Polemike

[bergasa19]

Danas

Zlatko Paković Neko ili nešto u politici i društvuUgledni advokat, Dragoljub Todorović, u ponedeljak je, na stranicama ovog dnevnika, u tekstu, dobrim delom autobiografskom, "Šta rade mladi pravnici", uputio jedan "setni pogled na profesiju kojoj pripada(m)", i lepo uočio da je suštinski problem tu u pomanjkanju kritičkog duha: "Najvažnija karakteristika perioda posle majskih izbora je glorifikacija, obožavanje i divinizovanje trojke koja predstavlja državni vrh. Iako se jasno vidi da se radi o ličnostima sa izrazitim autoritarnim karakteristikama, koje, pri tom, podsećaju na likove iz Gogoljevih, Orvelovih i Žarijevih dela, one uživaju poverenje ogromnog broja građana Srbije.Posebno zabrinjava što mladi ljudi u Srbiji bezrezervno podržavaju novu vlast. Ako je vitalnost u otporu, mladi pravnici, istoričari, politikolozi, književnici, danas i ovde ne poseduju vitalnost neophodnu svakoj mladosti."I sam pravnik, Todorović kaže da je za njega posebno "interesantna pozicija mladih pravnika, budućih tužilaca i sudija", stoga što - njegov se setni pogled kristališe sad u univerzalni zaključak - "bez pravog obrazovanja, bez poznavanja vrednosti koje su obeležile našu epohu, bez pravog interesa za svet oko nas, nema pravog kritičkog duha, a bez kritičkog duha, posebno mladih ljudi, nema poboljšanja i društvenog napretka".U ovoj svojoj memorijalnoj elegiji, ovom ponositom autobiografskom žalu nad nekritičkom i nebuntovnom mladošću svojih juvenilnih kolega, koji divinizuju Nikolića, Dačića i Vučića, advokat Todorović je propustio da pomene jednu epizodu iz svoje karijere, kojom je obeležen jedan bezobzirni, nekritički i za svet oko nas nezainteresovani period, a u kojem su vodeće uloge, uz Slobodana Miloševića, igrala i ova lica iz "trojke koja predstavlja državni vrh".U istom ovom mesecu martu, pre četrnaest godina, Dragoljub Todorović je imao tu čast da u sudnici inauguriše sramni Zakon o informisanju, koji se i danas s pravom naziva "Vučićevim zakonom", i po kojem ovom prvom potpredsedniku Vlade Srbije tragovi još smrde nečovještvom. Todorović je, naime, bio prvi advokat na strani pomenutog zakona, a po tužbi tadašnje Sekretarke za kulturu grada Beograda, glumice Ljiljane Blagojević, u procesu protiv dnevnog lista Danas, zahtevajući od suda da odredi maksimalnu novčanu kaznu za objavljeni tekst koji je, u stvari, preneto saopštenje Demokratske stranke o tadašnjoj kulturnoj politici Gradskog sekretarijata.U tom zahtevu, gorljivo, advokat je i uspeo, uprkos dobro mu znanoj činjenici da je ovom dnevnom listu, u kojem danas objavljuje svoj setni i oštećeni pogled na profesiju, primenom te nepravedne i drakonske finansijske mere, a protiv slobode informisanja, pretilo gašenje. Nije to tada bila komična uloga iz Gogoljevog ili Žarijevog komada, kakve danas glume Vučić, Nikolić i Dačić, nego opasno kobna rola u totalitarnom svetu koji podseća na Orvelovu i Kafkinu prozu.Nije isto biti neko ili predstavljati nešto u politici i društvu. U pomenutom slučaju, advokat Todorović postupio je po važećim zakonima, sasvim nekritički obavljajući samo svoj posao, pri tom smetnuvši s uma ono što je tako precizno izrazio buntovni Henri Dejvid Toro, koji se zalagao za pravo na građansku neposlušnost - da ne treba negovati poštovanje prema zakonu koliko prema pravičnosti. Taj nauk je ono što nas čini moralnim bićima. Ono što nas čini ličnostima, a ne pukim mnoštvom onih ljudskih šta.Postupivši prema etici dužnosti, Todorović nije učinio ništa drugo do ono što je činio i što čini popularni Aleksandar Vučić. Moral je univerzalna kategorija, a etika - uvek partikularna. Postoji, na primer, etika nacizma, kao i etika mafije. Činovnici etike uvek su nešto, a nikada neko. Sreća je, međutim, ukoliko u jednom društvu i njegovoj dominantnoj politici proklamovane etičke dužnosti nisu u direktnoj suprotnosti sa moralom. Tada, oni koji ih obavljaju, iako nisu ličnosti, iako nisu moralne osobe, ipak, čine nešto dobro.Prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije sve svoje dužnosti, bez obzira na njihovu moralnu orijentaciju, obavlja etički odgovorno. Svojevremeno je bio odan Vojislavu Šešelju, nacionalističkoj ideji i ratu za stvaranje velike Srbije, kao i drakonskom zakonu protiv slobode informisanja, a danas, s obzirom na to da su mu dužnosti u drugačijem kontekstu, posvećen je sasvim drukčijim ciljevima.Ličnost, ono Ko, definiše trajna kritičnost prema onom potencijalnom Šta u sebi! Niko to nije jasnije uvideo od slobodara Vilhelma Rajha, koji je ovo "šta" nazvao malim čovekom, a ono "ko" - velikim. Razlika između malog i velikog čoveka, u tome je što veliki uvek zna kad je bio mali, veli veliki Rajh. Drugim rečima, jedina istinska razlika među ljudima nije ni u inteligenciji, ni u obrazovanju, ni u statusu, nego u spremnosti da se bude slobodan, da se bude ličnost.

Edited March 27, 2013 by bergasa19

[bergasa19]

Danas

Povodom teksta Zlatka Pakovića „Neko ili nešto u politici i društvu“ (Danas, 22. mart 2013) Raspitajte se o meni REAGOVANJEAutor: Dragoljub TodorovićGospodin Paković zanemaruje činjenicu da je osnovni postulat, prvi stav i takoreći aksiom advokatske etike da mora da zastupa ili brani svaku stranku koja mu se obrati i da mora da štiti interese svog klijenta. To je profesionalni moral. Ja sam u svojoj karijeri branio mnoge ubice, razbojnike, silovatelje, kao što sam zastupao i žrtve u zločinu na Ibarskoj magistrali, porodicu Ivana Stambolića, Hrvate, Bošnjake i Albance žrtve ratnih zločina i njihove porodice.Moj cenjeni kolega, moj advokatski i intelektualni uzor, najbolji i najznačajniji advokat na ovim prostorima u drugoj polovini XX veka, gospodin Srđa Popović branio je, poštujući advokatsku etiku, između ostalih i Andriju Artukovića.Pre zastupanja Ljiljane Blagojević nisam objavio nijedan tekst u Danasu, a posle tog suđenja objavio sam preko sto tekstova. Danas je jedini medij u Srbiji (pored nekomercijalne i malotiražne Helsinške povelje) u kome mogu da objavljujem, što svedoči o profesionalnom moralu urednika Danasa.Inače, ovih dana sam predao dokumenta za penziju i ponosan sam na to što sam ceo život proveo kao slobodan čovek. To znaju i mnogi stariji i mlađi urednici i novinari Danasa. Gospodine Pakoviću, pre nego što me etiketirate raspitajte se malo o mojoj biografiji.

