danila Kiša gospođi Mirjani Miočinović neću odgovoriti na način koji njen javni nastup zaslužuje, niti ću se baviti pitanjem ko je zapravo "na stranputici" i ko se bavi uzurpacijom jednog književnog dela.Posavetovaću je samo da se nad mislima svog pokojnog supruga ("Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologije" i "Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve") koje je navela, u kontekstu vremena u kom živi ozbiljnije zamisli. Kada bi to učinila, kao obrazovanoj, a pretpostavljam i inteligentnoj osobi, samo bi joj se kazalo koja je to vladajuća ideologija koja zagađuje savremenu misao i ko su prinčevi u koje treba sumnjati.Nažalost, gospođa Miočinović se opredelila da savremenim prinčevima i vladajućoj ideologiji mentalno robuje. Nemam iluziju da je tu moguće nešto promeniti, pa je savet retoričkog karaktera.Da je savetujem da se prepusti mislima lokalnih kulturtregera koje su "po njenoj meri", a da delo Danila Kiša pusti da govori samo za sebe, bilo bi, opet, delimično suvišno, a delimično nepristojno. Nepristojno - iz razloga koje sam već naveo. A suvišno jer se gospođa Miočinović kulturtregerskom razmišljanju i bez mog saveta očigledno prepustila.

[bergasa19]