Edited March 27, 2013 by bergasa19

[bergasa19]

Danas

Povodom priloga advokata Dragoljuba Todorovića "Raspitajte se o meni" (Danas, 25. mart 2013) Profesionalnom etikom protiv moralaAutor: Zlatko PakovićKad je pre devet dana, na stranicama ovog lista, uzeo da kori mlade intelektualce u Srbiji, naročito pravnike, što nekritički prihvataju aktuelnu vlast, oličenu u Nikoliću, Dačiću i Vučiću, ugledni advokat Dragoljub Todorović prećutao je jednu, za temu neizostavnu, činjenicu - da je niko drugi do on, pre četrnaest godina, u sudnici, bio prvi petao sramnog "Vučićevog zakona o informisanju". Dakle, Todorović je prvi advokat koji je, na strani optužbe, odelotvorio slovo tog nemoralnog i nepravednog zakona, a protiv slobode informisanja.U procesu protiv dnevnog lista Danas, ovaj advokat zastupao je tada tužbu sekretarke za kulturu grada Beograda, glumice Ljiljane Blagojević, i, odbijajući mogućnost sporazuma, a grmeći u sudnici protiv "delikta", o čemu mogu da posvedoče časni svedoci i urednici ovog lista, uspeo je da izdejstvuje maksimalnu novčanu kaznu - ubistvenih 400.000 tadašnjih dinara, koje je trebalo urgentno uplatiti na račun optužujuće strane. Tu uplatu, Danas jedva je preživeo. To se zove gušenje slobode medija.Pošto sam u svojoj kolumni izneo tu činjenicu koju je advokat prikrio, on se prekjuče javio kratkim tekstom pod naslovom "Raspitajte se o meni", u kojem je počinio nekoliko grešaka u zaključivanju, nedopustivih i advokatskom pripravniku, a kamoli pravnom zastupniku pred penzijom. Ovom i ovakvom svojom odbranom, Todorović nadalje radi u korist svoje štete, kako bi rekao Šekspir, i potvrđuje svoju spremnost da istu nepravdu ponovo počini - ili stoga što ne uviđa, ili stoga što zataškava razloge njene nepravičnosti."Gospodin Paković zanemaruje činjenicu da je osnovni postulat, prvi stav i takoreći aksiom advokatske etike da mora da zastupa ili brani svaku stranu koja mu se obrati i da mora da štiti interese svog klijenta. To je profesionalni moral", piše Todorović. Ostavljajući po strani gramatičku grešku u prvoj rečenici (koja nam simptomatično pokazuje da je tu subjekat izgubljen, te da se umesto onog Ko, tu nalazi ono Šta, o čemu sam govorio u prethodnom tekstu), reći ću da advokat ovde upravo potvrđuje moj stav da etika može biti usmerena protiv morala, kao što pravo može biti nasuprot pravdi. Ukoliko, naime, pravni zastupnik dobro zna da strana koja mu se obraća da je on zastupa, u svojoj tužbi zahteva ono što je nepravedno, utoliko ne mora da brani njene nužno nemoralne interese.Ovakvom aksiomatskom tvrdnjom, šta Todorović zapravo sugeriše mladim svojim kolegama kojima, inače, zamera na nekritičnosti? Ništa drugo do to da moraju biti na strani prava i raditi u interesu klijenta i ukoliko je tu pravo direktno suprotno pravdi, a interes klijenta - moralu! On to zove profesionalnim moralom. Ja to nazivam profesionalnom etikom protiv morala.Kad u odbranu svog bezočnog, a profesionalno savršeno izvedenog čina od pre četrnaest godina, navodi da je i slavni advokat Srđa Popović branio, na primer, Andriju Artukovića, Todorović opet zabašuruje ono što je suštinsko, a u čemu se ogleda bit razlike između njegovog postupka i postupka od njega neuporedivo boljeg advokata.Prvo, Artuković se nalazio na optuženičkoj klupi. Dakle, Srđa Popović je tu bio advokat odbrane, a ne optužbe. Drugo, on nije branio ni režim NDH, ni zakone te nacističke države, niti je negirao ijedan zločin koji je u njoj počinjen. Štaviše, advokat Popović je porodici Artuković jasno i razgovetno stavio do znanja da će prihvatiti ovaj poziv profesionalne dužnosti samo ukoliko ni jednim jedinim slovom ne kaže ništa u korist ustaškog režima. Advokatska etika tu nije u suprotnosti sa moralom. Svojim postupkom, pak, na strani optužbe, a protiv slobode medija, u procesu u kojem dobro zna da ne postoji krivično delo, Todorović je branio pravo na nepravednost i nemoral."Nikakva prisila na svetu neće naterati jednog iole poštenog čoveka da bude nepošten", opominje nas Alber Kami. Nikakva prisila, dakle, a kamoli nepošteni interes jednog klijenta. Raspitajte se o tome!"

[Frank Pembleton]

Vrlo poucno bar meni ovo

Ukoliko, naime, pravni zastupnik dobro zna da strana koja mu se obraća da je on zastupa, u svojoj tužbi zahteva ono što je nepravedno, utoliko ne mora da brani njene nužno nemoralne interese.

Posto se svasta zapatilo kao "istina"...

[bergasa19]

Evo primera glupave i ruzne polemike, ako se to polemikom moze zvati.

Beton Piše: Goran Cvetković PLEHANOV JE STIGAO Đakon (autorski projekt rediteljke Ane Đorđević po motivima dela Isidore Sekulić) premijera u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, 13. april 2013. Baš sam počeo da razmišljam kako to Ministar kulture Srbije i savetnik predsednika Republike za kulturu, Bratislav Braca Petković i Radoslav Lale Pavlović, zamišljaju tu nacionalnu kulturu, koju bi rado finansirali i promovisali na državnom i svesrpskom nivou, kad – ne-lezi-vraže – eto ti prvog takvog dela na sceni – a gde drugo do u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu nekoliko dana posle diskretne reprize „Jogurt revolucije“. Da mi je neko pričao da ću i to dočekati – tako direktan odraz političkih direktiva u umetničkom delu, plehanovljevski sto odsto, ne da mu ne bih verovao – nego bih se oštro suprotstavio i takvom sagledavanju umetnosti i takvoj prognozi društvenih kretanja. Tako nešto nacionalistički agresivno i banalno nisam mogao ni da zamislim a kamoli da očekujem realizovano na sceni tako brzo, tako savršeno spakovano i potpuno opremljeno i još u režiji jedne od najboljih mladih rediteljki u Srbiji, Ane Đorđević. Dakle, to što smo gledali na onoj manjoj Sceni SNP-a „Pera Dobrinović“, sa ogromnim scenskim otvorom od tridesetak metara brat-bratu, bilo je savršeno konstruisan izraz tačno onih snatrenja i predloženih modela državne, puritanistčke, nacionalne i skrušene umetnosti – tačno kako je zamišljaju i predlažu pomenuti čelnici nove umetničke i kulturne politike u Srba. Prvo – ovo scensko delo NIJE uopšte odgovarajuće za tu tobože malu a preogromnu scenu, pa se i pored svih i svakakvih mikrofona, raspoređenih kojekuda po plafonu tog scenskog prostora, pola teksta uopšte ne čuje, pa prema tome i ne razume. Ogromni scenski prostor ispunjen sa svega nekoliko glumaca, koji u velikom delu scenskog vremena, sede jedno pored drugog i tiho razmenjuju intimne impresije - o ljubavi, nadi, pažnji, očekivanjima i još o kojekakvim, potpuno privatnim razmatranjima sveta i veka. Sve to se moglo mirno odigrati na već postojećoj kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta – pa i da se čuje i vidi kako treba. Ovako, to je bio banalni i cinični izraz kukavičke podrške novom srpskom rukovodstvu kulturne politike, koje se već u prvih par meseci vladavine pokazalo u svom potpuno diletantskom i kičerskom svetlu. Taj nenadmašni dvojac nacionale (Braca&Lale), dobio toliko negativnih poena – što u predlozima novih zakona, što u iritantnim i štetnim izjavama o tome kako treba voditi kulturnu politiku – da su sami, po nekoliko puta, menjali svoje bahate i pompezne stavove i pokušavali da ublaže blasfemične i poražavajuće nedotupavne izjave. E, pa sad smo videli tačno primenjene njihove nazore o pozorištu, kulturi i umetnosti – sa pogledom na istoriju, nacionalnu svest i građansko društvo u Srba. Videli smo malograđanski kič u punom obliku i potpuno očišćen od primesa maskiranog umetničarenja; videli smo presnu i sasvim uvežbanu aparaturu pranja mozga, sa ciljem da se upristoji i uredi kreativni duh, da se ukaže na dostojne teme i da se dostavi mera stvari: emocija, ideja, aspekata, očekivanja, tematskih okvira, moralnih načela, graničnih primera – saznanja i podržavanja dozvoljenih sadržaja, obučenih u dopustive i prihvatljive odore tvrdo-hrišćanskih normi i ciljeva. Videli smo kako se nose dostojanstveni kostimi građanskog sveta, kako se raspravlja o nadljubavnim ljubavima, kako se pročišćava odnos prema porodici i dužnosti i kako se nedostojne persone, sukladno udaljavaju od pokretačkih sila društva. Prisusutvovali smo onom najgorem, mrtvačkom pozorištu, koje je trebalo sahraniti barem pre sto godina, i mislili smo da je i sahranjeno tada, a evo ga, pod budnim okom ministra i savetnika za kulturu: promovisano, zadato i ostvareno u odiozno praznoslovnoj i nakaradnoj predstavi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada: Đakon. Glavno lice komada je nekakav iskušenik, pop-li-je-kaluđer-li-je, u koga su zaljubljene i mlade i stare ženske na sceni, ali on se ne da prevariti. Brani svoj moralni integritet, mrzi ljubavne veze, a pri tom propagira neku najlicemerniju moguću, opskurnu vezu pričalačke ljubane komunikacije – neke vrste verbalne onanije, kojom osvaja prostor u koji uvlači naivne i sentimentalne devojčice, kao i zrele udovice, pune prave strasti, koju on, naravno, prezire. Nešto tako perverzno i tako kičerski, propraćeno adekvatnom muzikom kompozitora Borisa Kovača, davno se nije videlo na srpskim scenama. Glumci nisu ništa krivi i neću im pominjati imena, neka se njihova aktivnost u ovoj retrogradnoj akciji što pre zaboravi. Neka sve ide na dušu rediteljke i upravnika pozorišta. Ovo je njihovo zajedničko maslo, smućkano za račun i pod direktnim uticajem trenutne (završila-se-što-pre) primitivne nacionalističke kulturne politike.

[bergasa19]

Danas

Reagovanja na tekst Gorana Cvetkovića „Plehanov je stigao“, podlistak Beton br. 134, Danas 16. aprilPlehanov se i raskomotioAutor: Aleksandar MilosavljevićStigao je! Ali ne Plehanov iz jučerašnjice, već Cvetković u „Danas“! Oglasio se nepočinstvom u vidu „ kritike“ već napisanom za Drugi program Radio Beograda, u formi politikantskog pamfleta čiji je smisao nastavak „špijunske i denuncijantske“ delatnosti, kako je sam u času intimne ispovesti, javno, definisao vlastitu „kritičarsku“ aktivnost. Aferim!Usred krize kritičkog diskursa u Srbiji, kad je sve manje prostora za stručne analize, G. C.-u nije dovoljno što se oglašava u mediju koji ne robuje pritisku komercijalizacije i reklama (a samim tim ni diktatu tržišta), već to čini i u „Danasu“. I to na svoj način – nepismenim, neargumentovanim i nestručnim impresijama, bez znanja o elelmentanim činjenicama iz istorije pozorišta i literature. I bez veze s dešavanjima na sceni.G. C. u Đakonu Srpskog narodnog pozorišta, nastalom po drami i u režiji Ane Đorđević a na osnovu proze Isidore Sekulić, vidi promociju nacionalne kulture. No, pošto on nema ozbiljnih argumenata, niti ima uvid u ma kakav referentni sistem na osnovu kojeg bi bilo šta suvislo napisao, G. C. ispaljuje jedino što mu pada na um: veli da bi se s ovakvim načinom promocije složili aktuelni ministar kulture i savetnik predsednika Republike.Pomenute nisam video na dosadašnjim izvođenjima Đakona i ne mogu govoriti u njihovo ime, ali konstatujem da se od kritičara ne očekuje da pretpostavlja kakav bi mogao biti horizont očekivanja dva potencijalna gledaoca, već da suvislo, pismeno i argumentovano saopšti svoje stavove. Ako ih ima.G. C. ih nema, ali veli da je Đakon refleksija pokušaja nedavne reprize „jogurt revolucije“ (petak), iako je predstava premijeru imala dan docnije (subota). Na osnovu iskustva s režijama G. C.-a (u doba kad je pokušavao da bude reditelj), verujem da je on za noć i pola dana bio u stanju da usaglasi svoju režiju sa zahtevima onoga što prepoznaje kao želju vlasti, no to nije praksa u ozbiljnim teatrima kakav je SNP.O duhu vremena koji afirmišu predstave SNP-a svedoči kontekst naše repertoarske politike, što prepoznaju domaća i inostrana publika, ozbiljna kritika i festivalski žiriji. U skladu s tim nastala je i promišljena režija Ane Đorđević koja afirmiše upravo ono što ignorant u ostrašćenoj mržnji prema SNP-u, gde svojevremeno nije uspeo kao reditelj, predstavi zamera.Upućujem polupismonog G. C.-a i na literaturu Isidore Sekulić, pa i na roman „Đakon Bogorodičine crkve“, na „Hroniku palanačkog groblja“ i, posebno, predgovor drugom izdanju „Pisama iz Norveške“, budući da se u tim delima spisateljica obračunava s pogubnim duhom palanke (koji uspešno reprezentuje G. C.), ali i s nacionalizmom i, naročito, Skerlićevim antievropejstvom (izraženim u poslednjim godinama njegova života), zaogrnutim opservacijama o skandinavskim maglama. Nepostojećim, za razliku od onih palančkih u kojima tumara G. C.Ničega od onog što u svom pisaniju pominje G. C. nema u Đakonu, a ignorantova sugestija da od veličine scene zavisi broj glumaca u predstavi samo provocira pitanje stručnosti G. C.-a.Nevolja je što se G. C. predstavlja kao kritičar, što sriče i imejlovima distribuira svoje „kritike“ (ne jedino o predstavama SNP-a). No, on se izveštio da i takve nebuloze relativizuje, jer posle ove nepismene, nestručne i negativne kritike Đakona, G. C. već sutra, kao što je to uradio u slučaju predstave Mara The Sad Ujvideki sinhaza, u svojstvu selektora, može napisati novu, pozitivnu kritiku. Naravno, isto tako nepismenu i nestručnu.O Plehanovu, kojeg zbog nečeg dovodi u vezu s afirmacijom nacionalističkog kulturnog koncepta, s G. C.-om ne vredi polemisati.Autor je upravnik Srpskog narodnog pozorišta

Edited April 27, 2013 by bergasa19

[bergasa19]

Danas.