PESCANIK

U ime oca i sinovaSaša Ilić | 17/08/2012 Zašto je Danilo Kiš potreban Dobrici Ćosiću? Iako jedna od deset božjih zapovesti glasi Ne ubij!, nijedna crkva se nikada nije odrekla te aktivnosti. Ubija se iz vatrenog oružja, ali i ašovom i palicom pod ikonama a potom se pravda da je sve to činjeno iz najboljih namera. To da se nešto činilo iz najboljih namera predstavlja stari izgovor svih utopijskih projekata u povesti, pa ipak taj izgovor i danas funkcioniše a poštovanje jednog od najvažnijih zakona iz Dekaloga, i pored očiglednih dokaza zločina, ne dovodi se u sumnju. Naposletku se uvek ispostavi da crkva ne ubija ili ako ubija ona to čini za naše dobro. Po ovom modelu ne radi samo crkva, razume se, ovako funkcionišu i mehanizmi izgradnje velikih društvenih projekata. No danas, nakon ratova na tlu bivše Jugoslavije, teško je pronaći dokaze jer su se oni pedantno uništavali, bilo da se radilo o ljudskim ostacima ili dokumentima. Dokumenti, nažalost, gore. Ljudska tela, takođe. Logori su odavno zatvoreni, na ostrvima i na kontinentu. Na nekim mestima strane kompanije eksploatišu rudu kao u Omarskoj, dok su mesta poput Stajićeva u Vojvodini okružena zidom ćutanja. Ovakve projekte podržali su pre svih neki pisci, koji su svoje delo upisali u istoriju zločina i progona. Književno delo i politička praksa Dobrice Ćosića vezuju se upravo za takve aktivnosti. Bio je uvek blizu vlasti, jedno vreme je i sam bio na vlasti, da bi naposletku ostao konsultant vlasti iz senke Akademije. Danilo Kiš je bio njegov antipod, uvek daleko od vlasti, uvek u skepsi i ironiji, apatrid koji je ostavio delo u koje su, pošto je ono prepoznato u svetu, mnogi počeli da se zaklinju. Pa kakve veze bi mogli da imaju Ćosić i Kiš? Odluka Dobrice Ćosića da instalira svoj podmladak u vidu grupe P70 učinila je ovo nemoguće pitanje aktuelnim. No nikako ga ne bi trebalo gledati van senke onih stotina hiljada mrtvih i prognanih koje sam pomenuo na početku. Mehanički lavoviI ove godine je Mirjana Miočinović, koja se brine o Kišovoj ostavštini, bila prinuđena da javno reaguje nakon što je grupa P70 zajedno sa kritičarem Aleksandrom Jerkovom raspisala konkurs za nagradu “Poziv na putovanje” (po Savetima mladom piscu Danila Kiša). Ova fusnota, koja kao neizostavni deo prati svaki pomen novoustanovljene nagrade, bila je još izraženija prošle godine kada je konkurs bio raspisan prvi put. I tada je Mirjana Miočinović morala da objašnjava univerzitetskom profesoru Jerkovu i njegovim piscima da ime i delo Danila Kiša nisu “etiketa” koju bi oni mogli da lepe na svoje proizvode po sopstvenom nahođenju. Međutim, i pored dobronamernog upozorenja, nastavljeno je sa brutalnom eksploatacijom imena i dela Danila Kiša, i to pre svega njegovog po/etičkog testamenta oličenog u “Savetima mladom piscu” iz 1984. godine. Radi se zapravo o nasilnom pretumačenju Kišovih reči, kooptiranju humanističke tradicije kojoj je pripadao i završnoj demontaži njegovog kritičkog potencijala čime se ova kultura bavi od dana njegove smrti sve do danas. Naime, po tome nije ni bitno šta zapravo piše u “Savetima mladom piscu” jer se podrazumeva da grupa P70 baštini upravo ta načela. Međutim, ako bi se neko zainteresovaniji pozabavio malom komparativnom analizom Kišovih Saveta i prakse P70, mogao bi doći do zanimljivih zaključaka:– “Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve”, savetovao je Kiš dok je grupa P70 otpočela svoj rad u epicentru velikosrpske ideologije, u Srpskoj književnoj zadruzi, pod patronatom jedinog i večitog princa srpske književnosti i politike – Dobrice Ćosića.– “Drži se podalje od prinčeva”, nastavljao je Kiš sa svojim savetima. Grupa P70 je zasnovala svoje delovanje upravo na suprotnom principu. Vladimir Kecmanović i Marko Krstić su se utrkivali ko će više doprineti promociji princa i njegove svite. Krstić je pisao predgovor Ćosićevoj Bajci, Kecmanović je pisao apologiju Bosanskog rata, tog centralnog diskurzivnog mesta vladajuće nacionalističke ideologije u Srbiji. Takođe, jedan od paradigmatičnih primera približavanja prinčevima je i Kecmanovićev nastup na velikoj promociji Kusturičine Glasine na Beogradskom sajmu knjiga 2010, kada su u prvom redu sedeli svi predstavnici srpskih tajnih, javnih i crkvenih službi. Da se nije radilo o govoru vladajuće ideologije, ne bi bilo moguće zamisliti takvo okupljanje. Dakle, na druženju s prinčevima se insistira što se jasno vidi iz najnovijeg intervjua Dejana Stojiljkovića u kome se on hvali kako mu je na beogradsku promociju došao “bivši šef države Dobrica Ćosić”, ali i “ministri i direktori važnih institucija”.– “Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam”, pisao je Kiš dok su članovi P70 napravili nekoliko paktova pre nego što du počeli da deluju na književnoj sceni: jedan je pakt sa Ocem nacije, drugi je s njegovim institucijama u trajnom posedu, treći je pakt sa kritičarskim satelitima koji prate utopijske projekte Oca i četvrti sa književnom zajednicom koja je uspostavljena na militarističko-patrijarhalnoj ideologiji Oca.– “Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara”, upozoravao je Kiš. Ovo je ključni savet koji bi grupa P70 morala ozbiljnije da prouči i zapita se nad smislom svog postojanja. Isto važi i za njihovog kritičara Aleksandra Jerkova.Briga za preporod srpskog LebensraumaUtopijski projekti se grade na mrtvima, na negaciji načela iz Dekaloga, a sve iz “najbolje namere” koja podrazumeva sreću nove zajednice na kraju puta. Tu književnosti nema mesta, bar ne u onom smislu kakvom smo je znali do sada. Pogledajmo samo sve te knjige Rajka Vasića, Mira Vuksanovića, Matije Bećkovića i ostalih predstavnika mrtvozorničke literature. U tome se krije odgonetka nevolje sa kojom se suočio Otac nacije, a što je preko svoje grupe P70 isporučio javnosti na analizu. Zbog čega su onda pisci poput Kiša važni u procesu očuvanja utopijskog projekta koji je gradio Dobrica Ćosić tokom svog života, a koji je on sam nazvao srpskim duhovnim prostorom; reklo bi se srpskim lebensraumom. Taj životni prostor nema veze sa postojećim granicama, on se prostire svuda oko nas, osobito u Bosni, Crnoj Gori i na Kosovu. U Hrvatskoj, takođe. Otac, za razliku od sinova, zna da književnost mora imati svoje uporište u humanizmu i etici, bez čega ne može postojati poetika. Kiš je jedan od retkih autora koji je jasno artikulisao ovu vezu. Ni Ocu se, izgleda, previše ne dopada mrtvozornička literatura njegove dvorske svite. Jasno mu je da sa njom ne može ništa da uradi u procesu preporoda srpskog lebensrauma, ali da bi se sa Kišovom literaturom nešto ipak moglo. Kiš je i u svetu cenjen, a on, Dobrica – nije. Kiš je “zgodan” za manipulaciju iznutra i spolja. Stoga je Otac odlučio da se ime Danila Kiša bespoštedno koristi kao “srpski nacionalni brend” za proizvodnju novih nacionalnih vrednosti. Bez obzira na to što se on nikada ni u čemu nije slagao s Kišom, naročito ne u talmudskoj tezi da je mnogo bolje biti među progonjenima nego među progoniteljima. Uostalom, Otac je uvek bio sa prinčevima i progoniteljima dok je Kiš bio među progonjenima. (Tako rade i sinovi, bez razlike.) Nije ga bez razloga Kiš optuživao kako je sve vreme znao za postojanje Golog otoka. Ne samo da je znao, već ga je povremeno tajno posećivao kako bi se uverio da je “zaštita ljudskih prava” na zadovoljavajućem nivou. Takođe, Kiš je bio jedan od prvih koji je kritikovao Dobricu Ćosića u satiričnoj poemi Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, koja je nastala upravo kao poetska elaboracija “Saveta mladom piscu”. Tako je dobijen fotorobot pisca koji je oduvek radio suprotno božjim i ljudskim zapovestima. Osveta za takav čin je jedan od najlogičnijih motiva Oca u nastojanju da eksploatiše lik i delo Danila Kiša. U srpskom lebensraumu nema vladavine prava, baš kao ni u ruskom. Tu je moguće pervertovati Kišove teze bez pravnih posledica. A najvažnije od svega je zakloniti zločine po logorima i stratištima koji su počinjeni u ime Oca i sinova, a kojima nema mesta ni u literaturi ni u javnom diskursu Srbije. Stoga je važno kooptirati Kiša i njegovo nasleđe, a preko nagrade obezbediti instrumentalizovano potomstvo. Otac je taj model patentirao još u Korenima.