ODGOVOR na tekst Aleksandra Milosavljevića („Plehanov se i raskomotio“, Danas 20-21. april)Zanimanje poltronAutor: Goran CvetkovićSa Aleksandrom Milosavljevićem Sašom imao sam do sada dva novinska duela. U dosadašnjim odgovorima AMS je uveliko ponavljao nekoliko istih - uglavnom uvredljivih opaski o mojoj ličnosti, nepismenosti, neobaveštenosti, nestručnosti, netalentu, mržnji prema pozorištu u kome on vodi glavnu reč. Nažalost - ni jedne jedine reči kao bilo kakav KONTRAARGUMENT onim mojim kritičkim stavovima, koji su bili izrečeni baš o predstavama koje AMS, tobože, brani od moje nepravedne obede.Naprotiv - u svojim odgovorima baš je i sam podvlačio tačno ona mesta koja sam kritikovao - za nedorečenost, za banalnost, za nacionalističku nadutost, za malograđansku ispraznost, za kič prosede... i na taj način ih - možda nesvesno, ili uzavrelih emocija osvete ili odbrane, zaslepljen poltronskom epilepsijom u koju je upao - svesrdno osvetlio i tako potvrdio ispravnost mojih stavova.Doduše - bilo je u svim njegovim odgovorima i poneke samoljubive izjave - na sve moje opaske o pogrešnim repertoarskim potezima koje vuče u SNP - AMS odgovara kako ja ne razumem ništa, jer ne shvatam koliko je to pozorište OZBILJNO!... U smislu - tu se temeljno proučavaju repertoarske pozicije, pa se to analizira, pa se to odlučuje, pa se to sve po zakonu i pravilniku... tako da ja ne pomislim da tu ima i drugih motiva - sebičnih, ličnih, poltronskih i podzemnih. Nema tobože ulagivanja svakoj trenutnoj vlasti, reprezentovanoj, sad u ovoj, sad u onoj ličnosti, od kojih se nekoj daje pet, od ukupno šest repertoarskih numera jedne godine, a onda se opet postavljaju dela koja su u drugim pozorištima čekala i po tri godine da bi konačno bila odbačena.Kaže meni AMS, u odgovoru na kritiku predstave ĐAKON - o kojoj sam napisao da je pravi Plehanovljevski odraz i podrška ideje da se u Novom Sadu napravi ona skorašnja mitingaška, ulična predstava - bleda repriza jogurt-revolucije... kaže da je to samo sobom isključeno - jer je predstava odigrana samo par dana posle tog retrospektakla na nacionalne teme. Ali - kao odličan polaznik i, mogao bih slobodno reći, doktorand najvišeg kursa poltronstva, AMS je vredno radio i pažljivo PREDVIDEO kuda će se okrenuti svet - Dobro jutro čaršijo na sve četir' strane - pa je brže bolje čvrsto usmerio svoj SNP brod na kurs koji mu je od ranije najbliži - u mlake vode malograđanske sentimentalnosti. To nije samo poraz ukusa koji on uporno nameće i rediteljima koje poziva na saradnju, delima koje postavlja na scenu - nego tako i trajno TRUJE publiku, sve podilazeći njenim najnižim motivima. Tako je moguće da se i dela, inače dobrih pisaca, u ovom slučaju Isidore Sekulić, pretvore u sopstvenu suprotnost - da se prikažu u onom ključu koji je - s jedne strane DOMINANTAN nasilničkom voljom arhipoltrona AMS, a s druge strane je u taj stil, na neki volšeban način, nekom opsesivnom magijom - uspeo da kompletno spakuje i inače talentovane reditelje - u ovom slučaju Anu Đorđević.Pravi poltron uvek radi samo za svoju korist, ali taj svoj egoistički rad prikazuje kao širokogrudu žrtvu za opštu stvar! Jer - ako se na repertoaru nalaze dela koja otelovljuju aktuelnu sliku sveta vladajuće političke i kulturne elite - to, tobože, treba da predstavlja ZAŠTITU od pogubnog smanjenja dotacija, čime bi valjda ta elita ucenjivala SNP, u slučaju da se igraju dobre i namerno provokativne predstave. Ovako, šta vam vredi i najveća scena možda na celom Balkanu - čak dve najveće scene, kao u Srpskom narodnom pozorištu, ako igrate otužne malograđanske mazarije - bez obzira na kom dramskom tekstu ih bazirali?! Zapravo - da, korist ima samo poltronska hijerarhija oko AMS-a, svi drugi su na gubitku! Pa čak i ta trenutna vlast, koja se busa u nacionalne grudi, moraće da shvati da LETARGIJA u koju ljude gura ovakvo pozorište, mora jednog skorog dana postati tako neizdržljiva - da će društvo i stanovništvo ili odumreti u dimu mlakih isparenja te sladunjave papazjanije - ili će, bojati se - EKSPLODIRATI od nagomilanog pritiska praznine.Škola poltronstva najkorisnija je škola onih društava koja se kreću silaznom linijom. Nije AMS jedini koji je na čelu neke kulturne ustanove, a da je završio tu visoku školu, vrlo popularnu još u vremenima socijalizma. Ta ubitačna beskrajna traka, koja se na magnetofonu vremena vrti sa samo jednom frazom - NE TALASAJ, ubila je već mnoge institucije i čak mnoge kulture. Umetnost i pozorište, pogotovo - uništava svoju suštinu baš onda kad izgleda da se najviše približilo širokoj publici. Paradoksalno - masovnost, kojoj se teži po svaku cenu - upućuje zapravo pozorište na najjeftinije sadržaje i najgore stilske oblike, što naravno - UBIJA onu bitnu komponentu pozorišta - POBUNU protiv nemaštovite i podaničke stvarnosti. A to katastrofalno ubistvo najlakše se izvodi poltronskim poduhvatima iskazivanja bezgranične ljubavi prema trenutnoj vlasti, kao i podržavanjem lažne slike u ogledalu društva, naroda i nacije. Rezultati su već jako vidljivi.

[bergasa19]

Nadam se da je ovo kraj.Danas.

Odgovor na tekst Gorana Cvetkovića „Zanimanje poltron“, Danas 27-28. aprilBeznadežan slučaj neznanja i nemoralaAutor: Aleksandar MilosavljevićImpresioniran podatkom da G. C. u vlastitim nebulozama prepoznaje „kritičke stavove“, žalim što u mom članku nije uočio „KONTRAARGUMENTE“ (da sam ih zapisao VERZALOM, možda bi ih primetio), te ga zato upućujem na još jedno čitanje mog teksta.Budući da se nije dosetio suvislog odgovora na moje komentare, a pošto i dalje odbija da čita Isidoru Sekulić, Skerlića, Anu Đorđević, niti ima blage predstave o antimalograđanskom i antipalanačkom Isidorinom pogledu na svet, koji je dosledno našao odraz u predstavi Đakon, G. C. se bavi mojom ličnošću. Pošto o estetici ništa ne zna, kao ni o teatru, režiji, glumi, dramaturgiji, pravljenju repertoara, kritici, gramatici, pravopisu, geografiji, istoriji umetnosti, filozofiji, biologiji..., pa otuda ne ume da analizira pozorišno umetničko delo, G. C. radi ono što, po vlastitom priznanju, najbolje ume - denuncira. No, i to, budući lenj, čini neuko i neargumentovano.Kao što je za G. C-a teatar misterija, za njega je zagonetka i sama mogućnost da se neko pozorišnim poslovima bavi uspešno. A pošto po G. C-u suštinu teatara čini politika, on će upravo u tu sferu smestiti i kompletan moj teatarski angažman.G. C. ne zanima moj angažman oko promene sramnog Zakona o javnim nabavkama, pa čak odbija da shvati i da moji tekstovi, čiji je glavni akter, nisu obračun s njim. Nesrećni G. C. nije kriv što sebe doživljava kao pozorišnog kritičara, ali je nevolja što naša stručna javnost ne reaguje na njegove „kritičke stavove“.Da je sebi dao truda, lenji C. mogao bi saznati i da je njegova optužba da sam podoban svakom režimu, pa i novom republičkom, budalasta, jer je osnivač i finansijer SNP-a Vlada Vojvodine, a ne Srbije. Otuda je eventualna tačnost njegovih „kritičkih stavova“, a u skladu sa aktuelnom situacijom, u neskladu s prirodom moje ličnosti - kako je G. C. vidi.G. C. konstatuje da mu se predstave SNP-a ne sviđaju, što je presudni kriterijum za njegov zaključak da sam poltron (pri čemu dozvoljavam da mu se predstava Đakon ne dopada, ali bih zamolio da za taj svoj „kritički stav“ ponudi jači argument od onog koji se tiče broja glumaca i veličine scene).Evo mog omiljenog primera C-ovog „kritičkog stava“: „Tako je moguće i da se dela, inače dobrih pisaca, u ovom slučaju Isidore Sekulić, pretvore u sopstvenu suprotnost - da se prikažu u onom ključu koji je - s jedne strane DOMINANTAN nasilničkom voljom arhipoltrona AMS, a s druge strane je u taj stil, na neki volšeban način, nekom opsesivnom magijom - uspeo da kompletno spakuje i inače talentovane reditelje - u ovom slučaju Ane Đorđević.“Ovaj tužni pokušaj formulisanja rečenice ne znači ništa; u sebi on ne sadrži nijedan argument, te predstavlja (nemuštu) impresiju o nečemu što izmiče zdravoj pameti i svakom smislu.Šta ste, naime, saznali iz narečene C-ove tvrdnje?„Tako“ identifikujemo kao kako - tako, tj. kao problem stilistike. To što se „u ovom slučaju Isidore Sekulić“ dela „pretvore u sopstvenu suprotnost - da se prikažu...“ znači da dela sebe prikazuju, što je primer nepismenosti, dok je onaj ključ neuspešni pokušaj uvođenja nonšalantnog kolokvijalnog tona u ozbiljan kritičarski diskurs. Upotreba verzala pri pisanju reči „DOMINANTAN“ provocira znak pitanja (?), jer čemu ovde verzal? Dalje: da li je nakon reči „nasilničkom“ slučajno izostavljen zarez ili G. C. doslednom nepismenošću prikriva svoju tradicionalnu konfuziju na planu mišljenja? Tri slova „AMS“ kriju inicijale mog imena (sve s početnim slovom nadimka), na šta, uostalom, upućuje i odrednica „arhipoltron“. Ima još: koji stil, izvinite, pominje G. C, i kakve veze stil ima s „nasilničkom voljom“.Zanemarim li volšebnu opsesivnu magiju i pakovanje u stil kao krucijalne argumente „kritičkog stava“ G. C-a, pitam se o čemu se ovde radi - po mišljenju G. C-a? No, to je tek jedan od primera njegovog stila i njegovih „kritičkih stavova“. Ono što, nelektorisano, šalje elektronskom poštom i čita kao radio-kritičar, mnogo je strašnije!Pa ipak, najubojitiji „argument“ iz kritičarskog arsenala G. C-a jeste moja volšebna opsesivna magija! Priznajem, to mi laska, jer sam, po mišljenju G. C-a, primenom ovog postupka omađijao i Dejana Mijača, Vidu Ognjenović, Gorčina Stojanovića, Tomija Janežiča, Anđelku Nikolić, Ivu Milošević, Acu Popovskog, Anu Tomović, Borisa Liješevića, Predraga Štrpca, Radoslava Milenkovića... Pominjem neke od onih koji su, ako je verovati G. C-u, poznati po tome što vlastite rediteljske ideje prilagođavaju poltronsko-politikantskim ambicijama pozorišnih uprava, a pritom su, po mišljenju G. C-a, i izrazito politički neangažovani, te skloni afirmaciji filozofije malograđanskog duha palanke. Da li G. C. ima makar blagu predstavu o tome kako nastaje predstava? Osim što je rezultat volšebne opsesivne magije i pakovanja u stil.Za one koji ne čitaju pozorišne novine „Ludus“, napominjem da sa G. C-om nisam imao „duele“ (već i otuda što s njegovim nebulozama, i nepismeno artikulisanim slobodnim asocijacijama nije moguće polemisati), ali jesam ukazivao na G. C-a kao oličenje pogubog urušavanja elementarnog vrednosnog sistema i profesionalnih kriterijuma.Kad smo već kod morala, pozivam G. C-a da objasni šta se to dogodilo s predstavom Mara The Sad Ujvidekisinhaza, a u režiji Andraša Urbana, od premijere do časa kad je G. C, kao selektor, ovu predstavu pozvao na festival; na osnovu čega je ne samo radikalno promenio mišljenje nego je i za festivalski katalog napisao drugačiju kritiku u odnosu na onu kojom je prethodno definisao svoj „kritičarski stav“. Ovde ne mislim na promene u sferi pismenosti (oba teksta su nepismena), pa ni na izbor argumenata (njih, naime, u oba slučaja nema), nego na promenu celokupnog stava! U prvi mah G. C. je Mara The Sad sahranio tvrdeći da su glumci igrali estradno, a da je Urban izneverio i Petera Vajsa i svetsku revoluciju, dok je u drugom, obrazlažući svoju selektorsku pozivnicu, nahvalio i reditelja i glumce, a revoluciju nije pominjao.Juče je G. C. bio reditelj u pokušaju, danas je „kritičar“, a evo i selektor. Sutra bi, kako stvari stoje, mogao postati ministar. Zato je i moguće da živimo u ovakvoj stvarnosti. Političkoj i, razume se, duhovnoj.

[ajgor]

Nadam se da je ovo kraj.Danas.

Nije, meksička trakavica traje i dalje...

[koksy]

milosavljević se razbesneo i sad hoće da cvetkovića sabije u beton. da je stao nakon onog prvog reagovanja ispao bi 1 car jer ona "kritika" zaista nije ličila ni na šta.ovako, sve ulazi u jedan besmisleni egal.

[Turnbull]

Nesrećni Stevica Alksić polemiše sa Istokovicom. U pravu je, naravno, ali postoje neke stvari koje prosto ne zaslužuju odgovor. Šta li mu to treba.

ŠTA DA SE RADI Negativni spin u SrbaČinjenica je da se uvek daleko lakše mobilišemo protiv nečega nego za neštoKada sam se 2011. radi studiranja odselila u zapadnu Evropu, shvatila sam da sam ubedljivo najnegativnija osoba u svojoj master grupi. Kao jedina sa Balkana, u svim razgovorima, projektima, pa čak i bezazlenim idejama, moja najčešća reakcija bila je negativna – da ja njima srpski objasnim da to sigurno neće uspeti. Stoga ceo ovaj tekst pišem inspirisana prvenstveno svojim primerom, pa tek onda našim društvom.U srži naše nacionalne genetike je potreba da se negativno postavimo ka stvarima, ljudima, pojavama i promenama.Kada se dogodi određena promena ili događaj, Srbi će prvo odreagovati negacijom i sumnjom. Istina je da teorije zavere žive u svakom društvu, ali retke su tako duboko ukorenjene i dosledne negativne reakcije kao kod nas. Jer tako se vaspitavamo u Srbiji, da budemo sumnjičavi ka novom, ka inicijativama, promenama ili ambicioznim planovima. I zato nam napredak jeste tako spor – negativni spin se odražava na sve aspekte našeg društva.Prilikom nekoliko poseta Tirani iznenadila sam se koliko su Albanci pozitivni povodom pitanja svoje budućnosti. Duh koji preovladava je jedno čvrsto verovanje u bolje sutra. Veliki broj ljudi radi dva posla, a doškolovanje i preduzetnički duh su opšta mesta među mladima. Startna pozicija Albanije daleko ispod Srbije, 50 godina najteže komunističke izolacije u Evropi je i te kako ostavilo traga, Albanci jednostavno imaju jedan pozitivan spin u svojoj trenutnoj stvarnosti i u Tirani po ubrzanom razvoju čovek vidi kako to društvo ide napred.Što se našeg društva tiče, postoje dva primera kao paradigma naše realnosti negacije. Prvi je naravno Kosovo, a drugi je ujdurma sa BusPlus sistemom u Beogradu.Donedavno, cela priča sa Kosovom je bila u vrzinom kolu šta mi nećemo, a nikako šta mi hoćemo. U Srbiji je sve rečeno na temu Kosova, osim šta da radimo sa skoro dva miliona ljudi koji ne žele da budu deo našeg društva. I koje je, u godinama našeg nećkanja, priznalo pola planete. To nećkanje i jedan neverovatan nedostatak konstruktivnog pristupa je rezultiralo da za manje od 20 godina izgubimo kontrolu nas Kosovom. Što je, istorijski gledano, treptaj oka. Da smo pozitivnim rešenjima, a ne ratom, pristupili ovom problemu, možda bi se kosovski scenario drugačije danas čitao. Tako je, u ovoj konstelaciji odnosa, nova vlast shvatila da negacijom problema sebi samo kopamo jamu još dublje. I pohvalno, sada konačno idemo ka nekom rešenju koje će imati realan okvir. Okvir da znamo šta možemo, a ne samo šta ne možemo.Ipak, meni je omiljeni primer našeg mentaliteta BusPlus. Beograđani žele promene u svom gradu, žele red, žele uredan prevoz. Grad Beograd kupi veliki broj novih vozila i organizuje novi sistem naplate. Da jednostavno mora da se kupi karta i da nema više švercovanja. Kad ono – revolucija! Da platim kartu?! Da uđem na prva vrata?! E NEĆU! I to je onda bila čitava pobuna protiv ideje da treba da se kupi karta kako bismo imali normalan i ekonomski održiv gradski prevoz. I sve to propraćeno je silnim pozivanjima na prava i slobode.Činjenica je da se mi Srbi uvek daleko lakše mobilišemo protiv nečega nego za nešto. Protiv Albanaca, protiv Haga, protiv BusPlusa koji nam život zagorča. A daleko teže se organizujemo ZA nešto. Za bolje obrazovanje, ZA veća radnička prava, ZA čistiju životnu sredinu.Da bi neko društvo bilo uspešno, i da bi opstalo, ono mora da ima pozitivan unutrašnji impuls. Nije slučajno Amerika najuspešnije društvo kad im je vodeća ideologija društva American Dream, ideja da možeš sve što hoćeš. Amerika je nije ništa drugo do veliki broj individualaca koji su pozitivni prema svojoj budućnosti. Oni veruju u sebe i svoj napredak, te čine da ova zemlja i dalje bude najrazvijenije i najbogatije društvo.Srbija nije neki apstraktan sistem. To smo svi mi zajedno. Ako mi ne verujemo i ne podržavamo sebe i svoje projekte, neće niko drugi, nego će nas pregaziti vreme. Negiraćemo sami sebe.Student master studija, Univerzitet Sorbona 1, ParizAna Marija Popovićobjavljeno: 18.05.2013.