[beatakeshi]

Za Bergasu i Symakakva je Kecmanoviceva proza? Jel ima neko drugi od te grupe 70 da je vredan citanja?

[notenoughreasonsforclaire]

Idemo dalje, idemo šire, idemo duže...

Владимир Кецмановић Критика нечистог умаАко није тако – а „критичар-аналитичар” или не мисли или не сме да каже да јесте – онда се „анализа” своди на то да један левичар на батерије завиди другим левичарима на батеријеСавремена српска књижевност је, у поређењу са српском књижевношћу двадесетог века, прилично бледуњава. Али није ни приближно толико лоша колико је очајна савремена српска књижевна критика.Савремена српска политичка пракса гора је од књижевне. Али је српска политичка ,,аналитика”, барем судећи према примеру који ћу да наведем, нешто пристојнија од књижевне критике.Један лош, али, нажалост, не и најгори српски књижевни критичар, пре извесног времена је одлучио да постане политички аналитичар. И већ на почетку ,,аналитичке” каријере, успео је оно што му током година критичарског рада – а није да се није трудио – за руком пошло није: са неколико реченица се, као неприкосновени фаворит, кандидовао за незавидну титулу аутора најнедотупавније политичке анализе у новијој историји.Јавно ,,анализујући” једну овдашњу политичку странку, за причу није претерано важно коју, ,,аналитичар” као приоритетна питања на која би ,,иста” морала да одговори истиче: „да ли су републиканци или монархисти”, „да ли су за четнике или за партизане” и „да ли су социјалисти или капиталисти”?!Што се прве две „дилеме” тиче – мислим да ни владарима из обе српске модерне династије, баш као ни Јосипу Брозу и члановима његовог владарске свите, ни председницима и министрима у краљевској влади у Лондону, ни генералу Дражи Михаиловићу, са члановима његовог штаба – када би којим случајем устали из гроба и у савременој Србији провели не више од неколико дана – не би пало на памет да их ставе на чело листе актуелних политичких приоритета.О аналитичаревом осећају за реалност – толико.Трећа наведена „дилема”, међутим, представља истински бисер нечистог ума.Лакрдија почиње већ на језичком плану, будући да логична алтернатива социјалистима нису капиталисти него поборници капитализма, а капиталистима пролетери, а не социјалисти, па тако историја познаје чињеницу да су неки од твораца социјалистичког учења били власници приличног капитала, док су многи пролетери оставили кости у крвавој одбрани капиталистичког система.„Аналитичарева” грешка, међутим, није случајна, нити је искључиво израз аљкавости, непромишљености и необразовања. Наговештава она и прекоплоташко лукавство, и провинцијалну рефлексију глобалне, делом вешто, делом невешто пројектоване политичке конфузије, и шта све још не...„Аналитичар” је, вероватно, хтео да каже како није у реду да руководиоци странке која се представља као странка леве оријентације згрћу богатство, што је, међутим, чисто „аналитичарево” лицемерје, пошто савремена „левица”, за чије идеје се и сам очигледно залаже, не доводи у питање капиталистичке економске односе. Према томе, проблем би представљала оптужба да функционери неке странке богатство стичу на нелегалан начин. А у том случају ништа се не би мењало ни да је у питању „десничарска” странка, пошто закон према незаконитом богаћењу не прави разлику између „социјалиста” и „капиталиста”.Ако није тако – а „критичар-аналитичар” или не мисли или не сме да каже да јесте – онда се „анализа” своди на то да један левичар на батерије завиди другим левичарима на батерије. Експликација зависти: траљава, бесловесна критика заснована на нетачним и нејасним формулацијама, којима лажни левичар и себи и аудиторијуму покушава да замаже очи. Предмет зависти – волтажа батерија.Како било, прочитавши критичареву „анализу” и ја сам према политичарима, и то не само онима из „анализоване” странке него „и шире”, као писац осетио тренутну завист. Ако изузмемо овог уљеза из књижевне бранше, њих, ипак, критикују нешто бољи.Владимир Кецмановићобјављено: 17.08.2012.

Čo'ek, inače, govori o Saši Ćiriću.

[Turnbull]

Idemo dalje, idemo šire, idemo duže...Čo'ek, inače, govori o Saši Ćiriću.

Ma da, ali ja stvarno više ne razumem čemu te mistifikacije, čemu to jedan čovek, jedan kritičar, jedan analitičar. Reci bre lepo s kim se grudvaš.Inače, tekst je tipičak Kecman, glupo, prazno, lično. Pretvorio je kolumnu za prostor za lično obračunavanje sa onima koji su mu se zamerili. Ma da je bar duhovito, ali jok.

[Turnbull]

Za Bergasu i Symakakva je Kecmanoviceva proza? Jel ima neko drugi od te grupe 70 da je vredan citanja?

Nisam čitao, zaista. Koliko sam čuto od drugih, Kecman nije loš pisac, i mislim zapravo da je jedini koji kao pisca išta vredi iz cele te ekipe. Krstićeva knjiga je totalno đubre, s kojim se sprdaju svi koji mu nisu drugari, pa i oni mu se zapravo podsemvaju iza leđa, Deksinu paraliteraturu smo disecirali na drugom topiku - mislim, bezvredno, pubertetska pisanija. Vladušić je kao nešto pisao, možda to nešto vredi, čitao odlomke, bilo mi bez veze, ali on je ipak teoretičar, pa je nešto tu uspeo valjda da sklopi. E, da, u stvari Malović je navodno najtalentovaniji pisac iz cele skupine, ali najluđi.