GlibStefan Aleksić | 24/05/2013Ana Marija Popović nam iz Politikinog teksta poručuje da je potreban pozitivan stav ukoliko želimo da izgradimo društvo koje će da se kreće napred. Iz centra svih centara Albanije, Tirane (verovatno i iz centra Tirane), poručuje nam da se zbog pozitivnog stava Albanija ubrzano kreće unapred (gde?); ona vidi optimizam, pozitivnu politiku. Dve stvari, međutim, zaboravlja. Isto se može reći i za Srbiju ukoliko je gledamo sa Trga Republike (sem ako nismo imali sreće pa smo nabasali na neki slaboposećeni svesrpski sabor): maturanti slave kraj godine, organizuje se predstava za kućne ljubimce, dobri automobili, šarene banke i izlozi, nasmejani i uglađeni službenici. Ali slepa mrlja od koje Ana Marija Popović ne vidi kompletnu stvarnost se ne nalazi prostrta preko Trga Republike. Njena vizija Albanije koja galopira u svetliju budućnost je, jednostavno, nepotpuna. Ukoliko želi da vidi galopirajuću tranziciju,^[1] možda bi trebalo pogledati u albanske ekonomske ekvivalente Pirota, Bora, Bujanovca ili Kuršumlije.Na stranu empiristička omaška koju je Ana Marija Popović napravila,^[2] i njen zahtev za pozitivnim^[3] delovanjem je nedovoljno promišljen. Svakako da je pozitivno delovanje neophodno, ali “negativan stav” prema nečemu nije samo stav grumpy cat-a, koji mrzi sve. Naprotiv, svaki politički program (bilo da je on u vidu konkretnog političkog programa ili samo u vidu ideološkog nacrta) definisan je i svojom negativnom komponentom. A uz to on zahteva i kritički odnos prema sadašnjosti i prošlosti koja je uzrokovala sadašnjost, baš takvu kakva je. Politički programi, na kraju krajeva ne padaju sa Marsa, nego dolaze iz društvene aktuelnosti, odgovaranjem na postojeće probleme i kritičkim odnosom prema njima, kao i kritičkim odnosom prema prošlosti.Za razliku od Ane Marije Popović, ja smatram da nam je dosta (i previše) pozitivnih projekata i da nam je potreban i konkretan “protiv” program. Dakle neki koji će ključnim stvarima reći da se „nose“ jer su neprihvatljive.Ukoliko želimo novu definiciju zajedništva, onda moramo da znamo ne samo šta hoćemo već i šta nećemo, a možda i važnije, koju cenu želimo i ne želimo da platimo.^[4] Dakle, ono “za” za koje se zalaže Ana Marija Popović a sa njom i još mnogi, može da nastupi tek nakon, ili barem paralelno sa serijom strateških “ne”. Oni koji poslednjih nedelja brane tezu da je nacionalistički narativ u Srbiji stvar prošlosti kao kriterijum kojim mere političko delovanje sadašnje opozicije uzimaju upravo ovu pozitivnu komponentu njihovog delovanja. I priznajem, učinak aktuelnih vlasti deluje impresivno: pregrizli su Kosovo, borbu protiv korupcije i slične stvari koje bivša politička vlast nije smela/mogla da pregrize. Ali pritom zaboravljaju da još uvek ne znamo koju cenu ćemo platiti, to jest gde će se kaiš ili omča stegnuti na nekoj drugoj strani.Odgovor je, po mom mišljenju, relativno jednostavan. Imamo posla sa vladom koja je na vlasti manje od godinu dana. I to je njena prednost: ona se nije zaglibila u sopstveno delovanje, pa sebi može da dozvoli odlučne poteze. Za neko vreme ova će se vlast zaglaviti u blato koje sama pravi, počeće da izlazi na kraj sa posledicama sopstvenog delovanja i odlučnosti će nestati. (A jedno živo blato dolazi. Raskalašni odnos prema ekonomiji i zapošljavanje totalno nekompetentnih šakom i kapom građani će kroz budžet platiti novim nepovoljnim kreditima, jer je manjak u budžetu višestruko veći no što je planiran. A recidiv-patriotizam ćemo platiti kupovinom ruskih aviona koji nam ne trebaju, da bismo zadovoljili samozaljubljenost onih (ah taj banalni i pokojni nacionalizam) koji maštaju da je Srbija vredna nekog napadanja, pa joj, kao, treba neka odbrana.)Isto tako je Demokratska stranka pre nekoliko godina izgledala kao suza čista u odnosu na prethodno do guše korumpirani DSS, ali samo neko vreme. Na kraju je počela da se dodvorava svima, najviše onima kojima se neće dodvoriti nikada, i izgubila je izbore. Udavila se u sopstvenim izlučevinama. Aktuelna vlast pokušava da se dodvori onima kojima se neće nikad dodvoriti (to odlično pokazuje Ištvan Kaić, i sa njegovom ocenom se okvirno slažem, kada tvrdi da “drugosrbijanci” sadašnje političke aktere shvataju kao ontološki loše i zlonamerne^[5] ), a sudbina je čeka na nekim sledećim izborima.Dakle, danas kriterijum ne bi više trebao biti samo “šta se radi” već i “kakva je perspektiva onoga što se radi”. Ukoliko je sad došao trenutak da kažem da li ima ozbiljnih pomaka u političkoj sferi poslednjih nekoliko meseci, onda je moje mišljenje da je ovo najozbiljniji, makar time sebi skočio u usta. Ali nije utoliko i lakši, naprotiv, jer sad dolaze pitanja koja Kaić pomalo nipodaštava: zašto i kako u Evropsku uniju? Lako^[6] nam je bilo, “drugosrbijancima” i “trećesrbijancima”, da izađemo na kraj kad je na talonu bilo “u EU” ili “ne u Eu”. Danas su na redu pitanja daleko teža za odgovoriti i na koja se ne može odgovoriti samo pozitivnim i pozitivističkim delovanjem, društvenim optimizmom i nasmejanim mladim licima.Peščanik.net, 24.05.2013.———–

• Ambivalentnost “galopiranja” nije slučajna. I leukemija ponekad galopira. ↑
• Zaista, svi mi pribegavamo simplifikacijama. ↑
• Pozitivnim ne samo u vrednosnom smislu (dobro delovanje), već u smislu “pozitivističkog” delovanja. ↑
• I naravno, treba konsultovati i one koji će tu cenu platiti. ↑
• Tako kaže Kaić, ali ukoliko kažemo drugačije, imaćemo i drugačiju perspektivu: oni na njih gledaju sa zasluženim nepoverenjem koje će se teško uzdrmati. Odlično i Kajić primećuje da je jezik taj koji nosi sa sobom značenje i da reći drugačije znači i rećidrugo. ↑
• “Lako”. ↑

Edited May 24, 2013 by Syme

[bergasa19]

zoom > Ljudi s četiri prsta – Vesna Pešić, Predrag Danilović, plus Manojlo Vukotić i svi mi ostali, iznenađeni i uvređeni dragoljub žarković Kao kompliment doživljavam izjavu Vesne Pešić da se "strašno iznenadi" kad pročita "Vreme". Ja, na primer, imam drugi problem: ništa me u srpskim medijima ne može iznenaditi; sve na isti kalup napravljeno dodvoravanje najnovijoj srpskoj političkoj misliDiverzija: Kako smo okrenuli ćurak naopako?Vesna Pešić, slobodna, napokon, od svake partijske stege, gostujući u emisiji B92 "Hoću da znam" navela je krajem prošle nedelje da razni centri moći pokušavaju da spreče primenu i realizaciju sporazuma koji su parafirali Beograd i Priština. "Ima više centara moći koji pružaju otpor i koji se tome protive, a jedna od najuticajnijih je crkva", kaže Pešićka.Još jednom se složila s novootkrivenim predvodnikom građanističke Srbije, Aleksandrom Vučićem, koji je nekako u isto vreme potvrdio da protiv njega i njegove politike postoji snažan otpor, mada crkvu nije pominjao, valjda zato što je još nakađen tamjanom i uflekan sečenjem slavskih kolača i ljubljenjem popovskih ruku.Crkvu je, ovaj put, ostavio Vesni Pešić, koja je uspela u pomenutoj emisiji, bog je dao brzu na jeziku, da poveže popa, popadije i "Vreme".Gospođa je izjavila: "Naša država nikada nije imala snagu da se odvoji od crkve, jer je političari koriste da bi preko nje sticali rejting, a crkva s druge strane na taj način ima uticaj na državne odluke. Dakle, iz crkve dolaze veliki pritisci protiv briselskog sporazuma, ali i od nekih stranaka, pa čak i od jednog dela liberalne inteligencije i predstavnika građanskog novinarstva. Ja se strašno iznenadim kad pročitam list ‘Vreme’ i uvodnik Dragoljuba Žarkovića zašto ne treba da uđemo u EU", rekla je Vesna Pešić.Pun sam razumevanja: trijumviratu na vlasti potrebna je zbilja ozbiljna, masivna i studiozna kampanja da bi se opravdao onoliki politički zaokret. U takvim stvarima dobro dođe i neki arhineprijatelj, Miroslav Mišković, na primer, i svaki prijatelj, na primer Vesna Pešić.Povod ovom tekstu je deo iz intervjua koji je Vučić dao "Politici" i u kome je, između ostalog, rekao: "Danas ja moram da trpim zbog napada Miškovića po različitim novinama, od toga da slušam da mi je otac Fahri Musliu ili Fadilj Murići, ili ne znam kako se već zove, do različitih drugih stvari. I to sve plaća Miroslav Mišković, a plaćaju i neki drugi, neki iz opozicije, neki iz Vlade. I misle da ja to ne znam." Pun sam razumevanja prema okolnosti da je taj intervju objavljen u danu Vučićeve posete severnom Kosovu, ali bih ipak rekao da je to preterivanje ili, opreznije rečeno, preterana osetljivost na jedva vidljive kritike Vučićeve politike, pa nije baš najjasnije šta to on "mora da trpi". To dugoročno ne biva – ni s parama ni sa vlašću.Ako izuzmemo opoziciju koje gotovo i nema i kojoj je u opisu posla da ne bude na Vučićevoj strani, ispada da Vučić trpi zbog Miškovića (očekivano) i "nekih iz Vlade" (neočekivano). Da li to znači da će Mišković biti uskraćen za mogućnost da se brani sa slobode i da će uskoro biti vanrednih izbora?Ali, manimo se ozbiljnih tema i pogledajmo ulogu "Vremena" u aktuelnoj kontrarevoluciji. Ono što Vučić pametno nije uradio, uradila je Vesna Pešić identifikujući "Vreme" i glavnog urednika ovog nedeljnika kao kočničare evropskih integracija. Bože, baš sam se obradovao. Decenijama unazad sve je bilo obrnuto.Kao kompliment doživljavam onaj deo Pešićkine izjave da se "strašno iznenadi" kad pročita "Vreme." Ja, na primer, imam drugi problem: ništa me u srpskim medijima ne može iznenaditi, sve na isti kalup napravljeno dodvoravanje najnovijoj srpskoj političkoj misli, plus doušničko novinarstvo o hapšenjima. Tamo gde svi u iste diple duvaju, nema muzike. Eventualno, neka himnička pesma. Vesna Pešić, jedna od horistikinja "dipla benda", osim iznenađenja što neko misli i malo dublje i dalje, tvrdi još da je ova redakcija protiv ulaska u EU samo zato što izražava sumnje u sledeće stvari: kapacitet i dobre namere ljudi koji nas tamo vode; održivost rešenjâ na koja pristaju pred ultimatumima jače strane u pregovorima i ultimatumom ekonomskog imperativa i, na kraju i najvažnije, postavljamo pitanje da li će Evropa biti ista kao ova u koju smo udarnički krenuli i da li ovi vaši a naši znaju gde nas vode.Ako to nisu pitanja za javnu raspravu, onda svi da odemo u crkvu i da se tamo pomolimo.Artisti i modeli: Danilović i reagovanjaDogodilo se nešto neobično. Povodom mog teksta u "Blicu" o "slučaju Danilović", na adresu "Vremena" je stiglo pismo izvesnog Marka Radoševića koji, između ostalog, piše: "Gospodine Žarkoviću, vaš tekst u ‘Blicu’ je sramota našeg novinarstva, a vi ste svesno ili ne, deo toga. Ne želim da komentarišem izjave političara i vaš osvrt na iste, ali navodi koje koristite povezujući celu priču sa Danilovićem su u najmanju ruku neprofesionalni. Svima nam poznata Nada Macura je istog jutra dala izjavu koja govori nešto sasvim suprotno. Da li ona laže? Da li ona svoje kolege namerno ostavlja na vetrometini raznih nasilnika da im prete? Danilović je dao izjavu policiji, a porodica je izdala demanti svakog od argumenata na kojima vi bazirate vaše pisanje (barem onaj sportski deo teksta na koji želim da se fokusiram). Postavlja se pitanje – odakle vama informacije i navodi kojima se obraćate vašim čitaocima? Da li ste samo ‘prepričali’ pisanja u drugim medijima? Da li ste se možda zapitali da li je sve to istina? Da li ste proverili te tvrdnje? Ili je to samo jedan začarani krug u kome se ne zna gde je glava a gde rep pa svako od vas može da piše šta hoće pozivajući se na ‘neke’ izvore? I vi obučavate mlade ljude da postanu ozbiljni novinari..."Izgleda da sam pogrešio preuzimajući nekritički slabo proverljive vesti da je Danilović pretio ekipi Hitne pomoći, ali to je bio sporedni deo mog teksta, a glavni je bio onaj o kome Radošević neće da sudi a odnosi se na politički ugao skandala. Napisao sam:"Šta rade i šta kraj bolničke postelje Predraga Danilovića, povređenog u kafanskoj tuči u kojoj je učestvovao, poručuju Ivica Dačić, premijer i ministar unutrašnjih poslova, Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade, i Alisa Marić, ministarka sporta? Dačić zabašuruje stvar i govori kako je sve to posledica ´tradicionalne srpske svađe među prijateljima´, dakle, ništa strašno – već: a) tradicionalno; b) srpski; c) prijateljski i d) kafansku tuču noževima, flašama i čašama proglašava za svađu. Mašala, zbog učešća u takvim stvarima ide se na robiju. Narečeni Danilović pretio je i radnicima Hitne pomoći da će da ode u kola po pištolj i sve da ih pobije, a onda je u skladu s ´uličnom omertom´ odbio da ispriča šta se dogodilo u lušatijsko doba u periferskoj kafani.Ali, na naše političare to nije ostavilo neki utisak. Kraj uzglavlja izbodenog Danilovića pojavila se i ministarka sporta (i omladine valjda) i ´u ime srpskog sporta, čiji je Saša Danilović istaknuti predstavnik, poželela mu brz oporavak´. Gospođo draga, pa nije Danilović iščašio rame zakucavajući ´trojku´, već se bavio sasvim drugim sportom o kome organima istrage neće ništa da kaže izbegavajući, možda, da optuži i samog sebe zbog učešća u ´prijateljskoj svađi´ iz koje srpska omladina može puno toga da nauči o tradiciji i prijateljstvu.Pojavio se tu i neizbežni Aleksandar Vučić, koji je dvadesetak minuta ćaskao sa Danilovićem, ovaj se čak i šalio, pa pretpostavljam da se i Vučić šalio, ali je đavo odneo šalu kad se u to umešao i Bog. Jer, navodno je Vučić rekao da je Danilovića pogledao Bog, a ovaj mu je odgovorio da mu to nije prvi put.Ostaje nejasno u kojim prethodnim situacijama je Bog pogledavao na Danilovića, ali, kako istrage neće biti ni u ovom slučaju, što bismo se baktali lanjskim snegovima?Sportisti i političari, ma kako to otrcano zvučalo, treba da budu primer u vaspitnom procesu mladih ljudi. Iz ovog događaja naučili su važnu lekciju – ako je Bog na njihovoj strani, ne može im ni nož ništa."Gospodine Radoševiću, nemojte se ljutiti. Što je meni teško da vas iznenadim kad već izenađujem Vesnu Pešić.Odlazak legende: Naspavaj se, Manjo!Manojlo Manjo Vukotić, u svakom smislu legendarni urednik beogradske štampe, podneo je ostavku i ona je prihvaćena na sednici Nadzornog odbora "Večernjih novosti". Možete vi čitaoci misliti o njemu šta god hoćete. Ni ja u pojedinim trenucima njegove dugovečne karijere nisam sve najbolje mislio. Ali, uvek sam bio pun opravdanja. Nije lako voditi tolike ljude kroz ovoliku medijsku vukojebinu i voditi ih godinama između vrana i gavranova maskiranih čas u političare, čas u tajkune. Broj kompromisa koje jedan glavni urednik visokotiražnih dnevnih novine napravi prevazilazi svaki matematički obrazac. Ustaneš rano ujutro i nikad ne legneš.Elem, u legendu odlazi ova slika: ustaje Manjo i izlazi sa te sednice posle koje ga više nema, a u redakcijskim holovima ispraća ga špalir novinara koji mu aplaudiraju. Najzad će moći da se blaženo naspava.