[Turnbull]

Jel zna neko šta je to Milena Ristić?

Najbizarnije od svega je to što Arsenijević&Miočinović zameraju Kusturici i Dodiku izgradnju Andrićgrada, jer su se na prostoru Višegrada tokom devedesetih desili ratni zločini. Ako bismo od toga polazili, onda ne samo u BiH nego na prostoru celog Balkana i još mnogo šire nikada ništa ne bi trebalo graditi jer je svaki pedalj natopljen nečijom krvlju i imali bismo samo humke i groblja. Možda bi takva atmosfera više odgovarala duhovnom habitusu naših učmalih intelektualaca, ali, avaj bože, život ide i mora da ide dalje. Zar može postojati bolja i humanija namera nego da se upravo takvi prostori pacifikuju i da se barem novim generacijama ponude lepši sadržaji. A šta ima lepše od kulture. Na kraju krajeva, da je u prošlosti na ovim prostorima bilo više kulture, sigurna sam da bi se mnogi ratovi izbegli ili bi bili manje krvavi.

Lepše je sa kulturom.

[Аврам Гојић]

pa lepo pise u tekstu :)

Autorka je kulturološkinja

i veoma je obrazovana, vidi kako je lepo shvatila postmodernu

Mislim da vi još uvek smatrate, držeći se nekih postmodernista, da je priča važna.

Edited August 19, 2012 by Marko M. Dabovic

[koksy]

šta je da je, i meni je ovaj argument besmislica.

Najbizarnije od svega je to što Arsenijević&Miočinović zameraju Kusturici i Dodiku izgradnju Andrićgrada, jer su se na prostoru Višegrada tokom devedesetih desili ratni zločini.

[Turnbull]

pa lepo pise u tekstu :)i veoma je obrazovana, vidi kako je lepo shvatila postmodernu

Groblja su učmala, život ide dalje, nema ništa lepše od kulture.Ako ova nije pitomice naše znamenite kulturološkinje ZT (trenutno na radu u Parizu), ne zvao se ja Lorimer.Naravno, pod uslovom da se radi o postojećoj osobi, i da nije u pitanju tek Kecmanov nom de plume. Edited August 19, 2012 by Syme

[Turnbull]

šta je da je, i meni je ovaj argument besmislica.

Koji argument?

[koksy]

pa argument da u visegradu ne treba graditi andrićgrad zato što su se tamo događali zločini. pod uslovom, naravno, da je to tako uopšte argumentovano.ali vidim da si se već propisno išegačio konto toga tako da držim da je suvišno da se ponavljaš.

[Turnbull]

pa argument da u visegradu ne treba graditi andrićgrad zato što su se tamo događali zločini. pod uslovom, naravno, da je to tako uopšte argumentovano.ali vidim da si se već propisno išegačio konto toga tako da držim da je suvišno da se ponavljaš.

Pa nije bilo jasno da li misliš na argument koji iznosi sama MR, ili na argument koji ona kritikuje, pripisujući ga Miočinovići i Arsenijeviću. Njihove argument inače možeš pogledati ovde i ovde.

[beatakeshi]

Kažu da je grobljanska vutra strava. Tako da smatram da na grobljima treba i saditi i graditi.

[koksy]

Pa nije bilo jasno da li misliš na argument koji iznosi sama MR, ili na argument koji ona kritikuje, pripisujući ga Miočinovići i Arsenijeviću. Njihove argument inače možeš pogledati ovdei ovde.

dobro (mada mi je bilo poznato).zaključak je, jel' tako:emir=sranje; dodik=sranje; emir+dodik=sranjenakvadrat . i?fascinantna je ta iracionalna opsednutost jednim kusturicom. mada, ruku na srce, ima ponešto i dobro u tome. evo, na primer, mirjana i vlada su naprasno počeli izučavati urbanističke seminare.