[bergasa19]

Rubrika | Vesna Pešić Vesna Pešić: Horska diplašica protiv morskih dubina urednika ŽarkovićaRubrika: 25 мај 2013. Tagovi: dragoljub zarkovic, EU, vesna pesic, vremeUverena sam da napadi na mene koje već duže vremena neguje nedeljnik Vreme i, gotovo iz nedelje u nedelju, to čini krajnje neukusno i mačistički, nisu našli pravu metu. Zašto sam ja toliko naljutila Dragoljuba Žarkovića da mi posveti onoliki prostor i izrekne onolike uvrede, zbog jedne jedine rečenice koju sam izgovorila u TV emisiji „Hoću da znam“? Na to pitanje nema odgovora, sem da je reč o čoveku koji je izgubio elementarnu pristojnost. Šta sam ja to tako strašno rekla? Da se „strašno iznenadim kada pročitam list Vreme i uvodnik Dragoljuba Žarkovića zašto ne treba da uđemo u EU“. Zaista, Žarković je naveo jedno desetak takvih razloga, uglavnom parafrazirajući tekst Ivana Krasteva, naročito one o propasti Evropske unije, a obično u našoj sredini takve špenglerovske priče o „propasti Zapada“ čitamo u nekim drugim nedeljnicima.Dobro, hajde da kažemo da sam ja pogrešno protumačila tekst. Ali, nisam znala da će mi ta eventualna greška (na koju ću se još vratiti) otkriti šta sve Dragoljub Žarković misli o meni. Ja sam osoba koja svoje mišljenje, pa i stavove u toj emisiji, usklađuje sa onim što govori Aleksandar Vučić. Kad kažem da ima mnogo otpora Briselskom sporazumu, što je golim oko vidljivo, ja to ne bih mogla sama da smislim. Ja se samo „još jednom slažem s novotkrivenim predvodnikom građanističke Srbije“. Pomenula sam crkvu, koju Vučić nije spomenuo, eto jada, ali Žarković zna zašto je tako. Ta razlika između mene i njega – ja pomenula crkvu a on nije - potiče otuda što je ovaj „nakađen tamjanom i uflekan sečenjem slavskih kolača i ljubljenjem popovskih ruku“, pa je meni, „brzoj na jeziku“, prepustio da napadnem crkvu. Nas dvoje, eto lepo, sve u dogovoru, štimujemo se. A ja samo osluškujem, pa eto i mene.Ali Žarkoviću nije to dosta. Ja sam i u kampanji vlasti, jer „triumviratu vlasti potrebna je zbilja ozbiljna, masivna i studiozna kampanja da bi se opravdao onoliki politički zaokret. U takvim stvarima dobro dođe i neki arhineprijatelj, Miroslav Mišković, na primer, i svaki prijatelj, na primer Vesna Pešić“. Da sam samo „prijatelj“ ni po jada. Ja sam nekako zajedno i sa srpskim medijima u kojima je sve na isti „kalup napravljeno dodvoravanje najnovijoj srpskoj političkoj misli, plus doušničko novinarstvo o hapšenjima. Tamo gde svi u iste diple duvaju, nema muzike. Eventualno neka himnička pesma“. A šta sam ja tu, među srpskim udvaračkim novinarima i doušnicima? Ja sam, kaže Žarković, jedna od horistkinja tog ‘dipla benda’.Da li Žarković može da odgovori na pitanje zašto ja to radim? Da li iz nekakve ludosti ili sklonosti ka obožavanju vlasti? Kakve veze ja imam sa medijskim dipla bendom, koji se oduvek udvarao, od kad znam za sebe? Da li ja možda čuvam službu? Da li od nekoga tražim novac, stan, ili neko probitačno mesto? Da li sam slobodna, partijski nevezana, pa sam zbog toga izabrala da budem „horistkinja“, onako po svojoj horskoj prirodi? Iz nekih je razloga urednik Vremena strašno besan, pa eto, zbog jedne usputne rečenice, ovakvo drvlje i kamenje. Prosto mu je stalo me izvređa od glave do pete. Kada je neko tako zlonameran kao Žarković, naravno da ne može da mu padne napamet da sam se ja uvek zalagala da se reši kosovski problem (inače, baš je sam Žarković redovno u svojim tekstovima i javnim nastupima Kosovo otpisivao kao gubljenje vremena) i da sam uvek smatrala da Srbija treba da ide ka Evropi da ne bi bila ovako zaostala u svakom pogledu. Bolje da to ne opisujem.A s kime se Žarković usklađuje, ako je to uopšte lepo za nekoga pitati? On tvrdi kako ja mislim da je redakcija Vremena protiv ulaska u EU (nisam rekla da je protiv), jer je svaka diplašica kao ja iznenađena kada neko misli „dalje i dublje“ kako to čini redakcija i kada „ izražava sumnje u sledeće stvari: kapacitet i dobre namere ljudi koji nas tamo vode; održivost rešenja na koja pristaju pred ultimatumima jače strane u pregovorima i ultimatumima ekonomskog imperativa, i na kraju i najvažnije, postavlja se pitanje da li će Evropa biti ista kao ova u koju smo udarnički krenuli i da li ovi vaši a naši znaju gde nas vode“. Pa da, bolje je da malo usporimo, ne treba Srbija baš toliko da žuri ka EU, a i dajemo Kosovo pod ultimatumima jačih od nas. A i to gde idemo više neće biti ova Evropa kakvu znamo, pa stvarno, gde smo zapeli!E, pa Žarkoviću, pozdravile te kolege iz Pečata, lično Đorđe Vukadinović zajedno sa Novom srpskom političkom (fašističkom) misli, ambasador ruski, Vojislav Koštunica i Naši koji su vaši.

[beatakeshi]

Ne reče šta je bilo "mačistički".

[Budja]

Bezveze odgovor, uz potpuno nepotrebno stavljanje u fioke. Ko tebe Vucicem, ti njega Kostunicom, ko tebe Drecunom, ti njeag Vukadionovicem...